25.03.2015.

Logična i nelogična belina

Mnogo puta smo govorili o belini 6 x 6, i čini se da se tu više nema šta reći: ona je nekada davno, kao enigmatski modni krik i neka vrste potvrde umeća autora, postala deo sastavljačke prakse, no vremenom se njena vrednost toliko izlizala da se danas, generalno, može smatrati više nedostatkom nego vrlinom. Pre pola veka, kada su se stari majstori (poput Petrovića ili Železnika) utkrivali ko će napraviti što "čupaviju" četvrtastu kombinaciju, korišćenje tog modela je bilo savršeno opravdano. Međutim, vrlo brzo je došlo do zloupotrebe, pa je ta nesrećna šestica i drugim autorima postala sredstvo za samodokazivanje - pri čemu je većina ostajala (ili zauvek ostala) na nivou površne imitacije. 

Naime, belina 6 x 6 je već tokom sedamdesetih godina mediokritetima tj. većini počela da služi kao sredstvo za ostvarivanje norme, a pošto se tada mnogo radilo (čitaj: tezgarilo), odsustvo talenta (entuzijazma, vremena) se nadoknađivalo vizuelnim oponašanjem. Mnogi su ispekli zanat pod parolom "belina je belina", i mada su tokom života napravili i objavili na hiljade takvih ukrštenica, nikada nisu prerasli fazu imitatora-zanatlije. Neki od njih danas imaju 60, 70, 100 godina, mogu da naprave šesticu za tili čas, ali i dalje nisu u stanju da izvedu bilo kakvu strukturalnu vratolomiju (a da ne skliznu u amaterizam).

U najopštijem smislu, postoje dva načina za kreiranje belina: logičan i nelogičan. Ovaj prvi je zanatski, i bilo da je reč o baratanju monotonim pojmovima ili o dijagonalnom ređanju suglasničkih grupa, autor ne mora mnogo da se napreže - jer najelementarnija logika (koju valjda svako normalan poseduje) radi za njega. Kako tu nema mnogo momenata za uviđanje, skoro svako pre ili kasnije može da sabere 2 i 2, i da se uspentra na nivo navike. Navika, inače, ne postoji slučajno: to je filogenetska kategorija čiji je smisao ušteda energije, a u ovom kontekstu se može posmatrati i kao funkcija sirove inteligencije: kada jedan autor uvidi da gubi tri puta manje vremena na logičnu belinu 6 x 6 nego na pronalaženje nekog naoko nelogičnog rešenja - on nužno postaje zanatlija, pogotovo ako mu enigmatsko stvaranje prvenstveno služi za pribavljanje materijalne koristi. Nekada je ta pojava bila veoma rasprostranjena, jer je čovek zaista mogao da zaradi pristojan novac bez velikog truda (a paradoks je u tome što bi zaradio manje kada bi se više trudio), a danas objektivno ne postoji potreba za negovanjem zanatskog pristupa jer je potražnja minimalna. Eto, na primer, ja ne moram da napravim 50 ukrštenica za nedelju dana, jer ne znam šta bih s njima, pa samim tim i ne moram da štedim vreme, a ako još uvek postoji neki autor-pešak koji može da proda sve što proizvede, verovatno se dominantno oslanja na rutinu. Doduše, i u ovakvim okolnostima postoje pešaci koji nisu prebukirani, a ipak smandrljavaju i otaljavaju, ali to nije tema ovog posta.

Drugi, uslovno rečeno nelogičan način za pravljenje belina podrazumeva preokrete u strukturi, tj. prisustvo suglasničnih i samoglasničkih grupa tamo gde ih malo ko očekuje (te grupe ponekad označavam kao "prelomi", ali pošto se taj izraz već koristi za mesta preseka u dvočlanim ili višečlanim pojmovima, ubuduće ću ih, radi izbegavanja zbrke, zvati "pregibi"). To najčešće dovodi do pojave atraktivnih i svežih pojmova koji se ređe viđaju u ukrštenim rečima (ili bar u belinama), rešavačima nudi priliku da stvarno rešavaju (a ne da popunjavaju), a autorima da pokažu kreativnost. Takve beline su nelogične zato što su teške za sastavljanje, odnosno zato što od sastavljača traže veće učešće, ali su, zapravo, u sadržinskom smislu logičnije od zanatskih kombinacija sa rastancima i antikatodama - jer na pravi način služe svrsi i odgovaraju zahtevima koje su nezvanično postavili pioniri naše enigmatike. Pre tridesetak godina su u eksploatisanju tog modela prednjačili Zoran Zeljković i Mihailo Reljić, a kasnije i mnogi drugi koji su već opevani na ovom blogu.

Ovde uglavnom govorimo o strogoj četvrtastoj belini od 36 polja, mada se sve ono što je rečeno odnosi i na veće dimenzije. Zanatski iliti logičan pristup je nezamenljiv kod velikih belina (ja ga obično koristim za rekorderske poduhvate, jer je, recimo, užasno naporno napraviti 8 x 8 sa velikim brojem nelogičnih pregiba), ali je teško proceniti formalnu vrednost onih radova koji sadrže logičnu belinu od 49 polja (7 x 7). Na primer, Vojislav Skoko dosledno koristi princip dijagonalnog ređanja ST grupa (ne znam čime i kako sastavlja, to sad nije ni važno), i mada su te njegove beline veće od standardnih, gotovo nikada ne donose ništa vredno pažnje u sadržinskom smislu. Na drugoj strani, Miodrag Tošić skoro identičnim pristupom može da iznenadi rešavače, jer njegove beline obavezno sadrže ponešto novo i specifično, makar bilo iskonstruisano i neispravno. Novo Zekić radi i ovako, i onako, a najvažnije je da svi njegovi radovi imaju lični pečat (može nam se sviđati ili ne upotreba nekih čudnih narodnih reči i nategnutih pojmova, ali to je njegov stil, i baš zahvaljujući tom stilu on nije običan zanatlija). U svakom slučaju, malo je onih koji su skloni nelogičnom pozicioniranju pregiba u većim belinama, jer to nije baš naivno i lagano ('ajde da spomenemo izvesnog Perića kao predstavnika te kategorije), pa se zato autori (i oni drugi) uglavnom zadržavaju na šestici.

Nelogične beline 6 x 6 su danas, kao što svi znamo, opsesija Mileta Jankovića (koji je oduvek voleo beline, ali je kao rukopisac uglavnom bio na logičnom nivou). U principu, ako je neko već zaljubljen u taj model, dobro je što ga podržava na taj način, mada ni isključivost ne ide u prilog ukrštenim rečima. Naime, ukrštenicu ne čini samo belina, a ako je u celom radu samo ona natprosečna, a sve ostalo sklepano i navrat-nanos dopisano, rad i dalje može biti ispodprosečan. To naročito dolazi do izražaja kod sastava sa centriranim belinama koje su okružene hrpama dvoslova, troslova i najbanalnijih pojmova, jer je opšti utisak takav da čak i zanatlija sa lošim belinama koji pažljivo završava ćoškove, rešavaču može ponuditi radove istog ili boljeg kvaliteta. Takođe, mučno je videti seriju skandinavki sa potpuno istom koncepcijom, bez ikakvih vizuelnih i stilskih varijacija, pa dolazimo do još jednog paradoksa: bežeći od strukturalne, enigmata može upasti u opštu monotoniju.

Elem, razmišljao sam o tome da li je moguće napraviti belinu 6 x 6 koja je cela u pregibima (ako posmatramo oba pravca). To znači: ako vodoravno i uspravno obojimo sve suglasničke i samoglasničke grupe - ne treba da ostane nijedno neobojeno polje. Teoretski je izvodljivo, ali teško za realizaciju, te sam postigao svega 73 % (26 / 36 polja). Da sam se još malo zadržao na kombinaciji, možda bih dodao još neki postotak, ali u ovom slučaju nisam imao nikakve šanse za stotopostotni uspeh. Broj pregiba je 17, odnosno 19, jer smatram da se grupe LSTR i STRN mogu računati duplo (tako su tretirane pri sastavljanju), a i NSK se, s obzirom na poziciju, može posmatrati kao pregib. Dakle, iako verujem da ste shvatili o čemu se radi, ružičasta polja su "čupava", a siva monotona (u odnosu na susedna polja u belini).


Нема коментара: