Rskač za orahe

Nekada se u jugoslovenskoj enigmatici redovno pojavljivao jedan posve neobičan petoslov, pa iako je njegova opravdanost bila pod znakom pitanja, sama struktura reči RSKAČ je takva da joj je malo ko mogao odoleti. Budući da se enigmatika generalno razvija metodom resavske škole, verovatno je bilo dovoljno da se ovaj pojam samo jednom pojavi u nekom iole renomiranom listu, pa da postane opšte enigmatsko dobro.

Petar Iljič Čajkovski

Petar (ili Pjotr) Iljič Čajkovski (rus. Пётр Ильич Чайковский, 1840 - 1893) je 1891/92. komponovao svoj poslednji balet u dva čina, i to nerado, po narudžbini direktora Carskih pozorišta. Iako autor nije bio mnogo ponosan na ovo delo, Щелку́нчик je desetak godina posle njegove smrti postao megahit ozbiljne muzike (planetarnu popularnost je najpre stekla dvadesetominutna svita iz baleta).

Щелку́нчик je premijerno izveden krajem 1892. godine u Marijinskom teatru (sa operom Jolanta), a koreografi su bili slavni Marijus Petipa i njegov asistent Lav Ivanov. Petipa je, zapravo, imao i bitniju ulogu u nastanku baleta: izabrao je temu i napisao libreto po priči E. T. A. Hofmana (nem. Ernst Theodor Amadeus Hoffmann), odnosno po adaptaciji iste priče Aleksandra Dime oca (fr. Alexandre Dumas).

Bajka se u originalu zove Nussknacker und Mausekönig, što će reći: Sprava za krckanje oraha i Kralj Miševa. Glavni likovi su sedmogodišnja devojčica Klara Štalbaum (u priči: Marija, nem. Marie/Clara Stahlbaum) i lutak Nussknacker, kojeg joj kum Droselmajer (nem. Drosselmeyer), izrađivač igračaka, donosi na poklon za Božić. U toku božićne večeri lutak oživljava, obračunava se sa starim neprijateljem Kraljem Miševa (tačnije: kraljicom po imenu Ratilda), i odvodi Klaru u svet lutaka (ili Kraljevstvo slatkiša), da bi prisustvovala njegovom venčanju sa Šećernom vilom.

Krcko Oraščić

Nećemo se ovde baviti detaljima bajke, ali valja reći da je nussknacker nemačka lutka sa pokretnom glavom iz 17. veka, slična olovnom vojniku. Darivana je deci za Božić, simbolizovala je sreću, a verovalo se da njeni oštri zubi (za krckanje oraha) rasteruju demone. U 19. veku je izgubila prvobitnu funkciju, i postala isključivo dekorativna igračka od tradicionalnog značaja.

Za internacionalizaciju ove igračke je, naravno, bio kriv Čajkovski, pa je naslov slavnog baleta bez problema preveden na engleski, jer je u tom jeziku već postojala slična reč kojom se označavao predmet za lomljenje oraha i lešnika (nutcracker). Međutim, nije baš sigurno da se krajem 19. veka kod nas znalo za tu spravu, a ako jeste - na Balkanu se verovatno koristila nekakva primitivna ručna poluga koja je, možebiti, u nekim krajevima bila znana kao RSKAČ. To nas odvodi do pretpostavke da je početkom 20. veka popularni balet postavljen na scenu nekog našeg pozorišta pod tim imenom.

Zaista nije lako pronaći podatke iz tog vremena, a jedna sitnica čini slučaj pomalo dubioznim: nedostatak slova H. Koji su i kakvi jezički standardi korišćeni u ex YU republikama početkom prošlog veka nije lako utvrditi, no početno H se već tada redovno koristilo u rečima poput rskanje ili rskavica, koje su ranije zabeležene u Vukovom rječniku. Kad se tome doda činjenica da je balet u Srbiji zaživeo tek nakon Prvog svetskog rata (o čemu je bilo reči u postu o balerinama), malo je verovatno da je RSKAČ rođen u Beogradu. Još manje u Zagrebu. Jezičke prilike Sarajeva toga doba mi nisu dovoljno poznate, a nije isključeno i da se radi o nekakvom arhaičnom slovenačkom prevodu, iako nas Vikipedija izveštava da je ovaj balet u Ljubljani prvi put odigran tek 1979. godine (pod imenom Hrestač).

Bilo kako bilo, naprava za krckanje oraha (i drugog jezgrastog voća) se danas zove KRCKALICA (ređe: lomilica), a Ščelkunčik je na srpski preveden kao KRCKO ORAŠČIĆ (uzgred, sama priča se pod tim naslovom može pronaći u većini knjiga i slikovnica "Najlepše bajke sveta", barabar sa bajkama braće Grim i Andersena). Standardni hrvatski prevod je ORAŠAR.

Vjesnikov Kviz br. 108 (autor: Ivan Berek)