Još jedan predstavnik stare škole, čijim radom danas želim da se pozabavim, jeste Dragan Lojanica.
On je jedan od najviđenijih aktuelnih enigmatskih poslenika, iako je
umerenjak po opredeljenju. Ne drži mnogo do forme, ne pokušava da prevaziđe
samog sebe, ne takmiči se. Radi na starinski, klasičan način, vodeći računa o
sadržaju svojih sastava, o poštovanju jezičkih normi, o negovanju sopstvenog jezika i, pre
svega, o rešavaču. Možda u njegovim radovima nema senzacija, ali su
oni uvek pažljivo sastavljeni, još pažljivije opisani, te neretko, kao takvi,
visoko kvalitetni.
Lojanica, kao ukršteničar koji već više od 50 godina gradi svoj stil (iako
mu je aktivni staž nešto kraći), svojim sastavima često sprovodi neku vrstu
tihe borbe protiv modernih, ali preforsiranih enigmatskih
„pronalazaka“, poput ogromnih belina koje su same sebi svrha, i koje obično
sadrže veliki broj stranih, nikome potrebnih, reči, a pri tom formiraju gomilu
dvoslovnih pojmova svuda okolo. U ukrštenicama koje on potpisuje to ne možete
često videti, ali možete primetiti vrlo specifičan balans, uz sasvim malu
primesu vratolomija. Dakle, on voli sastave koji su u svakom smislu celoviti,
dovršeni i obrađeni.
Ukoliko ne reši da se drži šablona sa kvadratom 6 x 6, Dragan najradije
pravi ukrštenice sa „malim molerajem“, tj. 3 jednake reči, koje grade finu
belinu, a pri tom omogućavaju autoru da se „razmahne“. Tu mogućnost
razmahivanja on najčešće koristi za upotrebu nekih manje frekventnih, ali i te
kako odgonetljivih, pojmova, a skoro nikada za proširivanje kombinacije po
svaku cenu. Zbog toga njegove radove odlikuje svedeni, decentni sklad i potpuno
odsustvo utiska da je na silu „porodio“ neku dugačku reč. Čak i kada postiže
nestandandardne beline, one izgledaju spontano, nenategnuto i logično.
Klasična ukrštenica koju predstavljam jeste jedan od ambicioznijih radova Dragana
Lojanice. Treba primetiti da sve napred rečeno ostaje na snazi, ali uz
uspešno realizovanu težnju autora da napravi mali otklon od svog standarda.
Belina koju je izvukao iz moleraja deluje sasvim prirodno, kao da se sama
pojavila i kao da joj je baš tu mesto; nijedna reč nije motivisana
paraderstvom; nema banalnih, milijardu puta viđenih pojmova. Sve je kako treba, a na momente i bolje od toga.
Objavljena je u „Enigmi“, 23. septembra 2005. godine.
