Boga mu poljubim

Mоžda niste znali da je reč pozorište prvi put zabeležena u XVII veku, kada je isusovac Bartol Kašić, prailirac, preveo Novi zavet na štokavštinu (kalk od lat. spectaculum).  Reč  τθέατρον je sa grčkog na crkvenoslovenski najpre prevedena kao pozorije, pa na slavenosrpski kao pozorje, a ilirci su sredinom XIX veka iz kajkavskog preuzeli kazalište (kalk od nem. schaubühne ili mađ. színház, prema Jonkeu). Tako je iz zapadne štokavštine istisnuta reč pozorište – i prepuštena leksičkom fondu istoka /takvih i obrnutih primera ima mnogo,  ali o tome ću nekom drugom prilikom/.

Elem, na samom početku sedamdesetih, kada je zabavni program televizije Beograd bio neprikosnovena zabava miliona, jedan humorista je osmislio prvi domaći sitkom, bez velikih očekivanja i ambicija. Nije se moglo predvideti kako će publika prihvatiti novu formu, te su sredstva koja je televizija odvojila za taj projekat bila minimalna. Ili čak bedna. Desetak godina kasnije, govoreći o ogromnom uspehu serije POZORIŠTE U KUĆI, Novak Novak je objasnio da je to verovatno najjeftinija serija u istoriji RTB – a.

Čak ni kasnije, kada se ispostavilo da je njegova „Mica – trakalica“ potukla sve rekorde gledanosti na JRT - u, suma koju je televizija izdvajala za produkciju nije rasla. Iako je RTB od 1971. producirala i emitovala program u boji, Pozorište u kući je snimano u crno-beloj tehnici sve do 4. sezone (1980), a dotle su realizovane samo dve kolor epizode (jedna nije sačuvana).  Malo je poznato da su glumci dobijali mizerne honorare, iako je popularnost serije dobrim delom zavisila od  njihovog šarma, entuzijazma i stare slave. Iz tog razloga nikada nije završen dugometražni film o porodici Petrović.

Naravno, ono što je Pozorište u kući učinilo brendom je koncept  blizak svakom prosečnom Jugoslovenu: zumiranje blago karikirane beogradske porodice, sačinjene od stereotipnih, a ipak autentičnih karaktera, dinamizirane komičnim motivima i situacijama, i upotpunjene galerijom živopisnih likova. Drame su nastajale kad god je trebalo popraviti fiću, platiti struju ili dočekati goste, a duhoviti i katkad budalasti raspleti su svakodnevicu podizali na nivo skeča.  Sve je tu bilo stereotipno, samo je celina bila neodoljiva. Po JUS – u.

Scena iz "Pozorišta u kući" sa Ljerkom Draženović (1972)

Malo se lutalo u prvoj sezoni (1972-1973), u hodu su se tražili i nalazili okviri za likove, utvrđivale definicije, dijapazoni  i relacije, pa su priče katkad bile komplikovanije nego što je bilo potrebno. Uz to, ozbiljan problem se pojavio već posle 8. epizode, kada je Ljerka Draženović,  već uživljena u ulogu obrazovane, odmerene i pomalo kapriciozne supruge, arhitektkinje Olge Petrović, morala da napusti snimanje radi održavanja trudnoće.  I opet se nije moglo predvideti kako će publika reagovati na novu glumicu u staroj ulozi – jer se ranije ništa slično nije dešavalo u domaćem TV programu. Većina gledalaca Pozorišta u kući nikada nije ni prošla pored pravog pozorišta, alternacije su im bile strane i producenti su se pribojavali da će zamenu  glumice doživeti kao razočarenje. Na sreću, ljupka Stanislava Staša Pešić je ekspresno amortizovala kvar i kao jedno od najatraktivnijih TV lica toga doba – obezbedila dodatnu reklamu  tek zahuktalom simplonu.  

Olga Ivanović

Porodica Petrović sa Karaburme (Lapska 19 ili 119) je, dakle, u 9. epizodi dobila svoju konačnu šemu, i u istom glumačkom sastavu, računajući pauze, zabavljala TV gledaoce narednih 12 godina (sa reprizama – narednih 40), s tim što je u poslednjoj, petoj sezoni (1984) ulogu flegmatičnog sina Borivoja Borka Petrovića umesto Gorana Trifunovića tumačio Maro Brailo. Od prve do poslednje epizode, čvorni konflikti su proisticali iz (dakako, stereotipnog) odnosa goropadne tašte sa manirima Snežane Nikolajević, tipski  bliske Nušićevoj ministarki, i njenog zeta iz provincijske zabiti bez zadnje pošte, neurotičnog pravnika bez pedigrea, oca porodice Rodoljuba Rođe Petrovića. Najveće zvezde i nosioci Pozorišta u kući su upravo bili genijalni Vlastimir Đuza Stojiljković i urnebesna Olga Ivanović.

Radmila Savićević

Ponajviše kao dekoracija, a onda i kao figura za razvijanje intriga, tu je bila i vredna, prgava i lajava kućna pomoćnica Tina, tobožnja rođaka iz Surdulice, vazdan u miniću a la Olivera Katarina (Ljiljana Lašić), a za kompletan ugođaj se brinuo maestralni Dragutin Guta Dobričanin kao Vasa S. Tajčić, predratni džentlmen sa mašnom i kamašnama, Nikolajevićkin intimus i vlasnik velikosvetskog veltanšaunga. U drugoj sezoni, kao opozit prefinjenoj tašti, u priču je ušla i Rođina majka Vukosava Petrović, primitivka iz Pržogrnaca, volšebnica sa varjačom i dobra duša iz naroda, koju je, razume se, punokrvno mogla da dočara samo Radmila Savićević.

Ludi i nezaboravni su i karakteri iz trećeg plana: smušeni i dosadni nastojnik Čeda Mungos (Mihajlo Bata Paskaljević), njegova prostodušna žena, nimfomanka Rajka (Olga Stanisavljević), uvrnuti Teča Vukoje koji ne razgovara sa Nikolajevićima 20 godina, ali ih redovno obilazi (Mića Tomić), kapljici i lumpovanju sklon Rođin stric Bokan (Dušan Jakšić), nepodnošljiva Snežanina prijateljica Ana Šumović (Mirjana Kodžić), Tinin ćaknuti dečko sa tikom u ramenu Soni Boj (Pavle Minčić), bukvalni i smrtno ozbiljni pozornik Klativoda (Čedomir Petrović), nonšalantni Rođin kolega Tanasije Brkić (Predrag Tasovac), visprena seljanka Belana koja snabdeva porodicu organskom hranom (Kapitalina Erić), Belanin sin Sava (Slobodan Đurić) itd.

Snimljene su 84 epizode, tačnije: 90 tridesetominutnih, jer je u poslednjoj sezoni svaka od 6 epizoda bila dvodelna (usput, tradicionalni koncept je tada sasvim obesmišljen). Desetak nije sačuvano. Autor scenarija za najveći broj nastavaka (56 tj. 62) bio je Novak Novak, 18 priča je napisao Siniša Pavić, i mada je bio otvoren konkurs za scenariste – ulov je bio slab i mršav (Novak je kasnije pričao da se nikome nije isplatilo da gubi po 10 dana na pisanje epizode, te je on, kao idejni tvorac i najbolji poznavalac svojih likova, jedini mogao da razvuče „trakalicu“ za jedno pre podne i dobije honorar srazmeran trudu). Sve epizode je režirao Dejan Ćorković.

RTS je 2007. producirala rimejk od 26 epizoda, u režiji Miroslava Lekića. U Zagrebu je godinu dana ranije po sinopsisu Novaka Novaka, ali sa autentičnim scenarijima, snimljeno 28 epizoda serije Kazalište u kući, u režiji Tomislava Rukavine i  Roberta Orhela.