Naši leveli

U jednim domaćim dnevnim novinama je nedavno objavljena ukrštenica sa pojmom LEVEL, i to u množini. Dakle, ta reč se iz kolokvijalnog govora preselila i u enigmatiku, pa zamišljeni prosečan rešavač koji je ostao na nekom prevaziđenom jezičkom levelu može posumnjati u smislenost te pojave, i zapitati se ko je tu na najvećem dobitku: autor tj. enigmatika, on tj. publika ili možda čitav jezik?!

Srpska enigmatika, da tu opciju odmah odstranimo, nije postala bogzna koliko bogatija. Ako je 90 godina opstajala bez tog anglicizma, mogla je, vala, da pregura još ovih nekoliko. Ni rešavač ništa nije dobio: level nije reč koja ima informativnu vrednost, ne označava ništa novo, i ne dovodi ni do kakvog proširenja vidika. Određeni postotak rešavača zacelo ima iskustva sa njom (živimo u elektronskoj eri, pa su i oni koji ne znaju engleski bili primorani da je razumeju), ali ti ljudi su verovatno svesni da je to strana reč i da nema razloga za prisvajanje. Ostaje samo mogućnost da je srpski jezik kao takav oplemenjen tim pozajmljivanjem.

Kada neka veličina ili pojava ima kvalitativno i kvantitativno različite stupnjeve, govorimo o nivoima. Dakle, stupanj iliti stepen na razvojnoj ili hijerarhijskoj lestvici se kod nas zove nivo, a ko ne voli ustaljene galicizme i naginje anglosaksonskoj kulturi, može na svoju ruku reći i level. Jednako će biti udaljen od svog jezika i u prvom, i u drugom slučaju, s tim što će ga level kandidovati za savremenu, internacionalno orijentisanu osobu koja je na višem intelektualnom, jelte, levelu od prosečnog govornika tog istog jezika. To je sav potencijalni dobitak: usvajanjem ili prisvajanjem te sasvim nepotrebne reči, zastareli galicizam bi dobio konkurenciju u vidu modernog anglicizma, budale koje ne znaju ni maternji jezik bi dobile priliku da neometano neguju tzv. makaronizam u cilju oplemenjivanja sopstvenog grotesknog snobizma, a naš stari i davno napušteni izraz za tu istu stvar bi bio zatrpan novim slojem ksenofilije. 

Ksenofilija, na sreću, ne nagriza jednako sve dijalekte. Nagriza i rastače samo onu polutku koja nam je poznata pod imenom srpski jezik, a pošto se lingvistički on teško može odvojiti od hrvatskog, utešno je što Hrvati ne odustaju od tradicije (doduše, možda su i oni stigli do III levela, ali bar nisu zaboravili kako se zove prvi). Da nema hrvatskog jezika, danas bi mnoge domaće reči mogle da se sretnu samo u starim knjigama (koje, ionako, niko ne čita). Jedna od njih je, dabome, RAZINA. Koliko savremenih govornika našeg jezika uopšte zna kako su Srbi zvali nivo pre pomodarskog talasa francuštine koji je zapljusnuo našu jezičku teritoriju pre stotinak godina (obratite pažnju: ne pre 500, niti pre 1000, već pre samo 100 godina)?! Možda je lakše dati odgovor na pitanje: koliko njih smatra da je razina kroatizam? Svi? Skoro svi? Pa, da... Mi idemo samo napred, diljem planete smo čuveni po tome, nećemo sad valjda da se spuštamo na level pradedova... Kakva razina, kakvi bakrači: zanima nas samo budućnost i isključivo stremimo ka višim levelima... pa, dokle doguramo. 

Frfljanje na slovo F

Ivan Klajn

Pre nekoliko meseci je u gotovo svim dnevnim novinama objavljen isti tekst, bombastično naslovljen sa "verovali ili ne", pa je neuko pučanstvo najzad saznalo da ne postoji nijedna reč srpskog porekla koja počinje na slovo F. Ulogu Arhimeda je, po svoj prilici, odigrao neki priučeni novinarčić - senzacionalista, a ostali su kao mlađahni orangutani potrčali za njim i listom preneli objašnjenje lingviste Ivana Klajna. Međutim, to objašnjenje je prilično neprecizno, i glasi: "Tačno je da u srpskom jeziku nema nijedne reči srpskog porekla koja počinje na slovo F, a razlog tome je što je upotreba ovog slova preuzeta iz Vizantije u srednjem veku. Kasnije, pod uticajem turskog, grčkog, francuskog i nemačkog jezika, reči koje počinju na ovo slovo postale su učestalije, i odomaćile su se u našem jeziku."

Možebiti da je Klajn loše citiran, no ako je izjava ipak doslovno preneta - iz nje se jedino može zaključiti da on pod pojmom srpski jezik podrazumeva samo neku varijantu staroslovenskog iz ranog srednjeg veka. Reklo bi se da je ipak hteo da kaže: u srpskom ne postoje reči slovenskog ili bar južnoslovenskog porekla koje počinju tim slovom, mada ni taj podatak ne sadrži u sebi ništa spektakularno i ni u kom slučaju ne potvrđuje "neverovatno otkriće". Drugim rečima, slovo F je ušlo u jezik naših predaka otprilike pre 1000 godina, a taj se jezik toliko razlikovao od ovog da - u hipotetičkom vremeplovu - savremeni čovek ne bi mogao da se sporazume npr. sa Rastkom Nemanjićem. Nameće se pitanje: da li one reči koje su nastale na našem tlu nakon preuzimanja slova F pripadaju srpskom jeziku ili ih ne treba računati?

Moje poznavanje materije nije dovoljno da bih sa sigurnošću smeo da tvrdim da je prosečan srednjovekovni Srbin koristio sporno slovo (uzgred,  H je postojalo takoreći radi reda, te je Sava Mrkalj početkom XIX veka primetio: "Seljani Serblji za H ne znadu"), a činjenica je da se i u modernom jeziku sreće sasvim retko (eto, od početka ovog teksta nije upotrebljena nijedna reč koja sadrži F, i to bez želje za izbegavanjem). No, da li je moguće da sve one onomatopejske reči koje svakodnevno koristimo nisu naše, tj. da ih nisu smislili, oživeli i zabeležili naši preci - već da su pozajmljene, kalkirane ili  veštački pripojene našem jezičkom fondu?

Komentari koje su čitaoci elektronskih novina ostavljali ispod spomenutog napisa vode do gorke spoznaje da je naš prosečan čovek (ili bar prosečan komentator) uzalud išao u osnovnu školu, jer je malo ko u stanju da prepozna tuđicu ili pozajmljenicu u maternjem jeziku. Pored šaljivih (humor je odlična odbrana od neznanja), bilo je i apsurdnih komentara sa primerima poput fenjer ili flaša, a većina je pobedonosno i ponosno ispisivala naziv našeg nacionalnog instrumenta: frula! No, ne lezi vraže: prema RMS, reč je mađarskog porekla, mada ima indicija da nam je stigla iz rumunskog; stari Srbi su taj instrument zvali svira, svirajka, sviraljka iliti svirala, no ti izrazi su vremenom valjda počeli da zvuče suviše prosto, odveć seljački, pa je čak i duduk delovao otmenije, a tek frula... nobles, komifo!

Elem, ako ostavimo po strani savremeni žargon koji sadrži nemali broj izraza nepoznatog, možda i autohtonog porekla (kao, s oproštenjem, frntulja), geografske nazive (kao Fijulj i Firaja), te silne germanizme, latinizme, turcizme, galicizme,  italijanizme, mađarizme i grecizme, ostaje nam da se pozabavimo rečima na F koje pripadaju standardnom jeziku, a čini se da su sasvim domaće. To, u svakom slučaju, ima veze sa enigmatikom, jer ako već pravimo ukrštenice na srpskom jeziku, nije zgoreg znati koji su pojmovi malo više naši od drugih.

FAK - onom. uzvik za isticanje brzine radnje, drž';

FAĆKATI - prema pokrajinskom obliku glagola hvatati: fatati ili faćati (koristio Sremac); gl. im. faćkanje;

FIJUK - onom. oštar zvuk proizveden strujanjem vazduha;

FIJUKAV - praćen fijukom;

FIJUKATI - proizvoditi fijuk, zviždati; gl. im. fijukanje;

FIJUKNUTI - proizvesti fijuk;

FIJUČAN - izložen fijuku vetra;

FIK - onom. zvuk pri naglom sečenju ili odsecanju;

FIKARITI - odsecati; gl. im. fikarenje;

FIKNUTI - odseći jednim potezom ili udarcem;

FIS - onom. zvuk koji se čuje pri udarcu, šamaru;

FISAK - bol u mišićima i kostima, žiganje, sevanje;

FISKA - vika, graja;

FISKATI - fijukati, zviždati; gl. im. fiskanje;

FISKAC - uzvik, vidi: fis

FISNUTI - ošinuti, zviznuri; ujesti, pecnuti;

FIĆ - vidi: fićok;

FIĆKUTATI - vidi: fićukati; gl. im. fićkutanje;

FIĆOK - staklena bočica iz koje se pije rakija, fraklić, čokanj; poreklo nejasno;

FIĆUK - onom. zvižduk;

FIĆUKATI - zvižduk; gl. im. fićukanje;

FIĆUKNUTI - zviznuti;

FIŠTATI - onom. ispuštati rezak glas (o životinjama), njištati, vištati; gl. im. fištanje;

FLANDRA - raspuštena žena, bludnica (koristio Jakšić, poreklo diskutabilno: verovatno po Flandriji, ali se može dovesti u vezu i sa landranjem);

FLANDRATI SE - bludničiti; gl. im. flandranje;

FLANDROVATI - bazati, skitati se; gl. im. flandrovanje;

FLIĆKA - žena lakog morala, drolja;

FLISNUTI - vidi: fljisnuti;

FLUNDRA - vidi: flandra;

FLUNDRATI SE - vidi: flandrati se; gl. im. flundranje;

FLjAS - onom. zvuk pri padu u vodu s visine;

FLjASNUTI - pasti u vodu, pljasnuti;

FLjIS - onom. zvuk pri  udaranju rukom po licu ili telu;

FLjISNUTI - naglo lupnuti, pljesnuti;

FLjUS - onom. zvuk pri udarcu u nešto tečno ili meko;

FLjUSNUTI - udariti u nešto tečno ili meko;

FOČAK - čovek iz Foče, Fočanin;

FRAKATI SE - preterano se šminkati; gl. im. frakanje;

FRŽ - kvrga, čvor u drvetu, vrž (koristio Andrić);

FRŽNAT - v. fržnovit;

FRŽNOVIT - koji ima frževe, kvrgav, čvornat;

FRK - onom. zvuk pri naglom pokretu ili poletanju; rečca za isticanje brzine ili naglosti radnje;

FRKA - snažno i glasno duvanje kroz nos, frkanje;

FRKATI - snažno i glasno duvati kroz nos; gl. im. frkanje;

FRKAFULJA - kaputaš, varošlija (pogrdan izraz za građanina nasuprot seljaku, po Vuku);

FRKNUTI - naglo poleteti ili skočiti;

FRKTATI - vidi: frkati; gl. im. frktanje;

FRLJAV - razrok, vrljav;

FRNDATI - onom. zujati, krčati; presti; gl. im. frndanje;

FRS - onom. uzvik za podražavanje frskanja puške;
FRSKAV - koji frska; vidi: frskati;
FRSKALO - onaj koji frska, vrskavac, vrskalo;
FRSKATI - ne izgovarati čisto zubne suglasnike, vrskati; ispuštati piskave i šuškave glasove; gl. im. frskanje;
FRSNUTI - ne opaliti, slagati (o pušci);
FRUŠT - vrsta trešnje, vruskavac, vruštavac; po svoj prilici nije reč o germanizmu, jer se lako dovodi u vezu sa glagolom vruskati - hrskati, škripati;
FRFLJATI - brbljati, trtljati; gl. im. frfljanje;
FRCATI -. naglo izbijati, vrcati; gl. im. frcanje;
FRCNUTI - pasti, tresnuti; sevnuti, zasjati; naglo odbaciti;
FRČ - nagon za parenjem (kod mačaka);
FRČATI - izražavati nezadovoljstvo, ljutiti se, duriti se; gl. im. frčanje;
FRČITI - vidi: frčati; gl. im. frčenje;
FRČKA - štap za mućenje masla u stapu, stapajica;
FRŠAV - koji pršti, koji se rasprskava kad gori;
FRŠKATI - proizvoditi reske, škripave zvukove; gl. im. frškanje;
FRŠTATI - proizvoditi šuštave, prštave zvukove; gl. im. frštanje;
FUK - onom. zvuk naglog strujanja, fijukanja vazduha;
FUKA - fijukanje, fuka, zvižduk;
FUKNUTI - brzo, naglo udariti;
FUKTATI - proizvoditi oštre šumove, fijukati; gl. im. fuktanje;
FUKTETI - vidi: fuktati;
FURITI - pariti, šuriti; gl. im. furenje;
FUSKA - onom. udarac po zadnjici;
FUĆKALICA - zviždaljka;
FUĆKATI - zviždati, zviždukati; gl. im. fućkanje;
FUĆNUTI - vidi: fućkati; značenje "propasti" se dovodi u vezu sa onomatopejom pozajmljenom iz nemačkog: fuć ili fuč!
FUCATI SE - linjati se, habati se (vulg.); gl. im. fucanje.

Najčešće retko prezime

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, jedno od deset najčešćih prezimena u Srbiji je ILIĆ. Nalazi se na sedmom mestu, a prvih šest su: Jovanović (više od 700 000 ljudi!), Petrović, Nikolić, Marković, Đorđević i Stojanović (poslednja tri: Stanković, Pavlović i Milošević). Na tom spisku nema neočekivanih i neobičnih detalja, i lepo se mogu uočiti neke zakonitosti: srpska prezimena se uglavnom, i to u oko 2/3 slučajeva, završavaju na -vić (u sklopu posesivnog dodatka - ov ili -ev i deminutivnog nastavka - ić) i nešto ređe na -ić, i najčešće su patronimična, što znači da osnovu čini ime nekog muškog pretka. U preostaloj trećini se sreću svakojaka porodična imena, uključujući i ona koja su karakteristična za druge narode, npr. sa nastavcima -ov i -ovski,  etnici, hipokoristici, nazivi zanimanja, čudne starinske reči nepoznatog značenja itd.

Ipak, tema ovog teksta nisu srpska prezimena, već jedan kuriozitet koji se tiče prezimena Ilić, a ima veze sa uočenim zakonitostima. Naime, osnova ovog prezimena je ILIJA, južnoslovenska varijanta hebrejskog imena Elijahu. Kod Srba je u upotrebi od pamtiveka, odnosno od prelaska iz paganstva u hrišćanstvo, jer je Sveti Ilija naslednik staroslovenskog boga groma Peruna. Zašto uobičajeno prezime ne glasi Ilijić ili Ilijević? Pa, iako i ti oblici postoje, tendencija ka izostavljanju poslednjeg sloga iz imena sa završnim - ja (kao Zarija - Zarić) je očigledno bila snažnija. Međutim, taj princip je u ne tako davnoj prošlosti ponegde i ponekad bivao izvitoperen, i tako je nastalo jedno vrlo čudno srpsko prezime: ILIJĆ.

Vojislav Ilić

Teško možemo pronaći neku drugu reč koja se završava suglasničkom grupom JĆ, zapravo, pitanje je da li tako nešto uopšte postoji u bilo kom jeziku, i stoga bi bar 9 od 10 ljudi pri susretu sa prezimenom Ilijć bilo sigurno da je posredi lapsus kalami. Međutim, nije tako: Ilijć je prvobitni oblik prezimena Ilić, i to ne sasvim odbačen, jer još uvek postoje porodice koje koriste to sumnjivo J! Jedan od poznatijih savremenih nosilaca je novosadski šahista, FIDE-majstor MILAN ILIJĆ, a nekada su to prezime najponosnije nosili književnici Jovan (otac), Vojislav, Dragutin, Milutin i Žarko (sinovi). Svi oni su iz nepoznatih razloga posthumno prekršteni, i danas nam npr. varijanta VOJISLAV ILIĆ deluje kao jedina moguća (Dragutin, koji je nadživeo poznate članove porodice je do kraja života, 1926. godine, inisistirao na starom obliku!). 

Jovan Ilijć (1824 - 1901) je jedan od istaknutijih srpskih pesnika XIX veka. Pisao je poeziju blisku narodu, a zanimljivo je da su  Stevan Mokranjac, Stanislav Binički i Davorin Jenko komponovali muziku na njegove stihove (između ostalih, "Leti, leti pesmo moja mila"!). Bio je pobratim Branka Radičevića, veliki poštovalac književnosti i književnika svog vremena, ministar pravde i državni savetnik u vladi Milana Obrenovića, ali je najveći doprinos našoj kulturi ipak dao roditeljstvom. Sin Vojislav Ilić, tačnije Ilijć (1862 - 1894), prvi realista naše poezije, je nadmašio oca tokom svog kratkog i nesrećnog života, a vreme je pokazalo da je prevazišao i braću, iako je Dragutin važio za najtalentovanijeg. On je jednako briljirao u svim žanrovima, dok Vojislav nije bio svestran i proza mu baš i nije išla od ruke. Milutin je pisao poeziju i komedije, a Žarko skoro ništa, mada legenda kaže da je svojim duhovitim pričama inspirisao prijatelje, velike pisce poput Sremca i Nušića. 

Jovan se, inače, najpre prezivao Nikolić, ali je izgubio oca u četvrtoj godini. Kasnije je promenio prezime iz zahvalnosti prema očuhu Iliji koji ga je podigao i školovao. Današnji Ilijći ne vode poreklo od njega, jer nijedan Jovanov sin nije imao naslednika (Vojislavljev sin Momčilo iz braka sa Tijanom, ćerkom Đure Jakšića, je umro u ranom detinjstvu, a interesantan je podatak da je njegova unuka od ćerke, lingvistkinja Milka Ivić, bila svekrva Sande Rašković-Ivić). 

Uzgred, naslovi nekih pesama Vojislava Ilića su izvanredni prilozi našem enigmatskom fondu: NA STENI, NA TIČARU, NA DRINI, NA VESELJU, NA RUŠEVINAMA, U OSAMI, U PROLEĆE, TIBULO, ARNAUTKA, CAR I ABAT, MOME GARIKU, AMOR NA SELU, LJELJO...

Državne finansije, klavir i kralj Ostrogota

Jedan od najfrekventnijih četvoroslova u našim ukrštenim rečima je, bez sumnje, ERAR. Iza te reči se, naravno, ne krije nešto mnogo značajno, čak je diskutabilno i koliku istorijsku vrednost ima sam pojam, ali bez obzira na to, ne postoji rešavač koji se može zbuniti pri susretu sa opisom "državna blagajna u starom Rimu". 

Klaić nudi sledeće objašnjenje:  erar  lat.  (aes,  2.  aeris  —  mjed,  bakar,  novac; plaća) državna blagajna; mjesto kamo pritječu novci s područja države; naziv za pojedina vrela državnih prihoda i rashoda, npr. željeznički erar, carinski erar, poštanski, vojni erar; prid. erarski; erarni; erarijalan, -Ina, -Ino — državni. 

Vujaklija veli: erar  (lat.  aerarium)  državna  blagajna  starog Rima  u  Saturnovom  hramu  na  Kapitolu; državna  imovina  (za  razliku  od  fiskusa  ili privatne  imovine  careva);  otuda,  danas: državna  imovina,  državna  (ili:  zemaljska, gradska) blagajna; erarijalni (nlat. aerarialis) v. erarni; erarij(um) (lat. aerarium) v. erar; erarni (lat. aerarius) koji se tiče državne kase; erarni  prihodi  i  rashodi,  prihodi  i  rashodi državne blagajne. 

Dakle, u većini slučajeva koristimo telegrafsku definiciju "državna blagajna", s tim što iz priloženog vidimo da je dopuna "u starom Rimu" praktično nepotrebna, jer se reč erar, bar po Vujakliji, koristi i u modernim vremenima.Već je mnogo puta rečeno da su neki pojmovi samim svojim nazivom prosto predodređeni za večnu slavu, naročito enigmatsku, i zato se istorijski i logički korelativ FISKUS ili FISK (carska blagajna, koja je za vreme Hadrijanove vladavine sjedinjena sa erarom) sasvim retko sreće u ukrštenicama, iako po bitnosti, odnosno po nebitnosti nimalo ne zaostaje za čuvenim enigmatizmom. 

Erar Loretan

Erar, uzgred, može biti i francusko prezime. Žugić navodi dve ličnosti: prva je matematičar Žan Erar (fr. Jean Errard, 1554 - 1610), a druga Sebastijan Erar (fr. Sébastien  Érard, 1752 - 1831), francuski graditelj instrumenata, po kome je nazvana i nekada popularna marka klavira. Takođe, jedan haićanski državnik i predsednik čuven po tome što je tu dužnost vršio svega tri dana zove se Abram Erar (fr. Abraham Hérard, rođ. 1940). Slavni švajcarski alpinista, i to jedan od trojice najuspešnijih u istoriji čovečanstva, jeste Erar Loretan (fr. Erhard Loretan, 1959 - 2011).

Može li se niz erar produžiti, ako izuzmemo navedene Klaićeve i Vujaklijine sintagme i oblik erarijum?! Pa, postoji kakvo-takvo opravdanje za korišćenje množine, jer su železnički erar, carinski erar, poštanski erar i vojni erar jednom rečju, jelte, ERARI. Uz to, ako nemate ništa protiv originalnih latinskih sentenci (a pojedini govornici našeg jezika ih, valjda u želji da demonstriraju erudiciju, neretko izgovaraju), onda u ukrštenicama ima mesta i za izraz ERARE HUMANUM EST, što će reći: ljudski je grešiti. Međutim, postoji i jedan dosad nerabljen (ili vrlo retko rabljen) šestoslov, koji je i te kako upotrebljiv u enigmatici, budući da je reč o imenu nezanemarljive istorijske ličnosti! Naime, poznat nam je Totila, kralj Ostrogota ili Istočnih Gota iz V veka, dok su nam ostali ostrogotski vladari uglavnom neznani. Lepom igrom slučaja, Totilin prethodnik se zvao ERARIK (Erarich)!

Ćućorenje na slovo Ć

Vuk Karadžić

Ć tj. Ћ je najautentičnije slovo naše azbuke i abecede, a može se smatrati i zaštitnim znakom našeg jezika (to "našeg" u principu znači: srpskog / hrvatskog / srpskohrvatskog / hrvatskosrpskog / bošnjačkog / crnogorskog), budući da - kao jedinstvo grafeme Ć i foneme Ć - postoji još samo u poljskom jeziku. Zapravo, glas Ć je na našim prostorima bio prisutan i davno pre konstituisanja moderne ćirilice i latinice, nastavši spontanim jotovanjem slova T, a u glagoljici mu je odgovaralo slovo đerv (prevashodno rezervisano za glas Đ). Vuk Karadžić je 1818. godine grafemu Ћ preuzeo iz stare srpske ćirilice (uz asistenciju Lukijana Mušickog, koji je po uzoru na ћ osmislio i ђ), а Ljudevit Gaj do 1830. godine uopšte nije pravio razliku između č i ć (c̃). Onda je, koristeći Vukov standard, prepisao Ť iz češkog jezika, pa ga zamenio digramom TJ, i naposletku se opredelio za poljsku grafemu Ć (uzgred, Đ je u hrvatsku latinicu uvedeno tek nakon intervencije Đure Daničića; dotle su korišćeni dvoslovi DJ i GJ, kao u prezimenu Kalogjera). Ukratko, do sredine XIX veka smo se potpuno izravnali i dobili dva identična seta od po 30 glasova (ovo nije humoristički tekst, ali nije naodmet spomenuti i svojevrsnu inovaciju koju je onomad lansirala jedna novoutemeljena nacija sa naših prostora, te je srpskohrvatski komplet od okruglo 30 slova u jednom ćošku pokojne zemlje smehotresno proširen na 32).

Elem, Ć je čest završetak naših prezimena u sklopu grupe IĆ ili VIĆ, sreće se u pozajmljenicama turskog i grčkog porekla, ali i u srpskom narodnom jeziku, u toponimima, a naročito u rečima koje su nastale onomatopejom. Ovde ćemo se osvrnuti na pojmove koji počinju ovim Vukovim slovom, imaju neobično podesnu strukturu, koriste se u živom govoru, a relativno retko se sreću u ukrštenim rečima. O italijanskom i španskom Ć, tačnije Č je bilo reči u postu Ćao Ćićolina, čao Čičarito, pa fonetske transkripcije tog tipa koje su postale deo našeg jezičkog i enigmatskog fonda (kao ĆOĆARA, ĆO-ĆO-SAN, ĆEZENA, ĆINEĆITA, ĆIVITAVEKIJA, ĆEFALU, ĆULI, ĆAVI itd.) nas sada ne zanimaju, jer je reč o diskutabilnim pojmovima. Takođe, postoji i izvesna sklonost ka korišćenju slova ć pri fonetskoj transkripciji sa drugih jezika, kao što je norveški (npr. ĆETIL Andre Omot ili Hans ĆINK) ili čak indijski (npr. ĆAMUNDI), ali ni takvih pojmova nema na ovoj listi.

ĆA-ĆU - onomatopejski izraz za ćaskanje;

ĆAĆUKATI - ćaskati, čavrljati; voditi prazne razgovore;

ĆAFA - mesto kod Podgorice;

ĆAFIR - nevernik (tur.), kaurin;
ĆAFIRLUK - paganstvo (tur.);
ĆAHIJE - slani turski kolači, ĆAIJE;

ĆAJA-PAŠA - ćahija beogradskog vezira uoči II srpskog ustanka, Imšir

ĆAJIĆ - raniji folk pevač, Rale (u opticaju i: Čajić, Ćaić, Čaić);

ĆAK - rđav glas, poruga (pokr.);

ĆAKANJE - teranje volova uzvikom "ća";

ĆAKIĆ - naš bivši košarkaš, Goran;

ĆALAPRDATI - pričati koješta, ĆAPRDATI;
ĆALE MOJ - pesma Ive Patijere;

ĆALETA - hrvatski etnomuzikolog i muzičar, Joško;

ĆALETOVA PESMA - pesma Đorđa Balaševića;

ĆALIĆ - naš kuglaš, Ivan;

ĆALIJE - beogradsko naselje, deo Palilule;

ĆAMA - gornja ženska haljina (tur.);
ĆANDAN - nakosutra, ĆAONDAN (pokr.);

ĆAPORAK - spletena kosa, perčin;
ĆAPŠA - glupan, ĆALOV;

ĆAPTATI - sisati uz mljackanje, ĆAPĆATI;

ĆARDŽIJA - čovek lakom na dobitak;

ĆARKATI - pomalo ćariti;

ĆATIB - pisar, ĆATIP, ćata (tur.);

ĆATO - naš ex odbojkaš, Goran;

ĆEČA - albanska kapa, keče;
ĆEFIL - jamac, svedok (tur.);

ĆEFINA - veliki ćef (izvor: RMS);

ĆEFŠ - istraga, uviđaj (tur.), ĆEŠ; 

ĆEHA - folk pevačica, Olivera;

ĆEHAJA - vezirov zastupnik, ĆAJA;
ĆEJA - uzvik za teranje govečeta;

ĆELEPOŠ - kapa od crvene čoje u Srbiji pod Turcima, ĆELEPUŠ

ĆELETAK - klip kukuruza sa malo zrna;

ĆELONJA - pežorativni naziv za ćelavca;

ĆEMAL - savršenstvo, potpunost (tur.)

ĆEMALOVIĆ - ranija bosanska glumica i pevačica sevdaha, Azra;

ĆEMO - folk pevač, Amel ĆEMAN;

ĆENIFA - nužnih, zahod (tur.);
ĆENOVAC - mesto kod Lebana;

ĆEOTINA - reka u Crnoj Gori, ĆEHOTINA, ĆOTINA, Čehotina;
ĆEPARIZ - kiparis po Vuku, ĆEPARIS;

ĆERAN - naš mladi fudbaler, Dragan;
ĆEREĆA - tanko pamučno platno, ĆEREĆE, ĆEREĆELIJA;
ĆEREMET - ćeramida;
ĆERENA - užarska radionica, ĆERANA (tur.);

ĆERDATI - nekontrolisano trošiti, rasipati;

ĆERIM - mesto kod Đakovice;

ĆERO MOJA MILA - pesma Nade Topčagić;

ĆERPIČAR - izrađivač ćerpiča;

ČERPIČARA - kuća od ćerpiča;

ĆERT - balvan na uglu brvnare (tur.); bolje u množini: ćertovi;
ĆESAREVINA - ćesarova zemlja, ĆESAROVINA, ĆESARIJA,
ĆESAROVAC - ćesarov vojnik, ĆESARAC;
ĆEV - ćef, ćeif;
ĆEVKANJE - kevtanje;
ĆEZAP - azotna kiselina (tur.);

ĆI - kineski slikar, Bajši;

ĆIBAR - otmen, elegantan (tur.);
ĆIBUR - otmenost (tur.);
ĆIBRET - šibica sumporača (tur.), ĆIBRIT;

ĆIĆINA - mesto kod Aleksinca;

ĆIĆKA - stanovnica Ćićarije;

ĆIFTARISATI - ponašati se kao ćifta, ĆIFTARITI;

ĆIFTINA ĆUPRIJA - most u Kragujevcu, na Lepenici;

ĆIFTIZAM - ćiftinstvo;

ĆIHU-ĆIHU - napev u dečjoj pesmi "Ivin voz";

ĆIKA - beogradska dizajnerka, Jovana;

ĆIKAVAC - ovan predvodnik po Vuku;

ĆIKO - junak Kočićeve "Sudanije", Ćiro Trubajić;

ĆIL - ilovača (traži se izvor!);

ĆILA - kesa za barut (tur.);

ĆILIBARI - pesma Marinka Rokvića;

ĆILIJAN - brdo kod Jagodine, ĆELIJAN;

ĆIMANE - violina (tur.), ćemane;

ĆIME - član rep dueta VIP, Relja Milanković;

ĆINGARA - jedna od prvih pesama Snežane Savić (na romskom jeziku);

ĆINTER - haljetak postavljen krznom, kožušak (tur.);

ĆIPRANIĆ - naš raniji glumac, Ljubomir;

ĆIPUR - bašta po Vuku (grecizam);

ĆIRAK - hrvatski plivač, Frane;

ĆIREZ - mesto na Kosovu, kod Srbice;

ĆIRIBIRAC - pripadnik istarske etničke grupe, ĆIĆ, Istrorumun;

ĆIRIBIRIBELA - poslednji studijski album grupe "Bijelo dugme";

ĆIRICA - voditeljka i urednica na Radio Beogradu, Ana;

ĆIRIĆI - mesto kod Glamoča;

ĆIRIJA - kirija (pokr.);

ĆIRIKOVAC - mesto kod Kostolca;

ĆIRIL Metod Iveković - hrvatski arhitekta (1864 - 1933);

ĆIRILOVIĆ - naš radio voditelj, Jovan;

ĆIRILOVICA - prvobitni naziv za ćirilicu;

ĆIRIZ - obućarski lepak (tur.),ĆIRIS, ćiriš;

ĆIRKA - naš fudbaler, Ivan;

ĆIRKO - Šojićev batler u "Beloj lađi";

ĆIRKOVIĆ - naša glumica, Dobrila ("Lepota poroka");

ĆIRKOVIĆE - mesto kod Leposavića;

ĆIROVIĆ - naša ranija pop-folk pevačica, Jasmina;

ĆIT - ćilibar, jantar (traži se izvor!);

ĆIVERICA - narodna kapa u Boki, ĆEVERICA;
ĆIVETA - ćuk (ital.); preneseno: namiguša, koketa;
ĆIVRIKANJE - pevanje jarebice, četverikanje;

ĆOJLIJA - pežorativni naziv za seljaka (tur.)

ĆOJLUK - selo, zaselak (tur.);

ĆOMI - bivši gitarista benda "Ritam nereda", Milan Krajnović;

ĆOPEK - pas, pseto (tur.); mangup; budala;

ĆORALIĆ - raniji folk pevač, Vehbija;

ĆORAVA KUTIJA - ranija glasačka kutija za uzdržane;

ĆORDA - sablja (tur.), korda;

ĆORE - mesto u Hrvatskoj, kod Dvora;
ĆOREŠA - ćoravac;

ĆORFIŠEK - metak za vežbu, ĆORAK, ĆORAC;

ĆORIĆ - nemački fudbaler, Damir;

ĆORILIĆ - naš pisac, Nenad ("Gospodin Nojvil");
ĆORILO - slepilo;

ĆORITI - slabo svetleti, škiljiti;

ĆORKO - ćoravac, ćorkan;

ĆORLAISATI -  žmurećki navaliti;

ĆORPAZAR - trgovina naslepo (tur.);

ĆOŠA - balkon, doksat (tur.);

ĆOSIĆI - mesto kod Travnika;
ĆOTIJA - nečovek (tur.);
ĆOĆKA - gusto, raskuvano varivo (pokr.);

ĆOVDIN - mesto kod Petrovca na Mlavi;

ĆU ĆUBAJ - vođa KP Kine i saradnik Mao Cedunga;

ĆUB - čuperak kose, buć, ĆUBA, ĆUBAČA;

ĆUBAN - golub sa ćubom;

ĆUBASTA ŠEVA - vrsta ševe;

ĆUBITI - čučati;

ĆUĆOR - ćućorenje, žubor;

ĆUĆUMIJA - ćuk (zool.);

ĆUĆURITI - ćućoriti, čavrljati, ćaskati;

ĆUĆUZ - smetenjak (tur.);

ĆUDINA - zla ćud;

ĆUH - povetarac, lahor;

ĆUKOS - kos po Vuku;

ĆUKOV - pas, pseto (pokr.), ĆUKO

ĆUKOVAC - mesto kod Prokuplja;

ĆUKOVINE - staro ime mesta Đukovine kod Koceljeve;

ĆUL - pepeo, lug (tur.);

ĆULA - čvornata batina, budža, kijača;

ĆULAH - kapa od valjanog sukna, ĆULAF;
ĆULAV - polukružna kapa koja se nosi ispod fesa;

ĆULANIJA - budala, glupak (tur.);

ĆULIBRK - naš fudbaler, Slavko;

ĆULIJE - staro ime mesta Đulije kod Tutina;

ĆULITI - dizati uši, čuljiti;

ĆUMA - čuperak, kikica;

ĆUMURAŠ - ćumurdžija;

ĆUN - ptičji kljun;

ĆUPRIČANI - žitelji Ćuprije;

ĆURČILUK - krznarski zanat (tur.);
ČURČIN - naš pesnik modernista, Milan

ĆURČINICA - ćurčijina žena, ĆURČIJINICA;

ĆURDIJA - krzneni kaput (tur.);

ĆURE - nadimak ranijeg boksera Bratislava Ristića;

ĆURI - uzvik za vabljenje ćuraka, ĆUR;

ĆURITI - duvati, piriti;
ĆURIĆ - bosanski pop pevač, Amel (pobednik regionalnog "X Faktora");

ĆURKOVA KRESTA - cvet iz porodice troskota;

ĆURKOVAC - zaselak na Vlasini;

ĆURKOVICA - mesto kod Surdulice;

ĆURLIKA - svirala, frula;

ĆURLIKAVAC - vrsta ptice pevačice;

ĆURLIN - ptica močvarica, zlatar pijukavac;

ĆURLINA - mesto kod Doljevca;
ĆURS - govornica u džamiji;

ĆUS - hrvatski vajar, Ferdo;

ĆUŠ - uzvik ua teranje magarca, ĆUŠE;

ĆUSEGIJA - vatralj, žarač (tur.); 

ĆUSI - mesto kod Pazina;

ĆUSKIJA - primitivna metalna poluga (tur.);

ĆUSTA - nadimak glumca Slobodana Ćustića (takođe: Alija);

ĆUSTEK - puto za konja, bukagije (tur.);

ĆUŠTICA - mesto kod Knjaževca;

ĆUT - ćutanje (pesn.);

ĆUTAK - kraći komad debljeg stabla, ĆUTUK (tur.);

ĆUTILO - čulo, osetilo;

ĆUTOM - ćutimice, ćutke;

ĆUV - topao vetar; strmi brežuljak, ćuvik (tur.);

ĆUZOVIĆ - crnogorski fudbaler, Ivan;

Nuša

Branislav Nušić

Jedan od najznajčajnijih srpskih pisaca svih vremena i najpopularniji komediograf XX veka nije prevaziđen ni u ovom milenijumu, te su mnogi pojmovi iz njegovog opusa, ali i biografije, još uvek nezamenljiva građa enigmatskih sastava. Pored naslova svima znanih i omiljenih dela, domaća enigmatika već skoro čitav vek eksploatiše i njegove junake, jer se među njima kriju nosioci sasvim raritetnih, gotovo unikatnih starinskih imena neodoljive strukture za koje je teško naći alternativne opise. Reč je, dabome, o BRANISLAVU NUŠIĆU (1864 - 1938).

Često nailazimo na podatak (ne samo u ukrštenicama) da je pravo ime ovog vanvremenskog humoriste ALKIBIJAD NUŠA. Redovno se spominje i cincarsko poreklo, i to već u prvom pasusu bilo kog i bilo kakvog teksta o njemu. Zapravo, Nušić je imao samo jedan frtalj cincarske krvi: njegov otac Georgijes iliti Đorđe je bio sin makedonskog Arbanasa, ali nije odrastao sa ocem tj. Nušićevim dedom, već ga je odgajila majka Cincarka, te je i njen slavni unuk rođen u porodici koja je zvanično bila cincarska i kršten Alchiviadi al Nuşau. U burnim vremenima u kojima je živeo i stvarao, Nušića su protivnici (naročito režimski podrepaši) često optuživali za ismevanje srpskog mentaliteta i spočitavali mu nesrpsko poreklo (naš patrijarhalni rezon nije uvažavao podatak da je njegova majka, Brčanka Ljubica Kasnar, bila Srpkinja), i bez obzira na to što je u devetnaestoj godini posrbio ime i prezime postavši Branislav Nušić (Alkibijad na grčkom otprilike znači "silni" i asocira odbranu), trebalo je da prođe mnogo godina i morao je da zaduži našu kulturu kapitalnim delima - ne bi li konačno bio shvaćen i prihvaćen kao prosrpski, a ne antisrpski pisac.

Prvu komediju NARODNI POSLANIK je napisao 1883. godine, ali su Obrenovići u njoj videli ruganje parlamentarizmu, pa je uspeh izostao. Dve godine kasnije je došlo do eskalacije sukoba sa vladajućom dinastijom, jer je u "Dnevnom listu" objavio satiričnu pesmu DVA RABA, kojom je otvoreno ukorio kralja Milana i srpske ministre zbog nepoštovanja majora Mihaila Katanića. Naime, na majorovom pogrebu nije bilo nikoga iz vlade, dok su se dva dana ranije svi okupili na grobu ostarele majke generala i ministra vojnog Dragutina Franasovića. Nušića je ovaj posprdni prekor koštao robije, te je naredne dve godine proveo u požarevačkom zatvoru, gde je nastala njegova druga komedija PROTEKCIJA. Uzgred, sa Obrenovićima je izgladio odnose tek kada je na presto stupila Draga Mašin, koja ga je imenovala za upravnika Narodnog pozorišta.

Čuveni i enigmatski neodoljiv pseudonim BEN AKIBA je nastao te 1900. godine, kada je već proslavljeni književnik, državnik, novinski humorista i novopečeni upravnik pozorišta odlučio da objedini svoja dva imena: AKIBA je neka vrsta nadimka ili varijanta imena Alkibijad, a troslov BEN je nastao od srpskih inicijala (be - en). 

Svima su dobro znane njegove komedije: GOSPOĐA MINISTARKA, PUT OKO SVETA, OŽALOŠĆENA PORODICA,  NARODNI POSLANIK, SUMNJIVO LICE, MISTER DOLAR, POKOJNIK, SVET, DR, UJEŽ, NE OČAJAVAJTE NIKAD, kao i dve nedovršene: VLAST i ĐOLE KERMIT. Pisao je i drame:  TAKO JE MORALO BITI, IZA BOŽJIH LEĐA, ANALFABETA, PUČINA, KIRIJA, JESENJA KIŠA, tragedije: HADŽI-LOJA, HADŽI-ENA, NAHOD, KNEZ IVO OD SEMBERIJE, romane: OPŠTINSKO DETE, HAJDUCI, DEVETSTO PETNAESTA, AUTOBIOGRAFIJA.

Iz nepregledne mase pripovedaka, jednočinki i kozerija kao enigmatski najupotrebljivije mogu se izdvojiti: MINISTARSKO PRASE, MOJE BISTRO DETE, DRAMSKI PISAC, TRINAESTI, GADAN SAN, SPIRA SOKO, MONA VANA, TOMAIDA, VELIKA NEDELJA, TRAGEDIJA MLADOSTI, OPASNA IGRA, OBIČAN ČOVEK, NEZVANI TUTOR, KAPLAR MILOJE, KUĆE SKLONE PADU, DVA LOPOVA, MALE LAŽI, DOBAR PRIJATELJ, LJILJAN I OMORIKA, POLAŽENIK (osnova božićne TV drame Miloša Radovića "Polažajnik") ... Na toj listi su i: MALE PRIČE, MALE SCENE, MALI KOMADI, PET AKTOVKI, TUCE SVILENIH ČARAPA, ŽENA BEZ SRCA, POD STAROST, U SRPSKOJ KUĆI, NAŠA DECA, BEOGRAD NEKAD I SAD (isti naslov u opusu ima i Sterija!) itd. Naročito je podesan sedmoslov PRE RATA, a reč je filmu Vuka Babića iz 1966. godine, čiji je scenario fuzija komedija "Ožalošćena porodica" i "Pokojnik". 

Što se tiče Nušićevih likova, najslavniji je AGATON ARSIĆ, protagonista "Ožalošćene porodice", a zvezde istog komada su i Agatonova žena SIMKA, PROKA PURIĆ i udovica SARKA.  Junak "Sveta" je TOMA MILENTIJEVIĆ, a tu su i njegova supruga STANA MILENTIJEVIĆ, činovnik SIMA JEREMIĆ i služavka TETKA KAJA. Nema potrebe objašnjavati ko je ŽIVKA POPOVIĆ, a gde je Živka - tu je i njen Sima, pa UJKA VASA, TETKA SAVKA, TETKA DACA, TEČA PANTA... Interesantno je da se u tom megapopularnom komadu skriva i odličan opis za četvoroslov RAKA: sin gospođe ministarke! Sumnjivo lice je ALEKSA ŽUNJIĆ (ponegde Žunić), ograničeni sreski kapetan - JEROTIJE PANTIĆ, a na istim mestu se može pronaći i sjajan opis za četvoroslov VIĆA: Jerotijev polupismeni pisar. Ako ste umorni od Ite Rine, evo osveženja: junakinja komedije "Pokojnik", supruga "pokojnog" Pavla Marića, zove se RINA MARIĆ; ako želite konkretan opis za staro žensko ime AGNIJA, naći ćete ga u tom delu, jer se tetka (vrlo bitna rođačka figura u skoro svim Nušićevim komedijama!) zove baš tako; MARIŠKA je ime sobarice hotela "Dolar" u delu "Mister Dolar", AĆIM KUKIĆ je opštinski sudija iz "Protekcije", poslanik JEVREM PROKIĆ i PAVKA, te Spira i SPIRINICA su parovi iz "Narodnog poslanika", ministar TOZA i LEPOSAVA su junaci "Vlasti", a nije za ignorisanje ni Tozina prijateljica GOSPA MICA.

Jedan od poslednjih Nušićevih intervjua (Politika, 14. 11. 1937.)

Eri

Najčešći opis za troslov ERI glasi sitni danski novci, a već je nekom zgodom primećeno da se katkad sreće i neispravna varijanta oeri. U prvom slučaju je reč o transkripciji, a u drugom o slobodnom fonetskom obliku, dok je množina izvedena namenski. U originalu postoji samo øre (izgovor: ˈøːɐ) kao oblik za jedninu i množinu, a naziv je verovatno nastao od imena za zlatni novac u antičkom Rimu - aureus (pl. aureji). Kako god, er je stoti deo danske krune, pa ako već koristimo taj podatak u ukrštenim rečima, valjalo bi preformulisati i osvežiti uobičajeni opis. 

ERI je i ime jedne biblijske figure (kod Daničića: IRIJE).To je Jakovljev unuk, jedan od Gadovih sinova i rodonačelnik plemena koje se zove ERIJEVCI ili ERITI (kod Daničića: Irijeva porodica). Takođe, u irskom panteonu se skriva boginja ERIJU ili ERI (ir. Ériu ili Eri), značajna po tome što je svoje ime pozajmila ostrvu, te je najadekvatniji opis: eponimna boginja Irske.

Čuveni engleski matematičar i astronom čijom zaslugom je opservatorija Grinič postala lokacija nultog meridijana, zove se Džordž Bidel ERI (eng. George Biddell Airy, 1801 - 1892). Bartolomeo delji ERI (ital. Bartolomeo degli Erri, 1447 - 1482) je italijanski renesansni slikar, predstavnik gotičkog stila. Jedan savremeni italijanski književnik se predstavlja kao ERI de Luka (ital. Erri de Luca, rođ. 1950), a i među Japankama postoje manje ili više poznate vlasnice tog imena (npr. glumica Eri Fukacu).

Ako prednost damo egzotičnim pojmovima, imamo dve dobre opcije: ako je pojas obi tako popularan, zašto ne bismo dali priliku rešavačima da se upoznaju sa nazivima još nekih delova tradicionalnog japanskog odela: okovratnik kimona se zove upravo ERI. Uz to, eri je naziv za indijsku svilu iz Asama. 

Konačno, nekadašnja jugoslovenska zvezda Olivera Petrović, pa onda Vučo, pa Šakić, svima poznata kao Olivera Katarina u diskografiji ima i naslov ERI. Naime, naši pop zabavljači su tokom šezdesetih prepevavali svetske hitove sa svih meridijana, pa je Olivera 1967. godine snimila grčku pesmu iz repertoara Nane Muskuri "Irene, Erin", a prepev je kršten baš po meri enigmata.