Još jedan predstavnik stare škole, čijim radom danas želim da se pozabavim, jeste Dragan Lojanica.
On je jedan od najviđenijih aktuelnih enigmatskih poslenika, iako je
umerenjak po opredeljenju. Ne drži mnogo do forme, ne pokušava da prevaziđe
samog sebe, ne takmiči se. Radi na starinski, klasičan način, vodeći računa o
sadržaju svojih sastava, o poštovanju jezičkih normi, o negovanju sopstvenog jezika i, pre
svega, o rešavaču. Možda u njegovim radovima nema senzacija, ali su
oni uvek pažljivo sastavljeni, još pažljivije opisani, te neretko, kao takvi,
visoko kvalitetni.
Lojanica, kao ukršteničar koji već više od 50 godina gradi svoj stil (iako
mu je aktivni staž nešto kraći), svojim sastavima često sprovodi neku vrstu
tihe borbe protiv modernih, ali preforsiranih enigmatskih
„pronalazaka“, poput ogromnih belina koje su same sebi svrha, i koje obično
sadrže veliki broj stranih, nikome potrebnih, reči, a pri tom formiraju gomilu
dvoslovnih pojmova svuda okolo. U ukrštenicama koje on potpisuje to ne možete
često videti, ali možete primetiti vrlo specifičan balans, uz sasvim malu
primesu vratolomija. Dakle, on voli sastave koji su u svakom smislu celoviti,
dovršeni i obrađeni.
Ukoliko ne reši da se drži šablona sa kvadratom 6 x 6, Dragan najradije
pravi ukrštenice sa „malim molerajem“, tj. 3 jednake reči, koje grade finu
belinu, a pri tom omogućavaju autoru da se „razmahne“. Tu mogućnost
razmahivanja on najčešće koristi za upotrebu nekih manje frekventnih, ali i te
kako odgonetljivih, pojmova, a skoro nikada za proširivanje kombinacije po
svaku cenu. Zbog toga njegove radove odlikuje svedeni, decentni sklad i potpuno
odsustvo utiska da je na silu „porodio“ neku dugačku reč. Čak i kada postiže
nestandandardne beline, one izgledaju spontano, nenategnuto i logično.
Klasična ukrštenica koju predstavljam jeste jedan od ambicioznijih radova Dragana
Lojanice. Treba primetiti da sve napred rečeno ostaje na snazi, ali uz
uspešno realizovanu težnju autora da napravi mali otklon od svog standarda.
Belina koju je izvukao iz moleraja deluje sasvim prirodno, kao da se sama
pojavila i kao da joj je baš tu mesto; nijedna reč nije motivisana
paraderstvom; nema banalnih, milijardu puta viđenih pojmova. Sve je kako treba, a na momente i bolje od toga.
Objavljena je u „Enigmi“, 23. septembra 2005. godine.
3 коментара:
Još jedno predavanje iz estetike ukršenih reči. Svaka čast. Nije mi jasno da neko može imati nešto protiv ovakvih analiza. Mene ovakav pristup zaista oduševljava.
Srdačan pozdrav,
Nikola M. Milićević
Ne verujem da nekome smetaju analize, već to što sam na momente surov, i što uz lepe priče o ukrštenicama iznosim i neke manje lepe stvari. Jednostavno - takvo je moje viđenje srpske enigmatske stvarnosti: nema reda, nema logične hijerarhije, nema poštovanja tuđeg rada. Kao i u politici: najbolje prolaze najgori, enigmatske protuve vedre i oblače, rade samo pripadnici kojekakvih "klanova".
Možda ovo nije pravo mesto za "lajanje", ali stvarno ne mogu više da ćutim. Imam dve opcije: ili da se potpuno povučem iz blata, ili da ostanem tu, makar kao bloger. Pošto volim enigmatiku i pošto znam da nisam rđav autor, prva opcija otpada. Biram drugu, ali uz oštriji pristup, što znači da nemam nameru da budem u dobrim odnosima sa svima, naročito ne sa onima koji to ne zaslužuju.
U svakom slučaju, drago mi je što si Ti, kao neko ko je mlad, talentovan i neopterećen enigmatskim nepravdama, pronašao nešto vredno na ovom blogu. ;)
Cestitke Mladenu sto je birao i sto je izabrao da nastavi i kao autor i kao bloger. U oba slucaja to je znacajan dobitak za enigmatiku (ne samo zbog mladosti).
Posebno je vrijedno sto je, fokusiravshi se na krizaljke/ukrstenice, svojim blogom otvorio prostor gdje bi autori, urednici, rjeshavachi i svi drugi mogli razmijeniti misljenja. Zasto to ne chine, zanimljivo je pitanje. Jesu li vodjeni onom starom “shutnja je zlato”, misle li da je besmisleno naklapati o vec prezvakanim temama, je li im draze prochitati i prichati samo u zatvorenom krugu, jesu li tek lijeni i neskloni javnoj rijechi, imaju li problem da, javljajuci se komentarima, podrze agilne blogere… nije ni vazno, tako je kako je. E u toj i takvoj sredini Mladen ima znanja, volje i hrabrosti (mozda je pozitivna drskost bolja rijec) da pishe (to bi i trebala biti uloga blogera), hvali i kudi, pokushava pokrenuti ljude i teme.
Ne slazem se sa mnogim Mladenovim ocjenama predstavljenih radova, bice da se ne mogu (i ne zelim, zasto bih) osloboditi onog urednickog zakeranja, zelje da sve bude bolje (po mojim kriterijima, naravno). Istovremeno, gotovo da zavidim Mladenu na toj iskrenoj spremnosti da u svakom radu i stilu nadje vrijedno i posebno. Lijepo je to sto nismo dobacili do pomenute “mudrosti” o shutnji. Puno toga nas spaja (a i mnoge shutljivije), a razlicitost u ocjenama i stilovima nije nimalo razdvajajuci faktor.
Hajro
Постави коментар