18.11.2016.

Sedamdesete na kraju veka

Da je postojala mogućnost da studiram jugoslovensku kulturu, danas bih verovatno bio dipl. jugo-kulturolog, a možebiti da bih se specijalizovao za sedamdesete, i postao, jelte, sedamdesetolog. Ne znam baš tačno šta bih u XXI veku mogao da radim sa tim zvanjem, ali ni sa ovim koje imam nisam bolje prošao, pa bi mu došlo na isto, osim što bih bio malo srećniji (mnogo bi mi više prijalo kada bi me ljudi zapitkivali o seriji Čedomir Ilić, Korni grupi ili Mediali, a ne o glupim snovima, zaboravljanju ili simptomima depresije).

Krajem prošlog veka sam revnosno proučavao beogradsku, srpsku, a onda i jugoslovensku masovnu kulturu sedamdesetih. Informacije su bile neuporedivo manje dostupne nego danas, te se do video i audio zapisa dolazilo teško ili nikako. Ako sam npr. želeo da čujem ploču Zajamking, morao sam da pronađem nekog kolekcionara, da ga zamolim da iskopa šta mi treba, pa da to slušam na pravom, pravcatom gramofonu. Ili, ako sam hteo da odgledam Derviš i smrt, morao sam da čekam da ga emituju na TV – u jer u video-klubovima nije bilo takvih filmova (mi smo oduvek i zauvek šund-društvo, tu pomoći nema, i zato je tada, kao i danas, na svakih 15 dana reprizirana Žikina dinastija, dok je npr. naslov Majstor i Margarita većini građana Srbije ostao potpuno nepoznat; još veća većina ne zna ni ko je Mihail Bulgakov, a kamoli Aleksandar Petrović, ali, dabome, svi znaju napamet kamiondžijske replike Paje i Jareta).

O  svemu što se u sferi kulture /prevashodno masovne/ dešavalo 30 godina ranije - uglavnom sam saznavao iz starih novina i časopisa do kojih je takođe bilo veoma teško doći. Gradska biblioteka je posedovala Politiku, Borbu i neka revijalna izdanja (samo par godina nakon toga, svi ukoričeni primerci su prodati na kilo fabrici papira jer „nije postojalo nikakvo interesovanje“, a to znači da sam bio jedan od retkih - ili čak jedini - koji ih je listao između koričenja i uništenja). Najčešće sam se oslanjao na susede i rođake koji su bili ljubazni da pogledaju šta im se zateklo na tavanu ili u podrumu.

U to vreme sam uveliko pravio i ukrštene reči – za okolinu iliti za odabrane žrtve kojima sam poklanjao kopije svojih uradaka i terao ih da rešavaju na moje oči (neopisivo sadističko zadovoljstvo). „Tehnička priprema“ nije baš bila jednostavna: crtao sam mreže lenjirom i hemijskom olovkom, razume se – opisivao rukom /obično iz glave, po sećanju i osećaju/, isecao slike iz novina i lepio ih u proreze, a onda u kopirnici to umnožavao i rasturao.  O tome sam verovatno nekad pisao, ali ne znam jesam li rekao da sam sačuvao više od 300 takvih radova (iz perioda 1998  - 2002)!

Ono što je ovde neobično, a zapravo je i lajtmotiv govorancije, jeste prisustvo domaćih ličnosti i tema iz sedamdesetih u ukrštenicama koje su nastale skoro tri decenije kasnije! Naime, moje tematske ličnosti su vrlo često bile zaboravljene domaće zvezde poput Nade Knežević ili Slobodana Perovića, a letimičnim pregledom sam utvrdio da imam bar 10 sastava posvećenih Pozorištu u kući (seriju sam prvi put gledao u reprizi na Trećem kanalu negde sredinom devedesetih). Svi uraci su uredno ilustrovani starim slikama, pa su neke moje žrtve bile ubeđene da se radi o prepisanim ukrštenicama.

U postovima sa oznakom Sedamdesetolog ću tokom narednih meseci predstavljati svoje rane radove inspirisane masovnom kulturom sedamdesetih, a za ovu priliku sam odabrao skandinavku sa imenima 11 zvezda zabavne i narodne muzike iz 1971. Još jedan kuriozitet: sliku sam našao u „TV novostima“, ali ne u nekom broju iz te godine – već iz 1981. (rubrika se zvala „Pre 10 godina“, „Vremeplov“ ili tako nekako). 


5 коментара:

Nedjeljko Nedić је рекао...

Baš mi je drago što čuvaš svoje radove kao što i ja čuvam svoje. Riječ SEDAMDESETOLOG ima 14 slova i genijalna je. Zašto baš sedamdesete?

Mel Mandraković је рекао...

Uh... ne znam baš tačno kada sam se i kako zaljubio baš u tu deceniju, ali mislim da su dva momenta ključna: 1) tokom 90ih se u nekim trenucima činilo da gore i grđe ne može, i pitao sam se da li se kod nas nekad živelo bolje i dostojanstvenije, možda smislenije, čistije, 2) informacije, audio i video zapisi, dokumenti, sećanja drugih (...) i, uopšte, moja sposobnost da sa 10 ili 12 godina rekonstruišem neko drugo vreme me je upućivala na ne tako daleku prošlost. Generalno nisam sklon idealizacijama i nisam uobražavao da je tada sve bilo super (kasnije sam utvrdio da je zapravo mnogo toga bilo falš, lepo zamaskirano i podržano nervnim i duhovnim rastrojstvom posleratnih generacija koje su naivno verovale u šarene laže)... ali i dalje mislim da su 70e najberićetnija jugoslovenska faza kada je reč o masovnoj kulturi (distanciram se od raznih Sutjeski, slavopojki drugu Titu, sletova, štafeta itd.) Mislim na one stvari po kojima smo bili ravni belom svetu ili smo mu se bar približavali (jer, poređenja radi, zemlja u kojoj sam ja odrastao tj. živeo '90ih je u kulturnom, i svakom drugom smislu bila u rangu sa Palestinom, a ova u kojoj sada živim je još gora, ako je to moguće... otprilike na nivou Avganistana... i zato još uvek volim 70e; tamo nalazim inspiraciju za mnoge stvari).

Анониман је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.
Nedjeljko Nedić је рекао...

U pravu si, Mladene., bile su to najbolje godine. Ljudi su tih godina otišli na Zapad. Donijeli su novac koji su mijenjali za nikakav dinar. Blagajna se punila, Tito je konačno dobio pravo na strane kredite, bilo je obilje svega, javio se pravi rock.

Mel Mandraković је рекао...

U obrisanom komentaru mi nije toliko smetalo što je autor NN persona, već utisak da je ta NN persona bila maliciozna.