09.04.2014.

ĆAO ĆIĆOLINA, ČAO ČIČARITO

U prenošenju imena (i drugih reči) iz italijanskog i španskog jezika smo verovatno uspešniji nego u transkripciji iz engleskog i francuskog, ali bez obzira na to što su u ovim jezicima grafija i fonetika relativno usklađene i što je lako ovladati pravilima - i dalje se redovno sreću tzv. sistematske greške, čijem otklanjanju ne pomažu ni apeli jezikoslovaca, ni Pravopis, ni viša sila. Njihov broj, u suštini, nije veliki, ali su veoma rasprostranjene i ukorenjene, jer se slova koja prenosimo pogrešno (ili bar suprotno važećim normama) veoma često sreću u italijanskim i španskim prezimenima, imenima, geografskim pojmovima itd.

Ovde bih se prevashodno pozabavio problemom koji se i te kako tiče enigmata i enigmatike, a čije rešenje godinama, decenijama i, ako hoćete, vekovima otežavaju štampani i ostali mediji, podupirući našu davno formiranu naviku da sve radimo kako ne treba. Ako stvari posmatramo iz ugla našeg naopakog mentaliteta, možda će biti jasnije zbog čega i dalje C i CC (ispred I i E) iz italijanskog prenosimo kao Ć, a CH iz španskog kao Č. Zapravo, tačnije bi bilo obrnuto! Dakle, dva slova: Ć, naše originalno (tzv. Vukovo), i Č, koje potiče iz staroslovenske azbuke, pri neformalnom prenošenju reči iz navedenih jezika bivaju neadekvatno korišćena, što se odražava i na enigmatiku, te i mi upotrebljavamo transkripcije koje su u neskladu sa pravopisnim normama, ali i sa originalnim izgovorom.

Klajn u Rečniku jezičkih nedoumica kaže: "U italijanskim i španskim imenima treba uvek pisati Č, a ne Ć: Čelini, Čezare, Čelentano, Činečita, De Amičis, Pučini, Feliče, Beatriče, Vičenca, Vespuči, la Feniče, Pačino itd.; Mačado, Manča, Sančo, Končita, Kamačo, Ečeverija itd." Ako konsultujemo i Pravopis srpskog jezika, čini se da je problem rešiviji nego što u biti jeste: slovo Ć UOPŠTE ne treba koristiti pri transkripciji, i kad god ste u dilemi - upotrebite oblik sa Č.

Čičolina
No, šta ćemo sa silnim rečima koje smo pogrešno preneli pre 20, 50, 100 godina, i koje su odavno postale deo našeg svakodnevnog jezičkog fonda?! Istina, niko nas ne tera da odbacimo ĆAO, ali zar nije nehumano tražiti od nas da se odreknemo ĆELENTANA ili PLAĆIDA, da utuvimo da nema Italijana koji se zove ĆIRO (...) i da se odreknemo ĆIĆOLINE?! Nažalost, izgleda da svi jezikoslovci rade protiv nas (enigmata), i uopšte ih ne zanima što ćemo, ako se budemo pridržavali transkripcionih normi, zauvek ostati bez dragocenih i nezamenljivih reči, koje su dosad tako lepo podržavale našu sklonost ka upotrebi tog retkog slova! Ipak, po analogiji sa ukorenjenim pogrešnim oblicima iz drugih jezika, verovatno možemo zadržati izvestan broj starih transkripcija (meni, recimo, VIĆENCA zvuči toliko prirodno da ne mogu ni da izgovorim varijantu sa Č, a o PAĆINU da ne govorim), ali bez preterivanja (da li ću preterati ako sačuvam Ćićolinu?!). U svakom slučaju, trebalo bi povesti računa o novijim imenima, jer danas zaista nema opravdanja za pogrešno prenošenje (npr. Alesio nije ĆERĆI).

Ćićarito
Što se špankog jezika tiče, i Klajn i Pravopis su izričiti: CH uvek treba preneti kao Č. U praksi je, doduše, obično tako, ali se sporadično sreću slučajevi kada nam se Ć nameće kao preciznije (MAĆADO, ĆIĆARITO). E, baš u tom grmu leži zec: verovali ili ne, govornici španskog jezika uopšte nisu sposobni da izgovore slovo Č! Glas koji oni izgovaraju je toliko blizak našem Ć (zapravo, ponekad je još umekšaniji, pa vuče na C) da je neshvatljivo zbog čega se decenijama insistira na pogrešnoj transkripciji! Svi naši hispanisti tvrde da je Ć neuporedivo bolje rešenje od Č (a prevodioci se, uprkos zvaničnim pravilima, dosledno rukovode svojim principima), ali se po inerciji i dalje štampaju stare norme. Zapravo, logika je sledeća: ako su MANČA, SANČO Pansa, ČILE ili  ČIVAVA tako uvreženi oblici, onda je, zarad izbegavanja zbrke, najbolje nastaviti u istom stilu. To znači: transkripciona pravila, tj. sredstva za uspešno prenošenje stranih reči, u određenim slučajevima postaju važnija od samog cilja, tj. od transkripcije. Sve to podseća na čuvenu anegdotu o Hegelu, koga su nekada pitali kako objašnjava to što se neke činjenice ne uklapaju u njegov filozofski sistem. On je odgovorio: "Utoliko gore po same činjenice".

Ukratko: pri prenošenju imena iz španskog jezika imamo dve mogućnosti: a) da se pridržavamo formalnih pravila, svesni da na taj način deformišemo originale, tj. da se ponašamo kao da smo gluvi, kako bismo izrazili lojalnost Pravopisu, ili b) da ne negiramo norme, ali da u proces prenošenja uključimo i sluh. Transkripciona pravila su nastala u vreme kada je bilo veoma teško ČUTI kako nešto zvuči u originalu, a pošto je to danas gotovo svima omogućeno, drugu mogućnost smatram razumnijom. Šta to znači? Ja, kao enigmata, nemam nameru da se slepo (tj. gluvo) pridržavam transkripcionih pravila iz P13. Recimo, neću da se odreknem ĆIĆARITA, a i ĆAVI (Xavi) zvuči približnije španskom izgovoru nego ČAVI (u ovom slučaju se ne radi o grupi CH, ali to ne menja stvar, jer ni Katalonci ne mogu da izgovore Č!). Uostalom, i u praksi je tako: sportski novinari i komentatori (koje često proglašavamo nepismenima, mada su očigledno ponekad u pravu) su se potrudili da zažive "nepravilni" oblici. 

Uzgred, postoje još neke uporne greške pri transkripciji iz španskog (HOSE ili HOZE?, -ES ili -EZ?), ali ću o tome pisati nekom drugom prilikom. 

1 коментар:

Анониман је рекао...

Sjecam se odgovora strucnjaka " samo on zna kako mu se ime izgovara", je li rijec o nestrucnom strucnjaku ili je tako zaista... ne znam, ja sigurno nisam strucnjak. Mladenovi prilozi na ovu temu su sigurno vrijedan doprinos fonetskom dijelu enigmatike, bravo senor Mladen.
Jairo (Meksikanci imaju to musko ime)