08.03.2017.

Sumrak ESS - a (2): Dva lica Alo razbibrige

Onoga dana kada je Milorad Živanić izabran za predsednika, u kasi ESS – a nije bilo ni cvonjka. Tačnije, stanje na računu je bilo: minus 300 dinara.

Dakle, do tog 16. marta 2013. godine predsednik ESS – a je bio Miroslav Lazarević,  jedan od glavnih aktera kasnijeg virtuelnog hita, krimi-komedije „Drž’te lopova“, a osnovano se sumnja da je on, kao starešina te organizacije, raspolagao i novčanim sredstvima ESS – a. Glavni izvor prihoda je, dabome, bila slavna Alo razbibriga.

Ovde je bitno reći da se u dugom periodu, od 2010. do 2013. godine, nije mnogo (ili bar: ne glasno) govorilo o privatizaciji i uzurpaciji te velelepne tezge, tj. formalno je pripadala svim članovima ESS – a. Urednik izdanja je bio Milorad Živanić, a budući da sam se ja u to vreme priključio beogradskom enigmatskom cirkusu, stekao sam utisak da je predsednik ESS - a neka vrsta ober-urednika.

Da nije bilo tako, u februaru 2011. godine verovatno ne bih dobio mesto u toj teskobi, budući da su sve strane već bile trajno podeljene tj. zauzete (ko ih je podelio, kako i po kojim kriterijuma ne znam, ali znam da svaki enigmatski list ima tendenciju da formira stalnu saradničku ekipu iz praktičnih razloga; uz to, kada je izdavač platežan, očekuje se da oni koji ne pripadaju A timu budu nezadovoljni, tako da je u tom smislu sve bilo u redu). Kako god, Lazarević mi je obezbedio polovinu strane, tj. malu skandinavku (13 x 10). U svakom broju su objavljivane po dve takve, a autor one druge je najčešće bio Dragan Ristić (ređe Krsta Ivanov, Duško Lazić, Milorad Živanić, Dragan Lojanica, Sreten Perić i možda još poneki gost). Nisam bio upućen u to koliko su ostali članovi ESS – a zainteresovani za tu skandinavčicu, ali sam primetio da je to jedina relativno slobodna rubrika.

Čudno je što se do 2013. gotovo niko nije žalio na nemogućnost da štogod objavi u prestižnom podlisku, a onda je odmah nakon proglašenja novog predsednika ESS – a, Radisavljević javno potegao argument o samovolji urednika, tvrdeći da Branislavu Nikiću nije bilo dozvoljeno da plati članarinu u naturi! Neverovatno je da sam ja, kao novo lice, dobio priliku da objavljujem u Alo razbibrizi, a jedan svima poznati, nikome omražen i pride dobar enigmata kao Branislav Nikić – to nije mogao čak ni na ime članarine! Ako se to zaista desilo – ko je bio odgovoran? Lazarević ili Živanić? Pa, od 16. marta 2013. na to, slična naivna i sva ostala ozbiljna pitanja, odgovor je (bio) isti: ovaj drugi. Međutim, moj slučaj govori da Lazarević nije samo brojao novac, već je mogao da odlučuje i o tome ko će ga zaraditi.

Ok, a ko je od njih dvojice trošio novac ESS – a do 2013. godine? I na šta? Ako je stari predsednik predao novom praznu vreću, razumno je pretpostaviti da je sve što je inkasirano tokom njegovog mandata investirano u projekte od opšteg enigmatskog značaja. Pa, gde su te investicije, zašto ih Živanić nije nasledio? I ko je video vajdu od njih (osim skupštinskih pijandura)? U šta je to Lazarević ulagao novac?

Eto, čak sam i ja, kao sasvim levi član tadašnjeg ESS – a i sporedni, ali redovni saradnik Alo razbibrige – nakon zahvaljivanja na saradnji ostavio u toj kasi nekoliko hiljada dinara. Naime, poslednji honorar sam dobio 31. decembra 2011. godine (ne sećam se tačno, ali recimo, za period: avgust – oktobar). Sve ono što je objavljeno u novembru (4), decembru (4) i tokom naredne godine (17 + x), nije mi plaćeno. To su, naravno, i tada bile bedne pare, ali daštanja radi se pitam šta li sam to platio ESS – u, ako znamo da: a) savez nikada ništa nije uradio za mene, i b) non-stop je (bio) bankrot, bez ikakve nade da će se na računu zadržati koji obol, makar bio moj.

Na koji tj. čiji su račun tada honorari uplaćivani, ko je podizao, raspoređivao i prosleđivao pare, mene, zapravo, nije zanimalo. Kao što sam objasnio, predsednik ESS – a i urednik Alo razbibrige su sve radili zajedno, i doživljavao sam ih kao jednu osobu sa dve glave. Stoga mi kasnije nikako nije bilo jasno zašto se sve što je prljavo i mutno prebacuje u ovu drugu glavu, a onoj prvoj se crta oreol?

To što su se te dve glave uoči izborne skupštine malo podžaveljale (i to zasigurno ne oko kvaliteta enigmatike ili nekih uzvišenih enigmatskih ciljeva, već oko poznatih i vrlo prizemnih stvari) bio je odličan šlagvort za lukavi manevar Veprove Glave, za novu eskalaciju Radisavljevićeve egoenigmatske psihoze, i za majmunisanje poluanonimnog mediokriteta Sindikalca.  Ali, objektivno, ono za šta je kasnije u serijama i talasima optuživao Živanića, Lazarević i sam snosi bar polovinu odgovornosti – tim pre što je potpao pod uticaj crne trojke, i posvetio se krivotvorenju bliske istorije i tumačenju aktuelnih činjenica po nacrtu Veprove Glave, koja je lukavo procenila da će najlakše stići do ESS – a izigravajući starcu prijatelja. To gotovo nikada nije rečeno ni na jednom skupu, ni na jednom blogu, i ni u jednom glasilu. A istina je.

I još nešto: pošto starije kolege vole uzgred ili prekorno da izjavljuju nešto poput: „ja sam ti pomogao“, „ja sam te zadužio“, „ja sam silno propatio što sam se zauzeo za tebe“ (kao što jednom reče prepodobni Cvetković, iako sam mu se za medveđu uslugu zahvalio istoga dana, odrekavši se honorara), koristim priliku da svečano i ponosno istaknem da ne postoji nijedan srpski enigmata kojem ja bilo šta dugujem, naročito ne zahvalnost (osim Miroslava Živkovića, koji je insistirao na takvoj situaciji). Niti volim da budem dužan, niti me je neko baš toliko zadužio da nisam mogao da mu se odužim. Ja inače mislim da svaka usluga mnogo manje košta ako se plati, makar je preplatili. Lazarevićev kum (onaj što je u poslednjoj Enigmi izmislio fudbalera sa prezimenom Iranov) voli onako masno, kamiondžijski da naglasi kako me je bogzna koliko zadužio (time što me je preporučio redakciji kojoj je bio potreban volonter tj. što mi je sredio da radim za Vučkovićevu platu), a da tako nešto ne bi palo na pamet i Lazareviću, podsetio bih da sam doneo njegovom klubu više desetina hiljada dinara (iliti nekoliko stotina evra, da bude jasnije svim čitaocima), kao udarnik u humanitarnoj akciji "radimo džaba za Novu Zagonetku". Jedini angažman koji sam dobio kao član NZ je upravo elaborirana polovina strane u Alo razbibrizi uz onih 11 skandinavki za Gloriju (post Zaboravljenih 11), od kojih su samo 2 objavljene, te mi je na kraju dara bila veća nego mera.


Nastaviće se

Нема коментара: