24.03.2017.

Sumrak ESS - a (15): A gde je pečat?

Da bi počeli da ostvaruju svoje antienigmatske ciljeve, pučistima je bio potreban pečat. Onaj pečat koji je zadržao legitimni predsednik ESS - a Milorad Živanić. Pošto su uspešno falsifikovali zapisnik i izvršili preregistraciju u APR - u, udruženi enigmatski kriminalci, na čelu sa silom predsednikom Aleksandrom Jankovićem, dobili su novi štambilj u aprilu 2015. godine. To je posebno obradovalo Veprovu Glavu. 

Kod njega je sve prosta računica (napomena: Veprova Glava je gramatički ženskog roda, no radi izbegavanja zbrke, u tekstu će biti tretirana kao on). Kao i drugi tipovi sa socijalne margine, dobrano je ispekao šibicarski zanat, i kao profesionalni prevarant, opelješio bi kljakavu staricu i trudnu ženu, a kamoli stado uštirkanih staraca. No, nema tu neke inteligencije, ne treba precenjivati Veprovu Glavu: on može da obrlati zatupastog oficira, može da osvoji sitnu boraniju mentol bombonama, da izmanipuliše nekog siromaška čiji je moral atrofrirao od gladi, ali ne može uličarskom lukavošću da potčini nas. Jer ne može da nam uzme čast. 

Živanić je, zapravo, predstavnik svih nas (ne samo enigmata!) koji odbijamo šurovanje sa bagrom, bez obzira na posledice. Mi radije pristajemo da nas ta bagra obezglavi, nego da odstupimo od svog dostojanstva. To je čast. Istina, u društvu bez sistema vrednosti, čast je neka vrsta fakultativnog luksuza, i mada nas sa svih strana opominju: ili budite ološ, ili će vam svinje razbucati trabante - mi hoćemo svoj luksuz. Možda smo glupi i nazadni, možda ne razumemo taj kleptokratski pragmatizam poput naših naprednih kolega Miroslava Lazarevića i Miroslava Živkovića (i njihovog imenjaka, a možda i kolege Cvetkovića), ali mirno spavamo. Nismo ništa oteli tuđoj deci i nismo raščerečili ničijeg oca da bismo se najeli.

Hajde da konačno rasvetlimo krucijalni motiv kriminalne akcije: nije baš isto kad u redakciju uđe Veprova Glava, onako mastan, neotesan i šljampav, pa se predstavi kao KV električar i predsednik nekog marginalnog enigmatskog kluba, i kad u tu istu redakciju uđe pristojan čovek sa držanjem koje uliva poverenje, pa autoritativno kaže: "Dobar dan, ja sam predsednik Enigmatskog saveza Srbije". E, to je poenta: titula i pečat su bili neophodni Veprovoj Glavi da odskoči od konkurencije, te da lakše i brže zaposedne preostali enigmatski prostor Srbije (napomena: konkurenciju većinski čine njegovi parnjaci po moralu i obrazovanju, budići i pokrajci, a Alo razbibriga je bila poslednji podlistak dnevnih novina sa kojim su sarađivali samo enigmatski autori).

Veprova Glava je, da ponovimo, jedan primitivni realista koji je od samog početka ujdurme bio svestan da mu ne leži funkcija predsednika. I da ga je članstvo nekim čudom prihvatilo, prosto nema šlifa. I on to odlično zna. Kao pojava i nosilac izvesne formalne pismenosti, Aleksandar Janković je bio slika i prilika pristojnog čoveka, a - još važnije - po mentalnom sklopu se savršeno uklopio u zamisli crne ruke: on je vojnik koji nikad u životu nije koristio korteks, tj. vazdan je slušao naređenja, klimao glavom i trzao rukom. I čim su dobili štambilj, rekli su mu: "Mir-no! Plajvaz na gotovs! Idemo u boj za vraćanje Alo razbibrige pod okrilje saveza!"

Prvo pismo kriminalnog ESS - a redakciji lista Alo! poslato je 18. maja 2015. godine, i sadržalo je sve poznate optužbe, konstrukcije i krimi-fantazije Veprove Glave i starca, stilski uobličene rukom silom predsednika. I dok su se oni razbrajali na parove, pisali epistole i motali se oko Klemansoove 19, Živanić je ugovorio još jednu saradnju sa tim listom. Naime, 1. jula 2015. godine preuzeli smo i dnevne skandinavke. Angažovani su članovi tek osnovanog Enigmatskog kluba Kikinda, a samim tim i tzv. ESS - a: Rešad Besničanin, Slavko Bovan, Krsta Ivanov, Dinko Knežević, Mladen Marković, Jovan Nedić, Nikola Petkovski i Zlatan Pupezin (+ Sreten Perić). Međutim... pre nego što je isplaćen honorar za jul, dakle već tokom prvog meseca, delegacija kriminalnog saveza je minirala ovu saradnju!

Evo šta je 25. januara 2016. godine silom predsednik ili predsednik-robot Aleksandar Janković rekao o tome: "Predsedništvo je krenulo u razgovore sa redakcijom Alo! U razgovorima, oni su se čvrsto držali pravila biznisa: ne možemo vam reći pod kojim uslovima se odvija saradnja sa gospodinom... Vi dostavite vašu ponudu, pa ćemo videti!" Ko je sve išao u redakciju, šta su sve pisali, kakvim su se klevetama služili, zasad nije sasvim poznato (ali moglo bi se lako otkriti, i eto materijala za još jednu finu kolektivnu tužbu, jer smo džumle oklevetani svi sa gornje liste), pa budući da poslodavca nisu mnogo zanimale konfabulacije i divulgacije, pristupilo se licitaciji.

Za početak, uspeli su da ugovorenih 20 000 dinara spuste na 15. U toku licitacije, Živaniću je data mogućnost da zadrži saradnju pod novim uslovima (a to je značilo: prihvati za 15, pa će oni tražiti 10, pa sutra prihvati za 8, a oni će reći 6 itd. Veprova Glava je, zapravo, bila spremna da to preuzme po svaku cenu; a pri tom, kao proizvođač škart-enigmatike on na tržištu može da se orijentiše samo prema budićima i pokrajcima, što će reći: njemu je i 5 000 puna kapa). Naravno, Živanić je odbio. U septembru je već bilo izvesno da honorare nećemo ni dobiti, ali smo po planu izgurali čitav mesec.

Istovremeno, radilo se i na vraćanju Alo razbibrige "pod okrilje saveza". No, tu su bili malo oprezniji, te se javila ideja da iskoriste nekog insajdera kako bi što manje spustili cenu. I, pošto Slavko Bovan valjda nije delovao dovoljno budalasto, izbor je pao na mene, iliti na Živanićevog drugog prijatelja i trećeg neprijatelja ESS - a, koji će se - inšalah - prodati za čokoladnu bananicu. Jedan dobroćudni (i lakoverni) posrednik me je diskretno pitao da li bih prihvatio mesto urednika, a prvo što mi je palo na pamet je: je l' moguće da me kreteni smatraju kretenom? Pored onolikih stručnjaka i enigmatskih veličina s majstorskim pismima, predsedništvo kriminalnog ESS - a bi baš meni, oh, quel plaisir, poverilo uređivanje lista koji još nije ni preuzet - i to od nas, takoreći od mene!!! Nažalost, nisam vlasnik blistavog uma jankovićevskog kalibra, ali ta "ponuda" je tako providno vređala moju skromnu inteligenciju da je ne bih prihvatio ni pod psilocibinom, a verovatno ni nakon hirurškog odstranjivanja kompletnog mozga sa produženom moždinom. Razume se, danajski dar sam ljubazno vratio darodavcima (ali to ne znači da mi ne duguju onih 50 000 dinara na ime nagrade za prepuštanje zgrade bogaljima, tim pre što sam ih namenio Radenku Rakoviću). 

I, tako: najpre su nam oteli dnevne skandinavke (ostavivši nas bez honorara, jer u toku licitacije ništa nije fakturisano), a nakon petnaestak dana i Alo razbibrigu. Tu se, jednostavno, ništa nije moglo: Veprova Glava, kao što rekoh, koristi računaljku by budići & pokrajci, te on, njegove sluge Mlata Zamlata i Jeremija, i nacereni poluanonimni mediokritet Sindikalac već danas s pečatom mogu da odu i u Enigmu, i ponude Vučkoviću svoje đubre za, recimo, 3 000 dinara po broju (mada je neizvesno da li ovo đubre koje aktuelni urednik objavljuje smrdi manje ili više od njihovog... jer to je isti uredničko-intelektualni nivo). Oni su u svakom slučaju na dobitku, jer im je i 20 dinara po strani čist ćar: niti šta ulažu, niti njihovi proizvodi imaju bilo kakvu vrednost, niti spadaju u enigmatiku. To je običan drop i buđavi hleb za pomije. Ali, šta se to tiče naših poluživih kolega?! Pa, oni ionako nemaju budućnost. Eto, glavni starac je motornom testerom izmasakrirao svog višegodišnjeg najbližeg saradnika ne bi li se izborio za samopropisani harač i sad će zadovoljno trljati krvave ruke do pogreba, sporedni će tapšati i ćurlikati za po tanjir kisele čorbe, a ovi kojima je sirotinja odavno uništila dostojanstvo će dobijati po jednu šarenu lažu, da se malko zaslade i abartuju socijalnu pomoć.... Svima lepo do daljnjeg. Naravno, onaj simbolični ostatak je u papcima Veprove Glave, dakle: i nož, i pogača, i prosek za potencijalnu penziju.

A šta se desilo sa našim honorarima za 79 dnevnih skandinavki? Ko nas je ojadio? Nije valjda Veprova Glava, onaj otmeni gospodin sa svinjskim očima koji bi odžepario trudnicu i kljakavu babu?! Onaj što je hteo i za 5 000 dinara, samo da uđe u Alo? Onaj što je zbog devet enigmatskih strana razrovao čitavo srpsko enigmatsko društvo? Ma, ne... Nije on. Taj nam nikad ne bi naudio. Ne, ne, ne.... bože sačuvaj! Doduše, pare su mogle i da zalutaju, jer je Slavko Bovan ispred EK Kikinda naivno ponudio poslodavcu mogućnost da izmiri dug preko računa ESS - a... a to je isti onaj račun sa kog se sve uplate ekspresno prebacuju na račun Veprove Glave. 

I još nešto: nakon vrhunca koji je komedija apsurda dostigla na antiskupštini, priča je na momenat potonula u tragediju. Bar u mojim očima. Svi se mi vrlo dobro sećamo kako se Milorad Živanić držao u tom ludilu, pamtimo i da nije cmizdrio, nije pisao patetična objašnjenja, nije molio za podršku... ali u kandžama kriminalaca, u mreži jajara i kokoškara, opkoljen sindikalcima i ostalim marginalcima, sa teretom nove podvale koju je Veprova Glava izrežirala - više nije bio iznad situacije. Prosto, njegova pozicija je bila do te mere ugrožena da više nije imalo smisla časno se boriti protiv udruženih lopova. I tako se jednoga dana zakleo u rođenu decu da nije dobio novac. Zakleo se meni, a to je valjda značilo da u toj bizarnoj atmosferi više ni sam nije očekivao da mu verujemo mi koji smo mu verovali. Preostalo mu je samo da se zaklinje u ono što mu je najvrednije. Zbog bednih para. E, to je razlika između njega i onog drugog: Veprova Glava nikome nije ni otac, ni drug, ni kolega. To je životinja od zla oca i još gore majke. A onoliko koliko se Živanić i on razlikuju, toliko se razlikujemo mi i oni

Nastaviće se

4 коментара:

Анониман је рекао...

Jedva cekam nastavak.

Анониман је рекао...

Печат је у Сомбору, а ти си бивши енигмата...............

Mladen Markovic је рекао...

Očekivao sam više anonimnih komentara, budući da nisam imao ovakvu čitanost otkad blog postoji. :)
Svakako ne bih brisao (osim ako nisu ekstremno uvredljivi), jer anonimni osvrti ovoj priči mogu dati samo podršku. Tu se najbolje vidi koliko je prosečan pripadnik srpskog enigmatskog društva mentalno jak i emocionalno angažovan. To je lice bez lica i stava, kukavica koja se prodaje za 300 dinara, idealni pion. I klaker. U takvom društvu meni i nije mesto, pa ako sam bivši, opravdano jesam.

Zapravo, ja nikada nisam ni bio "aktuelni srpski enigmata". Od prvog dana, dakle od decembra 2000. godine, pa do danas moja uloga je potpuno ista: trinaesto prase. Bio sam aktuelan samo onoliko koliko su pojedinci mogli da iskoriste moju dobru volju i entuzijazam, tj. ne postoji niko - osim Živanića - ko me je tretirao kao ravnopravnog člana društva. A ja više i ne želim da budem ravnopravan u ovom i ovakvom društvu s pečatom. To nije moj nivo.
Ja sam enigmata onoliko koliko je to (bio) Boško Petrović. I Racković, Krsmanović, Dopuđa, Bizumić, Mlađenović, Jelenković, Zeljković, Patrnogić, Goloigra, Vukadinović itd. Sve ostalo je politika. A ja se ne bavim politikom, jer ni to nije moj nivo. Ako bih u teoriji i pristao da zaboravim na sebe, odložim to malo dostojanstva u zadnji džep i pomešam se sa stokom, to sigurno ne bi bilo za pljeskavicu i čašu jogurta. Dakle, ipak mogu da budem samo bivši enigmata, jer kad bi se skupile sve pare koje okreću veprove glave, šloseri i medicinske sestre, to zasigurno ne bi bilo dovoljno za kupovinu moje časti. I vrlo sam zadovoljan što je kriminalni pečat sada u pravim rukama, a što je onaj časni ostao kod nas.

Анониман је рекао...

Ti ne pripadas ovim velicinama. Uporedi se sa M.B.