Retrospektiva (2016)

Uprkos prvobitnom planu da ovogodišnje blogovanje završim almanahom za decu, ipak sam rešio da napravim mali osvrt na proteklih 12 meseci. Neću kao ranije suprotstavljati svoj pesimizam euforično-varvarskoj prednovogodišnjoj atmosferi, i kukumavčiti nad hroničnim enigmatskim neprilikama u neizlečivo gangrenoznom društvu, pa ću se zadržati samo na sopstvenom radu. Jer ove godine sam, mimo običaja, nešto i radio. I to ne bilo gde i bilo s kim, već u Feniksu, sa feniksovcima. 

U stvari, radio sam više nego ikad jer sam se našao u ulozi početnika. Početnika u križaljkaštvu. I mada sam to doživeo kao vrlo prijatan izazov, u startu je zaista bilo vrlo hrapavo i čupavo. Ne umem, tačnije ne volim da se bilo čime bavim ofrlje, pa pošto sam želeo da kampanjski (i dubinski) savladam parametre koji važe u hrvatskoj enigmatici, konkretno: u Feniksu, prvih nekoliko meseci sam konstantno bio u grču. Moje križanje je ponajviše ličilo na ukrštanje od pre 15 godina ili više godina, samo je bilo još naivnije usled vrlo svedenog rešavačkog iskustva (a pri tom, već sam u izvesnim godinama i korteks mi lagano otvrdnjava). I uz sve to, ekipi kojoj sam se priključio zacelo nije bilo potrebno levo smetalo, te se od mene prećutno očekivalo da transponujem svoje umeće iz domaćeg u susedni standard. A to je mnogo lakše zamisliti, reći ili napisati nego sprovesti u delo.

Ilustracije radi, pretprošle godine sam za vrlo kratko vreme i bez posebnog napora napravio više od 50 ukrštenica za jedan dnevni list. Neke od njih su objavljene, a onda je došlo do prekida saradnje (ovde ta priča nije u fokusu, ali podsećanja radi, reč je o konačnom, totalnom i ireverzibilnom posrnuću ESS - a u aferi "pljeskavice"). Kasnije sam na blog postavio nekoliko komada iz te serije (OVDE, OVDE i OVDE), i još uvek narcisoidno verujem da su ti radovi vrhunac mog ukrštanja u zanatskom i upotrebnom smislu (u kategoriji obične ukrštenice). Bolje od toga ne bih umeo ni kad bi mi platili suvim zlatom (a nisu mi platili nikako), jer je to moj sastavljački plafon na srpskom jeziku, za srpsko tržište. Razmišljao sam: ako posle toliko godina nisam sposoban da za jedno popodne sastavim (i opišem) 3 ukrštenice tog formata, a da mi mozak ne uzavri, da se ne uneredim od zapinjanja, da mi ostane dovoljno vremena i energije za sve tekuće obaveze, i da pride budem srednje do veoma zadovoljan urađenim - najbolje je da sve batalim. Takođe, ako tu ne postoji momenat igre, možda i uživanja, moj enigmatski rad nema nikakvog smisla, jer rad je nešto što je u prvom redu povezano s parama, a tu para nema ni u drugom redu, to je sasvim jasno (na drugoj strani, ako se sve svodi samo na igru tj. na sirovi hobi, ne znam šta bi autora moglo da vuče napred, da ga tera na usavršavanje?! Može lepo da ukršta za sebe i ukućane, i da ga ič ne boli glava). I taman sam stigao do faze u kojoj sam radeći za jeftine novine ukrštao kao za izložbu, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti, sva zatvorena vrata, sve neisplaćene honorare - ispostavilo se da sam sasvim nepotreban srpskoj enigmatici (jer srpska enigmatika u nekom zdravom i normalnom smislu ne postoji; zapravo, postoji isto onako i onoliko kako i koliko postoji srpsko društvo).

Onda sam se obreo u Feniksu. I osećao sam se kao najgori amater: niti sam mogao da napravim 3 križaljke za jedno popodne (o opisivanju da ne govorim), niti je ta jedna koju bih na jedvite jade i uz neobične energetske rashode uspeo da sklepam bila bogzna kakva. Nisam mogao ni da se igram, ni da se razmahnem, ni da izvodim kerefeke, a kamoli da uživam, te se moje križanje tokom prvih meseci svodilo na običan, moglo bi se reći i mukotrpan rad. Istina, taj rad je poduprt izvesnom nadoknadom, ali imao sam utisak da se krećem ka drugoj krajnosti: uz natprosečne napore sam postizao ispodprosečne rezultate (prema svojim kriterijumima). Zato je što pre trebalo sinhronizovati elemente radnog procesa i dospeti u fazu: postizanje najmanje prosečnog rezultata uz najviše prosečan napor.

I mic po mic... prilično sam odmakao od početka. Ako ostavimo po strani klasične križaljke sa četvrtastim belinama, najviše sam se baktao tematskim skandi-parovima, trudeći se da iznađem što atraktivnije teme. Na primer, mislim da nema još mnogo slavnih književnih ili istorijskih junaka koji su (makar) po 4 puta oživljeni u iole poznatim filmskim ili TV produkcijama, a koje još uvek nisam opevao. Za mene je ta forma, u principu, predstavljala (i još uvek predstavlja) najveći izazov - tu najčešće presecam dva (ređe tri) fiksna, često inkompatibilna pojma (tj. tražim najekonomičniji i najefektniji način za povezivanje tematskih pojmova, što se može izraziti opštim zahtevom: ukrstiti bilo šta sa bilo čim, a izvući nešto dobro). I eto, križao sam mesecima bez predaha, sve se nadajući da ću ostvariti onu sinhronizaciju... a i dalje se nadam. I skoro jednako se trudim, samo katkad pravim pauze da mi se sve to ne bi smučilo. U svakom slučaju, verujem da je lakoća sa kojom najbolji hrvatski autori sastavljaju za Feniks vrlo slična onoj sa kojom ja sastavljam na srpskom, ali kad sam na njihovom terenu, daleko sam od te lakoće. I ne bih smeo da se trkam s njima. A i generalno mi nije do trke.

Objektivno, nisam dao naročit doprinos hrvatskoj enigmatici za ovo vreme. Još nisam sposoban za antologijske kreacije i nisam spreman da sebi dodatno komplikujem posao svim onim zabranama i zahtevima, pa se držim srednjeg kursa. Ne znam koliko su urednici zadovoljni mojim radom (a ima ih dosta, nerealno je očekivati da baš svi budu oduševljeni), ali uglavnom objave ono što pošaljem. I skoro ništa ne menjanju, ne majstorišu, ne rearanžiraju. Tako valjda rade svi urednici na svetu koji pripadaju ljudskoj rasi, a budući da sam ranije uglavnom sarađivao sa netopirima, veprovima, kinkadžuima, magarcima, bonobo majmunima,  i drugim skotovima iz srpske menažerije, za mene je taj ljudski urednički pristup bio gotovo nestvaran. Bilo je meseci kada sam imao iznenađujuće veliki broj strana, i mada taj broj ima opadajući trend, verujem da sastavljam bolje nego ranije (čistije, profesionalnije). Uz to, u poslednje vreme retko pravim propuste, što valjda znači da sam se oslobodio grča (jer kad se iz petnih žila trudim da nešto uradim iznad svojih trenutnih mogućnosti, obavezno za*erem). 

Tokom prethodnih 12 meseci u Feniksovim izdanjima je objavljeno preko 160 mojih križaljki (računajući poslednje mesece pretprošle godine, oko 200). Studirajući ih sa izvesne distance, izabrao sam deset skandinavki koje smatram prilično uspešnim, s obzirom na sva svoja ograničenja i prepreke (uzgred, zahvaljujem kolegi od kog sam uvek uredno dobijao skenirane stranice pre nego što stignu štampana izdanja iz redakcije, kojoj takođe najlepše zahvaljujem). Verovatno je bilo i ozbiljnijih, možda boljih, ali rekao bih da su te kombinacije u stvaralačkom i vizuelnom smislu najupečatljivije. 

Dakle, poštovani posetioci (i ostali), za kraj priređujem retrospektivnu izložbu svojih skandinavki iz 2016. godine, kao novogodišnji poklon svima vama koji niste mogli ili stigli da ispratite Feniksova izdanja u realnom vremenu (a, jašta, ovo je i EPP za Feniks :D).