Karikatura u enigmatici

TV revija - Oskar popularnosti (1983)

Nedavno sam na blogu TIO, inspirisan jednom izložbom, pisao o svojoj ljubavi prema karikaturama ličnosti (OVDE), i tada istakao da se ta vrsta portreta u mojoj glavi savršeno slaže sa ukrštenim rečima. Da sam tokom života izbrusio svoj skromni talenat za crtanje (nehotično sam ga dobio od mame, u paketu sa još nekim talentima koji mi nikad nisu trebali, niti će mi trebati) - danas bih kao enigmata verovatno bio sasvim unikatan (ako već nisam ovakav kakav sam), pa bih svoje radove uvek i svuda ilustrovao svojeručnim karikaturama. Istina, to se nekoliko puta i desilo, ali samo rekreativno i bez ambicije da pod stare dane nadoknadim ono što sam u detinjstvu propustio. 

Propustio sam da postanem Petar Pismestrović. A baš sam to hteo nekada davno. Naravno, možebiti da nikada ne bih dosegao taj nivo vizuelno-manuelnog artizma, i čak je vrlo verovatno da bih na tom polju bio samo prosečan - ponajpre zato što nisam imao dovoljno strpljenja za crtanje, pa su mi najbolje išle od ruke karikature u formi skica, nalik onima koje su decenijama objavljivane u dnevnim novinama. No, utoliko sam se više divio ozbiljnim karikaturistima, pre svih Pismestroviću.

Tv revija - Bolji život (1990)

Ne umem baš da objasnim zbog čega sam odmalena bio fasciniran iščašenim crtežima ličnosti, tim pre što me klasični portreti nisu bogzna koliko zanimali, ali mislim da sam u karikaturama video zanimljiv spoj popularne kulture, umetnosti i humora. To su, inače, u detinjstvu bila moja osnovna interesovanja, a pošto govorim o vremenu u kom nisam bio ni elementarno pismen, a u kom su mi popularni časopisi veoma često, gotovo svakodnevno, podletali pod šake, pretpostavljam da sam u njima tražio nešto primereno svojim dečjim afinitetima (dakle: fotografije i crteže). 

Moja prva sećanja na Pismestrovićeve karikature su vezana za Radio TV reviju. Reč je o kraju osamdesetih, dakle o vremenu kada se televizija gledala mnogo više, a i mnogo pažljivije nego danas, pa su i časopisi koji su se bavili muzikom, filmom, sportom i drugim pipcima masovne kulture bili toliko popularni da ih je svaka građanska porodica čitala pod obavezno). Dakle, kao nepismenog klinca je iznenada počelo da me oduševljava to što neko uspeva da olovkom i bojicama nepogrešivo dočara neku popularnu ličnost, ali tako da joj izvitoperi lik do groteske. Bilo je sličnih karikatura i u drugim popularnim listovima, ali jedino Pismestrović gotovo nikada nije grešio. U stvari, meni su karikature u toj Radio TV reviji uvek izgledale savršeno.

Lepa Brena & Slatki Greh (1985)

Tokom narednih godina sam iz svog i komšijskog podruma iskopavao stare brojeve samo da bih video u kakvom su izdanju iz Pismestrovićeve kičice izleteli npr. Boba Živojinović ili Mira Furlan ili Doris Dragović ili bilo koja tih godina aktuelna faca (jer je on bez pauze držao polovinu te 4. ili 5. strane od samog početka osamdesetih). U svakom slučaju, bio sam veoma nesrećan kada je početkom devedesetih njegov posao u toj reviji preuzeo neki diletant (ne znam kako se zvao, ali zaista je bio bez talenta; čak sam i ja u to vreme, sa 8 - 9 godina, mogao da crtam bolje i tačnije karikature od njega).

U beogradskim zabavnim časopisima su u poslednjoj deceniji prošlog veka glavni karikaturisti bili Konstantin Grosu i Ranko Guzina. Moram da priznam da nijedan od njih dvojice nije bio baš po mom ukusu: ovaj prvi je stilski sličan Pismestroviću, ali je zanatski (bio) daleko iza njega, a ovaj drugi je po svemu različit od obojice i njegovi crteži su bili stripovi u jednoj slici, odnosno, obično su predočavali komične situacije sa karikiranim ličnostima u glavnim ulogama, ali bez pomne obrade lica i tela (otprilike kao što danas radi Marko Somborac u Blicu). Bilo kako bilo, bitno je reći da sam trajnu asocijaciju ukrštenice i karikature formirao zahvaljujući Huperu, tj. Grosuu.

Petar Pismestrović, Vjesnikov Kviz 130

Mnogo kasnije sam otkrio da je Pismestrović učestvovao u kreiranju i negovanju imidža verovatno najboljeg jugoslovenskog enigmatskog časopisa - zagrebačkog Vjesnikovog Kviza, te je samim tim njegovo ime u tesnoj vezi sa enigmatikom. Naime, bio je saradnik ovog lista od 31. (do ko zna kog) broja, i premda je tu bilo više ilustratora, na naslovnoj strani je objavljivana isključivo njegova karikatura u boji (u tom pogledu, naslednica Vjesnikovog Kviza je zagrebačka Kvizorama). Kao vizuelac (ostavimo po strani što sam blago zaostao u estetskom razvoju), moram da istaknem i sledeće: kada se uporede njegovi crteži iz ranog perioda VK - a sa crtežima kolega, nameće se vrlo jasan utisak da je i kao sasvim mlad bio bez ozbiljne konkurencije (iliti prosto bez premca). Uostalom, njegovi kasniji uspesi su to potvrdili: pored ostalih velikosvetskih listova, radio je i za prestižni New York Times.

Vjesnikov Kviz 200

Iako ne znam tačno koliko ostali enigmati ljube novinske crteže ovog tipa, siguran sam da je priči o Pismestroviću mesto (i) na enigmatskom blogu koji se bavi ukrštenicama i križaljkama, pa mi je veoma drago što sam tu priču ispričao baš ja (naravno, uz obilje sasvim ličnih reminiscencija). Uz to, pronašao sam njegovu autokarikaturu (sa kratkom biografijom) objavljenu u 130. broju Vjesnikovog Kviza (9. II 1977.), povodom stotog crteža na naslovnici. Takođe, da bih ovde i slikom povezao križaljku sa njegovim karikaturama, predstavljam raritetan sastav iz jubilarnog, 200. broja istog časopisa (17. X 1979).

Ukoliko postoje čitaoci bloga koji veruju da njihovoj memoriji čak ni celih 37 godina nije moglo da naudi, preciznije: da po liku i imenu pamte sada već manje ili više zaboravljene jugoslovenske i strane zvezde iz druge polovine XX veka, evo prilike da to provere. Kao što vidite, potrebno je da se setite imena svake od ovih ličnosti, te da prva slova redom unesete u lik 6 x 3. Verujem da odavno, a možda i nikada niste rešavali tako tešku križaljku od samo 18 polja, pa ako baš niko ne uspe da je rekonstruiše, biću ljubazan da vam u Perinu čast ponudim rešenja. :)