10.11.2016.

Mletački plemić koji nije stigao da se poturči

Ivo Ćipiko
Pored Andrića, postoji još jedan književni velikan istog imena sa naših prostora bez kojeg je teško zamisliti ukrštanje i križanje. Priču zanimljivijom čini podatak da je i njegovo književno i nacionalno putovanje kroz srpsko-hrvatski lavirint bilo veoma slično Andrićevom.

IVO ĆIPIKO (1867 – 1923) se, doduše, ne može nazvati jugoslovenskim piscem jer je književnu karijeru završio pre konstituisanja Kraljevine SHS, ali je bio jedan od najvatrenijih pobornika jugoslovenstva.

Danas se o tom vremenu u kojem je Ćipiko živeo i stvarao govori iz različitih vizura, a (bar) dve su dijametralno suprotne. Kada jedan prosečan beogradski istoričar književnosti piše o našim književnim i jezičkim prilikama na prelazu iz XIX u XX vek, on obično sa neskrivenim simpatijama, gotovo romantičarski, obrađuje ideju jugoslovenstva u svetlu tendencija oveće grupe tadašnjih inteligenata za povezivanjem kroz razvoj tzv. jugoslovenskog nacionalnog osećanja. Kada, pak, jedan prosečan književni povjesničar iz Zagreba govori o istoj stvari, već u prvoj, najkasnije drugoj rečenici jugoslovenstvo svodi na velikosrpstvo, te se gotovo svi pisci sa teritorije današnje Hrvatske koji su pod Austrougarskom želeli da budu Jugosloveni opisuju kao guske u magli i žrtve gorkih zabluda. Istina je, kao i uvek, verovatno negde na sredini.

U Ćipikovo doba srpska i hrvatska vizura nisu bile tako udaljene. Etnocentrične struje su bile pod uzdama realnih opasnosti od nekog trećeg, četvrtog ili petog naroda, a u prvom planu su bile međusobne sličnosti, a ne razlike. Iako se jugoslovenska književnost rađala dok se štokavština delila na zapadno tj. južno i istočno narečje, leksika na hrvatsku i srpsku, sintaksa na prougarsku i provizantijsku ili čak protursku (...), oduševljenje idejom o tzv. jugoslovenskoj naciji nije moglo biti ugušeno, jer su zapravo, najveći poklonici te ideje dolazili sa one strane na kojoj je gušenje bilo jače. Ta „yu nacija“, naravno, nikada nije nastala. Niti je mogla da nastane u vreći punoj rogova, u kojoj su dva straha bila dominantna i nespojiva: strah od posrbljavanja i strah od pohrvaćivanja.

Jovan Skerlić je 1913. godine u Društvu za srpski jezik i književnost održao predavanje o narečjima u srpskohrvatskoj književnosti, pa je na osnovu njegovih predloga 1914. u Srpskom književnom glasniku sprovedena anketa: Koje narečje uzeti za standardno? Anketirani su srpski, hrvatski i slovenački lingvisti, književnici, pisari itd. Pisci iz Slovenije i Srbije su se u 98 % slučajeva izjasnili za ekavicu, kao i 8 od 17 pisaca iz Hrvatske. Među njima je bio i Ćipiko.

Jezičke prilike toga doba najbolje oslikavaju njegove reči iz 1914. godine: „Rođen sam kao ikavac, u školi sam morao da budem ijekavac, zbog Vuka i narodnih pesama jekavac, a sada sam, zbog živog naroda, a i zato što mi se čini jače i podesnije od južnog, odlučno za istočno narečje.  (...) Bio sam anacionalan, pa Hrvat u ranoj mladosti, pa Jugosloven, pa Srbin – i tu sam zastao. A sada sam srećan, i drago mi je što je vreme pobedilo i dalo mi pravo: doživeo sam da postajući Srbinom nisam prestao da budem Hrvat.“

U stvari, Ćipiko nije bio ni Hrvat, ni Srbin (ako su te dve kategorije uopšte postojale u nekakvm čistim vidovima tamo gde je rođen, tada kada je rođen), već potomak osiromašene mletačke vlastele. Dakle, bio je Dalmatinac (iz Kaštel-Novog kod Trogira) i katolik, te se mnogim njegovim zemljacima koji su bili katolički domoroci, upravo na račun konfuzije koju njegov jedinstveni slučaj unosi u ionako konfuznu istoriju, po nahođenju kače nacionalne etikete, uz brkanje prošlosti i sadašnjosti, mitova i činjenica, zahteva sredine i privatnih osećanja, etnogeneze i prava na opredeljenje itd. Ćipiko je, defakto, bio vrlo ležeran po tom pitanju, te je u starosti žalio što opet nema 20 godina da se poturčida bude anadolski ili sirijski vojnik, i čuva stražu na pustom putu kojim idu karavani.

Pre Prvog svetskog rata je živeo u Beogradu, pratio srpsku vojsku u bitke, pa se pre svega zbog njegove neskrivene srbofilije u sklopu fascinacije Istokom, a onda, naravno, i zbog književnog opusa – Ivo Ćipiko smatra samo srpskim piscem. Kao stvaralac je bio pod snažnim uticajem srpskih realista, i zato je odmah po objavljivanju zbirke pripovedaka PRIMORSKE DUŠE (1899) u Brankovom kolu zahtevao da ga „ne smatraju hrvatskom, već srpskom književnom zvezdom“. Poput KočićaStankovića, do kraja života je bio veran regionalizmu i lirskom realizmu, obrađujući teme iz Dalmacije i Zagorja. Skerlić ga nije mnogo cenio, ali je podržavao njegov talenat i ilirizam.

Romani: PAUCI i ZA KRUHOM.

Zbirke pripovedaka: KRAJ MORA, PRELJUB, SA JADRANSKIH OBALA, SA OSTRVA, UTISCI IZ RATA.

Pripovetke: ANTICA, DUM KEKO,  DVA RANJENIKA, IVO POLIĆ, JADRANE, KAPLAR NAĐO, KAO OLUJA, NA KOSOVUNA MORE, NA MORU, NA POVRATKU S RADA, NA VETERNIKU, NAD PERISTEROM, NOVI HRAM, POGIBE KO OD ŠALE, PRED BRODOM, PRVI RANJENICI, U BATERIJI, PUT KUĆI, STARI ARNAUT, STARI SVETI SPIRIDON, U VOZU, ZAVOJIŠTE, KENALE.

Drame: NA GRANICI i VOLJA NARODA.

2 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Ćipiko je uvršten u Lekiskon hrvatskih pisaca. I umro je u Kaštel Novomu. Nisam proćitao nijedno njegovo djelo.

Mel Mandraković је рекао...

Pa, lično nemam ništa protiv, zapravo, mislim da je potpuno besmisleno književno razvrstavanje i deljenje baš svakog pojedinca... ali, jebiga. Takva je realnost.
U toj realnosti postoje jasna merila za nečiju pripadnost ovoj ili onoj književnosti, a to gde je neko rođen ili umro nema nikakve veze sa tim, pa ako se nešto već deli, valja ga podeliti pravedno (jer kad nije pravedno javljaju se novi povodi za konflikte, i tako unedogled). Tendenciozno često i jedni, i drugi brkaju one stvari koje sam spomenuo u postu: teritorijalno i duhovno, prošlost i sadašnjost itd.
Znam da je pre 5 - 6 godina podiglo veliku buru uvršćivanje Andrićevih romana u hrvatsku knjževnost, kad su u "Jutarnjem listu" hrv. istoričari književnosti i razni neki drugu tzv. ljudi od pera proglasili "Na Drini ćuprija", "Prokletu avliju", "Travničku hroniku" itd. hrvatskim romanima.
I, ajde, hrvatsku i srpsku književnost je nekako i moguće podeliti (postoji samo nekoliko problematičnih slučajeva)... ali ne znam šta će biti kad počnu da dele srpsku i crnogorsku. Valjda će seći knjige na pola.