Memoari palanačkog enigmate (1)

"Enigma" 2055, 2062 & 2069

Često pišem o "Enigmi". Niko me nije ovlastio i niko nije naručio reklamu (to je jasno, jer inače ne bih bio tako nežan), ali sam, eto, sentimentalno vezan za taj časopis, i smatram ga važnim delom svoje enigmatske anamneze. Bilo je daleko boljih enigmatskih revija, neke su sagorele od rendgenskog zračenja uredničkih ambicija, neke su i opstale, mnoge su se pokvarile, a "Enigma" je i dalje na starom mestu i na starom nivou. Taj nivo, nažalost ili na sreću, nikada nije bio previsok, ali je bio podržan ekskluzivnom tradicijom i činjenicom da smo svi mi koji se bavimo enigmatikom, a nismo stariji od 100 godina, odrasli uz taj časopis. Mnogi su baš tu objavili prve radove, a oni koji nisu, a vlasnici su nezanemarljivih imena, bili su pre ili kasnije na listi saradnika. Mada je "Enigma" i u vreme kada je enigmatika zaista bila zabava miliona u tehničkom smislu zaostajala za konkurentskim izdanjima bar 20 godina, svi su rado pristajali na saradnju, jer je to bilo pitanje prestiža.

U ranijim postovima je bilo reči o stanju u ovom listu tokom sedamdesetih i osamdesetih. Naravno, zapažanja koja sam izneo nisu proistekla iz mojih iskustava u "realnom vremenu", niti sam retroaktivno mogao da savladam kompletno gradivo, ali sam proučavajući slučajne uzorke koji su mi (bili) dostupni dobio uvid u opšte trendove. Najkraće rečeno: "Enigma" je sve do osamdesetih bila jedan sivi brod, koji je plovio po inerciji i prevozio klijentelu koja nije mogla da priušti skuplji prevoz, a onda su kormilo preuzele "Večernje novosti". Sa novim identitetom, "Novosti Enigma" postaje zabavno-enigmatski dvonedeljnik, i kao što sam već jednom rekao, verujem da je tokom osamdesetih u konceptualnom smislu postignut vrhunac.

No, to nije dugo trajalo. Devedesetih su devalvirale i mnogo važnije stvari od enigmatike, pa "Enigma" nije imala bogzna kakve šanse da ostane na nogama. 1993. je počela da propada, a u jednom periodu se čak činilo da neće izdržati: inflacija je dovela do nestašice roto papira i štamparskog materijala, te je format duplo smanjen, a premazane korice ukinute. To nije bilo od velike pomoći, jer je tiraž bio u strahovitom padu (recimo, broj 1930 od 3. avgusta je koštao 50 000 000 dinara, prethodni je bio jeftiniji, a naredni skuplji), izlaženje je kasnilo, i čak ni najverniji čitaoci nisu uspevali da dođu do svojih primeraka. Stvari je, svi se toga sećamo, promenio davno počivši Dragoslav Avramović, ali je "Enigmi" valja bio potreban veći čudotvorac, jer se 1994. godine nije vratila na predinflacioni nivo. Zapravo, ostala je u ropcu.

U vreme kada sam ja ozbiljnije počeo da se bavim zagonetaštvom, kada sam počeo da primećujem imena autora, da upoređujem njihove stilove, da očekujem od njih i da ih preskačem, "Enigma" je izgledala kao italijanski enigmatski časopisi iz 1945. To je bilo 1998. godine, dakle onda kada je inflacija bila daleko iza nas, ali je u tehničkom smislu bila gora nego ikada! Mučno je gledati te skandinavke pune štamparskih i drugih grešaka, otkucane na nekoj mašini iz XIX veka, a ako uzmemo u obzir podatak da su svi enigmatski časopisi na našem tržištu, uključujući i one sadržinski najstravičnije, grafički bili dva veka ispred "Enigme", nameće se pitanje: da li je tada još neko osim mene kupovao te novine?! Ja takvu osobu nisam poznavao, ali mi nije smetalo da budem usamljen: iako sam bio svestan svih nedostataka, imao sam utisak da "Enigma " ima dušu. Nijedan drugi sličan list to nije imao.

Nisam sačuvao mnogo brojeva iz te godine, ali analizirajući ono što imam na raspolaganju, shvatam da nikada nisam bio formalista. Evo anegdote za ilustraciju: profesorka informatike mi je jednom na blok-nastavi oduzela "Enigmu" i rekla: "Mogao si da kupiš i nešto bolje!", a onda je prelistala i pitala da li može da reši domino ukrštenicu. Ja sam, razume se, dozvolio, ali je ona ubrzo odustala, pobedonosno rekavši: "Ha, znala sam! Zato ja nikad ne kupujem te novine." Ispostavilo se da su neke domine pogrešno odštampane, tj. da je ukrštenica nerešiva. Ta pojava je bila uobičajena, neuporedivo češća nego danas, međutim ako ostavimo po strani tehničke nepodopštine i propuste, moram da primetim da je ekipa saradnika bila izvanredna: u broju 2055 je najzastupljeniji Jadran Goloigra sa svojim povrtnjacijma i bršljanima, pa Branko Polić sa ugaonim belinama ispod proreza za slike, Zlatan Pupezin, Milinko Pučijašević, Jan Bažik... Radovi izvesnog Sretena Perića (valjda se tako zove) su mi predstavljali najveći izazov, jer sam jedva uspevao da rešim 60 - 70 %, a bilo je i autora čija imena nisam uspevao da zapamtim ni uz pomoć Ebinghausove metode - jer su radili bez ikakvog stila i kreativnosti (valjda isključivo za bedne honorare).

U broju 2062, koji je na kioske stigao malo pre bombi 23. marta 1999. godine, nema baš mnogo momenata vrednih pomena: autora koji su dotle postali moji favoriti skoro i da nema, ali zato je onih koji su mi već vređali inteligenciju, poput Milenka Mijatovića,  bilo na pretek. Zanimljivo je da junak prethodnog posta, Miroljub Janković, u ovom broju ima jednu solidnu ugaonu belinu 8 x 6 (što ukazuje na to da ipak nije operisan od belina, te da sporna skandinavka možda nije pogrešno potpisana), tu je i tih godina aktivna dama Biljana Turjačanin, a nagradnu ukrštenicu na strani 64 je sastavio, pazite sad: Mile Budić (za divno čudo, ne izgleda kao rad mentalno zaostale osobe). 

"Enigma" je izlazila i dok su padale bombe, ali na smanjenom broju strana i bez masnih korica. Kasnije se vratila u kolotečinu, a moji favoriti su se razbežali, pa tako u broju 2069 (od 13. jula 1999. godine) nije bilo skoro ničega za mene. Bio mi je interesantan Kosta Divac (Dik, Fon), jer se izdvajao nečim što tada nisam umeo da definišem, a što mi danas izgleda kao amaterizam. Lepo sam mislio o Hranislavu Dodiću (i još uvek mislim isto), ali mi nije blizak akademski pristup ukrštenim rečima, pa se nisam posebno radovao njegovim sastavima, Milan Šaban mi je bio dobra škola za opisivanje, a Mihailo Reljić me je katkad zbunjivao čudnim rečima.

Sve u svemu, tog leta sam postao gotovo ravnodušan prema sadržaju "Enigme", ali nisam odustao od praćenja. I dalje je postojalo nešto u njoj što me je privlačilo, ne znam tačno šta, ali verujem da je to jedinstvena kombinacija enigmatike, enciklopedijskih informacija i ilustrovanih priloga. To je u zbiru imitiralo skupoću i stvaralo utisak ozbiljnosti - uprkos grafičkim manama i retro-stilu. Mislim da je ispravnije reći da sam bio čitalac, a ne rešavač ovog lista, i nastavio sam da ga čitam čak i onda kada više ništa nije bilo primereno mojim rešavačkim afinitetima. To je trajalo nekoliko godina, i verovatno bi prestalo - da se 2002. nije desilo nešto epohalno: jedno novo (ili "novo") ime je bilo dovoljno za reanimaciju rešavača u meni. Nikada posle toga nisam ni pomislio da okrenem leđa "Enigmi", ali neka priča o tome kako se napokon pojavio autor koji je iz broja u broj nepogrešivo pogađao moju žicu, i koga do dana današnjeg nisam prerastao, sačeka narednu priliku.