02.11.2016.

Importovati, prekontrolisati, pa iskulirati

Ako zamislimo jednog zagonetača sa hrvatskog govornog područja koji pokušava da sastavi samo jednu ukrštenicu na srpskom standardu (iz zabave, iz kolegijalnosti ili iz praktičnih razloga, uz svest o tome da je treća opcija ravna utopiji... ali, svakako samo zamišljamo), pa toj zamisli dodamo razumu suprotan zahtev: „upotrebi najmanje 20 glagola stranog porekla“, verovali ili ne – vrlo je verovatno da bi jadan čovek morao tri puta da se preznoji, da prelista 20 knjiga, da pita 20 ljudi, a možda i da se, da prostite, u*ere dok porodi samo jednu jedinu ispravnu ukrštenicu. I to ne kolega iz Egipta, ne iz Engleske, ne iz Indonezije, nego kolega iz Hrvatske koji deli s kolegom iz Srbije minimum 90 % glagola neslovenskog porekla. Sledi objašnjenje.

Najpre mala digresija: u srpskom jeziku već nekih 1000 godina vlada, moglo bi se reći, makaronski haos, potpuno identičan haosu koji vazda vlada u srpskom društvu (jer jezik, inače, najviše govori o svojim govornicima), pa istorijski posmatrano, na neki način je i logično što ovaj šareni turski ćilim sa slovenskom potkom i belosvetskim šarama – koji se po inerciji i dalje zove srpski jezik – u sebi sakriva hrpu nedoumica koje jedan komplikovan, krajnje nepraktičan jezički konstrukt čine još komplikovanijim, i nedogledan spisak nerešenih problema, večito otvoren za dopisivanje. U stvari, srpska jezička politika je avatar suštinskog nejedinstva i nebrige, a svodi se na trpanje bez reda i infantilni optimizam, dok već decenijama iza svega toga u odjecima zvone blazirane reči onih kojima je posao da se tim jezikom bave: "govorite kako hoćete i šta hoćete, šta se to nas tiče?!"

Ta srpska jezička politika je dovela do toga da jedan prosečan stranac ni uz pomoć vlaške magije ne može da ovlada paletom glagola stranog porekla u srpskom jeziku. Prosto, to je nemoguće, jer čak i mi koji taj jezik učimo i govorimo od rođenja u mnogim prilikama nismo sigurni koju varijantu infinitiva treba upotrebiti. Rečnici su tu od vrlo male pomoći, takoreći beskorisni, Pravopis takođe (zapravo, teško je utvrditi zašto se uopšte štampaju nova izdanja kad u njima nema odgovora ni na pitanja stara 100 godina), a ako čovek kao najmerodavniji izvor uvaži SANU (a ne znam koja bi institucija, bar teoretski, u zemlji nepismenih mogla biti merodavnija od te) – dolazi do saznanja da srpski standard zvanično uopšte i ne postoji. Onda čujete onaj odjek: „Govorite kako hoćete.... boli nas ku*ac“.

Nekome iz npr. Holandije bi bilo veoma čudno kada bi otkrio da čak ni Srbi u Srbiji (a o onima van Srbije i strancima da ne govorim) ne samo da većinski ne znaju, nego im se i ne dozvoljava da nauče srpski jezik. Taj jezik se, najgrublje, ali najpreciznije rečeno, institucionalno negira. Npr. formulacije koje beogradska došljačko-pomodarska turbo-folk čaršija (a samim tim i mediji, pa svi redom) rabi u kolokvijalnom govoru su mnogo bliže zapadnoj varijanti nekadašnjeg jezika, i baziraju se na upotrebi infinitiva, često nagomilanih („ja ću početi pisati“, „nećeš stići krenuti na vreme“ i sl.). To nije u duhu istočne štokavštine, odnosno tipično je za krajeve koji su trpeli austrougarske uticaje (u našem slučaju – Vojvodina, ali svaki kraj Srbije je kroz istoriju bio pod nekim stranim uplivima,  svuda postoje jezičke anomalije i deformacije... pa, šta? Zato i treba da postoji jedinstveni standard). Ukratko, standard je opredeljenje, i ne može da se rasteže do besmisla zbog dubrovačke književnosti ili Vukovih brkova. To nije logično. Srpski jezik je kroz vekove najbrižljivije gajen u Šumadiji, a u svim ostalim krajevima naseljenim srpskim življem su nastajali hibridi i hibridi hibrida. Infinitivi u Šumadiji nikada nisu korišćeni na goreopisan način.

Elem, ovo jeste tekst o infinitivima, ali ne domaćim – već o glagolima koji su na istok i zapad (valja biti tzv. politički korektan, pa reći: u srpski i hrvatski jezik) dospevali iz drugih jezika, pre svih latinskog, nemačkog, italijanskog, francuskog. U doba sinkretizma su stizali paralelno (a kad nisu – cirkulisali su; da ne komplikujem detaljisanjem) – ali se nisu na isti način smeštali u naše sisteme, iz prostog razloga što je kod Hrvata rano ustaljen običaj da glagole uvoze isključivo sa – irati, po nemačkom modelu (prema sufiksu – ieren), i mnogi drugi srodni narodi su to rešili na sličan način (npr. Česi – ovat), a kod Srba se nije ustalio nikakav običaj, pa su večno ostali rastrzani između 3 sufiksa: – isati, po modelu iz grčkog, preko crkvenoslovenskog (– ίζω), – ovati, po staroslovenskom modelu i – irati, po navedenom nemačkom.

Ako se vratimo na početak teksta, postaje jasno zbog čega čak ni govornik hrvatskog jezika, a kamoli npr. engleskog, ne može da pohvata kada u srpskom treba završiti glagol (i obaviti konjugaciju, razume se) sa – isati, kada sa – ovati, a kada može ili mora  – irati. Ne bi mogao – zato što to ni prosečan govornik srpskog jezika ne zna. A i natprosečni se često muče, koliko god bilo njihovo iskustvo, obrazovanje i poznavanje jezičkih prilika. Da rđa bude grđa, kako sam već objasnio, ne postoji izvor koji nudi nedvosmislene odgovore  na sva pitanja (dileme iskrsavaju kad god se sretnemo sa retko rabljenim ili taze importovanim glagolima), te se tada oslanjamo na praksu ili na zaključivanje po analogiji.

Kada posmatramo sve te glagole u odnosu na iste glagole u hrvatskom, primećujemo sledeće: neki su identični, neki u srpskom imaju dublete, a neki su različiti. U trećoj kategoriji su oni sa isključivim nastavcima – isati i – ovati, odnosno infinitivi koji onemogućavaju govornicima drugih jezika, kao i samim Srbima, da nauče srpski – jer em ne postoji univerzalno pravilo sa izuzecima, em ne postoji standard. Postoji samo jezička praksa, a to znači da čoveku treba mnogo auditivnog i čitalačkog iskustva, i to ne bilo kakvog već probranog i adekvatnog, da bi savladao gradivo (a nameće se logično pitanje: zašto bi se iko toliko bavio srpskim jezikom, šta će dobiti kad nauči gde treba – isati, gde – ovati, a gde – irati? Kako čusmo u zamišljenom odjeku, to čak ni lingviste ne zanima).

Lista glagola koji su jednaki u srpskom i hrvatskom je najduža (navodim uobičajene enigmatske pojmove): ABOLIRATI, ADORIRATI, AKUMULIRATI, ANEKTIRATI, ANESTEZIRATI, ANIMIRATI, ANKETIRATI, ANTICIPIRATI, ANULIRATI, ASANIRATI, ASISTIRATI, ATERIRATI, ATESTIRATI, DATIRATI, EKIPIRATI, ERODIRATI, ESTETIZIRATI, ETIKETIRATI, ŽENIRATI, IRITIRATI, KALIRATI, KANIRATI, LICITIRATI, MASIRATI, MINIRATI, RETERIRATI, RETUŠIRATISANIRATI, pa onda ARANŽIRATI, CITIRATI, GRAVITIRATI, DEVALVIRATI, IMPLICIRATI, EKSPLICIRATI, MATURIRATI, ORDINIRATI, PREFERIRATI, PROVOCIRATI, STUDIRATI, TELEFONIRATI, TESTIRATI itd.

Takođe, postoje frekventni glagoli koji imaju knjiške varijante sa – ovati, ali bez funkcije. Na primer, EGZISTIRATI. Prema Rečniku Matice srpske, i, jašta, prema Rečniku SANU, može i egzistovati – a, zapravo, ne može. To je mrtav oblik, ne koristi se i nikada se nije koristio.  Isto važi za: ABONIRATI, APLICIRATI, ASONIRATI, IMITIRATI, EKSPONIRATI, DEGRADIRATI, PATENTIRATI (...) i mnoge druge čiji dubleti zvuče neprirodno. Da dar-mar bude veći, postoje i obrnuti slučajevi: npr. u Rečniku MS kao prvi predlog stoji debatirati, mada se u srpskoj praksi koristi isključivo DEBATOVATI. Ravnopravni oblici se odnose na glagole koji se sasvim retko koriste, a zabeleženi su, tj. postoji određeno opravdanje za enigmatsku eksploataciju (npr. ARESTIRATI i ARESTOVATI, uz to i ARETIRATI, ali ne i aretovati; ETATIZIRATI i ETATIZOVATI; ITALIJANIZIRATI i ITALIJANIZOVATIKOLIDIRATI i KOLIDOVATI itd.), jer praksa u većini slučajeva nameće jedno rešenje kao dominantno.

Što se tiče isključivih oblika sa – ovati, to su: ANGAŽOVATI, APSTRAHOVATI, ATAKOVATI, AUTOMATIZOVATI, AUTORIZOVATI, BANALIZOVATI, DEBITOVATI, DEFILOVATI, DEMANTOVATI, DEPORTOVATI, EKSPEDOVATI, EKSTRAHOVATI, EMITOVATI, IMPORTOVATI, KONSOLIDOVATI, PAKOVATI, RECITOVATI, REHABILITOVATI itd. Na – isati se, pored nekih arhaizama iz crkvenoslovenskog (kao metanisati, što se reflektovalo na autohtone glagole bitisati, kidisati i sl.), završavaju i: DEKORISATI, DEZAVUISATI, EKSPERIMENTISATI, ELIMINISATI, EVAKUISATI, FAKTURISATI, FORMULISATI, IGNORISATI, INTERVENISATI, IRONISATI, KANALISATI, KONKURISATI, KONTROLISATI, KOMENTARISATI, NUMERISATI, OPERISATI, REGULISATI, REFERISATI itd.

Naravno, postoje i slučajevi kada dubleti nisu oblici sa –irati i – ovati, već sa – irati i – isati. Na primer, iako praksa nalaže da koristimo ARENDIRATI, u krajnjoj nuždi može i ARENDISATI (bar u ukrštenicama). Ponekad je obrnuto: uobičajeno je EKONOMISATI, a verovatno bi moglo da prođe i EKONOMIZIRATI. Ima i složenijih primera: u 99 % slučajeva kažemo ANALIZIRATI, nije pogrešno ni ANALIZOVATI, ali ni ANALISATI. SINTETISATI je najrasprostranjeniji oblik u našoj praksi, a valjaju i ostala dva: SINTETIZIRATI i SINTETIZOVATI. I sa asimilacijom stvari stoje slično: najkorišćenija varijanta je ASIMILIRATI, ne odbacujemo ASIMILOVATI, a RMS beleži i ASIMILISATI (ne koristi se).

Koliko je srpski jezik neuređen i do apsurda liberalan, najbolje svedoče sledeći primeri: jedino moguće je FORMIRATI, ali kažemo: DEFORMISATI, REFORMISATI, TRANSFORMISATI, dakako INFORMISATI, pa KONFORMIRATI, i uz sve to RASFORMIRATI. Dalje, možda bi nekoga začudilo što rabimo ASPIRIRATI, EKSPIRIRATI i RESPIRIRATI, ali isključivo INSPIRISATI. A pogledajte ovaj nonsens: može jedino INFICIRATI – i takođe jedino DEZINFIKOVATI!


I, konačno: neki hipotetički dubleti su unapred bili osuđeni na propast jer bi se značenje promenilo ako bismo sufiks – irati zamenili sa – ovati: od NEGIRATI bismo dobili NEGOVATI, od PIKIRATIPIKOVATI (pridavati čemu važnost, varv., RMS), a od PASIRATIPASOVATI. U stvari, možda je i bolje što naši tzv. stručnjaci gotovo nikad nisu intervenisali, jer bog sveti zna da li bi se izborili sa svim tim zamkama i makazama. Ovako – svima lepo: lingvistima veselo i lagodno, život im u dembelisanju prolazi, nacija srećna što ima više, još više, najviše, makar bilo suvišno i štetno – samo nek ne zafali, kad je već džaba... a strancima... pa, kako kome. Evo, npr. princ Aleksandar II Karađorđević već 70 godina uči da sastavi prostu rečenicu na srpskom, i još je na početku. Koga, bre, briga za naše glagole (i sad opet ide onaj odjek eminentnih srpskih i posrbljenih jezikoslovaca: „zabole nas ku*ac za vaš jezik“).

6 коментара:

Драган Драгољевић је рекао...

Сјајан текст, младићу! Ја се још увек надам да ће овај човек аванзовати до места које му припада, где ће валоризирати своје знање и етаблирати своје место у српској лингвистичкој елити. Јер он то меритира.

Marko Mihaljević је рекао...

Odličan tekst, Mladene!

Mogu se prepoznati u njemu.

Otkad sudjelujem na vašim blogovima u znak podrške sudjelovao sam na nekoliko organiziranih natječaja . Imao sam određenih poteškoća pošto nikad nisam sastavljao križaljke na ekavici niti sam bio upoznat sa standardima srpskog jezika i općenito srpskom enigmatikom. Malo sam gledao križaljke na blogovima da vidim okvirno kako opisujete križaljke. Donekle sam se snalazio preko internetskih inačica rječnika jer ne posjedujem niti jedan rječnik na srpskom jeziku, a nisam upoznat niti s vašim standardima.

Na zadnjem natječaju- Dani ludaje, posavjetovao sam se s Mladenom oko nekih stvari kod kojih sam imao dileme. Najviše sam imao nedoumica oko pisanja pojedinih glagola. Sad vidim da sam izabrao pravog “čovjeka za vezu” jer sad vidim da i kod vas postoji neriješenih pitanja i nedefiniranih kriterija. ))

Srdačan pozdrav
Od Marka!

Nedjeljko Nedić је рекао...

Uživah čitajući ovaj tekst. Priznajem da o tomu problemu nisam duboko razmišljao. Pročitavši tekst u cijelosti, shvatih da ja o tomu pojma nemam. Srpski bi se jezikoslovci, ako takvi postoje, morali postidjeti. Zanimljivo je da se Srbi i Francuzi, kao prijateljski narodi, po rješavanju jezičnih problema stubokom razlikuju. Ne postoji tuđica koja je ušla u francuski jezik a da ju prije toga ne pročešljaju francuski jezičari, točnije oni ju prevedu i prilagode francuskome jeziku. Talijani su, pak, sve internacionalizme koje su bez izmjena prihvatili, uvrstili u srednji rod (prim. sport. I Nijemci ih prevode, mislim i Islanđani, iako dopuštaju i izvorne oblike. I u Hrvatskoj ima problema, ali je stanje po pitanju jezika znatno uređenije.

Mel Mandraković је рекао...

Uh, Drag, dobro ti ide to ironisanje na latinskom. :)

O ovoj temi gotovo ništa ne može da se nađe u izvorima "na glasu", jedino se ponegde uzgreg spominje. Recimo, Klajn je u RJN - u problem preleteo kao najnebitniju stvar na svetu. A nije tako. Na glagole stranog porekla (u svim oblicima) otpada najmanje 30 % savremenog srpskog jezika. U poslednjoj verziji RMS - a (jednotomnoj), pojava o kojoj sam govorio se bukvalno negira, i navode se dubleti koji se ne koriste već 100 godina. Stvari komplikuje BiH, tačnije RS, ali siguran sam da bi se moglo naći neko rešenje ukoliko se praksa u RS osetno razlikuje od prakse u Srbiji.

Meni, iskreno, baš i nije jasno zašto se i dalje insistira na čuvanju celine koja u suštini više ne postoji (a XXI je vek, istorija ne ide unazad, s istorijom i jezik valjda treba da ide napred, mora se usavršavati, jebiga, nečega se moraš odreći da bi nešto dobio, a nešto moraš da zaboraviš da bi nešto novo naučio; to su opšta mesta). Mislim da uvođenjem jasnog standarda koji bi razdvojio savremeni srpski od drugih jezika iz okruženja ne bi bila izgubljena istorija, a dobila bi se čistija situacija (a čista situacija je podloga za dobru saradnju).
Istina je da ovakav slučaj cepkanja nije zapamćen u istoriji ljudskog roda (nigde na svetu ne postoje 2, 3, sada već možda 4 gotovo identična jezika koji se različito zovu, čak i kada se u obzir uzmu podele najprimitivnijih plemenskih zajednica npr. u Africi), ali to je, prosto, realnost. I sad... ako čak i Crnogorci predano rade na izgradnji tzv. nacionalnog identiteta uobličavanjem, kako bih rekao, svoje četvrtine jezika, ostalo je još samo da se i ovih 5-6 dijalekata u Srbiji pocepa na 5-6 novih jezika. To bi bilo sumanuto, tačno, ali nije isključeno, jer kao što rekoh, to je kod nas kao "dobar dan". E, samim tim što se srpska četvrtina tvrdoglavo čuva u nekom integralnom obliku (mada to više nema nikakve veze sa vremenom sadašnjim), stvara se plodno tlo za nova cepanja, jer samim tim što ne postoji precizan i od drugih odeljen srpski standard - faktički ne postoji ni jedinstveni savremeni srpski jezik.
Da se ja pitam, taj jezik bi hitno morao da napusti ulogu nesrećne majke, i da se lepo i razumno ponaša kao jedna od, za sada, 4 ćerke naslednice više puta silovane, davno propale, upokojene i sasvim istrulele ideje. Meni je ilirizam strašno interesan kao istorijski pokret, jugoslovenstvo još više... ali to su bivše stvari koje su nam, ako ništa drugo, omogućile da se danas razumemo kao domaći (jedan haški sudija je bio prilično zbunjen kad su naši ludaci poskidali slušalice :D).

Elem, rasplinjavam se (ja se, zapravo, jezikom bavim na malo drugačiji nego što ovde ima smisla pisati i govoriti; recimo, ponajviše sam zainteresovan za sintaksu, a to nema baš mnogo veze sa ukrštenim rečima). Kako god, nisam lingvista ni po zvanju, ni po obrazovanju, i moje ambicije nemaju nikakve veze ni sa lingvistikom, ni s akademizmom.Doduše, ako doživim starost, možda ću napisati roman o kulturi tj. kulturama južnoslovenskih naroda u XX veku.

@Mark Uvek sam na raspolaganju ako nešto mogu da pomognem. ;)
Moram da kažem da su i meni pomagali Marko i Nedjeljko, jer nisam baš sve mogao sam.
Hrvatski standard nije prestrog i previše isključiv, to treba reći onima koji ne znaju, i mada postoje lingvisti koji se zalažu za oštru podelu hrvatskog i srpskog, autoriteti su očito umereni, realni, normalni i neostrašćeni ljudi. Takvi su potrebni i srpskom jeziku.

Prilikom šaltanja sa ijekavice na ekavicu zaista najveći problem prave glagoli iz posta, kao i transkripcija, a iako je hr standard prilično definisan, komplikuje ga nedoslednost ijekavice (meni nisu baš jasne pojave kao prijelom/prelomiti ili vrijeme/vremena), etimologija, transkripcija iz ruskog i sličnih jezika, itd.

Анониман је рекао...

Moj prijatelju; to je ono što je prilično poznato. Nešto zvuči logično, nešto rogobatno ali se kotrlja. Slijedi, sasvim sam uvjeren, još gora, mnogo gora situacija, a koju najavljuju brojne posrbljotine iz engleskih jezika (množina nije greška). Već sam imao "sreću" čuti povratni glagol KAMBEKNUTI SE, a ima ih još. Možemo samo zamisliti kako će glasiti mogući infinitiv, a nastavak će sigurno biti neka novotarija.
No, nije pomenuto i najgore ni najmlađe. Nesrpski nastavci raznoraznih oblika su se do te mjere odomaćili, da bi njihovo pominjanje u kontekstu nepravilnosti, sasvim sigurno, zgrozilo srpsku jezičku javnost; a počelo je vrlo naivno, kada je neki skroman poznavalac srpskog jezika Miroslavovo jevanđelje, krstio kao Miroslavljevo. Porijeklo nastavka "ljev" je poznato, a Srbima se toliko svidio da su ga počeli upotrebljavati bez reda i zakona. Najprije tako što bi srpske nastvke OV i EV odbijali pa na njihovo mjesto ustoličavali uljeza LjEV, a onda, valjda zbog ekspeditivnosti, pomenute nastavke nisu ni odbijali, nego na njih kalemili omiljeno LjEV. Tako smo dobili: SIN-OV-LjEV, MUŽ-EV-LjEV, BRAT-OV-LjEV itd. Zanimljivo je da je ovo u poznatim "Jezičkim nedoumicama" samo konstatovano. Bila bi prava nevolja da je nedaj bože Tupoljev bio Srbin; kako li bi glasio prisvojni oblik njegovog aviona.?
Ono što nas može veseliti, je "nezainteresovanost" naših jezikoznalaca za akcentologiju, koja je u našem jeziku komplikovana i zahtjevna. Potvrđuju nam to nekakvi doktori nekakvih nauka na primjeru pojma TELEVIZIJA: stavljajući spori akcenat na prefiks, što ne važi za srodne imenice TELEFONIJA, TELEPATIJA itd, ali očito sa tendencijom da i one jednog dana budu obuhvaćene nevjerovatnim akcentom kome legitimitet treba da da nekakvo "Pravilo trećeg sloga", koje zainteresovani ako i nađe negdje, teško ga može dovesti u vezu sa složenicama ovakovog tipa.
Ponešto sam i pisao na temu nesrećnog SRPSKOG JEZIKA, nesrećnog bar onoliko koliko je nesrećan i narod koji se njime još služi, bar djelimično, ali ono na što stalno pokušavam podsjetiti, nije za javnost, čak šta više, bogohilno je (naravno samo nekima).
Srbi su naime, jedini narod na kugli zemaljskoj koji je svoje "prosvjetitelje" morao prevoditi. Ti isti "prosvjetitelji" su neskriveno proganjali srpski jezik, nazivajući ga najpogrdnijim imenima, a onih nekoliko istinskih, naročito jedan; se praktično danas i ne pominju, a tome jednom se još uvijek, učevna srpska masa,sa ili bez sive boje, u svakoj prilici grohotno podsmjehuje. ITD, ITD, ITD...
Novo Zekić

Mel Mandraković је рекао...

Sviđa mi se neologizam POSRBLJOTINE, Novo. :) Srpski jezik se, zapravo, tako i razvijao: narod je spontano izmišljao reči za nove stvari, i to po osećaju, a osećaj je direktna funkcija tradicije, pa je srpski narodni jezik zapravo prepun tih "brlj" i sličnih grupa.
Nažalost, naše domaće (ali sasvim domaće, kako bih rekao... seljačke) reči odavno zvuče arhaično i - moram opet da kažem - seljački.
Savremeni govornik srpskog jezika se sve više udaljava od svog porekla, da ne kažem od samog sebe. Zapravo, ne znam da li to postoji u još nekom narodu, ali danas je jednog prosečnog Srbina sramota da bude seljak - a nije ga sramota da bude npr. lopov ili kreten. On ne zna da je Gete bio oduševljen srpskim seljačkim jezikom, ne zna ni da ga je učio da bi čitao narodne pesme u originalu - jer savremeni Srbin ne zna ni ko je Gete, niti ga zanima. Recimo, priučeni turbo-folk voditelj intervjuiše Slobodu Mićalović, glumicu, i konstatuje: "Nikad nisi krila da si iz Leskovca". Glumica ga zbunjeno gleda... ne kapira o čemu se radi, šta tu ima da se krije, ko veli: ljudi kriju da su glupi, da su zli, nepošteni, mentalno bolesni... ali zašto bi bilo ko KRIO da je iz Leskovca? Onda mu ona odgovara da nije ni iz Leskovca, nego sa Kosova (to je valjda još veća "sramota", ne znam tačno, intelektualni razgovor se tu završio). Primer 2: dizel-voditelj Ivan Ivanović razgovara sa Anđelkom Prpić, i uličarski primećuje, takoreći joj čestita što se UOPŠTE NE ČUJE da je iz Požarevca. Anđelka zbunjena... prvo: čuje se (zaista se čuje), a drugo: zašto treba da SE NE ČUJE?! Možda je bolje da svi brkamo A i O kao tzv. Beograđani (ti tzv. čine nekih 85 do 90 %, što će reći da su im se roditelji tu onomad nastanili iz brdsko-planinskih čuka i visova, i mada se to vidi u njihovom fenotipu i u njihovom bazičnom prostakluku - oni misle da biti Beograđanin znači govoriti nakaradnim jezikom i ni slučajno ne spominjatu dedu, babu i komplet rodbinu iz srpskih vukojebina), da pomeramo slogove napred mimo svake logike i viševekovne prakse, da glumimo Nemce, Engleze, Francuze... ili ko šta voli. Elem, Anđelka je objasnila da je iz Smoljinca.