28.09.2017.

Molerska parada

S obzirom na to da nijedan moj standardni rad nije bio dovoljno super za prošli broj Super Feniksa, pokušao sam da napravim nešto čime bih zaslužio bar jednu od 116 strana u jesenskom broju... i izgleda da sam uspeo. :)

Ne... zapravo, nije bilo tako. Križaljka iz novog Super Feniksa (89), koja je juče citirana na blogu DUE, inspirisana je Memorijalom Mladena Đurđevića, ali sam u hodu odlučio da je ne šaljem na konkurs, već da je poklonim Feniksu. Previše je raritetna, a kako je u njoj sve podređeno ogromnoj belini, smatrao sam da nije fer da senzacionalizmom kupujem pobedu.

To je treća križaljka sa molerajem 6 x 13 u hrvatskoj enigmatici, a originalnom je čini proširenje 7 x 7 (prvu je sklopio Nedjeljko Nedić - Feniks br. 384, 27. VIII 2009, a drugu Boris Babić - Kvizorama br. 1318, 8. VII 2017). 

Struktura je, naravno, krajnje uprošćena. Praktično je nemoguće postići cilj na neki drugi način, i zato su (po iksti put) moji čarobni pojmovi bili Miloska Venera i manastir (u prvoj verziji Beli Manastir). Međutim, zgodni i otrcani pojmovi su bili samo putokaz ka nevidljivoj tvrđavi, i trebalo je dosta dugo bauljati po mraku da bi se nazreli njeni bedemi. Kao spasitelj se niotkuda pojavio alkar Tino Radanović, prošlogodišnji slavodobitnik. 

Moleraj sam mogao da dovršim i bez dodatne beline, jasna stvar. No, ja - stari parader - htedoh totalnu ekskluzivu, i budući da od svih živih i neživih enigmata jedino potpisnik ovih redova kombinuje moleraj(e) sa belinom 7 x 7, naumio sam da se još malo samozlostavljam ne bih li lupio svoj pečat na sastav (u protivnom, sav trud bi se sveo na repliku iliti reprizu već viđenog). 

Ni to nije bilo baš lagodno, tim pre što sam zapeo da sve bude cakum-pakum. To "sve" znači: i sadržaj, i raspored crnih polja, i povezanost sa levim i desnim krilom. Pojam koji me je ovde spasio je Stratilida, i da ga nekom zgodom nisam zapamtio, verovatno ne bih imao nikakve šanse da pronađem pristojno rešenje za niz atilid. Petoslov AMIVA me je stavio na ozbiljne muke, pa iako sam priložio interesantan opis sa ozbiljnim izvorom, opisivač se iz samo njemu znanih razloga opredelio za opskurnu deskripciju: "trgovačko ime indijskog leka za liječenje antibakterijskih infekcija". Nije mnogo bitno, no rekao bih da je taj koautorski detalj spustio građevinu na nivo amaterizma. Naime, amiva je načelo bola u Vedama. I to: glavno načelo.

Konačno, moram da kažem da me je bog savršenstva i ovoga puta izdao, jer je bez milosti dozvolio da mi čistotu kombinacije pokvari sintagma ponosni roditelji. Nadao sam se da postoji neki iole poznat film sa tim naslovom, no na kraju sam se predao i sročio slobodan opis, oslanjajući se na publicizam. Uz to, ko je sklon sitničarenju, može mu zasmetati i redundansa nosna - ponosni. Svi ostali mogu da se raduju i slave sa mnom. :)

18.09.2017.

Gospodža oštrokonđa

Ukrštenica kojom ilustrujem današnju temu ni po čemu nije izuzetna, osim što je nastala davne 2000. godine, što nigde nije objavljena i što sadrži jedan interesantan pojam. Dakle, ne radi se ni o kakvom ekskluzivnom radu, već o jednom maloletničkom sastavu sa nesvakidašnjom glavnom kombinacijom. Iako u arhivi imam više sličnih pokušaja, ovaj ocenjujem kao najuspešniji, s obzirom na to da je tematski pojam monoton, a da u strukturi ima pregršt neočekivanih momenata.


Reč koja mi je zapala za oko je OŠTROKONDŽA. Iz prakse mi je poznata, te mi oduvek prirodnije zvuči varijanta sa Đ, što će reći: oštrokonđa, no verovatno sam imao nekakav izvor. Po osećaju ili uz pomoć ćitapa, pojam sam opisao kao "zla žena, rospija", što je u skladu sa opštepoznatom konotacijom.  

Kod Vuka nema ove reči, a u Rečniku Matice srpske se navodi samo oštrokonđa, sa opisom: ljuta, zla, svadljiva žena, i dve reference: prvu potpisuje Radoje Domanović (i verovatno potiče iz poslednje decenije 19. veka), a drugu zagrebački pisac Ivan Dončević (iz tridesetih godina prošlog veka). Uvršćena je i u Sistematski rečnik srpskohrvatskog jezika iz 1936.

Sudeći po literaturi, ova reč jednako pripada srpskom i hrvatskom jeziku - ali sa Đ! Međutim, svedoci smo da se u živom govoru koristi i druga inačica - koja je na HJP - u navedena kao jedina. 

Zašto i kako je meko Đ zamenjeno tvrdim?

Na to pitanje je teško dati konačan odgovor, ali se mogu izneti neke razumne pretpostavke. Očigledno se radi o kompozitu od poznatog prideva oštro i manje poznate imenice konđa. Konđa je mađarizam kojim se označavaju različite vrste ženskih rajfova i povezača, kao i pletenica uvijena u krug (SANU). Moglo je doći do spontanog pretapanja neobične reči u oblik koji se približava karakondži (karakondžuli), tj. oblik koji se po neopravdanoj analogiji dovodi u vezu sa poznatim pojmom. Ali... bez obzira na to što i izvitopereni oblik savršeno prati prvobitno značenje i racionalizuje etimologiju kroz univerzalnu mentalnu predstavu - izgleda da oštrokonđa uopšte nije nastala na bazi jezgrovitog opisa nakostrešene veštice.

Uz to, u nekim krajevima postoji otpor prema slovu DŽ. Možda ste čuli da bosanski muslimani neslovenskog tj. turskog porekla vrlo teško ili nikako ne mogu da distingviraju Đ i DŽ, te Ć i Č, valjda zato što nemaju ta slova u genetskom programu, a u Hrvatskoj se preveliko govorno razlikovanje ovih glasova doživljava kao istočnjački manir (zato u hrvatskom ć i č međusobno zvuče mnogo sličnije nego u srpskom, kao i đ i dž). Uz to, na zapadu je godinama postojao čudan uzus "pišem Đ, mislim DŽ". Već sam nekom prilikom govorio o hrvatskom pevaču Stjepanu Staniću, čiji je nadimak Jimmy, što će reći: Džimi - ali je na Jugotonovim izdanjima godinama dosledno potpisivan kao Đimi

Ukratko, zahvaljujući svemu navedenom, danas su i oštrokonđa, i oštrokondža dozvoljeni oblici u srpskom jeziku (Klajn ističe da je prvi običniji), dok po Aniću hrvatskom leksičkom fondu pripada samo dublet sa DŽ.

17.09.2017.

Da se ne baci: Mala EKK ukrštenica

Pre dve godine, nekoliko kolega je učestvovalo u mom dvokrakom utopijskom projektu "Mala EKK ukrštenica" i "Mini EKK skandi". Prijavljeni volonteri su dobili radne zadatke, Slavko Bovan je preuzeo polovinu organizacionog i još pola tehničkog balasta, ali sve se zavšilo na razradi koncepta i pismenim pokušajima da se uspostavi saradnja sa novinama. 

Izradio sam reklamni primerak koji smo slali redakcijama (čitaoci bloga su svojevremeno mogli da ga preuzmu), a on je sadržao samo moje sastave jer sam smatrao da ostale autore treba uključiti u priču tek kada se i ukoliko se steknu uslovi za saradnju, čisto da se neko ne bi osetio prevarenim (na primer, moglo se desiti da materijal negde bude objavljen na kvarno, i došao bih u situaciju da objašnjavam zbog čega nema honorara; uostalom, nisam ja Perić da iskorišćavam kolege za realizaciju svojih privatnih fiks-ideja). 

Zato radovi koje su mi poslali Rešad Besničanin, Dragan Dragoljević i Dejan Minić nikad nisu ugledali svetlost dana, mada su uredno pripremljeni za štampu (ostali dobrovoljci su bili u Bovanovoj grupi). Budući da su teme manje ili više zastarele, te da je odavno sasvim izvesno da je projekat propao, danas premijerno prezentujem neviđene stranice, pod parolom "da se ne baci".











15.09.2017.

Kad sam bio mlađan moler ja (7)

Ideja je bila: razapeti dva moleraja uz levu i desnu ivicu, povezati ih, i ne preterati sa crnim poljima. Naravno, to je moglo i bez izreza za sliku, ali odlučio sam da sastav učinim upečatljivijim uz pomoć poznatog lica u samom centru mreže (a korist je bila dvostruka, jer sam na taj način sebi smanjio posao).

Moleraji kao zasebne kombinacije nisu mnogo rđavi, no nisam uspeo da ih bolje povežem, pa je sve ostalo na jednom tj. prvom vodoravnom pojmu. U teoriji, zamisao je delovala mnogo naivnije i ostvarljivije, a praksa je pokazala da bi za ozbiljnije tkanje na ovakvom razboju bilo potrebno daleko više vremena od onog koje sam ja bio spreman da uložim. Kao posledice kompromisa, pojavili su se dvoslovi iznad i ispod slike, i mada sam verovatno mogao da ih izbegnem tj. da prednost dam jednoslovima, smatrao sam da je ovakav raspored crnih polja  vizuelno dopadljiviji, a pri tom, dvoslovi predstavljaju bitne spone između levog i desnog krila, jer bi u suprotnom četvoročlani ili petočlani lanci razdvajali polutke.

Neko će možda primetiti da sam molovao s namerom da u donjem delu izvučem još jednu jedanaesticu: ROJEVI PČELA, ali sam naposletku odustao jer mi je to delovalo nategnuto. 

Skandinavka je objavljena u Enigmi 2013. godine. 


12.09.2017.

Vinsent van i Robert de

Ira fon Firstenberg
Da li bi vas začudilo ako biste naišli na pojam GAMA, opisan kao moreplovac, Vasko da (port. Vasco da Gama)? Ili: VINČI - renesansni genije, Leonardo da (ital. Leonardo da Vinci)? GOG - slikar, Vinsent van (hol. Vincent van Gogh)? GOL - državnik, Šarl de (fr. Charles de Gaulle)? NIRO - glumac, Robert de (eng. Robert de Niro)? PJERO - fudbaler, Alesandro del (ital. Alessandro del Piero)? HEVILEND - glumica, Olivija de (eng. Olivia de Havilland)? BONDONE - slikar, Đoto di (ital. Giotto di Bondone)? ROSA - automobilista, Pedro de la (šp. Pedro de la Rosa)? Itd.

Zapravo, takvi primeri se često sreću u ukrštenim rečima i križljkama. Recimo, RONSAR (fr. Pierre de Ronsard), iako često gostuje u mrežastim zagonetkama, retko ili nikad ne nosi sa sobom predlog de. Takođe: MARIVO (fr. Pierre de Marivaux),  LAMARTIN (fr. Alphonse de Lamartine), BALZAK (fr. Honore de Balzac), NERVAL (fr. Gerard de Nerval), NOAJ (fr. Anna de Noailles), AMIČIS (ital. Edmondo de Amicis), KIRIKO (ital. Giorgio de Chirico), SPINOZA (hol. Baruch de Spinoza), VALERA (ir. Eamon de Valera)... A sve to je opravdano koliko i hipotetički slučaj GOL - Šarl de.

Klajn ističe da predlozi nisu delovi prezimena jedino u španskom i portugalskom jeziku, a to znači da je SERVANTES ispravnije nego De Servantes (šp. Miguel de Servantes), da je bolje reći LOJOLA nego De Lojola (šp. Ignacio de Loyola), VEGA, ne De Vega (šp. Lope de Vega), FALJA umesto De Falja (šp. Manuel de Falla), UNAMUNO (šp. Miguel de Unamuno), SARASATE (šp. Pablo de Sarasate), ONJA (šp. Pedro de Oña), ALENKAR (port. Jose de Alencar)...

Šta je sa FON (nem. von)? Uglavnom izostavljamo ovu plemićku titulu, mada bi je - po slovu zakona - uvek trebalo upotrebiti uz prezime. Eto, nekad je velika enigmatska zvezda bila glumica i švabijska princeza IRA FIRSTENBERG (nem. Ira von Fürstenberg), a valja spomenuti i neka enigmatski neodoljiva prezima, uz koja nam - usled doslednog izostavljanja - predlog fon više ne paše: KARAJAN (nem. Herbert von Karajan), ARNIM (nem. Achim von Arnim), DENIKEN (nem. Erich von Däniken), ARKS (nem. Cäsar von Arx)... Zanimljivo je da se danski reditelj FON TRIR (dan. Lars /von/ Trier) gotovo uvek pojavljuje sa kvaziplemićkom titulom - koju je sebi nadenuo iz sprdnje!

Šta činiti? Pa, ništa: ako vam Mopasan zvuči prirodnije ili zgodnije nego DE MOPASAN (fr. Guy de Maupassant), imate alibi u vidu višedecenijske prakse koja je i dovela do toga da vam neispravno deluje ispravno. Isto tako, DE MONTENJ će zauvek biti Montenj (fr. Michel de Montaigne), Betoven neće naprasno postati VAN BETOVEN (nem. Ludwig van Beethoven) i sl. Ukratko: gotovo uvek možete dodati predlog tj. član ako postoji, čak i kada je reč o španskim i portugalskim prezimenima (jer - prosto - naša praksa to dozvoljava), ali takođe - skoro uvek možete i da ga ignorišete (osim u ukorenjenim, nedeljivim celinama, poput onih iz prvog pasusa). 

11.09.2017.

Drži slovo Zekić Novo (18): Riječi "lake", riječi "teške"


Ko zna kad je to počelo i ko je počeo;  ne pretjerano suvislu "propagandu" o enigmougodnim riječima, i naravno onim drugim. Najizrazitiji "predstavnici" nepoželjno-nepoćudnih riječi, ili "onih drugih", jesu ANANAS  i  BANANA. Mene što se tiče, ponekad mi je žao što se ananas ne zove ANANANAS, a banana BANANANA, pa bi to bile riječi dostojne i same TANITE  TIKARAM

Valjda je, negdje u isto vrijeme, počelo stvaranje KULTA suglasničkih i samoglasničkih grupa. Lično, ni danas nisam siguran koliko te skupine doprinose kvalitetu jedne ukrštenice, a o tome šta znače jednom prosječnom rješavaču da  i  ne govorimo. Nadam se da protagonisti skupina neće ustvrditi kako je  MRŽNjA ljepša od LjUBAVI, RUŽNOĆA ljepša od LjEPOTE, itd.

Još je čudnije omalovažavanje  cijelih vrsta riječi,  posebno  glagola i naročito njihove omražene "povratne  podvrste". Društvo im prave pridjevi, a njihovi prisvojni oblici su naprosto satanizovani. Nisam čuo primjedbe na sijaset … ITIS-sufiksa,  koji su valjda "kulturni" povratni glagoli bez "e" na kraju.

A "teške" riječi?  Možda nije prava kvalifikacija u  naslovu, ali se u enigmatskom žargonu može čuti. Tu prednjači STRŠLJEN  i  -ŠKRŽNjAK, bez obzira na prefiks. Njih sam, baš zbog "čuvenja" ukrstio  i  na ovom blogu u bjelini 7x7.  Priložena  ukrštenica je takođe posljedica jednog čuvenja.  Naime, moj poštovani drugar JAGO mi je jednom prilikom rekao da bi bilo zanimljivo u bjelinu  8x8 uvrstiti i jednog PREDNjOŠKRŽNjAK-a, što mu nisam nikako mogao "odbiti".

I na kraju; poštovane kolege: manimo se mjerenja i odmjeravanja "kaloričnosti" riječi. Za to ne postoji mjerni instrument, a i  onako je to u domenu ukusa.

Novo

08.09.2017.

Prvo, pa Bravo

Bravo skandi 51, novembar 2000
Na ovom blogu su nekoliko puta spomenuti moji maloletnički enigmatski ogledi, no malo ko je video prve objavljene radove iz 2000. godine. Da me neko, ne daj bože, ne bi preskočio pri nabrajanju enigmata XX veka, u ovom postu navodim detalje, i dokaz da sam i u prošlom milenijumu bio prisutan u enigmatskom svetu.

Ne sećam se baš kako i zašto sam rešio da radove pošaljem Branislavu Stankoviću tj. enigmatskoj mini reviji Bravo skandi, ali znam da sam u julu 2000. pripremio 15 do 20 rukom opisanih skandinavki. Sačuvao sam sve originale iz tog vremena, samo nisam siguran koliko sam kopija otpremio, niti znam šta je sve objavljeno. Nisam dobio odgovor od urednika (ne samo od Stankovića, nego ni od ostalih kojima sam slao predstavke), a  tokom 2001. nisam uzimao Bravo skandi

Pažljivo sam pratio brojeve od avgusta do oktobra (list je izlazio jednom mesečno), i onda se u broju 51, na strani 4 napokon pojavila moja skandinavka. Potpisan sam okrnjeno, kao M. Marković, i premda mi se to nije svidelo (jer valjda nisam mogao da se hvalim okolo), bio sam vrlo ponosan.

Bravo skandi, Mladen Marković
Ta prva skandinavka je, objektivno, bila skaradna. Slučaj je hteo da urednik iz hrpe odabere najstariji rad, nastao bar godinu dana ranije, ali možda to i nije bilo slučajno: od svih koje sam poslao, taj je bio najamaterskiji, pa pošto sam u pismu naveo da imam 16 godina, ozbiljniji sastavi su verovatno bili pod sumnjom (kasnije sam saznao da u ovom esnafu ima i prepisivača, te su paranoični zanesenjaci sva nova lica dočekivali sa podozrenjem, kao potencijalne prevarante, a možebiti i kao lovce na enigmatsko zlato i drago kamenje). 

U epohalnom broju Bravo skandija autori su bili (po zastupljenosti): Žarko Pešić, Vojislav Skoko, Krsta Ivanov, Karlo Vereb, Branko Nikolić, Slavko Bovan, Jovan Nedić, Rajko Kuzmanović, Pavlina Levkovski, Mihailo Reljić, Milinko Pučijašević, Jan Bažik, Saša Čolaković, Danica Mašić, Srboljub Milovanović, Miroslav Živković. Kvalitet ukrštenica je generalno na vrlo niskom nivou, tako da se moj prvi rad savršeno uklopio u zbirku šunda

Bravo skandi 51, strane 2 i 3
Od 25 skandinavki, samo 5 nije sadržalo belinu 6 x 6! Vizuelno, sve su bile vrlo slične, ali ni sadržinski se nisu mnogo razlikovale, pa iako je gro autora renomirano - bezmalo svi radovi imaju amatersku strukturu. To znači sledeće: Pešić - zakerati, anomalija, raširiti, Manasija, Danaja, istresanje; Skoko - stabilitet, Karamanija, akolit, Mađarica, Boranin, ratariti; Ivanov - kazamat, Ararat, nadglasati, okorine, varenika, Onatas (...) Naravno, tu je i vrhunski dunster i antitalenat Nikolić sa kombinacijama poput: stomak, varati, imaret, lanara, Erinije, nacija, no ovde nije crna ovca, jer ostali odskaču tek za milimetar (ili ni toliko). Kao što rekoh, sastav šesnaestogodišnjeg dečaka je stoga izgledao sasvim normalno, tim pre što sam na vreme shvatio i prihvatio suludi  imperativ: "ako nemaš belinu, kakva god bila, ne možeš da se igraš sa nama!"

U decembarskom broju nije bilo mojih radova, a list je januara 2001. godine prestao da dolazi na kioske u mom mestu. Mislio sam da je ugašen, i da se priča tu završila. 

Ali... godinu i po dana kasnije, u julu 2002. godine, pod filmskim okolnostima, zahvaljujući neobjašnjivoj pojavi koja se zove sinhronicitet, bez traganja sam nabasao na propuštene brojeve iz 2001. i na svoje radove u njima! Naime, bio sam tog leta u Subotici, i zatekao se u perionici automobila blizu buvljaka. Tu sam naleteo na jednog čikicu koji je rešavao ukrštene reči i prišao da pogledam kako mu ide... I vidim da rešava MOJU tematsku skandinavku sa Slađanom Milošević! Pomognem mu da upiše nedostajuća slova, i sav u šoku, pitam ga gde je to našao (i osvrćem se oko sebe, sluteći da sam u skrivenoj kameri). Kaže nezainteresovano: "Imaš tu levo jednog starca koji prodaje stare novine." I zaista - pronađem starca, prelistam sve brojeve Bravo skandija koje je imao, i  tako otkrijem da su moji radovi izlazili tokom čitave godine, odnosno, sve do gašenja!

Kasnije sam, kao student-čergar, izgubio raritetne primerke sa subotičkog buvljaka (onaj prvi je sačuvan jer je bio kod kuće). Ipak, ovde ću prezentovati  rad sa Natašom Ninković iz broja 53 (ili 54) da bih ukazao na jedan kuriozitet.

Bravo skandi 2001, Mladen Marković
Iako se od početnika očekuje naivna struktura, ova belina je prilično čupava, što će reći: strukturom nadilazi standard tog lista, jer kao što sam objasnio, u ogromnoj većini radova nije bilo ničega vrednog pažnje, iliti: smandrljani su za pare, koje je - kaže legenda - Stanković uglavnom isplaćivao unapred. Ja nisam radio za pare, i vrlo je moguće da sam se u pismu odrekao honorara (sirotinja sam postao tek kasnije!), a jedino sam želeo da neko obrati pažnju na mene. Jašta, bio sam diletant, i taj diletantizam se vidi u obilatoj upotrebi infinitiva i lancu crnih polja koji sasvim izoluje donji desni ćošak mreže, ali to ne znači da baš niko od onih kojima sam se obratio nije imao razlog da mi napiše 2-3 rečenice podrške (zapravo, ironija je u tome što me je jedino Stanković uvažio - prosto zato što su mu bili potrebni radovi, pa makar i moji).

Usput, pored spomenute skandinavke sa Slađanom Milošević, objavljena je čitava mala serija tematskih skandinavki bez belina, sa po 5,  6 ili 7 tematskih pojmova, ali o tome ću pisati nekom drugom prilikom.

07.09.2017.

Drži slovo Zekić Novo (17): Tematska ukrštenica

Tematska ukrštenica  bi trebala da sadrži najmanje 2-3 pojma koji je čine tematskom, ali u novije vrijeme je izjednačena sa "tematskim pojmom"; i to jednim jedinim. Najnovija pojava je da se tematski pojam zbog svoje široke poznatosti, upisuje u ukrštenicu. Namjera mi je bila skrenuti pažnju na "tematskost" u većim bjelinama. Nerijetko u tim bjelinama imamo "slučajne teme", a  još nerjetkije se tematskog pojma ili pojmova odričemo za ljubav završetka  bjeline.

Ovu ukrštenicu prilažem kao nastavak  teme o "Autorima i koautorima". Pojam ATIGETI (jedan od hiljadu indijskih univerziteta kojeg nije lako naći ni na internetu)  se crveni od sramote i jada; to je nešto što bi rijetko koji enigmata, pa i ja, stavio u ukrštenicu,  osim za veliku nevolju. Nevolje u ovom slučaju nije bilo, jer je bio poveći izbor: AZIJATI, AMINATI itd, ali je bio zaista trivijalan razlog; uspravni pojam GIB (prezime Bi Džiz braće).

U listu Enigma sve je češća pojava ROKERIJANSTVO (pojam nisam uspio pronaći, pa sam ga lično sročio kao anagram  od sintagme VOJNI ORKESTAR): rok-eksperti vrše pravo nasilje nad autorskim radovima, po cijenu "genetskih malverzacija" kao u GIB-slučaju. Ako pak već postoji "upotrebljiv" pojam u ukrštenici, onda se vrše "samo" intervencije nad opisima. Ovaj slučaj me  se iz nekog razloga posebno dojmio, a bogami i posebno razljutio:  SAM, troslovni pojam koji obično opisujemo riječju "usamljen",  u jednoj mojoj ukrštenici je opisan kao "veliki hit grupe Kerber", što je garant moju "tešku" ukrštenicu učinilo rješivijom. Ima prilično ovakvih slučajeva u mojim radovima, ali ih neću nabrajati, samo bih zamolio "koautore" da stalno imaju u vidu da ispod njihovih hirova stoji nečiji potpis koji, autorima, ni krivim ni dužnim stavlja na teret njihove egzibicije.

Novo Zekić 


06.09.2017.

Nesam školuvala (5): Wundermann

Posprdni komentar koji sam 19. marta prošle godine ostavio na blogu TIO izazvao je neobično veliku pažnju (pogotovo u jednom beogradskom enigmatskom klubu). Naime, Novo Zekić je tada predstavio foto-zapis susreta sa kontroverznim autorom ukrštenih reči Tanasijem Savićem, koji dotle nikome nije bio likom poznat jer je na našu enigmatsku scenu stupio pod stare dane, kao wundermann, otkriće i pulen tzv. urednika jednih čudnih novina.

Pre toga, nekoliko puta sam usputno pisao o prisustvu g. Savića u našoj enigmatskoj stvarnosti, a jednom prilikom sam i usmeno ukazao tzv. uredniku na skandalozno nizak kvalitet kreacija novog saradnika. Da apsurd bude veći, g. Tanasije je dobio rekordan broj strana, jer je te svoje besmislene, monotone ukrštenice, prepune gugl-mikrotoponima sa svih meridijana, transliteriranih imena, indijskih brendova i svakojakog đubreta sa interneta verovatno isporučivao u džakovima. Tzv. urednik, kao površna i neizgrađena osoba, ogrezla u edukativnom mulju i predškolskom shvatanju enigmatike, nije mnogo polagao na sadržaj, pa pošto su sastavi g. Savića pristojno izgledali, u svakom broju ih je bilo mnogo više nego što razum može da opravda. 

Istina, estetska crta je od samog starta bila evidentna kod g. Savića - ali mu se stvaralački domet završavao na organizaciji crnih polja. Po svim ostalim kriterijumima, uključujući onaj najbitniji: kvalitet reči, pripadao je enigmatskom dnu. Ako se talenat za ukrštanje ne vidi već na početku, to je siguran pokazatelj da uopšte ne postoji. Kod g. Savića se nije video. Favorizovanje jednog takvog autora je počelo da vređa enigmatsku tradiciju i enigmatiku uopšte, a situacija je naročito bila uvredljiva za nas koji smo godinama radili za taj časopis besplatno (kasnije za neke smešno sitne pare), i to najbolje što umemo. Nije bilo sporno samo to što je Tanasijev honorar bio veći od npr. Novinog, tj. to što je ovaj prvi imao pet puta više strana od ovog drugog, već smo objektivno upali u zonu sumraka zahvaljujući odsustvu reda, smisla i logike.

Elem, komentarišući fotografiju koju je Novo podelio sa kolegama, između ostalog, napisao sam: "Jedno vreme sam sumnjao da je to robot ili vanzemaljac, i prijatno sam iznenađen podatkom da je ipak u pitanju živ čovek. To valjda znači da i dalje može da uči i da se razvija, pa ima nade da će jednom naučiti ili bar priučiti srpski, naći neku literaturu koja će mu pomoći da se upozna sa elementarnim pravilima transkripcije, pa shvatiti da nije baš sve što se može naći na internetu dobra građa za enigmatske kreacije, pa kad sve to pohvata možda će prestati da ukršta mesta u Mozambiku sa brdima u Hondurasu... a možda će jednog dana naučiti i da, makar iz fazona, izbegava beskrajne monotone nizove slova tipa atanatizacija, kao i da je mnogo važniji sadržaj ukrštenice nego vizuelni efekat. Doduše, za te novine u kojima se pojavljuje i nije mnogo važno da sve to nauči jer aktuelni urednik zna još manje od njega, tj. skoro ništa, ali ako ima ambiciju da jednom stvarno postane enigmata (po slici bih rekao da tek ima 60-70 godina, a to su u srpskom enigmatskom bratstvu srednje godine, takoreći kasna mladost), preporučujem bukvar za početak."

Kasnije nisam pratio taj list i stvarno ne znam šta se dešavalo sa g. Savićem u proteklih godinu i po dana. Da li je usvojio neku kritiku, da li se popravio, napredovao u bilo kom pogledu? (pitanje "da li je postao gori?" nema smisla, jer je to i teoretski nemoguće). Sada više nije početnik, već 3-4 godine aktivno ukršta, i - bez obzira na rano detektovani nedostatak talenta - ipak se mogao očekivati nekakav, makar minimalni, pomak na račun iskustva. To prosto tako ide kod svih koji su sposobni da se usavršavaju i oblikuju kroz praksu, pa ako odbacimo predrasude - nema razloga za apriornu diskvalifikaciju pripravnika u sedmoj deceniji (štaviše, podržavam i starce koji u 75. upisuju fakultete, uče jezike, prave decu... ko zna, možda nas već sutra obraduje vakcina protiv smrti, možda je budućnost pred njima). 

I, bejah vrlo prijatno iznenađan kada juče na jednom blogu naleteh na skeniranu stranicu sa svežim radom g. Savića. Ko velim: taj blogovlasnik meće na blog svašta i hronično brka pojmove ukrštenica i belina, ali nije valjda totalno prolupao da citira đubre... osim, ako nije hteo da na taj način perfidno podrži negativnu enigmatsku  pojavu u cilju dalje manipulacije starcima, potencijalnim klakerima, koji i ne traže više od sitne pažnje i tanjira tople pileće čorbice. 

Evo te skandinavke:


Ne izgleda rđavo, zar ne? Fino, sve belo pored slike, crna polja raštrkana, svega jedan dvoslov... ma, lepota! Rekao bi čovek: isto tako izgledaju i radovi iskusnih profesionalaca. Tačno... ali, ovaj autor je od samog početka mesio pite od go*ana, tj. vizuelno je oduvek bio solidan. Zato,  hajde da ostavimo po strani pakovanje i da vidimo kakav je sam proizvod iliti sadržaj ukrštenice:


Uh... Šta reći, sem: što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Da li jedan zdrav enigmatski mozak može da poveruje da je ovako nešto objavljeno u bilo kakvim novinama, makar bile seoske, makar ih štampali u 100 primeraka i besplatno delili pijačnim prodavcima, makar ih uređivali umno zaostali ljudi... i to u septembru 2017. godine?! Ranana, emanat, Perota, aramon, ritava, akolit, reparator, Amerikanac, narator, natoviti se, atanatizam! Ovako nešto nije viđeno najmanje 10 godina, od povlačenja g. Nikolića iz sveta enigmatike (dobro, de, viđeno je kod g. Dodevskog)! A pogledajte tu buvlju internet pijacu van beline: ZEST - začin od pomorandžine kore (!!!), EKTANON - vrsta insekticida (!!!), MADI Ruštu - turski fudbaler (!!!), ARARABA - tropsko drvo (!!!) (iako sam se nadao, nema šampona za kučiće)... Pa, tu amarant, apelat, Arenas, anali, agar... možda samo treba dodati atamana i jedan ananas da kolekcija bude potpuna... Nema ananasa, nema ni banane, ali zato je tu tanana (valjda da pravi društvo Ranani), pa Atila Vari, i naposletku LJETO, kao setni pozdrav ijekavcima od braće ekavaca na pragu jeseni. Impresivno. Potresno. Jezivo.

05.09.2017.

Ikona bez A

Da li se i vama pri sastavljanju često nameće četvoroslov IKON? Ako je odgovor potvrdan, a nemate kvalitetan opis - na pravom ste mestu. 

U jednoj križaljci Pere Galogaže (Feniks 556), ovaj pojam je opisan kao: časopis (godišnjak) u izdanju riječkog Centra za ikonografske studije. Kao autor koji godinama izbegava taj niz, obradovao sam se što ću bez zadrške moći da ga koristim u križaljkotvorstvu, ali deo problema je ostao nerešen - jer časopis Ikon verovatno nije poznat van Hrvatske.

Onda sam se setio svog rukom pisanog enigmatskog rečnika iz srednjoškolskih dana. Tu sam beležio zgodne pojmove iz rešenih ukrštenica, najčešće uz reference (ime autora, naziv i redni broj časopisa), i mada sam kasnije prekucao dobar deo sadržaja, neki pojmovi su ostali zarobljeni između korica. Kao kroz maglu sam zapamtio da je IKON jedan od njih. 

Dakle, u mom starom rečniku piše: IKON - estetska figura (Bovan, Huper 146). Međutim, nikada nisam sreo tu reč u nekoj drugoj ukrštenici, nisam je video u kakvom rečniku na glasu i nije mi poznata iz teorije književnosti, te sam je izostavio pri prekucavanju s uverenjem da je pogrešno notirana (a, razume se, taj broj Hupera mi više nije bio dostupan).  

I, gle: u Rječniku stilskih figura Krešimira Bagića (knjigu možete preuzeti OVDE), na strani 146 piše sledeće: IKON je vrsta hipotipoze (bogat, precizan i kompleksan opis koji živo predočava scenu, predmet ili osobu), i označava precizan opis nekog fizičkog predmeta. Na strani 259 spominje se u drugom značenju (bližem onom iz Bovanovog arsenala), kao jedan od grčkih naziva za figuru reči (trop) koja se zove poredba/poređenje (grč. Eiκov). 

Iva Ikon
No, to nije sve: jedna neobična dama iz sveta muzike, gospel pevačica i pijanistkinja rođena u Beogradu kao Iva Cojić, gradi karijeru pod pseudonimom IVA IKON. Nastupa širom sveta, od Njujorka do Ljubljane, prošle godine je gostovala na Džibonijevom koncertu, i redovna je učesnica festivala umetničke muzike u Srbiji i regionu. Izuzetna umetnica koja, bez sumnje, zaslužuje enigmatsku pažnju (za početak: izvolite, osvežite svoje magične kvadrate 7 x 7). 

Uzgred, broj mogućih završetaka četvoroslovnog niza IKO_ nije veliki: IKOM se u križaljkama obično opisuje kao hrvatska kovnica, a u ukrštenicama kao grad u Nigeriji; IKOS - crkvena pesma, deo akatista, i Rože IKOR (fr. Roger Ikor) - francuski književnik (kod Reljića: Žan Ikor, grafija nepoznata, nepotvrđeno).

04.09.2017.

Cvet na bunjištu

Dragan Dragoljević
Dragan Dragoljević, predstavljen na ovom blogu pre bezmalo tri godine kao dečko koji obećava, bez obzira na sve prepreke i neprijatnosti koje enigmata u Srbiji mora da podnese, ni u jednom trenutku nije odustao od sastavljanja ukrštenih reči, i danas se o njemu može govoriti kao o sasvim izuzetnoj pojavi u raštelovanom srpskom enigmatskom sistemu. Slikovito: kao o cvetu koji je iznikao iz gomile đubreta.

Tokom prethodnih godina, njegovi radovi su objavljivani u Enigmi, pa oni koji su periodično ili redovno uzimali taj list, verovatno već znaju po čemu se Dragan kao autor razlikuje od svih ostalih aktivnih kolega: on, pre svega, ima redak smisao za upotrebu jezičkog blaga, nije operisan od originalnosti, voli da istražuje i - što je vrlo bitno - nije opsednut belinama. S obzirom na to da nam je novo doba dalo i mogućnost da na guglu bez po muke pronađemo "opis" za svaku besmislicu, nije zgoreg primetiti da je on i u tom pogledu uzoran sastavljač. Poređenja radi, u sastavima autora sa mnogo dužim stažem često srećemo potpuno sumanute nizove slova tj. reči koje ne označavaju skoro ništa, niti imaju ikakve veze s našom kulturom, dok Dragan informacije sa interneta, kad baš mora, koristi dozirano i smisleno, što će reći: bira samo pojmove koji imaju neospornu sadržinsku težinu.

Koliko sam mogao i umeo, učestvovao sam u njegovom enigmatskom obrazovanju. Zasipao sam ga savetima tipa: "nemoj ovo", "nemoj ono", "sam sebe guraš u enigmatski podrum korišćenjem glupih reči", "konstruisanjem omalovažavaš kombinatoriku", "beline ničemu ne služe ako liče na serijske" itd. Uvek sam strpljivo odgovarao na sva njegova pitanja, procenjivao radove, usmeravao, ispravljao, sitničario, hvalio... U stvari, mrcvario sam ga kao da će - ako dobro izuči školu - dobiti angažman u Njujork tajmsu. I mada sam se vazda trudio da ga uključim u enigmatske projekte u kojima sam učestvovao ili sam samostalno pokušao da ih realizujem, od svega nije bilo ništa. Tako je Dragan zašlajfovao u Enigmi, gde već godinama objavljuje po svega 2, 3 ili 4 skandinavke mesečno (dok neki skandalozno slabi autori, mezimci tzv. urednika, imaju po 10). 

Uzgred, ako ESS i dalje postoji, tj. ako se nije pretvorio u sektu, ne bi bilo štetno po nacionalnu enigmatiku da ga uvaženo predsedništvo te prestižne organizacije pozove međ' cenjene autore ukrštenica za dnevne novine sa kojima Piramida i Natošević, tj. tzv. ESS imaju saradnju, naravno, uz svest o tome da on nije na nivou članova vodećih klubova.
 
Ukratko, Dragan Dragoljević je moj najbolji (i jedini) učenik, i veoma sam ponosan na njega. Ja sam mu samo malkice pomogao da izbrusi talenat, ali ono što ga u suštini čini izuzetnim nije blagodet mog uticaja, već slika njegovog sasvim ličnog, nepatvorenog smisla za ukrštanje i potrebe da se izražava kroz enigmatiku. Ilustracije radi, evo nekih pojmova iz njegovih sastava: žgoljavko, ugljevlje, zabrđe, šnenokle, kućevlasnik, zimogroz, izmišljotina, javašluk, bljuzgavica, džabalebaroš, ljuljuškanje, koljivo, plećka, bandoglavac, balavurdija, zvezdarstvo, vodvilj, jednomišljenik, bršljan, čudovište, dogodovština, stranputica, tefter, centurion, hohštapler, egzorcizam, aksiolog, šlafrok, plajvaz, Lefkada, Palčić, Kecalkoatl, Pahomije, Rajhstag, zabavno štivo, kolevka džeza, tinejdžerska serija, malo sutra (...) Dakle, neumoran je u pronalaženju i eksploatisanju retkih, strukturno i sadržinski vrednih reči, pa svaka ukrštenica sa njegovim potpisom garantuje zadiranje u onaj sloj jezika koji svi mi poznajemo i volimo, a enigmatski je zapostavljen. Uz sve to, pun je svežih ideja za tematsku obradu, a to nije nevažno u vreme masovnog plasiranja istih netematskih konfekcijskih ukrštenica sa slikama istih folk pevaljki i istih trećerazrednih glumaca.

Za ovu priliku, poslao je jednu nesvakidašnju, još uvek neobjavljenu skandinavku, u kojoj je demonstrirao svoje sada već nemalo iskustvo, ambicije i inovativnost: sve reči (osim jedne) su petoslovne i jedanaestoslovne, a PDR iznosi 6, 38! Koristio je raspored crnih polja karakterističan za englesko govorno područje, ali na vrlo poseban, matematički način, i ne samo da takva ukrštenica još uvek nije viđena kod nas, već verovatno ni u budućnosti nećemo često viđati slične, jer - koliko god nekome naivno izgledao ovaj pačvork od belina 5 x 5 - zaista nije lako napraviti pristojan skelet od 8 jedanaestica. Enigmagika čestita Draganu, svom najdražem pratiocu. :)


Autor: Dragan Dragoljević


01.09.2017.

Beline, i kako ih se rešiti

I

Ludih devedesetih, u vreme kada sam se zainteresovao za enigmatiku, pre svega za ukrštene reči, srpski enigmatski časopisi su već bili pogođeni krizom identiteta, i bilo je teško pronaći nešto vredno i uzorno u poplavi autorske i neuatorske konfekcije. Na ovom blogu je mnogo puta obrađivana besmislena masovna imitaciji modela 6 x 6, i prećuto ili otvoreno nametanje šablona saradnicima, što je vrlo brzo dovelo do potpunog gašenja kreativnosti, ali ćemo to još jednom elaborirati, kako bi kontrast na koji želim da ukažem bio očigledniji.

Recimo, u Huperu, listu koji je tokom čitave te decenije okupljao najviđenije srpske autore ukrštenih reči (i pojedine diletante koji su vanenigmatskim sredstvima dobijali strane), moda je praćena (i diktirana) tako što je u svakom broju bilo po 80 do 90 % radova sa prokletom imitativnom belinom. Bilo je i autora koji su se odupirali trendu: Mladen Đurđević, Žarko Đokić, Milorad Živanić i Slavko Bovan; Ivica Mlađenović je konstruisao simetrične, arhitektonske likove sa ličnim pečatom, Veljko Dopuđa se držao čuvenih stepenastih belina, a najveću stilsku raznovrsnost je demonstrirao Rešad Besničanin  (sticajem okolnosti, rano je napustio ekipu). Svi ostali (ili gotovo svi) su se besomučno trudili da što više liče jedni na druge, da se ponište kao ličnosti, da nedostatak ideja nadoknade oponašanjem i da, razume se, ispune očekivanja uz najmanji utrošak energije. 

Zapravo, moda 6 x 6 je ponizila zdravi smisao za ukrštanje, odbacila ličnost autora kao tehnološki višak, i naposletku uništila srpsku ukrštenicu. Tu belinu, uz malo vežbe i truda, mogao je da napravi bukvalno svako... i svako je pravio. Ako je to odbijao, a nije imao minuli rad kao pokriće za neposlušnost, proglašavan je lošim sastavljačem i fušerom. Tako je došlo do apsurdne situacije u kojoj su npr. Branko Nikolić ili Milenko Mijatović, dva izrazito slaba autora, postali vrlo kurentni u autorskim časopisima, pa i u Huperu, odnosno poželjniji od onih koji nisu bili spremni da izigravaju ovce.

U teoriji, karakter se vrlo visoko kotira, pa svako malo neko nekog kori zbog ljigavosti. U realnosti, kad čovek ima karakter - to mu je čist minus. Čak i u enigmatici. Da se razumemo: ljudima koji nemaju ličnost je mnogo lakše, jer nemaju šta da guše u sebi prihvatajući tuđe ponižavajuće uslove: oni mogu da se sakriju iza reči fleksibilnost, mogu sebe da predstavljaju kao praktične, snalažljive, inteligentne - prosto zato što im je inteligenciju u stomaku, a od nervnog sistema nemaju ni kičmenu moždinu, a kamoli ono gore

I tako su fleksibilni srpski enigmati bez kičme i mozga oterali iz ukrštanja sve oblike igre, izazova i gimnastike uma. "Biti ovca" je postalo conditio sine qua non, urednici su izričito zahtevali od saradnika da prave iste ukrštenice, a albomaniju su mogli da ignorišu samo slobodni strelci, poput Vojina Krsmanovića. Uz sve to, neki izrazito talentovani belinaši (kao Nebojša Dragomirović) su uporno premašivali nepisanu normu, stvarajući iluziju mediokritetima da su i oni na pravom putu (hipotetičko razmišljanje jednog mediokriteta: "Ja ne umem kao on, ali ću zato napraviti 10 komada sa 6 x 6, sa restoranima i atamanima, urednik će biti oduševljen, fino ću zaraditi i ič se neću mučiti"). 

Jan Bažik je tako objavio milion ukrštenica u svim mogućim listovima - a nijedan od njegovih sastava nije zaslužio da bude zapamćen (ono malo što je bilo izuzetno je citirano na ovom blogu). I ne samo on: Mihailo Reljić, Žarko Pešić, Milinko Pučijašević, Vojislav Skoko, Saša Čolaković i još xy fleksibilnih i hiperproduktivnih čija imena ne vredi ni spominjati, jer, realno, nisu dali nikakav doprinos enigmatici. Radili su samo za pare, plaćeno im je i tu se priča završila. To što su prodali možemo da računamo u enigmatiku, a i ne moramo, jer je to isto kao kad bismo za babu koja primitivnim nerotkinjama prodaje vodicu protiv steriliteta rekli da je doktorka.

Ukratko, 1999. godine, pri kraju te kobne decenije, srpska ukrštenica je vrednovana isključivo kroz beline. Četvrtaste, naravno.  Ništa drugo nije imalo prolaz i nije bilo bitno. A od svega nije ostalo ništa.

II

S obzirom na to da nisam bio u prilici da pratim hrvatsku enigmatiku, dugo nisam znao da tu blizu stvari stoje sasvim drugačije. Autor u Hrvatskoj nije (bio) precrtan i obezličen, niti doveden u poziciju: budi ovca il' te biti neće. Ima i tamo imitiranja, ali ne besmislenog i bukvalnog kao kod nas: imitacija je hrvatskim križaljkašima sredstvo za ispitivanje mogućnosti i pronalaženje sopstvenog mesta na hijerarhijskoj lestvici, pa kad npr. Robert Pauletić objavi nešto nesvakidašnje, sledi replika ili obaranje rekorda. No, iako su takve senzacije dočekivane sa ovacijama, u svakodnevici autori nisu bili opsednuti željom da liče na senzacionalistu ili druge kolege, niti su urednici to od njih tražili. Tamo se negovala, i još uvek se neguje, autentičnost. Ne samo odozgo, iz pozicije moći, već i odozdo, iz pozicije stvaraoca koji, po logici stvari, ima potrebu da bude svoj i inovativan. 

Nedjeljko Nedić, sjajan autor križaljki, istraživač granica kombinatorike i enigmatski hroničar, na svom blogu (OVDE) navodi spisak svih križaljki sa molerskim belinama 5 x 14 koje su objavljene u hrvatskim časopisima od 1987. godine do naših dana. Eto, taj spisak vrlo precizno oslikava trendove u jednom uređenom enigmatskom sistemu: kombinatori idu jedni za drugima, ali ne u pravcu mraka i besmisla kao srpski autori, već prema afirmaciji kroz dostizanje najuspešnijih. Pored spomenutog pionira Pauletića, na listi su: Enes Gudić, Mate Medvidović, Nedjeljko Nedić, Ivica Šako, Antun Cvitković, Jovan Nedić, Vojin Krsmanović, izuzetni Željko Jozić (sa čak 8 takvih moleraja i rekorderskim 6 x 14), te Božidar Šimundža, pasionirani korisnik patenta (preko 50 replika). Razume se, neki autori su majstorski odgovorili na izazov, neki su bili blizu uspeha, a neki su samo pokušali, ali sve se piše, i - što je najvažnije - zapisano ima svoju svrhu: govori o esnafskim ambicijama i razvoju oblasti kroz pozitivno podražavanje. 

Da li u srpskoj enigmatici postoje slični hronološki spiskovi? Nažalost, u periodu koji je Nedjeljko prečešljao, srpska ukrštenica se razvijala samo u korist fleksibilnih, tj. naniže tj. prema dnu. Retki pojedinci koji u kreiranju upotrebljivih belina bez tržišne vrednosti vide intelektualnu provokaciju su: Jadran Goloigra, Novo Zekić, Sreten Perić, Rešad Besničanin, ja i nekoliko prolaznika. Sve liste koje bismo napravili, svele bi se na ponavljanje ovih imena po različitom redosledu, i uglavnom bi se odnosile na četvrtaste beline. Osim Rešada i mene, niko nije imao dovoljno entuzijazma za okušavanje u drugim teškim stilovima. Osim mene, za 30 godina se nije pojavio niko ko ukrštanje shvata kao stvaralaštvo sa korisnim varijetetima. 

Dakle, umesto o belinama koje služe za afirmaciju i uspostavljanje hijerarhije kao u hrvatskoj enigmatici, srpski hroničari bi - ponosni na nacionalne enigmatske rekorde - mogli da pišu o tome koliko je miliona ukrštenica sa istom ili sličnom belinom 6 x 6 (ali sa različitim slikama!) produkovao njihov bos & comp. To bi izgledalo ovako: 1987 - 200, 1990 - 300, 1998 - 800, 2005 - 400 000, 2013 - 1 500 00, 2017 - 6 000 000. Takođe, mogli bi da pišu o tome koliko je ko ukrštenica objavio bez honorara, u korist duševno obolelih urednika (tu bih ja, bez obzira na najkraći staž, verovatno bio prvi sa blizu 1000 komada), a široku publiku bi ludo zabavilo i upoznavanje sa bližom istorijom krovne organizacije srpskih enigmata, pod imenom ESS, kao i njenih grobara.

Konačno, naše enigmatske liste sa "naj-ovim" i "naj-onim" - to se mora imati u vidu - prevazilaze nacionalne teritorijalne okvire i kandiduju nas za najgore u galaksiji. Pitanje je da li u svetu uopšte postoji država u kojoj je autorski rad ovog tipa za kratko vreme toliko obezvređen i obesmišljen (možda se tako nešto desilo u Azerbejdžanu ili Laristanu, treba proveriti), ali je sasvim izvesno da smo do propasti putovali preko slavne beline 6 x 6. Ona je bila uvod u apokalipsu i izvanredni instrument za srozavanje kriterijuma na nivo kretenizma, kao i za izbor tog kretenizma za dominatni pravac "razvoja".