Nikićeve autorske ukrštenice

Branislav Nikić, enigmata sa pedigreom, osnivač Enigmatskog kluba „Braničevo“ i majstor za rebuse, šalje svoje najdraže ukrštenice, i napominje da je reč o sastavima koji su nastali u periodu pre pojave kompjuterskih programa.

Nikić nije pasionirani ukršteničar, niti autor koji je posvećen obaranju rekorda u ovoj disciplini, već neko ko, pre svega, drži do „upotrebne vrednosti“ svojih radova. Sam kaže da je u enigmatskoj karijeri napravio mnogo komercijalnih ukrštenica, ali da nema mnogo vrhunskih – što možda i nije sasvim tačno. Vrhunski sastavi, kao što smo već videli na primerima, ne podležu nikakvim formalnim pravilima. To, recimo, znači da jedan lepo osmišljen rad, sa izbalansiranim crnim poljima, pažljivo biranim rečima i odsustvom ofucanih i već svima dosadnih pojmova, ne mora apriori biti slabiji od sastava sa velikom, naoko impresivnom belinom, koja svoje postojanje duguje materijalizmu, itinerarima, katamaranima, amaterizmu itd.

Prva Nikićeva ukrštenica koju predstavljam to nedvosmisleno dokazuje: njen  kvalitet možda nije lako uočiti na prvi pogled, pri susretu sa praznom mrežom, ali posle kraće analize postaje jasno da je pred nama nesvakidašnji rad, po tipu sličan radovima prvih posleratnih majstora enigmatike, čije je stvaralaštvo, naravno, bilo neopterećeno pomodarskom juranjavom za belinama, a koji su se svakom svojom kombinacijom trudili da naprave mali pomak ka većem kvalitetu. Sigurno da je rešavač (bio) prijatno iznenađen rečima poput: Vaskrs, Komonvelt ili vodvilj, a verovatno mu nije smetao ni smrdljevak  – jer nijednu od tih reči nije morao da traži u rečniku, ali je zato mogao pobedonosno da uzvikne: „Aha!“, kad ih je pronašao u svojoj memoriji, gde su dugo dremale. Nikić kaže da je krenuo od reči Frankenšajn, i da je imao nameru da pobegne od "monotonije", a ja mogu da konstatujem da je to bekstvo bilo veoma uspešno, i da može poslužiti kao školski primer dobrog rada.

Druga ukrštenica je jedan od njegovih standardnih, komercijalnih sastava, ali nije lišena borbe protiv trivijalnosti, niti invencije. Tipičan primer za invenciju jeste upravo „tipičan primer“,  ali i „koristan savet“, pa ta dva pojma, uz  „obeštećenje“, „peščanik“ i „alhemičare“, kombinaciju neosporno čine vrednom pažnje. Sama belina možda nije spektakularna (Bane primećuje da ima previše monotonih reči), ali je vrlo korektna, lagana, rešiva. Formalno – zadovoljava i bukvaliste, koji sve radove bez nje smatraju drugorazrednim, a sadržinski – odgovara ukusu prosečnog rešavača, ne omalovažava srpski jezik i ne ruga se igri. Sasvim dovoljno za magiju.

Prvi rad je objavljen u Nikićevom listu „Kviz Braničevo“, a drugi u „Rubikonu“ br. 40.

Pdf OVDE.