Importovati, prekontrolisati, pa iskulirati

Ako zamislimo jednog zagonetača sa hrvatskog govornog područja koji pokušava da sastavi samo jednu ukrštenicu na srpskom standardu (iz zabave, iz kolegijalnosti ili iz praktičnih razloga, uz svest o tome da je treća opcija ravna utopiji... ali, svakako samo zamišljamo), pa toj zamisli dodamo razumu suprotan zahtev: „upotrebi najmanje 20 glagola stranog porekla“, verovali ili ne – vrlo je verovatno da bi jadan čovek morao tri puta da se preznoji, da prelista 20 knjiga, da pita 20 ljudi, a možda i da se, da prostite, u*ere dok porodi samo jednu jedinu ispravnu ukrštenicu. I to ne kolega iz Egipta, ne iz Engleske, ne iz Indonezije, nego kolega iz Hrvatske koji deli s kolegom iz Srbije minimum 90 % glagola neslovenskog porekla. Sledi objašnjenje.

Najpre mala digresija: u srpskom jeziku već nekih 1000 godina vlada, moglo bi se reći, makaronski haos, potpuno identičan haosu koji vazda vlada u srpskom društvu (jer jezik, inače, najviše govori o svojim govornicima), pa istorijski posmatrano, na neki način je i logično što ovaj šareni turski ćilim sa slovenskom potkom i belosvetskim šarama – koji se po inerciji i dalje zove srpski jezik – u sebi sakriva hrpu nedoumica koje jedan komplikovan, krajnje nepraktičan jezički konstrukt čine još komplikovanijim, i nedogledan spisak nerešenih problema, večito otvoren za dopisivanje. U stvari, srpska jezička politika je avatar suštinskog nejedinstva i nebrige, a svodi se na trpanje bez reda i infantilni optimizam, dok već decenijama iza svega toga u odjecima zvone blazirane reči onih kojima je posao da se tim jezikom bave: "govorite kako hoćete i šta hoćete, šta se to nas tiče?!"

Ta srpska jezička politika je dovela do toga da jedan prosečan stranac ni uz pomoć vlaške magije ne može da ovlada paletom glagola stranog porekla u srpskom jeziku. Prosto, to je nemoguće, jer čak i mi koji taj jezik učimo i govorimo od rođenja u mnogim prilikama nismo sigurni koju varijantu infinitiva treba upotrebiti. Rečnici su tu od vrlo male pomoći, takoreći beskorisni, Pravopis takođe (zapravo, teško je utvrditi zašto se uopšte štampaju nova izdanja kad u njima nema odgovora ni na pitanja stara 100 godina), a ako čovek kao najmerodavniji izvor uvaži SANU (a ne znam koja bi institucija, bar teoretski, u zemlji nepismenih mogla biti merodavnija od te) – dolazi do saznanja da srpski standard zvanično uopšte i ne postoji. Onda čujete onaj odjek: „Govorite kako hoćete.... boli nas ku*ac“.

Nekome iz npr. Holandije bi bilo veoma čudno kada bi otkrio da čak ni Srbi u Srbiji (a o onima van Srbije i strancima da ne govorim) ne samo da većinski ne znaju, nego im se i ne dozvoljava da nauče srpski jezik. Taj jezik se, najgrublje, ali najpreciznije rečeno, institucionalno negira. Npr. formulacije koje beogradska došljačko-pomodarska turbo-folk čaršija (a samim tim i mediji, pa svi redom) rabi u kolokvijalnom govoru su mnogo bliže zapadnoj varijanti nekadašnjeg jezika, i baziraju se na upotrebi infinitiva, često nagomilanih („ja ću početi pisati“, „nećeš stići krenuti na vreme“ i sl.). To nije u duhu istočne štokavštine, odnosno tipično je za krajeve koji su trpeli austrougarske uticaje (u našem slučaju – Vojvodina, ali svaki kraj Srbije je kroz istoriju bio pod nekim stranim uplivima,  svuda postoje jezičke anomalije i deformacije... pa, šta? Zato i treba da postoji jedinstveni standard). Ukratko, standard je opredeljenje, i ne može da se rasteže do besmisla zbog dubrovačke književnosti ili Vukovih brkova. To nije logično. Srpski jezik je kroz vekove najbrižljivije gajen u Šumadiji, a u svim ostalim krajevima naseljenim srpskim življem su nastajali hibridi i hibridi hibrida. Infinitivi u Šumadiji nikada nisu korišćeni na goreopisan način.

Elem, ovo jeste tekst o infinitivima, ali ne domaćim – već o glagolima koji su na istok i zapad (valja biti tzv. politički korektan, pa reći: u srpski i hrvatski jezik) dospevali iz drugih jezika, pre svih latinskog, nemačkog, italijanskog, francuskog. U doba sinkretizma su stizali paralelno (a kad nisu – cirkulisali su; da ne komplikujem detaljisanjem) – ali se nisu na isti način smeštali u naše sisteme, iz prostog razloga što je kod Hrvata rano ustaljen običaj da glagole uvoze isključivo sa – irati, po nemačkom modelu (prema sufiksu – ieren), i mnogi drugi srodni narodi su to rešili na sličan način (npr. Česi – ovat), a kod Srba se nije ustalio nikakav običaj, pa su večno ostali rastrzani između 3 sufiksa: – isati, po modelu iz grčkog, preko crkvenoslovenskog (– ίζω), – ovati, po staroslovenskom modelu i – irati, po navedenom nemačkom.

Ako se vratimo na početak teksta, postaje jasno zbog čega čak ni govornik hrvatskog jezika, a kamoli npr. engleskog, ne može da pohvata kada u srpskom treba završiti glagol (i obaviti konjugaciju, razume se) sa – isati, kada sa – ovati, a kada može ili mora  – irati. Ne bi mogao – zato što to ni prosečan govornik srpskog jezika ne zna. A i natprosečni se često muče, koliko god bilo njihovo iskustvo, obrazovanje i poznavanje jezičkih prilika. Da rđa bude grđa, kako sam već objasnio, ne postoji izvor koji nudi nedvosmislene odgovore  na sva pitanja (dileme iskrsavaju kad god se sretnemo sa retko rabljenim ili taze importovanim glagolima), te se tada oslanjamo na praksu ili na zaključivanje po analogiji.

Kada posmatramo sve te glagole u odnosu na iste glagole u hrvatskom, primećujemo sledeće: neki su identični, neki u srpskom imaju dublete, a neki su različiti. U trećoj kategoriji su oni sa isključivim nastavcima – isati i – ovati, odnosno infinitivi koji onemogućavaju govornicima drugih jezika, kao i samim Srbima, da nauče srpski – jer em ne postoji univerzalno pravilo sa izuzecima, em ne postoji standard. Postoji samo jezička praksa, a to znači da čoveku treba mnogo auditivnog i čitalačkog iskustva, i to ne bilo kakvog već probranog i adekvatnog, da bi savladao gradivo (a nameće se logično pitanje: zašto bi se iko toliko bavio srpskim jezikom, šta će dobiti kad nauči gde treba – isati, gde – ovati, a gde – irati? Kako čusmo u zamišljenom odjeku, to čak ni lingviste ne zanima).

Lista glagola koji su jednaki u srpskom i hrvatskom je najduža (navodim uobičajene enigmatske pojmove): ABOLIRATI, ADORIRATI, AKUMULIRATI, ANEKTIRATI, ANESTEZIRATI, ANIMIRATI, ANKETIRATI, ANTICIPIRATI, ANULIRATI, ASANIRATI, ASISTIRATI, ATERIRATI, ATESTIRATI, DATIRATI, EKIPIRATI, ERODIRATI, ESTETIZIRATI, ETIKETIRATI, ŽENIRATI, IRITIRATI, KALIRATI, KANIRATI, LICITIRATI, MASIRATI, MINIRATI, RETERIRATI, RETUŠIRATI, SANIRATI, pa onda ARANŽIRATI, CITIRATI, GRAVITIRATI, DEVALVIRATI, IMPLICIRATI, EKSPLICIRATI, MATURIRATI, ORDINIRATI, PREFERIRATI, PROVOCIRATI, STUDIRATI, TELEFONIRATI, TESTIRATI itd.

Takođe, postoje frekventni glagoli koji imaju knjiške varijante sa – ovati, ali bez funkcije. Na primer, EGZISTIRATI. Prema Rečniku Matice srpske, i, jašta, prema Rečniku SANU, može i egzistovati – a, zapravo, ne može. To je mrtav oblik, ne koristi se i nikada se nije koristio.  Isto važi za: ABONIRATI, APLICIRATI, ASONIRATI, IMITIRATI, EKSPONIRATI, DEGRADIRATI, PATENTIRATI (...) i mnoge druge čiji dubleti zvuče neprirodno. Da dar-mar bude veći, postoje i obrnuti slučajevi: npr. u Rečniku MS kao prvi predlog stoji debatirati, mada se u srpskoj praksi koristi isključivo DEBATOVATI. Ravnopravni oblici se odnose na glagole koji se sasvim retko koriste, a zabeleženi su, tj. postoji određeno opravdanje za enigmatsku eksploataciju (npr. ARESTIRATI i ARESTOVATI, uz to i ARETIRATI, ali ne i aretovati; ETATIZIRATI i ETATIZOVATI; ITALIJANIZIRATI i ITALIJANIZOVATI; KOLIDIRATI i KOLIDOVATI itd.), jer praksa u većini slučajeva nameće jedno rešenje kao dominantno.

Što se tiče isključivih oblika sa – ovati, to su: ANGAŽOVATI, APSTRAHOVATI, ATAKOVATI, AUTOMATIZOVATI, AUTORIZOVATI, BANALIZOVATI, DEBITOVATI, DEFILOVATI, DEMANTOVATI, DEPORTOVATI, EKSPEDOVATI, EKSTRAHOVATI, EMITOVATI, IMPORTOVATI, KONSOLIDOVATI, PAKOVATI, RECITOVATI, REHABILITOVATI itd. Na – isati se, pored nekih arhaizama iz crkvenoslovenskog (kao metanisati, što se reflektovalo na autohtone glagole bitisati, kidisati i sl.), završavaju i: DEKORISATI, DEZAVUISATI, EKSPERIMENTISATI, ELIMINISATI, EVAKUISATI, FAKTURISATI, FORMULISATI, IGNORISATI, INTERVENISATI, IRONISATI, KANALISATI, KONKURISATI, KONTROLISATI, KOMENTARISATI, NUMERISATI, OPERISATI, REGULISATI, REFERISATI itd.

Naravno, postoje i slučajevi kada dubleti nisu oblici sa –irati i – ovati, već sa – irati i – isati. Na primer, iako praksa nalaže da koristimo ARENDIRATI, u krajnjoj nuždi može i ARENDISATI (bar u ukrštenicama). Ponekad je obrnuto: uobičajeno je EKONOMISATI, a verovatno bi moglo da prođe i EKONOMIZIRATI. Ima i složenijih primera: u 99 % slučajeva kažemo ANALIZIRATI, nije pogrešno ni ANALIZOVATI, ali ni ANALISATI. SINTETISATI je najrasprostranjeniji oblik u našoj praksi, a valjaju i ostala dva: SINTETIZIRATI i SINTETIZOVATI. I sa asimilacijom stvari stoje slično: najkorišćenija varijanta je ASIMILIRATI, ne odbacujemo ASIMILOVATI, a RMS beleži i ASIMILISATI (ne koristi se).

Koliko je srpski jezik neuređen i do apsurda liberalan, najbolje svedoče sledeći primeri: jedino moguće je FORMIRATI, ali kažemo: DEFORMISATI, REFORMISATI, TRANSFORMISATI, dakako INFORMISATI, pa KONFORMIRATI, i uz sve to RASFORMIRATI. Dalje, možda bi nekoga začudilo što rabimo ASPIRIRATI, EKSPIRIRATI i RESPIRIRATI, ali isključivo INSPIRISATI. A pogledajte ovaj nonsens: može jedino INFICIRATI – i takođe jedino DEZINFIKOVATI!

I, konačno: neki hipotetički dubleti su unapred bili osuđeni na propast jer bi se značenje promenilo ako bismo sufiks – irati zamenili sa – ovati: od NEGIRATI bismo dobili NEGOVATI, od PIKIRATI – PIKOVATI (pridavati čemu važnost, varv., RMS), a od PASIRATI – PASOVATI. U stvari, možda je i bolje što naši tzv. stručnjaci gotovo nikad nisu intervenisali, jer bog sveti zna da li bi se izborili sa svim tim zamkama i makazama. Ovako – svima lepo: lingvistima veselo i lagodno, život im u dembelisanju prolazi, nacija srećna što ima više, još više, najviše, makar bilo suvišno i štetno – samo nek ne zafali, kad je već džaba... a strancima... pa, kako kome. Evo, npr. princ Aleksandar II Karađorđević već 70 godina uči da sastavi prostu rečenicu na srpskom, i još je na početku. Koga, bre, briga za naše glagole (i sad opet ide onaj odjek eminentnih srpskih i posrbljenih jezikoslovaca: „zabole nas ku*ac za vaš jezik“).