Vukovo maternje H

Sava Mrkalj

Prva žrtva borbe za srpski narodni jezik bio je Sava Mrkalj (1783 – 1833), u monaštvu: Julijan. Zapravo, morao je da propati kao najgrđi bogohulnik i konačno izgubi razum da bi Vuk Karadžić iz blata i mulja porodio ili preporodio jezik naroda koji je 400 godina skapavao i nestajao pod Turcima. U stvari: nije se tu više ni moglo govoriti o narodu, već o dehumanizovanoj masi onih koji su se iz prkosa ili očaja (isto je to) identifikovali sa srednjovekovnim pravoslavnim precima, verovali da je to njihov jedini mogući identitet i do XIX veka opstali samo na račun kolektivne fantazije, junačke poezije i manastirskih slika. Pravoslavna crkva je jedino pazila da se ne opismene i ne pounijate, sve ostalo im je bilo dozvoljeno. A to ostalo nije bio život. I tako vekovima... Skerlić je, govoreći o Mrkaljevom stradanju za prostonarodni jezik i fonetski pravopis, primetio da čovek mora da dobije vrtoglavicu kada čita o tim vizantijskim spletkama i gleda to vrzino kolo zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija i neumoljivih gonjenja sve dok žrtva oči ne sklopi.

Sava Mrkalj je prvi hrabro i austodestruktivno uzviknuo: „Ne dam se nijednom popu živ u ruke!“... i bitka je počela. Istina, prvi zapisi na srpskom narodnom jeziku su delo Gavrila Stefanovića Venclovića, koji je početkom XVIII veka, dakle 100 godina pre Mrkalja,  pojednostavio pravopis (prvi je koristio џ, ћ i ђ!) i pokušao da smanji beslovesni jaz između tobožnje pismenosti pravoslavne crkve i nepismenosti gladnog naroda. Pisao je: „Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno, (jer) ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?“ A onda je iz majke /ili ipak maćehe/ Rusije ekspresno stigao ruskoslovenski, pa je srpski narodni jezik opet strogo zabranjen. O duhu tih mučnih klerofašističkih vremena najbolje govori  činjenica da današnji govornik srpskog jezika bez problema može da razume Dušanov zakonik (1349), pisan kombinacijom srpskoslovenskog i srpskog narodnog jezika,  ali ne može da ukači šta je npr. pesnik Zaharije Orfelin hteo reći u Odi na vospominanije vtorago Hristova prišestvija (1763).

Elem, ovo nije tekst o srpskom jeziku (i narodu) koji je više propatio od svojih popova i svog pravoslavlja nego od Turaka i islama, već o jednom slovu koje je čak i knez Lazar imao u prezimenu (Hrebeljanović), a koje je pod Turcima skoro sasvim iščezlo iz narodnog govora: H. Često se citira Mrkaljeva opaska iz 1810. „Za x /tj. za H/ seljani Serblji ne znadu“, međutim - nastavak se obično izostavlja, što već decenijama, tačnije: vekovima otvara koridor za bizarne interpretacije (možda ste čitali tekstove jednog pseudolingviste iz razbraćene Crne Gore koji vatreno i bez blama tvrdi da je Vuk ukrao /nemam bolji izraz/ Crnogorcima sporno slovo, jer ga je dodao azbuci tek 1836. nakon obilaska crnogorskog karsta; pa, dobro jutro! I Vukova majka Jegda bejaše iz tih krajeva, samo je nažalost odavno blaženopočivša, te ne možemo da je pitamo da li se više oseća, s oproštenjem, kao Srpkinja ili kao Crnogorka). Mrkaljev nastavak glasi: „no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam“.

Vuk Karadžić

I tako... u godini Vukove pobede (1847) seljani Serblji (i oni malo uljudniji) napokon dobiše pravo na narodni književni jezik. Doduše, kad stvari posmatramo iz različitih geografskih tačaka,  danas ni ta tvrdnja nije sasvim čvrsta: 1) objavljen je „Gorski vijenac“ (da li je Njegoš pisao na srpskom ili na crnogorskom? Sjekira još nije bila śekira, iźelice su još bile izjelice... Ah, tko bi to znao?! Pa, kako tko, prosim vas - zagrebački lingvist Silić, dapače, kaj ne?! Taj sve znade), 2) Karadžićev prevod „Novog zavjeta“ (ako se pojave dokazi da se Jegda ipak osećala kao Crnogorka, i taj ratni plen je pod znakom pitanja), 3) Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ (opet klimavo: umro je 35 godina kasnije u Zagrebu radeći na Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika, pa bi nam Silić sad vjerojatno pojasnio da se Daničić oduvijek borio za hrvatski), i 4) Pesme Branka Radičevića.

Verovali ili ne – i Branko se može deliti, samo ako zapnemo da ga pocepamo na o-ruk (a ko smatra da ima nasledno pravo na H, može da uzvikne i ho-ruk). Prvi pesnik na srpskom narodnom jeziku, romantičar i najoduševljeniji pristaša Vukove reforme – Aleksije Radičević, docnije Branko (1824 – 1853), rođen je u Slavonskom Brodu, pa ga taj podatak može kandidovati za pripadnost hrvatskom kulturnom korpusu (za detalje treba pitati nekog posvjesničara književnosti iz „Večernjeg lista“). Javljali su se početkom XX veka i potencijalni rođaci iz Crne Gore, tvrdeći u novinama da je Brankov đed iz Kotora, more, no kasnije se ispostavilo je prvi poznati Radičević ipak bio Šumadinac. Đukanović je onomad verovatno sve to pretresao, pa su Brankove pesme na kraju ipak izbačene iz crnogorskih udžbenika (kuku nama, kako li ćemo da raskomatamo Stefana Nemanju, rođenog usred današnje Podgorice?! Bože me prosti, ako i njega budemo čerečili, poklaćemo se oko srpstva prokletoga – jer će na kraju ispasti /ne znam kako drugačije to da kažem, a da izbegnem oksimoron/ da srpstvo više pripada Crnogorcima nego Srbima.)

A Branko je, siroma’, umro verujući u bratstvo. U „Đačkom rastanku“ je opleo ono svoje čuveno kolo, obraćajući se redom svima koje je smatrao braćom (rođenom, od tetke, od strica... svejedno, on je bio romantičar, ne sitničar) – jer na ovim prostorima nacije još uvek nisu postojale, niko od pomenutih nije imao (novovekovnu) državu, svi su bili nečiji robovi, pa su se međusobno zvali po regionalnim i istorijskim odrednicama (obratite pažnju: Crnogorcima je posvetio najveći broj stihova! Đe li će duša mrči Milu kad mu je i "Cic" izbačio iz čitanke za III razred?!)

„Kolo, kolo, naokolo,/ vilovito, pla’ovito,/ napleteno, navezeno,/ okićeno, začinjeno –/ brže, braćo, amo, amo,/ da se skupa poigramo!/ Srbijanče, ognju živi,/ ko se tebi još ne divi!/ ’Rvaćane, ne od lane/oduvek si ti bez mane!/ Oj Bosanče, stara slavo,/ tvrdo srce, tvrda glavo,/ tvrd si kao kremen kamen/ ’de stanuje živi plamen!/ Ao Ero, tvrda vero/ ko je tebe jošte ter’o?/ Ti si kano ’itra munja,/ što nikada ne pokunja./ Ao Sremče, gujo ljuta,/ svaki junak po sto puta!/ Crnogorče, care mali,/ ko te ovde još ne fali?/ Mačem biješ, mačem sečeš, /mačem sebi blago tečeš./ Blago – turska glava suva,/ kroz nju vetar gorski duva./ Oj sokole, Dalmatinče,/ divna mora divni sinče!/ Oj ti krasni Dubrovčane,/ naš i danas beli dane,/ ta sa pesme i starine,/ pune slave i miline!/ Oj Slovenče tanani!/ Banaćane lagani/ Oj Bačvani, zdravo, zdravo,/ ko j’ u pesmi veći đavo!/ I vi drugi duž Dunava,/ i vi drugi ’de je Drava,/ i svi drugi tamo-amo,/ amo da se poigramo!“

Branko Radičević

I, kakve veze sve ovo ima sa Mrkaljem, Crnogorcima i slovom H? Pa, vidite: Branko ga u prvoj zbirci uopšte nije koristio, iako je Vuk 11 godina ranije priključio to slovo azbuci! Istina, mnoge pesme su kasnije adaptirane, te se u knjigama mogu pronaći i varijante sa H, ali treba znati da je pesnik insistirao na onom jeziku, tj. dijalektu iz kojeg je to slovo bilo istisnuto – iako je bio pripadnik građanskog sloja /otprilike, to je tadašnji jezik srpskog seljaka iz današnje centralne Srbije, eventualno Vojvodine; razlike su bile osetne zbog prisustva drugih etničkih grupa u Vojvodini, a i zato što je vojvođanski seljak od XVIII veka bio pod Austrijom, što znači da su raniji turski jezički uticaji dodatno zatrpani habsburškim/. U citiranom odlomku srećemo: PLA’OVITO, RVAĆANIN, ’ITRA (munja), FALITI /kao antonim od kuditi/ umesto HVALITI i SUVA umesto SUHA.

Evo nekih enigmatski aktraktivnih naslova pesama Branka Radičevića: AJDUK, BEZIMENA, CIC (RIBARČETA SAN), ’DE SU (adaptirano: GDE SU), DVA KAMENA, GUSLE MOJE, JADI IZNENADA, MINI KARADŽIĆ, NA MORAVI, NOĆ PA NOĆ, NJENI JADI, PUTU KRAJ, RADOST i ŽALOST, ROSA PADA, SRETAN PASTIR, TA NAPI’ SE (adaptirano: TA NAPIH SE), TUGA I OPOMENA.