28.10.2013.

Rešadovo zlato

O Rešadu Besničaninu već sve znamo. Posle svih predstavljenih radova i napisanih apoteoza, zaista ne bi imalo smisla navoditi podatke iz njegove enigmatske karijere, tražiti njegovo mesto na skali, nabrajati uspehe, rekorde, novitete... Takođe, verujem da ste svi već uvideli da je on moj najdraži kolega, jedan od mojih uzora iz detinjstva, nezamenljiv konsultant, i - pre svega - dobar drug. Neću ga hvaliti, jer sa ove pozicije sve pohvale mogu delovati subjektivno, ali moram da naglasim jednu stvar: ubeđen sam da nijedan srpski enigmata ne može da se poredi sa njim. Šta to znači? Pa, ono što je Meša Selimović u našoj književnosti - to je Rešad u našoj enigmatici. I u jednoj, i u drugoj oblasti ima mnogo dobrih, vrsnih, vrhunskih stvaralaca, ali je samo jedan Meša, i samo jedan Rešad. 

Kad sam bio mali, zamišljao sam ga kao namrgođenog grmalja sa ogromnim brkovima, i verovao da je strog i nepristupačan. Zapravo, fascinirala me je činjenica da neko od običnih ukrštenih reči, takoreći ni za kakve pare, pravi umetnička dela i objavljuje ih u jeftinim novinama. Mislio sam da taj neko mora biti malo uvrnut, čim tako ozbiljno pristupa nečemu što je sasvim marginalno. Međutim, Rešad nema brkove. Nije ni namrgođen, ni nepristupačan, ni uvrnut. On je, u stvari, jedan potpuno običan čovek sa jednim potpuno neobičnim darom. Taj dar, kao i svaki drugi, ima koren u velikoj ljubavi, s tim što enigmatiku malo ko može voleti kao on. Enigmate stvaraju na mnogo načina: glavom, bez glave, kompjuterskim programima, uz pomoć raznih pomagala, uz pomoć štapa i kanapa (...), i u tehničkom smislu ti sastavi mogu biti veoma kvalitetni, laicima čak mogu izgledati sjajno, izvanredno... ali, ne. To su radovi bez duše, i iskusniji rešavači to vrlo jasno mogu da vide. U stvari: da osete. Zato oni vole Rešada, a zato ga volimo i svi mi: on radi srcem (za neupućene: srce je jedan prevaziđeni organ, koji 90 % enigmata uopšte ne poseduje).

Pred vama su 3 prvonagrađene ukrštenice sa "Enigminog" konkursa MINOS - BORBA ZA KVALITET. Klasična ukrštenica 1 (prvi pojam: Eros Ramacoti) objavljena je u "Enigmi" br. 1784, 16. 10. 1990. godine, a komentar žirija je glasio: "Rad ima mali broj crnih polja i veliku prohodnost. Reči su prepoznatljive, a njihova upotreba ukazuje na visok tehnički nivo sastavljača. Pojedina čvorišta u liku odlikuju se duhovitim rešenjima (neelastičnost, Azurna obala i dr.)."

Rešad kaže:

"Sećam se da sam sastavljanje počeo od gornjeg levog ugla, upisavši pojam "ustavotvorna skupština". Splet okolnosti je doveo do velike prohodnosti baš u tom delu ukrštenice (razbacana polja), a kako sam rad sa uživanjem privodio kraju, trudio sam se da i ostala crna polja budu dobro raspoređena, i da ih nema u skupinama (bilans: na 2 mesta po 3 i na 6 mesta po 2). Inače, tipovao sam na ovu drugu, sa Kamenitim vratima (koja je već predstavljena OVDE), ali je žiri očigledno mislio drugačije. Naravno, ni na kraju pameti mi nije bilo da ću da osvojim i prvo i drugo mesto, a i poslao sam samo te dve (dok su drugi, pretpostavljam, slali više). 

Iste godine i skandinavka sa Monikom Seleš (objavljena u "Enigmi" br. 1790, 27. 11. 1990. godine) osvaja prvo mesto (samo sam nju poslao), pa mi je na kraju bilo i pomalo neprijatno. Sećam se da su tada učestvovali svi renomirani jugoslovenski sastavljači (sem Kurpesa i Bokija): Gložanski, Perić, SpasojevićCvetkovićKujundžić, Dokić, Delić, Bažik..."

Klasična ukrštenica 2 (prvi pojam: Arapsko more) nagrađena je zlatom na istom konkursu 1992. godine (objavljena u "Enigmi" br. 1862, 14. 04. 1992.), a odlikuje je veoma mali broj crnih polja: svega 40. Iste godine je Rešadova skandinavka sa Minimaksom (predstavljena OVDE) takođe osvojila zlatnu medalju. 




Pdf OVDE.

1 коментар:

resad besnicanin је рекао...

Kako me je Mladen zamišljao to me najviše asocira na Dražena Dalipagića. Sećam se dana kad sam svojevremeno imao čast da po prvi put uživo upoznam Stanislava Železnika. Bilo je to jedne subote ispred redakcije "Enigme" (za neupućene, naspram sajma)- Železnik je bio član "Enigminog" žirija i samo zbog toga je doputovao iz dalekog Sarajeva. Predstavili smo se jedan drugome, na šta je njegov komentar bio: zamišljao sam te sasvim drugačije, da si čak stariji i od mene! Imao sam tada 25 godina.
Mandrak me upoređuje sa Mešom - ima neke analogije,obojica "govorimo" ijekavicom a stvaramo na ekavici. I ovo me podseti na slične analogije enigmate-pisci: meni je Kurpes najviše podsećao na Krležu, Boki na Andrića a Mladen na Dostojevskog!