Novo Zekić piše i poziva na diskusiju:
Evo jedne bjeline 8x9 koja nije
uspjela, što bi rekla gospoda agrarne orijentacije, za konjski nokat. Naravno, nema jedne riječi, a i kako bi
drugačije, nego te jedne, baksuzne, ili bar ja mislim da je nema - BESPROLAZAN.
Neki koji su vidjeli ovaj promašaj smatraju da je ta riječ u skladu sa našom
leksičkom praksom, a bogami i teorijom, što ću ostaviti kolegama da sami
zaključe, ali s obzirom na to da se radi o "varljivoj" riječi, kao i
da se nalazi u društvu još nekoliko sličnih, i njenu identifikaciju ću ostaviti
vama.
8 коментара:
Кад сам се први пут сусрео са радовима г. Зекића, нисам био импресиониран. Сметао ми је превелик број покрајинских израза и неких чудних "нагегнутих" речи. Ипак, после, када сам схватио колико је тешко направити белине које су заштитни знак овог аутора, почео сам много више да разумевам и ценим његов рад. На крају дана, иако су понеке речи "исконструисане", све оне су српске и здравом логиком могу да се одгонетну. Схватио сам да је његов избор речи знатно квалитетнији и племенитији од појединих аутора који, притом, праве мање белине. Код г.Зекића ћете тешко налетети на дизача тегова из Шри Ланке. Поздрављам рад овог врсног аутора, сада врло радо решавам његове сканди у Енигми.
Што се тиче теме, мислим да ова спорна реч апсолутно има покриће и да мора да се прихвати. :)
Mislim da BESPROLAZAN ne može. Križaljka je na ekavici i fonetska je, ali ima izraz UZETI TIJELO I DUŠU. Meni je čudan i povratan glagol PRIMIRISATI SE.
Besprolazan je, kako i sam Novo sugeriše, pridev blizak našoj teoriji i praksi (besprekoran, bespovratan, bespravan), i neki književnik, pogotovo pesnik, je mogao da ga upotrebi na svoju ruku. Zapravo, ne znači da neko to već nije uradio, ali je ključna reč "neko" - ako je to bio pisac bez renomea - šanse da se reč nađe u bilo kakvom rečniku su bile minimalne. Gotovo nikakve.
Pravila nema: neke reči su se ustalile kao dubleti (npr. bespovratan i nepovratan), a neke nisu (npr. ne može neprekoran).
Što se mene tiče, besprolazan zaista ne zvuči neprirodno, ali to je sve što mogu da kažem. (Mal digresija: kad sam bio mali, umesto običnih sastava na zadatu temu, često sam pisao pesme tj. dečje pesmice, i sećam se da sam u nekom II ili III razredu opevao narodnu priču "Domišljato čobanče", u kojoj sam upotrebio "bespametni". /a Turci su bespametni, niti brzi, niti spretni"/ :D)
Nedjeljkova zapažanja su ispravna: u istom radu, čak u istoj belini imamo tijelo i iskrene reči. Ukrštenica, zapravo, ne odgovara nijednom standardu.
Jezički standard? Nikada mi nije bilo jasno, šta je to i da li je, prije svega moguć takav poduhvat.Kada neko upotrijebi tu riječ, STANDARD, vezano za jezik, bilo koji, ja se odmah nekako prisjetim PROJEKTA iz turbo-folk-rok terminologije. Svi se slažu da je jezik živa stvar, a žive stvari su vrlo nepogodne za standardizaciju, osim ako joj svrha nije prisvajanja nečeg tuđeg, pa čisto da se ima kakvo-takvo uporište.
Što se pak tiče "miješanja" osnovnih srpskih dijalekata, naravno i u ukrštenicama, volim kad mi se u ukrštenici pojave i ekavica i ijekavica. Ovo dvoje je tako blisko vezano da nema standarda koji ih može razdvojiti, osim onog najprizemnijeg. BRIJEG je jednina i ekavica, a BREGOVI, množina, ali i ekavica i ijekavica. PRIJEM je i ekavica i ijekavica i ako bi neko pokušao da ga ekavizuje, jverovatno bio dobio PREM, našta bi Šumadinci prekrstili u OPREM i neizostavno dodali bližu odrednicu "dobro".
Knjiga koju nisam uspio objelodaniti ove godine sadrži i jedno i drugo i to bez ikakvih posebnih najava, pa ćemo vidjeti kako to izgleda. Uporište sam, naravno, našao u Andriću, a mogao sam i u Krleži i još nekim zvučnim književnim imenima.
Novo Zekić
Novo, ja mislim da ti ovu križaljku ne bi objavili u nijednomu listu pa zato spomenuh to miješanje izgovora.
Mi (enigmati) to tako zovemo, Novo: standardi, i to ne u cilju razdvajanja, nego baš suprotno: u cilju što ekonomičnijeg nalaženja, kako bih rekao, zajedničkog jezika, a uz obzir prema važećim normama u srpskom, hrvatskom, pa onda i bošnjačkom (zaista još uvek nisam siguran da li treba reći: bošnjačkom ili bosanskom) i crnogorskom (koji je, istina, još uvek "u povoju") jeziku.
Prošlost je prošla, a u sadašnjosti moramo voditi računa o važećim zakonitostima.
Prema sadašnjim, a i prema prošlim zakonitostima (i kad govorimo o enigmatici, i o književnosti, i o novinarstvu itd.) - u istom radu ne možemo koristiti različita narečja.
Isto tako, ne idu zajednu transkripcija i etimologija, a onda ni reči koje su se tokom prošlog veka pojavile ili nametnule kao dominantno ili isključivo srpske (npr. pozorište), odnosno dominantno ili isključivo hrvatske (npr. nazočnost). Bosanski tj. bošnjački, politički rečeno, jezik je u leksičkom smislu organizam kojem je (još uvek) teško napipati glavu, trup i rep, a tzv. crnogorski je, u principu, najbliži Vukovom standardu.
Htedoh reći da niko nikome ne uskraćuje pravo na ijekavicu (dotle čak ni ekstremno desničarski orijentisani lingvisti nisu stigli, bar još uvek ne... mada će se bitka po svoj prilici uskoro voditi između Crnogoraca i Srba, jer kad se rođena braća dele, tu obavezno bude mnogo strasti), ali da se po logici stvari, a i po zakonima prakse i tržišta, narečja ne mogu mešati.
I moram da kažem još jednu stvar koja je usko vezana za temu "standardi": ja sam uvek iznova zgrožen kad naiđem na tvrdnje hrvatskih i srpskih lingvista, pseudolingvista, ludaka i drugih manijaka (često i elaboracije na po 1000 strana) - da su ovi onima i oni ovima nešto UKRALI.
Kad čovek zauzme razumno stanovište, to se zove (tj. zvalo se) kulturna razmena između bliskih i prijateljskih naroda. U pojedinim geografskim i istorijskim tačkama je dolazilo do mešanja i stapanja, logično. A onda su stvari postale nelogične - zato što je jezik vrlo bitno obeležje nacionalnog identiteta.
I sve se živo delilo i svojatalo (često uz krivotvorenje istorije, brisanje stranica, dopisivanje, tendenciozna tumačenja, čupanje iz konteksta, udešavanje tekstova prema interesima, afektu, ideologiji itd.) - samo je dubrovačka književnost ostala takoreći ničija, jer nijedna strana nema dovoljno jake argumente za prisvajanje. Niti se takvi argumenti mogu pribaviti. Mislim da je to posle svega i dobro, jer je dubrovačka književnost najplemenitija i najčistija tačka dodira. I ujedno divan dokaz da niko nikome ništa nije "ukrao".
I u periodu 1918 - 1928 je bilo potpuno nevažno šta je čije, bar među intelektualcima (nažalost, to je jedan od retkih takvih perioda u zajedničkoj istoriji), pa je Ujević lepo i pametno govorio (citat: Đorđe Popović): "Sve što je dobro, bilo srpsko ili hrvаtsko, morа biti i srpsko i hrvаtsko; sve što je nepismeno, rđаvo, loše, bilo srpsko ili hrvаtsko, ne smije biti ni hrvаtsko ni srpsko. Vrijedno nekа je i jednimа i drugimа, а nevrijedno nekа vodа nosi."
Srpski i hrvatski standard (drugih tada nije bilo) su, ako izuzmemo period NDH, osetno počeli da se razilaze tek nakon Maspoka, pa je u Hrvatskoj "hrvatskosrpski jezik" izbačen iz upotrebe 1974. U Srbiji je postojao do 1992. (ja sam u školu krenuo 1990. i u mojoj knjižici piše "srpskohrvatski jezik").
Razilaženje je postalo još izrazitije devedesetih (iz poznatih razloga), pa je hrvatski reformisan (moram opet da naglasim: mnogo manje radikalno nego što neupućeni misle), a srpski je ostao srpskohrvatski, samo je prekršten u srpski. Reforma u Srbiji nikada nije sprovedena, niti je u planu.
Da zaključim: to znači da srpski standard (prevashodno mislim na leksiku) dozvoljava korišćenje SVEGA što je u zajedničkom jeziku postojalo do 1992. godine. Tako zvanično stoje stvari, mada npr. u poslednjoj verziji RMS - a postoji gomila reči koje se uopšte ne koriste na istoku.
Hrvatski standard, pak, koliko sam ja razumeo, uključuje skoro sve iz hrvatskosrpskog standarda (do 1974). Izbačene su reči koje nisu u duhu zapadne štokavštine (a možda su manje ili više korišćene u periodu 1974 - 1991), a priključeni neologizmi nastali nakon 1991.
Ovi ostali standardi su još uvek nedovoljno definisani da bi se o njima bilo šta moglo reći.
Nije ovo prilika, a ni mjesto nije baš najpovoljnije za ozbiljnije rasprave na ovu temu. No, priložio bih, ako je po volji,jedan fragmenta iz Andrićevog razmišljanja na temu "O jezičkim varijantama". Neko će možda reći da je istrgnuto iz konteksta ili čak da je zlonamjerno, ali evo tog navoda:
"- Kad se povede razgovor o jeziku, uvek se setim poznate Njegoševe pesme >Pozdrav rodu iz Beča< koja je nastala negde polovinom prošlog (sada već pretprošlog)veka i u njoj Njegoš, ponesen romantičarskim idejama Vuka Karadžića i Ljudevita Gaja, oduševljeno peva o jedinstvu našeg naroda i jezika:
Lepo, lipo,ljepo i lijepo,
belo, bilo, bjelo i bijelo,
listići su jednoga cvijeta,
u pupolj se jedan odnjihali."
Ali, ako bih već nešto kratko i rekao: tobožnja standardizacija bi spadala u ono što primjećuje naša narodna poslovica: "Besposlen pop..."
Novo Zekić
Постави коментар