Čaura

Na ovom blogu dosad nije bilo govora o jednoj vrlo popularnoj podvrsti ukrštenih reči, koja se tokom osamdesetih godina uselila u gotovo sva enigmatska izdanja. Radi se o ukrštenici sa učaurenim pojmom (ili pojmovima), koja je bila poznata i sedamdesetih, možda i ranije, ali je broj takvih radova u domaćoj štampi bio zanemarljivo mali - dok se nije ispostavilo da su i autori, i rešavači na gubitku. 

Bilo koji tip ukrštenice sa konačnim rešenjem na neki način uzdiže samu ideju ukrštanja, a konzumentima se tako nudi mogućnost da više nego obično uživaju u magiji slova, i da se na kraju osećaju kao da su i sami učestvovali u magijskom ritualu. Zapravo, pri rešavanju obične ukrštenice, najveći uspeh koji čovek može da postigne je stopostotna rešenost, ali čak i kada je siguran da su sva slova na svom mestu, ne mora imati utisak da je pobedio. Kao što znamo, postoje ukrštenice za rešavanje, i konstrukcije koje se plasiraju pod istim imenom, ali se popunjavaju. Te druge služe za ubijanje vremena i moždanih ćelija, dok one prve daju ljudima priliku da im pola sata protekne u istinskoj zabavi, a da pride aktiviraju koji neuron. Učaureni pojam je dobar most između popunjavanja i rešavanja: ako je taj pojam težak, reči koje ga skrivaju su opštepoznate, pa rešavač može da trijumfuje zahvaljujući pukom popunjavanju, a ako je konačno rešenje suviše lako (najčešće ime i prezime popularne ličnosti sa slike), onda kombinacija može da sadrži i - uslovno rečeno - teže pojmove, jer se rešavač, naravno, potpomaže čaurom.

Reč ili sintagmu koju želimo da učaurimo najčešće razbijamo na kraće nizove slova, postavljamo ih jedan ispod drugog i trudimo se da ih nivelišemo (koliko slučaj dozvoljava). U narednoj fazi pokušavamo da formiranu višedelnu čauru smestimo u centar bele kombinacije (koja ne mora da bude četvrtasta, mada najčešće koristimo model 6 x 6). Eksploatisanje belina je tu savršeno opravdano, i čak je poželjno da kombinacija bude što belja - jer samo uz maksimalnu upotrebu kombinatorike možemo da ostvarimo cilj u potpunosti: da dobro sakrijemo rešenje i proizvedemo lep vizuelni utisak. Kako ćemo podeliti pojam zavisi od naše spretnosti ili spremnosti da se uhvatimo u koštac sa pregibima, a u većini slučajeva biramo liniju manjeg otpora, pa se reči sa suglasničkim grupama dele prema zakonitostima koje važe za monotone kombinacije. Na primer, ŠINA ISTON se može učauriti na barem 3 načina; prvi, najlakši je: ŠINA + IS + TON (nivelisano: ŠIT), drugi način je nešto teži: ŠINA + ISTON (nivelisano: ŠI, što znači da dobijamo grupe NT i AO sa kojima valja izaći na kraj), a treći je vratolom: ŠIN + AIS + TON  ili ŠIN +AIST + ON ili ŠI + NAIS + TON itd. (nivelisanje se u konkretnom slučaju ne može izvršiti  zbog grupe IIO, ali jasno je da odlomke treba pozicionirati što "čupavije").

Postoje (ili su nekada postojali) autori koji su rado učaurivali pojmove, mada nisu bili kadri ni za mnogo jednostavnije stvari. Ne mogu da ne spomenem slavnog Branka Nikolića koji je napravio (i objavio) toliko bisera da je o istom trošku uspeo da obesmisli bukvalno sve tipove ukrštenih reči, pa i ovaj. On je, znate, patentirao jedan specifičan model učaurivanja, te je nizove ređao bez nivelisanja tj. kako mu je zgodno (uvek monotono, razume se), a beline nije ni pokušavao da sklepa, pa su te njegove (bele) ukrštenice bile još gluplje od običnih (a jedino je sam sebe mogao da nadmaši). Na drugoj strani, postojimo i mi  koji u tom žanru vidimo izazov, pa učaurivanju katkad podvrgavamo pojmove od kojih se diže kosa na glavi (na primer,  MARINKO MADŽGALJ ili DŽORDŽ KLUNI), ili ih smeštamo u neobično velike beline. Najteži način je dijagonalno pozicioniranje, još teže od toga je dijagonala + tematski pojam u belini (videti naslovnu stranu Almanaha br. 1 OVDE), a - ne znam kako ovo da kažem, a da ostanem komunistički skroman - osim mene, to malo ko može da izvede. Eto, rekao sam (uostalom, ja prezirem komunizam). 

Ono što sada i ovde želim da predstavim nije standardni rad tog tipa, ni, daleko bilo, neka majstorija gospodina Nikolića, a ni moja ego-prezentacija (mada se nadam da je bar neko registrovao belu ukrštenicu sa MERI DŽEJ BLAJDŽ, ili bilo koji od brojnih radova sa dijagonalama), već dve ukrštenice sa zastarelim čaurama. Naime, u brojevima "Enigme" iz 1982. godine koje mi je poklonio Miroslav Živković (a koje sam OVDE već opevao), naiđoh na ukrštenice sa zmijoliko učaurenim pojmovima! Ne sećam se da sam ranije video nešto slično, pa  možebiti da su takvi radovi bili aktuelni samo u kratkom periodu, pre nego što su autori kolektivno prešli na današnji pristup, a nije nemoguće ni da su se učaurene zmije pojavljivale samo u "Enigmi". U 5 brojeva koje posedujem, kao autori se pojavljuju: Mihailo Reljić (jednom sjajan, jednom solidan), Tomislav Vukadinović (izvanredan), Zvonimir Turek (đene-đene) i Dušan Kos (tako je mali Đokica zamišljao učaurivanje). U tehničkom smislu, najbolji je Vukadinovićev sastav koji prilažem sa rešenjima (NEDA UKRADEN), ali je generalno najimpresivnija Reljićeva SILVA KOŠĆINA, i zato sam posetiocima bloga ostavio mogućnost da se nađu u ulozi rešavača.

IZ ILIJINE FIOKE (1): Hartman, Ahil & Orfej

Naš drug, veliki ljubitelj enigmatike, izvanredan rešavač i nabolji crnogorski enigmata, Ilija Đurković, šalje ukrštenice istaknutih jugoslovenskih autora koji dosad nisu predstavljeni na blogu, a neosporno zaslužuju da ih se setimo kada govorimo o stvaraocima koji su obeležili prvi vek ukrštenice. Sada, u drugoj fazi rada bloga, nije najvažnije da radovi koje predstavljam imaju prefiks "naj", niti je neophodno da budu senzacionalni u bilo kom smislu; bitno je da zadovoljavaju neke elementarne kriterijume: da su pristojno osmišljeni i solidno realizovani tj. da adekvatno govore o vremenu u kome su nastali i o renomiranim listovima u kojima su objavljeni, a naročito je važno da njihovi autori budu oni ljudi, koji su svojim životnim delima dali značajan doprinos našoj enigmatici. Vrlo je verovatno da su mnogi od njih, ako ne i svi, tokom života objavili pregršt sastava dostojnih gromoglasnih aplauza, ali pošto nije lako pronaći te posebne kreacije, moraćemo da pristanemo i na standardne, obične, svakodnevne radove, koji su ipak dovoljno kvalitetni da mogu poslužiti kao ilustracija mogućnosti, ambicija i majstorstva svojih tvoraca.

Milan Jelenković (1952 - 1999)

U "Huperu" br. 225 (09. II 1999.), umesto Sekerezovićeve skrivalice, Pataković  objavljuje In memoriam:

"Tiho, iznenada, otišao je iz svog Hupera mirni, dobri čovek Milan Jelenković... Bio je veliki profesionalac, zaljubljenik u fudbal, i naravno enigmatiku. Nikada nije imao slobodan dan, nije išao na godišnji odmor, uvek okružen svojim skandinavkama, osmosmerkama, anagramima, rebusima... I ovaj broj koji je pred vama, kompletno je završio svog poslednjeg radnog i životnog dana. Ogromno znanje Milana Jelenkovića, njegov trud, energija, volja, emocije utkani su u sve brojeve Hupera... Naš zadatak je da njegove ideje i dalje poštujemo i sledimo, i da se potrudimo da enigmatika u Huperu i dalje bude na visokom nivou."

Tematska skandinavka koju je Ilija poslao, objavljena je u "Politici Mozaik" br. 92 ('81). Po strukturi je veoma slična ostalim Jelenkovićevim tematskim radovima koje sam video, što znači da su moja očekivanja uglavnom ispunjena: čini mi se da je imao veoma praktičan pristup ukrštenim rečima, bez sklonosti ka vratolomijama; 12 tematskih pojmova (12 šahovskih šampiona) je rasporedio najjednostavnije moguće: u gornjem levom uglu je napravio kvadrat, iskoristivši dva najpodudarnija prezimena (Spaski i Smislov), a preostalih 10 je prilično uspešno razbacao, ako izuzmemo donji desni deo lika. Nema tu nikakve virtuoznosti, ali ima zanatstva, što sastav čini univerzalno prihvatljivim, a što je savršeno u skladu sa njegovom parolom, koju su Vuković i Lazarević citirali u "Leksikonu srpskih enigmata": "Sastavljajte tako da enigmatika bude sredstvo kulture, a ne torture. Zagonetka ako nije rešiva, nije zagonetka. Rešavač treba da uživa u rešavanju, a da istovremeno stiče i nova znanja".

Mihailo Reljić (1938 - 2006)

Reljić je jedan od najproduktivnijih autora ukrštenica, sa aktivnim stažem od pola veka i preko 40 000 objavljenih radova. Iako ja nikada nisam bio veliki ljubitelj njegovog rada, i iako su me ponekad zbunjivale proizvoljnosti koje su se mogle sresti u njegovim strukturalno težim sastavima, moram da kažem da poštujem njegovu vernost enigmatici, kao i specifičnu tehniku, uz pomoć koje je verovatno i uspevao da kvantitetom ne ugrozi kvalitet, tj. neki minimum kvaliteta, koji je dovoljan (ili čak poželjan) za svrstavanje u prve enigmatske redove. Reljićeve ukrštenice su obično sadržale beli kvadrat 6 x 6, koji je veoma često imao ono što šestice drugih autora nemaju: zrnca invencije, i to u strukturalnom, kao i u sadržinskom smislu. Prelome ste mogli da vidite tamo gde se oni obično ne viđaju, pogotovo ako je reč o sasvim uobičajenim radovima, a osećala se i potreba za bekstvom od banalnosti, što je ukazivalo na još jednu vrlo važnu karakteristiku ovog autora: bez obzira na zanat, čini se da do kraja svog veka nije zaboravio da se igra. 

Skandinavka koju je Ilija odabrao ima malo slobodniju formu od Reljićevih standardnih radova, i premda je mestimično nespretno realizovana, predstavljam je kao raritet i ilustraciju jednog popularnog pristupa iz slavne enigmatske prošlosti, s obzirom na to da je objavljena u "Politici Mozaik" br. 52 ('80). 

Branko Polić (1942 - 2010)

Moja sećanja na Polićevo enigmatsko stvaralaštvo su oskudna i nedovršena, budući da on, kao i Reljić, nikada nije bio moj favorit, ali je neosporno da se radi o jednom od naših najznačajnijih autora. Pamtim ga po velikim skandinavkama, koje je pre desetak godina kao Legenda objavljivao u nedeljnom "Blicu", jer su to ponekad bili zaista sjajni sastavi, a i mala dnevna ukrštenica je tokom njegovog "mandata" bila prilično kvalitetna. Od ostalih radova koje sam imao priliku da vidim, ništa nije bilo dovoljno upečatljivo da bih zapamtio, ponešto je bilo i prilično mlako, ali u principu imam lepe utiske o Poliću kao sastavljaču i zato rado predstavljam klasičnu ukrštenicu iz "Politike Mozaik " br. 109 ('81), koju posebno vrednom čine "Izdanci iz opaljenog grma", ali i veština sa kojom je autor spasio i proširio osnovnu kombinaciju.