Enigmatska serbokroatistika

U znak podrške projektu „Enigmatska promocija zaštićenih vrsta u Kikindi“ koju je EKK pokrenuo 1. IX ove godine, u poslednjem broju Feniksa (568) objavljena je (moja) talijanka sa pojmovima VELIKA DROPLJA i SOVA UTINA.  Tim povodom  želim da skrenem pažnju na samu križaljku,  te da se u širem kontekstu  osvrnem na još ponešto.

Najpre bih neskromno priznao da ovaj sastav smatram veoma dobrim, i to u svakom smislu: formalnom, sadržinskom, vizuelnom, funkcionalnom i komercijalnom. Treba reći da, u principu, nisam sklon veličanju sopstvenih uradaka (osim kada sam baš isprovociran), i da se u većini slučajeva  pri susretu sa objavljenim sastavima lupam po čelu uz pitanje kako nisam video da je ovo moglo bolje?!, ali, eto...  s mene pa na uštap se događa da budem vrlo ponosan na obične, netakmičarske radove koje sam potpisao.

Moje zadovoljstvo je, zapravo,  rezultanta svih napora koje sam u prethodnom periodu uložio u prilagođavanje drugom jezičkom standardu, nedovoljno poznatim uredničkim zahtevima, te očekivanjima rešavača koji se po ukusu i interesovanjima neosporno razlikuju od onih kojima sam se ranije obraćao.  Skoro godinu dana traje moja intenzivna saradnja sa Feniksom, i čini se da trud nije bio uzaludan.

Iako mislim da bi bilo neukusno da sada redom hvalim urednike ovog lista,  ne bih da prećutim neke činjenice. Prva je da za sve ovo vreme nisam doživeo ni jednu jedinu neprijatnost vrednu pomena. Doduše, možda su bili malo tolerantniji prema meni znajući da sam istraumiran serijom sociopatskih postupaka srpskih tzv. urednika, no rekao bih da Pero Galogaža i njegovi saradnici i generalno poštuju rad, a što je možebiti još važnije – ličnost svakog saradnika. Druga činjenica je da se Feniksova redakcija osetno razlikuje od gotovo svih meni poznatih – jer tamo svako radi svoj enigmatski posao vrhunski profesionalno. Čak imaju i sekretaricu od koje bi srpske kafe-kuvarice i čistačice koje komuniciraju sa uredničkim robovima mogle da uče u nastavcima (pozdrav za Lauru). I treće, ta saradnja mi pomaže da rastem kao autor, da se osećam kao da napredujem, da širim svoj raspon itd.  

Objektivne prepreke nisu (bile) male: ja sam ekavac koji nikada nije živeo u ijekavskom okruženju (razume se, čitao sam neke knjige, čak imao udžbenike na ijekavici, pratim hrvatske, bosanske, crnogorske i druge medije... ali sve to me ne čini aktivnim govornikom, niti bogzna kakvim poznavaocem), kao sastavljač sam se razvijao mahom učeći od srpskih enigmata, opšte obrazovanje sam sticao na srpskom standardu (a to prevazilazi nivo narečja i odvodi nas do etimologije i kulture), moj enigmatski ukus se formirao na bazi popularnih modela u srpskoj enigmatici, a ono što me je u početku najviše frustriralo jeste činjenica da enigmatski podsetnik sa pojmovima koje beležim već 17 godina pri sastavljanju križaljki uglavnom nije upotrebljiv.

Ukratko, krajem prošle godine sam se osećao kao pravi, pravcati početnik. Kao ukršteničar – imao sam nekakav staž, a samim tim i zanat, veštinu, arsenal dopuštenih pojmova, ili prosto: uvid u srpski enigmatski standard. Međutim, kao križaljkaš – nisam imao pojma. Kao što postoji hrvatski jezični standard, tako postoji i hrvatski enigmatski standard, još uže: Feniksov standard, a to je trebalo savladati. Plastično: 20 godina rešavam srpske ukrštenice, i još uvek u tuđim radovima otkrivam zgodne i opravdane pojmove za koje se pitam kako je moguće da ih ranije nisam usvojio.  Najveći broj zapišem, i vrlo lako mogu da pronađem belešku kada mi zatreba – a ipak mi često škripi pri sastavljanju. 

Na drugoj strani, kada je reč o križaljkama, moj rešavački staž je u početku iznosio 0 godina. Imao sam dodir sa Vjesnikovim Kvizom, ali em je to iskustvo bilo rekreativno, em se jezički standard dosta promenio. To znači da sam morao da se posvetim rešavanju (i zapisivanju) ako želim da prevaziđem barijeru. Banalna ilustracija: ako u ukrštenici treba da završim četvoroslov EKA_, bez ikakvog razmišljanja ću staviti R, eventualno J, ali ako to isto imam u križaljci – ne znam šta mi valja činiti dok ne utvrdim da li urednici podržavaju EKAR (i ekaj). Naravno, nešto se može instant proveriti, o nečemu se čovek može raspitati, a za mnogo čime mora sam tragati.  

Prilično je mučno sastavljati križaljku uz opsesivno proveravanje svakog pojma, a u tom neznanju voditi računa o podrazumevajućim aspektima kvaliteta, i pride kao vrhovni imperativ imati na umu da finalni proizvod treba da bude maksimalno komercijalan. Tačnije: bilo je mučno, ali ja sam odlučio da to pregrmim, po mogućstvu što pre i što efikasnije, i zato sam posle svega vrlo ponosan kad god uspem da bez porođajnih muka napravim dobru križaljku.

Tako se vraćamo na rad sa velikom dropljom i sovom utinom. U njemu se kriju još dva pojma kojima sam u izvesnom smislu proslavio svoje sprijateljivanje sa hrvatskim standardom: serbokroatistika i enigmatski klub. Naime, moj odnos prema jeziku, kao i prema enigmatici, jeste potpuno nezavisan od politike (u stvari, ja sam kao ličnost antipolitičan, te izričito protiv bilo kakvog šovinizma, etnocentrizma, separatizma i sličnih sumanutih pojava koje se na našim prostorima podstiču i gaje kao politička sredstva za manipulaciju primitivnim pukom), te svojim jezikom neopozivo smatram srpskohrvatski (vrlo sličan stav ima i SANU :D). 

Jezik se ne razvija političkim sredstvima (tako se obično osiromašuje), već književnošću, a pošto je duhovna kultura nedeljiva, nije naodmet primetiti da oni koji tobož štite narodne interese i neprestano povlače nekakve linije - ni u čemu ne vide vrednost ako se ne može strpati u sopstveni džep (na istom kantaru mere ljudske živote, jezik, civilizaciju... rečju: sve), pa se valjda zato i bave politikom. Drugim rečima, srećan sam što mogu da se bavim i jednom, i drugom polutkom šizofreno pocepane lingvističke celine, i da budem u ulozi corpus callosuma bar na polju enigmatike (i to baš u vreme kada političke nakaze bez ikakvog smisla i logike zaoštravaju međunarodne odnose).