Juče sam bio u prilici da posmatram jednog prosečnog (da budem precizan: jedva prosečnog) rešavača, koji se je dobrovoljno prijavio za suočavanje sa jednom skandinavkom - čim je saznao ko je autor. Skandi je objavljena u poslednjoj "Alo razbibrizi", rešavač je moja rođaka, a autor sam ja.
Kao sastavljač, uvek imam na umu sasvim prosečnog rešavača. On mora da zna za ERAR, IRIS, AJET (...), jer su takvi pojmovi enigmatska tablica množenja. Niti autor može da ih izbegne prilikom kombinovanja, niti redovni rešavači mogu da ih ne prime k znanju, pa ni nama, ni njima ne smetaju - ukoliko ne ugrožavaju sadržinu. Jedna prosečna ukrštenica, po mom mišljenju, treba da sadrži makar mali procenat neočekivanog leksičkog materijala, pri čemu notorne poštapalice postaju sredstvo za otkrivanje i saznavanje. Ako zamislimo ukrštenicu koju bukvalno svako bez po muke može da odgonetne, a prosečan rešavač može da je popuni mehanički - to definitivno nije prosečan sastav.
Enigmatski autor se, u principu, obraća širokoj publici. Međutim, pitanje je da li se obraćamo svima ili, ipak, samo širokoj enigmatskoj publici?! Taj momenat je veoma važan, jer u prvom slučaju sve gore rečeno ne važi: od autora se tada ne očekuje prosečan rad, već sastav namenjen početnicima (veoma je moguće da na nivou opšte populacije između pojmova "prosečan rešavač" i "enigmatski početnik" stoji znak jednakosti). U drugom slučaju, lako nam se može desiti da uvredimo rešavača banalnim i "izlizanim" rečima, ukoliko skliznemo ispod srednjeg nivoa težine. Pošto ja smatram da su ukrštene reči prevashodno namenjene pasioniranim konzumentima ove enigmatske vrste, nikada nisam bio u iskušenju da napustim predstavu idealnog prosečnog rešavača, i čak i kada sastavljam za tiražni, neenigmatski list - obraćam se njemu (mogu da spustim kriterijum za stepen ili dva, ali ostajem u zoni proseka).
Elem, juče sam uživo mogao da proverim koliko sam u pravu, i da, prisustvujući rešavanju jedne svoje prosečne ukrštenice, slušam simultane (i više nego iskrene) komentare rešavača. Rezultat izgleda ovako:
Crvena su sva polja koja su rešena bez velikog napora. To je, otprilike, 75 %, a upravo sam to i želeo: da prosečan rešavač lagano ispuni do 85 % (s obzirom na to da se u ovom slučaju zaista radi o nekome ko nema kontinuitet u rešavanju, misija je ostvarena). Početnik bi, mislim, gurao do 50 ili čak 60 %, ali to sada nije od značaja. Kako je protekao prvi deo? Upisuje: PROGRAM, RPA, GA, MATERIJAL, PREGIB, OG. Onda stiže do opisa "Režiser, Džon" i kaže: "Gde li si našao ovog?", pa sumnjičavo vrti glavom. "Pevač Stivens? Svašta! Gde peva taj?" Ja sležem ramenima, čekam nastavak, i čujem: "Staro ime radona!", pa još jednom, glasnije: "Staro ime radona, ej! Pa, odakle ja to mogu da znam?!" Onda prelazi na donji deo, upisuje: JARENJE, RAK, EKSPLOATATOR, IZBATINATI, a onda zbunjeno i pomalo ljutito kaže: "Ovde ti nešto ne valja. Imaš OA, to ne može." Ja klimam glavom i jamčim da je sve u redu, ali vidim da sam već pod sumnjom. Onda piše ISTERATI, pa razmišlja, upisuje KOTARI, ANEMIJA, zaključuje da se voditeljka zove ANA, ali shvata da može biti i Mitić i Matić, pa to ostavlja za kasnije... Pita: "Je l' može ova da bude Alba?!" Potvrđujem i primećujem zadovoljstvo usled otkrića. Onda opet gleda ono "OA": "Pisarnica, pa još na francuskom?! Mnogo si mi ti pametan". Vrti glavom i gunđa: "Znam za ovu Falači, stao mi mozak... ovde je ZAVIJUTAK... samo, ne valja ti opis. To nije isto što i vijuga!" Kažem da je u pravu, podstičem nastavak akcije. Prelazi na donji desni deo, upisuje ANKARA, ARA, umesto CI - KI, RAČVA, pa razmišlja... Ironično čita naglas: "Državna šuma za seču! Opet na francuskom... Čekaj, je l' ovo ukrštenica za Francuze?" Ja objašnjavam da to svaki rešavač mora da zna, a vidim da nisam baš ubedljiv... Gleda prvi uspravni pojam i pokušava da otkrije naziv filma, ali kompletira samo prvu reč: "Mnogo ti je teško ovo, znaš! Šta to može da bude poslednje, a da se zove KAR?" Tako ulazimo u drugu fazu, jer uviđam da je vreme za intervenciju (zelena polja).
Kažem: "Nije kar. Car." -"Aha, poslednji car... KINESKI!" Kod TURBINE želi da upiše početno D, pa opet reagujem... Umesto MADŽARKA preliminarno stavlja MORAVKA, a onda gleda glumicu sa slike i pobedonosno kaže: "REBEKA!" Negiram i skrećem pažnju na moravku... Gleda me u čudu: "Stvarno nije Rebeka?! Meni baš ide to ime uz ovo Alba... Siguran si da nije Rebeka?" Vrtim glavom... "Mađarka? I, šta, ova se zove ĐESIKA? Kažem ti ja da si nešto pogrešio!" Objašanjavam da može i DŽ, nerado prihvata objašnjenje, i nervozno gleda šta je ostalo gore... Kompletira reč TELEKSI, upisuje ABELAR, pokušava da pogodi ime pevača Stivensa, pa odustaje, i kaže: "Ovo staro ime radona niko živ ne zna! A, pazi ovo: ždrebe arapskog konja! Pisarnica na francuskom, predvorja na latinskom... Ko li tebe pušta da praviš ovo?!" To poslednje je, naravno, rečeno u šali (ali, u svakoj šali ima samo malo šale), pa je moj rešavač definitivno odustao i ultimativno zahtevao da izdiktiram nedostajuća slova (žuta polja).
Dakle, moj "jedva prosečan" rešavač nije bio baš oduševljen, ali ja sam bio vrlo zadovoljan. Neko ko samo malo bolje barata našim fondom poštapalica, tj. neko ko je stvarno prosečan, sigurno ima u malom mozgu pojmove KET, ANALE, AČE, a onda i NITON, VARIĆAK, ATRIJUM. Šta mu je ostalo? Pa, možda ništa, a možda slovo ili dva - tek da se ne uobrazi i prerano pomisli da je nadrastao autora. U svakom slučaju, ako se i on nije pitao ko li me je pustio to da radim, računam da ga nisam razočarao.
1 коментар:
Mladene, genijalna je ova tvoja rođaka! Od sada njoj dajemo na rešavanje svoje ukrštenice, pa ako prođu ispit, mogu "doputovati" i do urednika!
Постави коментар