Arhimova skandinavka

Jedan od autora koji su bili enigmatski heroji mog detinjstva (a ima ih 3 ili 4), jeste najveći arhitekta u istoriji enigmatike, Iktin našeg doba, srpski Arhelaj, ili jednostavnije: arh. Ivica Mlađenović – Arhim.

Bilo je nečeg neobičnog, neodoljivog, artističkog u tim simetričnim skandinavkama, koje je početkom devedesetih Arhim objavljivao u „Huperu“.  Ja sam se tada, kao mlađi maloletni rešavač i redovni čitalac tog lista, radovao njegovim usamljenim sastavima, koji su gotovo uvek promovisali neko arhitektonsko delo uz pomoć simetrije, osmišljene baš za tu priliku. Retko sam uspevao da rešim celu skandinavku, jer Arhim nije autor koji je mnogo vodio računa o poletarcima, ali su moji rani pokušaji da „savladam“ te mreže – najčešće bili pravo uživanje.

Na osnovu svega što sam kasnije video, a iz njegovog je opusa – zaključujem da je on jedan od retkih autora koji idu iz krajnosti u krajnost: ili se zadrto pridržava forme,  ne mareći za rupe u sadržaju, ili se potpuno posvećuje odabiru reči, bez ikakvog obzira prema formi. Njegove „neformalne“ sastave sam, sasvim slučajno, otkrio u starom neenigmatskom časopisu „Nada“, gde je u svakom broju  objavljivao po jednu malu, manje-više nehajno pripremljenu, ukrštenicu na poslednjoj strani ljubavnog romana.  Nijedan od tih sastava nije specifičan po dometu, uglađenosti ili izbrušenosti – već po plemenitoj spontanosti, koja je u savršenom skladu sa ciljnom grupom te ženske revije i koja, kao takva, šarmira i osvaja.

Kada Mlađenović gradi svoje čuvene simetrične likove – izvor šarma postaje sasvim drugačiji. On je neko ko će, ako baš mora, bez pardona zavrnuti, iščašiti, modifikovati neku reč, poslužiti se provincijalizmom ili nekim sličnim „izmom“ – samo da bi spasio svoju građevinu. To, pretpostavljam, cepidlakama bez smisla za humor ide na živce, a meni je uvek bilo interesantno, duhovito,  simpatično. Recimo, neću zaboraviti jednu – po svim standardima neprihvatljivu, ali njemu ipak primerenu – reč: „povelj“, koju je u „Beokvizu“ opisao kao „povelja bez A“. To je bilo pre desetak godina, a tada se otprilike i završila njegova enigmatska karijera. Danas nije aktivan, ali ni zaboravljen (uostalom, ko bi mogao zaboraviti čoveka koji je na Beogradskom sajmu imao izložbu svojih enigmatskih radova?!), pa koristim priliku da ovim postom podsetim kolege i sve druge ljubitelje enigmatike na njegov lik i delo.

Skandinavka koju predstavljam je objavljena u „Huperu“ br. 118, 4. oktobra 1994. godine.

Pdf OVDE.