25.07.2014.

Ita Rina: filmska kometa i enigmatska legenda

Ita Rina
Prosečan rešavač ukrštenih reči verovatno ni sam nije svestan svoje prednosti u odnosu na obične smrtnike: on kroz igru, bez po muke, očas nauči ono što oni nikada neće znati, pa u svako doba može da se seti kako se zove najsjajnija zvezda u sazvežđu Orla, štap boga Dionisa ili polumajmun sa Madagaskara. Nažalost, edukativna moć ukrštenica se završava na pukom nominalnom nivou, što znači da su ta spontano stečena saznanja najčešće bez konotacije i uvida u sistem, te se može reći da su, sama po sebi, beskorisna. Zamislite jednog pasioniranog rešavača koji u nekom televizijskom kvizu dobije pitanje o ITI RINI. Istina je da nema živog konzumenta enigmatike koji ne zna za nju, ali prosečan rešavač, recimo, uopšte ne može da je prepozna na fotografiji; ne zna da li je igrala u zvučnim, ili samo u nemim ostvarenjima; ne zna koji je njen poslednji predratni, a koji jedini posleratni film... Ukratko, rešavač ne zna skoro ništa o Iti Rini, iako bar nekoliko puta nedeljno upiše taj pseudonim u prazne kvadratiće. 

O ovoj davno upokojenoj gospođi (1907 - 1979) se, ruku na srce, dosta često piše. Samo se na internetu može pronaći dvadesetak opširnih novinskih članaka, i nijedan autor nije propustio da je nazove "najpoznatijom glumicom iz ukrštenih reči". To je verovatno najbolji i najtačniji opis, jer da nema ukrštenica, a i da je nemačke filmadžije nisu naterale da se odrekne prezimena Kravanja, danas bi bila poznata koliko i npr. Milka Grgurova ili Marija Jelenska, tj. skoro niko ne bi znao za nju. Ali, eto, pod pritiskom režisera je raspolutila svoje ime ITALINA, zamenila meko i nežno L reskim i violentnim R, pa je na našem nebu nastavila da sija i kada se njena zvezda sasvim ugasila. Ita Rina je, dakle, postala maskota ukrštenih reči i tu se više ništa ne može.

Ovaj pilotski post o enigmatskim pojmovima iz sedme umetnosti sam jednostavno morao da posvetim njoj, iako bih radije pisao o nekoj značajnijoj umetnici, poput dvostruke oskarovke Luiz Rajner, koja je trenutno najstarija živa glumica na svetu (ako je ne pokosi grip ili jači nazeb, u januaru će napuniti 105 godina). Međutim, nemam alibi za ignorisanje večne enigmatske slave za koju se izborila "prva dama ukrštenice", a pošto sam se u "Vesniku Nove Zagonetke" već bavio njenim slučajem, citiraću momente koji se tiču uobičajenog nepreciznog opisa.
 

(...) Sve bi bilo u redu kada po sredi ne bi postojala jedna velika zabluda: niti je Ita Rina naša, niti prva glumica. Snimala je ona i u Nemačkoj, i u Češkoj, ali nije ni nemačka, ni češka glumica. 1931. godine se je pokrstila u ruskoj pravoslavnoj crkvi (otuda rusko ime Tamara), no niko je ne smatra ruskom glumicom. Nije ni crnogorska, mada je neko vreme živela u Budvi i radila kao savetnik u „Lovćen filmu“. Ako se složimo da je njena daleko slavnija koleginica Greta Garbo švedska glumica, onda Ita može biti samo slovenačka, s obzirom na to da je poreklom Slovenka koja je do punoletstva živela u Sloveniji, i koja se proslavila pre preseljenja u Beograd. Od udaje do početka rata je igrala u nekoliko koprodukcija, a jedini film koji je kasnije snimila je bio „Rat“ Veljka Bulajića, prva i poslednja jugoslovenska produkcija u kojoj je imala kakvu – takvu ulogu.  

Ita u filmu "Erotikon" (1929)
Drugi deo uobičajenog enigmatskog opisa je još proizvoljniji, pošto ovu nekadašnju filmsku zvezdu proglašava (našom) prvom glumicom! Može biti da je lepa Ida bila prva devojka sa naših prostora koja je zablistala na evropskom filmskom platnu, ali treba znati da je bilo mnogo naših žena koje su se vrlo uspešno bavile glumom davno pre njenog rođenja. Bilo ih je i na filmu, što znači da je i opis „naša prva filmska glumica“ jednako pogrešan.

Ita Rina je prvu ulogu dobila 1927. godine u nemačkom fimu „Šta deca kriju od roditelja“, a u Kraljevini Jugoslaviji je dotle snimljeno više od deset filmova, u kojima su igrale najpopularnije domaće glumice toga doba. Štaviše, prvi srpski, ali i balkanski, film je nastao još 1911. godine („Karađorđe“), a glavnu žensku ulogu (Karađorđevu ženu Jelenu) tumačila je čuvena pozorišna glumica Teodora Toda Arsenović, udata Boberić. Majku srpskog vožda je igrala Vukosava Jurković, a pored njih, u filmu su se pojavile Mileva Bošnjaković i Persa Pavlović.  

Kinematografija je u predratnoj Jugoslaviji bila više nego skromna, ali ni u kom slučaju zanemarljiva, pa je, stoga, Italina Kravanja onoliko „prva glumica“ koliko je i „Slavica“ (1947) naš prvi film (što se takođe može sresti u ukrštenim rečima). Prenebregavanje čitave epohe u korist jezgrovitog i uvreženog enigmatskog opisa je, pre svega, nepravedno prema našoj kulturnoj baštini, a onda i prema umetnicima koji su stvarali u međuratnom periodu. Zato treba što pre potražiti novu zgodnu definiciju za pojam ITA RINA. 
 Neki od mogućih opisa su: „prva slovenačka filmska zvezda“, „nekadašnja filmska glumica slovenačkog porekla“, „prva jugoslovenska filmska diva“, u zavisnosti od raspoloživog prostora. Ako enigmate ipak ne žele da se odreknu onog ustaljenog, telegrafskog i potpuno netačnog opisa, najmanje što mogu je da ga malo modifikuju: „naša“ u krajnjem slučaju može da ostane, budući da smo mi „prvi naslednici“ svih, pa i te Jugoslavije koja je iznedrila Itu Rinu,  ali „prva glumica“ ni kad bismo se šalili. „Prva filmska diva“ mnogo više odgovara istini.
Ita u filmu "Rat" (1960)
Dakle, tada nisam opširno govorio o njenoj karijeri, a tu se, u stvari, i nema mnogo šta reći. Navodno je početkom tridesetih odbila ponudu iz Holivuda i odlučila da se uda, umesto da postane svetska diva. U pozorištu nikada nije igrala. Od 18 filmova koje je snimila, osim naivnog erotskog spektakla "Erotikon" i klasika "Tonka zvana vešala" (nem. Die Galgentoni, fr. Tonischka, češ. Tonka Šibenice) nijedan nije ostavio veći trag u svetskoj kinematografiji, a interesantno je da su od svih naslova upravo ta dva enigmatski najupotrebljivija. Možda spisku treba dodati i njen poslednji evropski (i poslednji predratni) film "Centrala Rio" (1939), a tri zvučne koprodukcije u kojima je pre toga igrala su pre imale za cilj predstavljanje lepota naše zemlje, nego postizanje nekakvog umetničkog dometa. Posle rata se nisu otimali o nju, pa je tek 1960. godine dobila ulogu u spomenutom naučno-fantastičnom filmu "Rat" (od poznatih savremenika, igrali su Janez Vrhovec, Olivera Marković i Bata Živojinović), i to je bio kraj njene karijere. Sve u svemu, diskutabilno je da li se radi o istinskoj divi ili  ipak o gologuzoj sezonskoj atrakciji, ali definitivno ne postoji nijedna bivša ili aktuelna filmska zvezda u galaksiji koja se može porediti sa njom po popularnosti u našoj enigmatici.
Za kraj sam ostavio jedan raritet: skandinavku koju sam napravio 2000. godine, izražavajući na taj način radost zbog saznanja kako je izgledala "naša prva glumica". Naime, u "Politici Ekspres" je objavljen članak o njoj (valjda su u Jugoslovenskoj kinoteci tih dana prikazivani neki predratni filmovi), i prvi put u životu sam video njenu sliku! U to vreme nije bilo interneta, takve informacije su bile teško dostupne, i sećam se da sam je dugo zamišljao kao Polu Negri. Mislim da je malo ranije u "Beokvizu" objavljena njena kratka biografija (pisalo je da se zvala Italina-Ida Rozalija Kravanja, ali kasnije nisam potvrdio ovo drugo ime) i ne mogu da opišem koliko sam bio srećan kada sam nabasao na novinski napis sa fotografijom. U to vreme je u "Politici Ekspres" izlazio enigmatski podlistak koji je, mislim, pripremalo UE "Vuk Karadžić", i izabrao sam taj format za tematsku obradu (možda sam planirao da im to pošaljem), izrezao sliku i napravio skandinavku sa skoro svim poznatim podacima: pravoslavnim imenom i prezimenom, pseudonimom i naslovima filmova. Sastav je skroman, mestimično traljav, a prvi rešavač je bila moja profesorka francuskog, koja mi je, uzgred, skrenula pažnju da je NONSENS latinizam, a ne galicizam.


4 коментара:

Анониман је рекао...

Sjetih se da smo krajem osamdesetih i pochetkom devedesetih ljetovali u Sloveniji (kmecki turizem na poticaj Zarka Djokica) i da smo jedne godine bili u Bovcu u kuci porodice koja je imala prelijepu kcerkicu za koju su govorili da joj je Ita Rina prabaka ili slicno.

Krizaljka je solidna, ne mogu da ne primijetim da su restorateri prisutni i bez bjeline/lanca ST-ova.

Hajro

Mel Mandraković је рекао...

Ih, kad već imate tako oštro oko, što ne primetiste da je ova belinica prilično profesionalna za jednog malog amatera?! :) Izdvajam "sto maraka", sa opisom "nemačka novčanica sa apoenom 100." :)
Vidim da sam dotle ovladao svim "stručnim" pojmovima (oreada, lament, Erenik, Itis, atitida, kraval), a možda sam se i trudio da sve to što više liči na tuđe radove, pa nije čudo što su tu i restorateri.

Btw, ovo je moj rukopis. Drugi su rešavali isključivo kopije, a čim bih iskopirao - sam bih popunio original i arhivirao ga.

Анониман је рекао...

Ne vjerujem da je puno sesnaestogodisnjaka radilo ovakve stvari. Za sebe se dobro sjecam da sam u to doba (1970 - u BL je sve odredjivano "prije ili poslije potresa 1969) rjeshavao i ozbiljno analizirao radove vrhunskih autora, sta sam i koliko dobro sastavljao zaista ne mogu dozvati...
Ponovicu - izuzetno je korisno bilo naci se u situaciji da zivim od enigmatike, odnosno od zadovoljnog rjeshavacha. Taj spoj zanesenjaka hobiste i profesionalca koji trazi sansu na trzistu je bio super koristan.
Hajro

Анониман је рекао...

Itu Rinu u zadnje vreme opisujem kao: zvezda filma "Erotikon", što je možda najbezbolnije, jer isključuje svojatanje i pripadnost.
Inače, u petnaestoj godini sam se već ozbiljno inficirao "enigmatitisom", da bi u sledećoj počeo, za vreme školskog raspusta, da prepisujem VUJAKLIJU, koju sam pozajmio od komšinice koja je studirala prava. Ko zna, možda bih u toj nameri u dogledno vreme i uspeo, da nisam, na svoju sreću, nabavio MEP po bagatelnoj ceni i tako se spasao sizifovskog posla. Neku godinu kasnije nabavio sam i toliko željenog Vujakliju, a ostalo je istorija.
Kao šesnaestogodišnjak nisam uopšte razmišljao o "belinama", to je došlo kasnije, nakon dosta rešavanja, pravljenja svojih rečnika od tri i više slova i naravno, posle ovladavanja solidnim fondom reči u svojoj glavi.
Zato, priznajem, "mali" je za svoje godine baš bio napredan i "dečko koji obećava", jer sastaviti belinu 6x6 kao šesnaestogodišnjak, bio je veliki poduhvat, da ne kažem teško moguća misija.
Ovo me Mandrakovo pisanije podseća donekle, na emisiju "Razbijači mitova", koja je ranije prikazivana, a možda se varam, pa se još uvek emituje.
Lozničanin