Renesansa

Dobio sam jedinstvenu, tačnije luksuznu priliku da se upoznam sa "Enigmom" iz vremena kada je dospela pod okrilje "Novosti". Zahvaljujem se Miroslavu Živkoviću na doniranim primercima, verujem da zna koliko me čine srećnim enigmatski rariteti i antikviteti, a pošto je toliko blagonaklon prema mojim pisanijama da ih često i precenjuje, nadam se da ću uspeti da mu se odužim upravo onim postovima kojih ne bi ni bilo - da on nije bio tako velikodušan. Uzgred, dobio sam besprekorno očuvane primerke, jedva taknute ljudskom rukom, koji su svih ovih godina strpljivo čekali da ih se neko seti, da ih prelista, da se zadrži na nekoj strani... Pravda je, kažu, spora, ali ne izostaje, i zato mi je vrlo drago što ću bar posredno čitaocima bloga prikazati jedno zaboravljeno lice "Enigme".

Iako je malo ko sa liste saradnika među živima, možda se neko ko je tada bio početnik ili rešavač ipak seća te '81 godine, kada je "Enigma" izgledala kao glasilo neke mesne zajednice na jugu Albanije, tj. kada je dotakla dno: izlazila je na 12 strana tj. na 3 presavijena lista bez spajalica, na crno-belom recikliranom roto papiru, bez  neenigmatskih priloga, naslovne strane i bez - po logici stvari obavezne - strane sa rešenjima! Izdavač je bio EK Beograd, štampalo se u Aranđelovcu, a urednici su bili Milan Šaban, Mihajlo Reljić i Zoran Zeljković (iako ispred njegovog imena stoji dr, ne verujem da je bilo koga lečio enigmatikom, i smatram potpuno besmislenim titulisanje u enigmatskim izdanjima). Kad se toj ekipi doda glodur Vlasta Pavlović, čovek može da zaključi da je to jedina publikacija u istoriji čovečanstva koja je imala više urednika nego listova! 

Teško je naslutiti šta su toliko uređivali, jer tu objektivno nije bilo posla ni za jednu celu osobu, i mada bi se moglo pretpostaviti da su bar vršili pažljivu selekciju radova - moraću da škartiram tu prepostavku. Tu ima svega i svačega, i kljast, i ćorav je mogao da se baškari u toj teskobi, pa ako za ilustraciju navedem podatak da je nadljudski produktivan i neljudski kreativan Dušan Kos bio jedan od najzastupljenijih saradnika, a da je ukrštenica bez 5-10 štamparskih grešaka bila prava retkost, jasno vam je koliko je bilo sati... Tačno, bilo je - ne 5 minuta - nego minut do 12, a otkucaje je ubrzavala i potpuno sumanuta cena od 8 dinara ("Vjesnikov kviz" i "Politika Mozaik" su koštali po 15, a u odnosu na "Enigmu" su bili kao svemirski brodovi  spram trotineta). Izgleda da je list tada izlazio samo radi reda, zbog očuvanja tradicije, cena valjda nije mogla da bude niža jer je trebalo platiti transport iz Aranđelovca, a i podmiriti tu uredničku tetrarhiju, a ako je neki ljubitelj enigmatike i kupovao nesrećno izdanje - to je zacelo bilo zbog majstorskih radova Stanislava Železnika. Davali su sve od sebe i Milan Jelenković, i Mihailo Reljić, i još neki... ali je to bilo dovoljno samo za tavorenje. 

I onda je došlo do divnog preokreta: kompanija Novosti je za tili čas pretvorila jedan oronuli, komatozni enigmatski list u živ, zdrav i moderan zabavnik, koji je mogao da parira "Vjesnikovom kvizu" (pošto je "Mozaik" u međuvremenu preminuo), i da nastavi da neguje tradiciju na način koji dolikuje najstarijem enigmatskom časopisu na Balkanu. "Enigma" tj. "Novosti Enigma" je tada, dakle krajem 1981. godine, prvi put odevena u ruho evropskog enigmatsko-zabavnog magazina, i dobila je sve rubrike koje su slične inostrane novine počele da neguju još pedesetih godina, a bez kojih je i danas teško zamisliti enigmatska izdanja: kviz, krimi-priča, humoreska, karikatura, strana o šahu, strane o estradi, zanimljivosti iz sveta itd. Naslovna strana je bila rezervisana za portrete aktuelnih, megapopularnih ličnosti, vraćena je plava margina koja je krajem sedamdesetih bila zaštitni znak lista, format je bio identičan današnjem, a cena 15 dinara (što je u odnosu na "Vjesnikov kviz" i dalje bilo previše, s obzirom na broj strana i kvalitet papira). U celini, izgledao je kao preteča "Orbis" - a, a interesantan je podatak o uređivanju: lista imena je zamenjena "redakcijskim kolegijumom" (vd glodur je bio Vladimir Perović).

Osetne su i promene u enigmatskom sadržaju: skandinavka je postala dominantna forma, uvedena je dotle nepostojeća mozaička ukrštenica ("bela ukrštenica za strpljive rešavače"), pa osmosmerka (pod radnim nazivom splet skrivenih reči), stupci sa ilustrovanim rebusima, tematske ukrštenice poput onih iz "Mozaika", posebna vrsta brojčane ukrštenice pod nazivom brodo, kaleidoskop i još mnogo toga, a kao poseban kuriozitet se izdvaja strana sa ukrštenicom na engleskom jeziku! Lepeza autora je bila vrlo raskošna: zaista je lepo videti na jednom mestu, u istim koricama, Stanislava Železnika - apsolutnog šampiona u kategoriji "ukrštenica za svakoga", Milana Šabana - koji je bio malo lenj i sklon hvatanju krivina, ali izvanredno profesionalan i precizan, pa Tomu Vukadinovića, verovatno najboljeg mlađeg ukršteničara toga doba... Mihailo Reljić je takođe negovao visok standard, mada nije moj favorit (nikada nisam visoko cenio tezgaroše koji bez pardona potpisuju ukrštenice sa lancima od 20 crnih polja), Milanu Jelenkoviću je uvek falilo malo vremena (ili talenta... ili ne znam čega) za vrhunsku kombinaciju, a  Zoran Zeljković (o, pardon... dr Zoran Zeljković) je imao jednu karakteristiku koju prezirem: bio je opsednut šablonom 6 x 6, i gotovo je nemoguće pronaći neki njegov spontan ili maštovit sastav. 

Tu i tamo se mogao sresti rad genijalnog Fehima Kujundžića, sjajne ukrštenice je potpisivao Zlatan Pupezin, a - verujte mi ako možete - Jadran Goloigra je tada objavljivao izbalansirane sastave bez belina, a i bez ikakvih čvorova! Bilo je na tih 40 nedeljnih strana mesta i za "levake" poput Putnikovića i Dozeta, Žarko Pešić ni tada, ni posle toga nije imao lični pečat, a Dušan Kos se pojavljivao mnogo ređe nego ranije, jer je uredništvu valjda postalo jasno da je njegov nivo ipak "Eureka". Izvesni Dušan Pavlović je čak pravio duplerice, ali na osnovu onoga što sam video ne bih mogao da kažem da je tu privilegiju zaslužio vrhunskim umećem. U brojevima koje sam dobio nema Vojina Krsmanovića, Žarka Đokića i drugih ambicioznih sastavljača čiji su radovi tokom sedamdesetih čuvali obraz časopisu, a nema ni onih koji su u drugoj polovini osamdesetih bili najistaknutiji, poput Rešada Besničanina, onog drugog, i onog trećeg. 

Ovo je, dakle, bio jedan prelazni period nakon reanimacije, a uoči konačnog uzleta. Nakon dve ili tri godine, "Enigma" je dobila format dnevnih novina, i u svakom smislu bila ogromna sve do kraja 1992. Znamo šta je posle bilo (ali, biće još reči o tome), a znamo i kako danas stoje stvari, pa neka ova priča o preporodu posluži kao prilog nadi da će se istorija ponoviti. Vremena su se, jašta, promenila, sjaj enigmatike je prilično izbledeo, novi vek je doneo nove imperative... ali ako je enigmatska delatnost glavom i trupom ostala u XX veku - "Enigma" nije, i zato ne mora, tako obezglavljena i obestrupljena, da ide nazad - da bi kako-tako išla napred. Bilo bi dovoljno da napokon počne da sledi duh vremena... baš kao i te davne 1981. godine.