Branislav Nikić,
enigmata sa pedigreom, osnivač Enigmatskog kluba „Braničevo“ i majstor za
rebuse, šalje svoje najdraže ukrštenice, i napominje da je reč o
sastavima koji su nastali u periodu pre pojave kompjuterskih programa.
Nikić nije
pasionirani ukršteničar, niti autor koji je posvećen obaranju rekorda u ovoj
disciplini, već neko ko, pre svega, drži do „upotrebne vrednosti“ svojih radova.
Sam kaže da je u enigmatskoj karijeri napravio mnogo komercijalnih ukrštenica,
ali da nema mnogo vrhunskih – što možda i nije sasvim tačno. Vrhunski sastavi,
kao što smo već videli na primerima, ne podležu nikakvim formalnim pravilima.
To, recimo, znači da jedan lepo osmišljen rad, sa izbalansiranim crnim poljima,
pažljivo biranim rečima i odsustvom ofucanih i već svima dosadnih pojmova, ne
mora apriori biti slabiji od sastava sa velikom, naoko impresivnom belinom,
koja svoje postojanje duguje materijalizmu, itinerarima, katamaranima,
amaterizmu itd.
Prva Nikićeva
ukrštenica koju predstavljam to nedvosmisleno dokazuje: njen kvalitet možda nije lako uočiti na prvi
pogled, pri susretu sa praznom mrežom, ali posle kraće analize postaje jasno da
je pred nama nesvakidašnji rad, po tipu sličan radovima prvih posleratnih
majstora enigmatike, čije je stvaralaštvo, naravno, bilo neopterećeno pomodarskom juranjavom za belinama, a koji su
se svakom svojom kombinacijom trudili da naprave mali pomak ka većem kvalitetu.
Sigurno da je rešavač (bio) prijatno iznenađen rečima poput: Vaskrs, Komonvelt
ili vodvilj, a verovatno mu nije smetao ni smrdljevak – jer nijednu od tih reči nije morao da traži
u rečniku, ali je zato mogao pobedonosno da uzvikne: „Aha!“, kad ih je pronašao
u svojoj memoriji, gde su dugo dremale. Nikić kaže da je krenuo od reči
Frankenšajn, i da je imao nameru da pobegne od "monotonije", a ja mogu da
konstatujem da je to bekstvo bilo veoma uspešno, i da može poslužiti kao
školski primer dobrog rada.
Druga ukrštenica
je jedan od njegovih standardnih, komercijalnih sastava, ali nije lišena borbe
protiv trivijalnosti, niti invencije. Tipičan primer za invenciju jeste upravo
„tipičan primer“, ali i „koristan
savet“, pa ta dva pojma, uz
„obeštećenje“, „peščanik“ i „alhemičare“, kombinaciju neosporno čine vrednom
pažnje. Sama belina možda nije spektakularna (Bane primećuje da ima previše
monotonih reči), ali je vrlo korektna, lagana, rešiva. Formalno – zadovoljava
i bukvaliste, koji sve radove bez nje smatraju drugorazrednim, a sadržinski –
odgovara ukusu prosečnog rešavača, ne omalovažava srpski jezik i ne ruga se
igri. Sasvim dovoljno za magiju.
Prvi rad je
objavljen u Nikićevom listu „Kviz Braničevo“, a drugi u „Rubikonu“ br. 40.
Pdf OVDE.
2 коментара:
Ovo je najbolji i najljepši pristup u analizi ukrštenica koji sam do sada imao prilike da čitam. Meni kao enigmatkom početniku mnogo znače ovakve analize, bez obzira što mi ukrštenice (za sada) nisu specijalnost.
Srdačan pozdrav
Nikola M. Milićević
Hvala, Nikola. Iskreno se nadam da će ti neko moje zapažanje biti od koristi u daljem radu (a i bez toga si odličan).
Постави коментар