Ne samo da je sebe smatrao najboljim od
svih najboljih, nego je gotovo sve svoje istaknute kolege javno nazivao budalama i škrabalima (doduše, jednom je diskretno pohvalio Danila Kiša); bio je najuticajniji književnik
svoga doba, što će reći: partijski funkcioner, favorit i intimus Josipa Broza; iz njegovih dela isijava
austrofilni snobizam i nebriga o domaćem čitaocu, a njegova se ideologija
upravo zasnivala na brizi o našem čoveku; da nije bilo njega, o Andriću bi se od '61 do '75 govorilo i
pisalo isključivo kao o bogu - jer da nije bilo Andrića, Nobelovu nagradu bi
verovatno dobio on; intelektualna elita obično citira njegove duboke i
glomazne misli, a prost svet ga uglavnom pamti po jezgrovitoj evergrin mudrosti:
„Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture“; jedan od najinteresantnijih
detalja iz njegovog bogatog životopisa
ipak nije vezan ni za književnost, ni za politiku – već za odnos sa suprugom Belom
(rođ. Leposavom Kangrga): ne samo da su bili u srećnom braku više od 6
decenija, već su do kraja persirali jedno drugom! |
| Krleža & Andrić |
On je, dabome, Miroslav Krleža (1893 –
1981), i ko god se u književnost razume, tvrdi i jamči da u istoriji
južnoslovenskih naroda nije bilo više od tri literarna uma koji se po snazi
mogu meriti sa njim (ostala dvojica su Andrić i Crnjanski, a neki od terceta
prave kvartet dodajući Selimovića). Uz
to, često u senci tumačenja njegovih
ozbiljnih dela i političkog razvojnog puta ostaje fakat da je Krleža bio retko zabavan i živ čovek (posebno u odnosu na hladnog i uštogljenog Andrića), sa uvek prisutnom tendencijom da potpuno izgubi kompas u svojoj narcisoidnoj
i svirepoj elokvenciji, te je sa neobičnim nadahnućem ismevao
sve i svašta (na primer, ludo je duhovit, brutalan i ujedno apotekarski precizan njegov crnohumorni
zapis „Pogreb Jovana Dučića“; na drugoj strani, pošto je bio do indignacije razočaran
posle susreta sa starim Šantićem kojeg je nekada obožavao /“bard moje mladosti
i svijetla uspomena djetinjstva“/, bez zrnca samilosti ga je opisao kao
zatucanog, romantičnog malograđanina s kojim ne vredi ni razgovarati – iako je pesnik bio na samrti).
Ono što bi Ukrštenica i Križaljka mogle
da nam kažu (kao što je, uostalom, i rečeno u prethodnom postu) jeste da bez Krležinih
naslova ne bi, sirote, znale šta će sa sobom. Istina, ARETEJ se može opisati i kao starogrčki arhijatar iz Kapadokije, no
mnogo je praktičnije uputiti rešavača na Krležinu dramu iz 1959. godine (u
kojoj je, razume se, antički lekar centralni
lik, a upotrebnu enigmatsku vrednost može imati i Kajo Anicije, glavni negativac
iz tog dela). Uzgred, kompletan naslov fantazije u 5 slika glasi „Aretej ili
legenda o svetoj Ancili Rajskoj Ptici.“ LEDA je u grčkoj mitologiji Tindarejeva
supruga, majka Kastora, Polideuka, Helene i Klitemnestre, ali ko bi i zašto sve
to nabrajao kad se četvoroslov telegrafski može opisati kao Krležina drama
(1930)?! U LOGORU (1934) je druga
verzija drame iliti razrada skice GALICIJA (1922), a prvom enigmatskom nizu
se može dodati i drama U AGONIJI (1928). Naravno, njegovo najčuvenije dramsko delo je GOSPODA GLEMBAJEVI (1928).
Ostala prozna dela: drame: MASKERATA
(1914), CRISTOVAL COLON ili Kristofor Kolumbo (1918), KROKODILINA ili Razgovor
o istini“ (1945), novele: BARAKA PET BE (1921), IN EXTREMIS (1923), NA SAMRTI
(1924), zbirka pripovedaka HRVATSKI BOG MARS (1922), proza POD MASKOM (1937),
pripovetka TRI DOMOBRANA (1921), poetsko-prozni tekst VITA NUOVA (1918),
fragmenti U MAGLI (1928), putopisi: U BERLINU ili BERLINSKE IMPRESIJE (1925),
USKRSNA NOĆ (1925), IZLET U RUSIJU (1926), U ZRAKU ili LETIMO NAD PANONIJOM
(1929), NA LAĐI (1949), politički spis KAKO STOJE STVARI (1952), eseji: O POEZIJI
(1940), MANETOVA BARIKADA (1959), ZETSKI KRALJ BODIN (1959), PRAZNA SLAMA
(1969), članak MOJA RATNA LIRIKA (1935), dijalog O BOGU (1942), dnevnički zapisi DAVNI DANI (1952), roman NA RUBU PAMETI (1938), simfonija SODOMSKI BAKANAL (1933), zbirka antiratnih članaka RATNE TEME (1983), scenario za film PUT U RAJ (1970).
Pesme: CRVENI SUTON (1918), NAŠA KUĆA (1918), CRVENI TREN (1919), RAZDRTI PSALAM ili ŽENAMA (1919), U ŠUMI (1919), U KAVANI (1930), DIJANA U GRADU (1931), O SNOVIMA (1931), STARA SLIKA (1931), U KAZALIŠTU (1931), STARI DVORAC (1937), IZ STIHA
(1954), BDIJEMO (1954), U NAMA KLIJA (1954), U POSUDI
(1954), balade: CIGANJSKA
(1936), BOGEČKA (1936), ciklus pesama PIR
ILUZIJA (1919), pesma u prozi ŽENE NA KIŠI
(1918).
Neki od Krležinih junaka: ALOJZ TIČEK, FILIP LATINOVICZ, FLORIJAN KRANJČEC, FRANJO KADAVER, IVAN
KRIŽOVEC, KSENIJA RADAJEVA – BOBOČKA, MARIJAN KSAVER TMIN, MELANIJA
KRVARIĆ, OLIVER URBAN, PETRICA KEREMPUH, PERO ORLIĆ, PUBA VLAHOVIĆ, TOMO BAKRAN.
4 коментара:
Gdje pronađe sve ovo o Krleži?
Ih, pa ja sam njegov fan 20 godina (i usput, on je jedini ex Yu komunista čije stavove i postupke skoro sasvim razumem).
Ne ljubim baš mnogo njegove drame, pesme još manje, ali volim eseje, polemike, članke itd. Vrlo mi je blizak način na koji se bavio društveno-političkim pitanjima. I cenim njegovu doslednost.
Spisak dela se, naravno, može naći u Krležijani, a ostali podaci u knjigama, časopisima itd.
(Nisam hteo da politizujem tekst, ovo nije mesto za to, ali o Krleži kao ličnosti zapravo najbolje govori njegov pacifizam, prilično atipičan za kontekst u kojem je tvrdoglavo gajen; recimo, treba pročitati njegovu polemiku sa Crnjanskim "Oklevetani rat" iz 1934., a vrlo je zanimljivo i to da je tokom II svetskog rata demonstrativno odbijao učešće u bilo čemu, po cenu toga da umre od gladi... dok je npr. Andrić bio Hitlerov ambasador).
Uglavnom si posve u pravu. Mislim da je zbog podužega jezika (on se čak i s Titom svađao) ostao bez državne potpore za Nobela.
Razmišljao sam ja nekada o tome, no teško je izvesti neki pouzdan zaključak. Krleža je bio nominovan 5-6 puta, ali postoje pisci koji su imali više od 10 nominacija, a na kraju su izvisili (npr. Moravija). Rekao bih da je on neosporno imao partijsku potporu, samo se moć partije završavala na predlogu (da nije tako, i Tito bi dobio Nobela za mir). Nažalost, nije imao reprezentativno delo za tu nagradu. To "reprezentativno" bi značilo: nešto u skladu sa očekivanjima Švedske akademije, a razumno je pretpostaviti da Švedska od Balkana očekuje balkanske motive i, ne znam... možda slovenski romantizam. Krležina književnost im je, pretpostavljam, delovala suviše ksenofilno (supstancijalno, stilski, estetski, etički).
A sad nešto sasvim lično: ja obožavam Krležu kao ličnost, a kao dramatičara i romansijera mnogo manje. Takva imaginacija mi nije bliska, ali njegov kritičan odnos prema realnosti jeste. Prema Andriću imam malo komplikovaniji odnos: stil mi ne prija, zima mi je čak i kad je u zanosu, ne prenosi mi nikakve emocije (npr. "Jelena, žena koje nema"), ali poštujem. Da imam ličniji odnos prema njegovim delima, da verujem da je zaista vrhunski talenat (kao npr. Crnjanski), verovatno bih bio ponosan na tog Nobela... a ja nisam. Svejedno mi je. Doduše, treba sve to prebaciti u perfekt jer odavno ne čitam takvu literaturu, ali nekad sam najviše voleo neke domaće pisce koji nisu dobili ni plakete od svojih mesnih zajednica. Više sam ponosan na njih nego na Andrića.
On je bio vrlo mudar, nešto kao robot koji sve radi precizno i u svoju korist. Nema ničeg privatnog i vedrog u njegovom pismu, sve same mudrosti, poetizovane činjenice i čemer, avaj. Kao pisac je toliko širok da ne ostavlja čoveku prostora da se identifikuje sa njim, da ga doživi kao svog, kao bliskog. A kao ličnost je uži i od onog bez plakete.
I kad ih već poredim, Krleža je bio sve što Andrić nije. On je pre svega bio ličnost, čovek od krvi i mesa, uključen u sve tokove, spreman i hrabar da realno sagledava i svoje, i tuđe, a književnost je, kao i politički angažman, logično i nepomućeno proisticala iz te ličnosti. Recimo, njemu je vrlo teško zameriti bliskost sa Titom jer se nema čime potkrepiti pretpostavka da je na toj poziciji bio iz sirovih, ličnih pobuda.
Постави коментар