Enigmatski mag o čijem liku i delu želim da kažem nekoliko reči zove se Miodrag Tošić. Razmišljam: kako ga je najbolje predstaviti? Da li o njemu bolje govori neka ogromna, većini autora nedostižna, belina, ili neki tipični, standardni rad, koji ostaje daleko ispod njegovih mogućnosti - ali je takođe nedostižan za većinu enigmatskih poslenika. Odlučio sam se za drugu varijantu, i to samo zato što je Toške autor od stila, pa bih ovom prilikom prezentovao jednu (takoreći: slučajno izabranu) klasičnu ukrštenicu, koja lepo ilustruje njegov autorski pristup.
Tošić je verovatno rekorder po broju objavljenih klasičnih ukrštenica koje sadrže manje ili više nacentriran kvadrat 7 x 7. Takvi kvadrati, koje on (kako mi je jednom rekao) sastavlja za petnaestak minuta ili pola sata, čak i danas - u dobu kompjuterske enigmatike - nisu česta pojava (da li oni ipak prevazilaze "moći" braće Lazarević?), te se može reći da autore poput Tošića još uvek nije "pregazilo vreme". On, dakle, još uvek može lagano, bez po muke, da pravi kombinacije od kojih i kompjuterski programi zaziru, a da pri tom svakom rešavaču da do znanja da je živ čovek. Čime? Pa, specifičnom dosetljivošću, koja prevazilazi baze podataka i omogućava autoru da ad hoc upotrebi neku duhovitu sintagmu ili frazu, ali i težnjom da nas nečemu nauči, makar nam to znanje ničemu ne služilo.
Neki mu zameraju preteranu upotrebu glagola, uz poseban osvrt na one povratne koji se ukrštaju u donjem desnom delu beline, pa rešavač bez čitanja opisa može upisati deo rešenja. Drugi imaju primedbe na njegove "poimeničene" prideve izvedene iz nesvršenih oblika glagola ("zanemarivanost", "upoznavanost", "prostiranost"), trećima se ne dopadaju njegove množine, četvrtima smeta što je nebo plavo, petima što je trava zelena itd. Uglavnom, svi se moraju složiti da Tošić može ono što malo kome polazi za rukom, a ja potvrđujem da nijedan njegov rad, makar bio najslabiji, nije gori od najboljih radova nekih vrlo popularnih i zastupljenih enigmata.
Sastav koji je pred vama se odlikuje svedenim korišćenjem neologizama i umerenim brojem glagola (u belini ih ima 4, uz jednu glagolsku imenicu i jednu duhovitu frazu, koju verovatno nikada pre i posle niste mogli da sretnete u mrežastim zagonetkama). Treba spomenuti i minucioznost sa kojom autor kreira ostatak ukrštenice: tu uvek možete pronaći neku zgodnu reč, ne mnogo frekventnu, ali dakako upotrebljivu (Itona, ešala) i nekoliko složenih pojmova, koje takođe nije na odmet pribeležiti u svoj podsetnik. Ponekad se na tim mestima nalaze i reči koje su teško proverljive, malo kome poznate, možda čak i sumnjive - ali on je autor kome se jednostavno mora verovati.
Ukrštenica je objavljena u "Enigmi" br. 2323, 1. avgusta 2009. godine.
Inače, i o Tošiću kao čoveku (da ne kažem: čika Tošketu) zaista mogu da govorim samo u superlativu. On je nekonvencionalan, lucidan, zabavan, najveći mangup od svih enigmata koje sam upoznao i jedan od najdobronamernijih starijih kolega. Uz Cvetkovića i Lojanicu, on me je najsrdačnije dočekao na vratima sveta enigmatike. Zahvaljujem se.
Pdf OVDE.
Нема коментара:
Постави коментар