Enigmatski bard kome je posvećen ovaj post, jeste naš poslednji aktivni enigmata starog kova, jedan od onih koji su učestvovali u etabliranju srpskih modernih zagonetki, predani ukršteničar i sinonim za "Enigmu", najstariji enigmatski list na Balkanu. On je istovremeno Evropa, Ganimed, Io i Kalisto - ali i Jupiter srpske enigmatike.
Zove se Milan Šaban.
Zove se Milan Šaban.
Imam dobar uvid u sastave koje je objavljivao tokom poslednjih 20 godina, ali sam bio u prilici da se upoznam i sa ranim radovima ovog produktivnog stvaraoca. Listajući neke brojeve "Enigme" s početka šezdesetih, nailazio sam na ukrštenice koje su već samom svojom strukturom, ali i sadržajem, bile "potpisane". Naime, Šaban nikada nije bio autor koji "hvata za gušu" uz pomoć vizuelnih senzacija ili mase suglasničkih i samoglasničkih grupa, Vukovih slova i retkih "čvorova". Kao predstavnik stare škole, koja je negovala enciklopedijsko znanje i visoko vrednovala preciznost i pomnost pri sastavljaju i opisivanju, Šaban je (uz Simona Rackovića) takoreći bio profesor svim važnijim enigmatama sa naših prostora, i čak i oni koji su ga nadrasli svojom kombinatorikom, skladom ili čistoćom - ne mogu da ospore njegov značaj.
Kako radi Šaban? Opušteno, logično, inteligentno. U njegovim radovima nema napetih, usiljenih, iskonstruisanih delova; nema purizma, formalizma, megalomanije; nema sklepanih i navrat-nanos smišljenih opisa... Kod njega je sve podređeno jasnoj, dvojakoj nameri: da zadovolji rešavača, dajući mu majušno zrnce svoje erudicije i poveći komad igrarije, i da pri tom ne izmrcvari sebe, boreći se sa sopstvenim glavolomkama. Nekada, pre više decenija, kada je ukrštenica tek postala zabava milona - prosečan rešavač je od nje očekivao pomoć pri relaksaciji. Današnji konzument verovatno ima slična očekivanja, a Šaban je jedan od retkih autora, koji mu gotovo uvek nesebično izlaze u susret.
Kritikuje se njegova sklonost ka monotonom pojmovima, koji grade izolovane beline između ivica i proreza za sliku. Kritikuje se i odsustvo varijabiliteta u njegovim sastavima, pa sve ukrštenice koje napravi, kako god da ih potpiše, izgledaju poznato, već viđeno, anahrono. Kritikuje se i njegova nebriga o domaćim rečima, u korist upotrebe tuđica, koje često nemaju bogzna kakvu funkciju u našem jeziku... Međutim, treba znati da Milan Šaban sve to radi vrlo svesno, baš zato što tako hoće, a ne zato što ne može drugačije. Kao čovek mnogo šireg opšteg obrazovanja i raskošnije inteligencije nego što je to uobičajeno za jednog enigmatu - on tačno zna šta je potrebno njegovom klijentu, i ne pada mu na pamet da izlazi iz proverenog okvira. On radi po svom, sasvim ličnom, šablonu, i tu nema mesta prigovorima. To nam se može, a i ne mora svideti, ali je red da se složimo u jednom: zaslužuje poštovanje.
Klasična ukrštenica koju predstavljam je jedan od njegovih poznijih radova, i smatram da na veoma lep način ilustruje ono o čemu sam govorio: u njoj je sve jednostavno, skladno, nenapregnuto. Ne insistira se na zavijucima i prelomima tamo gde se sami ne pojavljuju, po logičnom toku igre. Nema nijednog Đ, DŽ, H, pa ni F, ali to zasigurno sastav ne čini manje vrednim. Uostalom, to nije ukrštenica koju je autor spremao za enigmatsku olimpijadu, već jedan prosečan, standardni, komercijalni rad, ponuđen rešavaču uz pregršt sličnih - a ipak vrlo osoben. Ko ne shvata Šabanovu osobenost - enigmatika definitivno nije njegov teren.
2 коментара:
Bez veze je ukrštenica.
Vrlo argumentovano.
Постави коментар