Pre tačno 16 godina, baš u julu, sastavio sam prvu ozbiljnu ukrštenicu. Zapravo, to što sam sklepao se slikovito može opisati rečima: "tako mali Đokica zamišlja ukrštanje", ali pamtim da sam bio veoma ponosan kada je jedna moja žrtva zaključila da se taj uradak ne razlikuje mnogo od "pravih ukrštenica". Sada mislim da je to bio samo izraz podrške (i pohvala ludosti), jer sam se muški potrudio da što bolje prezentujem svoj sastav. Mesec dana ranije sam, kao svršeni osnovac sa Vukovom diplomom, od predsednika opštine dobio ogromnu svesku za tehničko crtanje i fensi crnu hemijsku na poklon, ali nisam mogao da dočekam da krenem u gimnaziju i tamo upotrebim taj ekskluzivni pribor, već sam lenjirom do iznemoglosti crtao mreže, opisivao svoje ambiciozne kreacije, isecao ih, ponekad kopirao, delio okolo i tražio dobrovoljce za rešavanje. Interesantno je da me uopšte nisu zanimali sitni likovi (valjda zato što sam uvek imao krupne planove), pa sam odmah nasrnuo na veliki format, i ta prva (pohvaljena, a i sačuvana) ukrštenica, odnosno skandinavka ima dimenzije 20 x 21. Prvi vodoravni pojam je DAJANA FRANSIS SPENSER, drugi uspravni ALADINOVA ČAROBNA LAMPA, a crnih polja ima... pa, brat bratu, 50 %.
Iz ove perspektive me posebno zabavlja spoznaja da sam tada, na samom početku, sastavljao kao pravi pravcati kreten. Časna reč, potpuno je neshvatljivo da dete sa takvim rešavačkim stažem skoro ništa nije ukapiralo, pošto je očigledno samo pabirčilo reči bez ikakvog upliva logike, oslanjajući se na slučajni uspeh i nekakve preferencije koje nemaju veze sa enigmatikom. Ukratko: sastavljao sam bez mozga. Znam da postoje ljudi koji, recimo, vole fudbal i odgledali su hiljade i hiljade utakmica, ali nikada nisu uspeli ni čestito da šutnu loptu; postoje i oni koji strasno ljube muziku, ustaju sa Geršvinom, ručaju sa Gudmanom, spavaju sa Kalasovom - ali ne umeju ni da zvižde; kao kusih pasa ima profesora književnosti koji u malom prstu imaju celu biblioteku, ali sami nisu u stanju da napišu ni pristojan sastav za drugi razred osnovne škole... E, gledajući moje početničke radove, neko ko se u sve to iole razume mogao bi opravdano da zaključi da je reč o potpuno beznadežnom slučaju.
Međutim, izgleda da je ipak postojalo malo nade. Izvirala je iz moje neuništive težnje da svakoga dana u svakom pogledu sve više, jelte, napredujem, i trebalo mi je svega mesec dana da pohvatam konce i počnem pomalo i da kombinujem (istina, šeprtljavo i škrto, ali svakako primetno). Iz avgusta 1998. godine sam sačuvao nekoliko skandinavki: sve su velike, pažljivo opisane i rešene grafitnom olovkom. I dalje su u prvom planu neiskustvo i neznanje, ali se diskretno i stidljivo tu i tamo pojavljuje mali kombinator i nagoveštava da će za nekoliko meseci ojačati. Tada još nisam imao pojma o belinama, suglasničkim grupama, dijagonalnom pomeranju itd., ali sam polako uviđao da je npr. Ivana Mihić "zgodnija" od Maje Sabljić, da neizostavno moram da prepišem iz tuđih radova agresivne i repetitivne pojmove i da, naravno, moram više da razmišljam.
Skandinavka koju predstavljam reljefno prikazuje izrastanje jednog smešnog početnika u trapavog kombinatora. Tu, razume se, nema ničega fascinantnog u pravom enigmatskom smislu, ali postoji nekoliko momenata vrednih pažnje. Na primer, skoro svi pojmovi su ispravni, poznati i odgonetljivi, ako izuzmemo lokalizme (poviš, čojek) ili engleske reči (leter, dot), koje ipak nisu bez funkcije, što je vrlo važno. Uz to, nema "enigmatizama", i AVAR je takoreći jedini otrcani četvoroslov. Konačno, u donjem levom delu, ali i desno od druge slike, svetlucaju one "iskre kombinatorike" o kojima sam govorio. Opisi su formulisani uz pomoć štapa i kanapa, neprecizni su, neuki i neuobičajeni, a prekucao sam ih u originalu kako bih što vernije predstavio svoj nepatvoreni smisao za enigmatiku, koji je (nažalost ili na sreću) već za nekoliko meseci bio surovo kontaminiran imitacijom aktuelnih obrazaca.
8 коментара:
Nisam rijeshio, ali ovo sto vidim je sasvim pristojna mreza, izgleda kao izbalansirana cjelina, broj i raspored crnih polja vrlo solidan, nema slijepih polja, tek par dvoslova u sredini... izgleda da je mladac imao lijepi osjecaj za vladanje rijechima i prostorom u mrezi. Bravo. I sta bi onda, kako je ishao razvoj ... o kakvoj kontaminaciji je rijech, je li bila na zalost ili na srecu, nije bash jasno?
Iz tog uzrasta, 30 godina ranije, sjecam se mog divljenja majstorima u Dzepnoj krizaljci, poslije i u Cvoru, poleta i kombiniranja do iznemoglosti. Enigma sa bjelinama i manje svjezim rijechima (ponekad i nerjeshivo) mi je bila manje privlacna.
Hajro
U to vreme sam mnogo čitao, aktivno pratio više oblasti, iz hobija počeo da proučavam masovnu kulturu XX veka itd., pa sam, mislim, imao dovoljno štofa za krojenje pristojnih kombinacija. Nedostajala mi je samo tehnika, i morao sam takoreći da je izmislim (ili bar prepoznam). Vidite, Hajro, u ovoj fazi sam smatrao da dva crna polja ne smeju da stoje jedno pored drugog (otuda, valjda, utisak izbalansiranosti), i verovatno sam teška srca zadržao ovu gomilu od 4 komada (tu i u originalu piše "avgust 98"), a sigurno nisam bio ponosan ni na mrtvo polje dole desno. Slepa polja sam takođe prezirao, jer ih u Huperu nije bilo, ali vidim da sam ih u nekim kasnijim radovima koristio.
Kontaminacija se prevashodno odnosi na beline. Već za mesec-dva sam došao do zaključka da je belina 6 x 6 kondicio sine kva non, jer je bukvalno 95 % radova sadržalo takav kvadrat. U Huperu je, recimo, te godine postojao samo jedan autor (od 15-20) koji nije "pratio modu", i pošto sam valjda planirao da i ja jednog dana doguram do Hupera, mislio sam da treba da radim kao većina.
Tokom prve polovine '99 sam uglavnom pravio beline 6 x 6 u gornjem levom uglu. Toliko sam ukrštenica napravio da ne mogu da ih prebrojim (sve su rukom opisane i sačuvane), i moram da kažem da sam, posmatrano sa distance, vrlo sporo napredovao. Napraviću u bliskoj budućnosti jedan post sa radovima iz tog vremena, pa će biti jasno o čemu govorim. Mislim da sam najveći pomak napravio tokom bombardovanja, jer sam za tih par meseci rešio toliko ukrštenica da bi sve te naslagane novine dostigle visinu Ajfelovog tornja. Naučio sam sve što sam mogao da naučim (jer sam nabavio izdanja stara do 30 godina!), napravio svoj prvi podsetnik i počeo da pravim ozbiljnije... beline. :)
Iste godine sam počeo da se gnušam ukrštenica nekih autora (sa inicijalima: BN, PN, NK itd.), i to smatram prvim znakom napretka. U svakom slučaju, još dugo sam pravio beline sa animalistima, atestatima i restoraterima i, što je najvažnije, nikad nisam bio zadovoljan svojim uracima (danas mi se i to dešava, što možebiti nije dobro).
Dakle, da li sam "kontaminiran" srećnim ili nesrećnim sticajem okolnosti - stvarno ne znam, ali verujem da sam u toj fazi podražavanja ispekao zanat. Ja i dalje, kao i tada, imam potrebu da napravim sve što vidim, ali pošto više nemam koga i šta da dostignem (ha, ha), mogu da radim onako kako mi je najzgodnije, a to znači: bez šablona, po osećaju, po nahođenju, prema svojoj viziji... Druga je stvar što mi to skoro ničemu ne služi, ali ne bih tom digresijom da pokvarim svoju narcisoidnu ispovest. :)
Za razliku od Hajra, ja sam rešio ono što je tada četrnaestogodišnjak sastavio, verovatno za svoju dušu... Šta reći, i ovde se nazire talent koji će za nepunu deceniju bljesnuti!
Ne znam da li je ovaj rad publikovan (pretpostavljam da nije), ali i sama ta činjenica dovoljno govori da je i tada MM bio bolji od većine starijih kolega koji decenijama unazad, a neki i dan-danas, objavljuju dozlaboga dosadne ukrštenice...
Ima ovde i balansa o kojem govori Hajro, ukratko sasvim solidan sastav. Nema dosadnnih belinica 6x6, nema otrcanih izraza - ali zato rešavač ima zadovoljstvo da uživa u lepoti glumica sa slika i da odgonetanjem otkrije naslove njihovih filmova.
Posebno mi se sviđaju asocijativni opisi tipa:
- SAN ("film" za vreme spavanja)
- SVE I ... (svja)
- REKETI ("alatke" tenisera)
- HO (obrnuto: uzdah).
P.S. Inače, HO je nekada bio poznati pseudonim Hajrudina Hodžića, često viđan u HIK-u!
U svakom radu covjek se u pocetku ugleda u nekog, analizira, podrazava… svi smo to prosli. Svima (ili bar vecini) nam je svojstven i nekakav otpor prema inovatorima, chak i kad je ocigledno rijech o napretku. Sjecam se kako smo bili razocarani kad smo,kao reakciju na HIK, dobili pismo od starijeg kolege koji nam je zamjerio “nasilni modernizam” (ili nesto tako). Iz tih nekakvih silnica, postovanja tradicije i ugledanja u starije, izazova inoviranja i samodokazivanja izasle su rezultante u kojima je, vjerujem, moguce prepoznati ono sto Mladen nazva sticajem okolnosti. Po stoti put cu naglasiti izuzetno pozitivni uticaj Cvorovih izdanja na cijelu generaciju “pedeset i neke” - imali smo srecu da dobijemo i kvalitetne uzore i ohrabrenja i priliku da objavljujemo svoje prve radove, sve u izdanjima koja su bila nova, pitka i svjeza. Dzepna je bila klasika, mjesto gdje smo uchili iz odgovora urednika i analizirajuci objavljene radove. U meni se negdje tada prelomilo u smjeru svjezine i ljepote rijechi u poredjenju sa ogromnim bjelinama (divio sam im se, ali malko manje nakon rjeshavanja) koje su vrvile medicinskim nazivima, nategnutim infinitivima, etnicima i sl. Sigurno je bilo znacajno i to da me je, kao clana izdavacke ekipe, urednika i autora vecine radova u HIK-u, strahovito zanimalo kako ce ici prodaja ciju vezanost za zanimljivost i rjeshivost nije bilo tesko dokuchiti. Poslije toga, uredjujuci i Orbis (a i sada, komentirajuci po blogovima), pokushavao sam potaknuti u autorima zelju da analiziraju radove uglednih sastavljacha, nudio svoja misljenja, uvazavao tudja… nadajuci se da ce sve to rezultirati nekakvom slobodom od bilo kakvih krutih uzora i pravila, kreativnoscu sa nekakvim stilskim obiljezijma svakog ozbiljnog autora ponaosob. Mladenova “narcisoidna ispovest” je lijep prilog razmisljanjima na ovu temu, bilo bi zanimljivo chuti i druge.
Ovdje (u mom novom, nezeljenom zivotu) sam to Ho prije desetak godina upotrijebio kao ime (Vijetnamcima poznato) i josh se desi da me neko oslovi tako.
Hajro
@Reško, mislim da malo preteruješ, ali hvala u ime jednog četrnaestogodišnjaka. :) Moguće je da bi "talenat blesnuo" i ranije, da sam bio uporniji... Prvi sastav tj. seriju sastava sam stidljivo poslao tek 2000. Ne mogu da se setim zašto sam izabrao baš "Bravo skandi", a iako je Ristić objavio sve što je dobio, nisam imao pravu povratnu informaciju tj. nisam imao pojma da li je to što radim dobro ili nije (danas misilim da je taj prvi objavljeni rad, koji ću uskoro postaviti, skaradan; ipak, u istoj seriji je bila i skandi sa Natašom Ninković, objavljena malo kasnije, koju bih i sada bez blama mogao da potpišem).
Mislim da je trebalo da šaljem češće i agresivnije. Nažalost, bio sam potpuno obeshrabren kad sam shvatio da mi "Enigma" uopšte neće objaviti poslate radove (nisu mi ni odgovorili, pa postoji mogućnost da to nikada nije ni stiglo do redakcije, ali sam ja u svakom slučaju bio vrlo uvređen).
Krajem 2002. sam prestao da sastavljam. Potpuno. Nisam više ni kupovao enigmatske časopise, osim "Enigme" (i to uglavnom zbog Rešada). Tada sam se, dakle, preselio u Niš i svi moji radovi su ostali kod kuće (u jednoj velikoj kutiji). Mislim da sam planirao da to zauvek napustim. Međutim, 5-6 godina kasnije sam se, valjda umoran od učenja i koječega, ipak predomislio (da ne kažem: regredirao).
Zanimljivi su počeci svakog enigmate i dobro je da se prisećamo i podsećamo se prvih naših uzora.
Hajro se ugledao na autore iz "Džepne križaljke" a Mladenu je pored mene, pretpostavljam, jedan od uzora bio i Petar Bizumić. Ako nije, zasigurno znam da ga je iznimno cenio kao autora. Meni su (to sam nekoliko puta isticao) uzori bili Kurpes, Železnik i Boki Petrović.
Uzori su važni u samim počecima kao neko na koga ćemo se ugledati ubuduće dok ne izgradimo svoj prepoznatljivi stil sastavljanja - dok ne steknemo samosvojnost.
Tako će jednog dana i Mladen (ako već nije!) imati buduće autore koji će isticati upravo njega kao jednog od uzora!
Pozdrav HH :) Za one koji ne znaju - Hajdi, Ho i Rundžić su fragmentarni pseudonimi Hajrudina Hodžića!
Nisam često viđao Bizumićeve radove, ali ono što sam imao u rukama mi je delovalo sjajno. On u to vreme, dakle krajem prošlog veka, nije bio aktivan, pa sam kopao po starim časopisima i radovao se kad pronađem nešto sa njegovim potpisom. Zapravo, bio sam fasciniran tematskim ukrštenicama i njegove kombinacije su mi delovale teško dostižno, i može se reći da sam u jednom periodu pokušavao da sastavljam kao on.
Međutim... kada danas pogledam ono što me nekada oduševljavalo, ostanem zatečen: jedva se može nazreti nešto vredno divljenja. Recimo, zamolio sam Iliju da mi skenira jedan rad iz "Beokviza" koji je Bizumić poslao sa Novog Zelanda (i rukom opisao), jer je u mom sećanju to izgledalo besprekorno (inače, poplava u podrumu je kriva što nisam sačuvao ni polovinu časopisa iz tog vremena). Hteo sam da napravim jedan specijalan post i predstavim Petra u punom sjajju... a kad mi je Ilija poslao stranu - shvatio sam da ta skandinavka nema veze sa onom u mojoj glavi. Ne znam da li me razumete. :)
U svakom slučaju, po ko zna koji put ističem da sam kasnije najviše naučio od Rešada i da sam sigurno najviše napredovao pokušavajući njega da stignem. ;) Voleo bih da postoji i naredni nivo, ali ne mogu da nađem put.
Ako vec nema dovoljno angazmana u postojecim izdanjima onda covjek moze traziti kombinaciju izazova i uzitka, raditi za svoju dushu i reputaciju, mozda pokushati kombinirati postojece stilove, postroziti kriterije u izboru rijechi, inovirati nesto...
Hajro
Постави коментар