Pogled u prošlost: Šta je objavljeno u Enigmi 1985. godine?

Piše:Milan Šaban

Enigma br. 1546

18. mart 1986.

Obično se po završetku kalendarske godine svode računi. Glavni i odgovorni urednik priprema rezultate poslovanja, a mi enigmate, imajući u vidu praksu koju smo prihvatili u prošloj godini, sačinili smo pregled enigmatskog dela u listu. Pregled ima elemenata koji su interesantni za sastavljače, ali i za rešavače. Pa, evo nekih činjenica:

U protekloj 1985. godini objavljeno je 1670 enigmatskih priloga.* Ove priloge je uradilo 125 saradnika, neko više, neko manje. 

Po vrstama zagonetaka, najbrojnije su, to je i shvatljivo, ukrštene reči. Objavljeno je 510 skandinavki i 241 klasična ukrštenica. Prostorno, to je glavnina enigmatskih stranica lista, a u odnosu na ukupno objavljeni broj radova 45 %. Objavljeno je i 17 ukrštenih slogova, 54 magična lika i kvadrata, 36 osmosmerki, 31 ispunjaljka i 41 konjićev skok. Rebusa, uglavnom slovnih, bilo je 281, a anagrama, što klasičnih, što u stihu, 367. Ostatak čine raznovrsni radovi koje mi u redakciji nazivamo sitnim radovima, ali ne u smislu njihovog kvaliteta.

Gro ukrštenih reči, klasičnih ili skandinavki, sačinili su: Milan Jelenković (80), Zoran Zeljković (60), Rešad Besničanin (58), Dušan Kos (47), Mihailo Reljić (46) itd. Osmosmerke je najčešće potpisivao Branko Stojanović, a rebuse Momir Vučenović. Anagrame u stihu sa uspehom je pravio Živan Perić, dok je pravilne magične kvadrate sa mora slao Boris Babič. 

Interesantno da je ukrštene reči radilo 78 sastavljača, rebuse 36, anagrame 28 itd. 

Ostaje da mi u redakciji iz ovih cifara izvučemo naravoučenije. Vama sastavljačima dugujemo zahvalnost za veliki odziv. Ukoliko neko smatra da je protekle godine bio zapostavljen, ova godina je prilika da se ispravi "kriva Drina". Pozdrav svima. 

*Enigma je bila nedeljnik na velikom formatu i imala 28 strana, od toga oko 15 enigmatskih. Ako su u 1985. godini izašla 52 broja, to znači da je u proseku bilo 32, 11 priloga po broju. Računajući svaku zagonetku zasebno, a ne kao celinu (npr. anagrami u stihu su uvek objavljivani u blokovima od po 5, 6 ili 7, rebusi takođe itd.), u broju u kom je objavljen citirani tekst ima 35 priloga. 

Divna Milka

Postoji nekoliko ličnosti sa naše javne scene kojima sam se celog života divio. Milka Stojanović (1937 - 2023) je jedna od njih i najmanje što mogu da učinim nakon njenog odlaska je da joj posvetim objavu, tim pre što u njenom imenu ima i malo enigmatike. 

Nekom zgodom sam na blogu već izneo otkriće da uz ime i prezime ove sjajne umetnice savršeno prianja petnaestoslovni niz "operska pevačica". Istina, postoji još nekoliko njenih poznatih koleginica uz čija imena taj niz naleže s kraja na kraj, poput Radmile Smiljanić, ali samo par MILKA STOJANOVIĆ - OPERSKA PEVAČICA može besprekorno da se pozicionira i uz ivice, i u sredini... i kako god želite. Za jedne novine sam 2011. godine radio skandinavku sa takvim molerajem, no nisam uspeo da pronađem rad i zato sam napravio novi, skroman, ali ilustrativan. 

Ne znam za druge slične slučajeve, ali čini se da je Milka u svom imenu od rođenja nosila sudbinu - samo je to trebalo pročitati enigmatskim instrumentima. Pre svega, nosila je ime velike prethodnice Milke Trnine, i to sasvim slučajno jer joj roditelji (inače, poštanski službenici) nisu svesno odredili put. Zatim, neobično je dugačak spisak reči koje se mogu ekstrahovati iz njenog imena i prezimena, a usko su povezane sa njenom karijerom. Na tom spisku su neke opšte imenice kao "vokal", "slava" i "visina", ali su mnogo indikativniji pojmovi: ITALIJA, MILANO, MOSKVA, a naročito transkripcije SKALA, KALAS, TOSKA i ATILA. U Milanskoj skali je učila pevanje, Marija Kalas joj je bila uzor, pokorila je moskovski Boljšoj teatar, kao Pučinijeva Toska je postigla izvanredan uspeh u Metropolitenu i širom sveta, a "Atila" je Verdijeva opera u kojoj je tumačila lik Odabele po kojoj je pamti operska publika sa svih meridijana (a prvi put je izvedena u Srbiji sa njom u glavnoj ženskoj ulozi). I naravno, tu je i MONAKO, kao deo prezimena jednog od najslavnijih tenora 20. veka, Marija del Monaka, sa kojim je često delila pozornicu.

Milka Stojanović je bila dramski sopran mecosopranske boje, što je izuzetno retka vokalna pojava. Debitovala je kao Amelija u Verdijevom "Balu pod maskama" i rano je prepoznata kao verdijanka ili verdijanski sopran italijanskog senzibiliteta. Tokom karijere je otpevala sve glavne uloge u Verdijevim operama i ima svoju odrednicu na listi najboljih interpretatora u muzeju Vila Verdi (na toj listi je i Zinka Kunc, Milkina mentorka). Nije imala ni 30 godina kada je kao zvezda Metropolitena nagrađena "Zlatnim glasom" (pevala je 11 glavnih uloga tokom prvih godinu dana!), te po izboru stručnjaka  i metropolitenske publike u njujorškom časopisu "Opera news" proglašena jednim od dva najlepša ženska vokala 20. veka, uz Renatu Tebaldi, dok su muški deo kvarteta činili Mario del Monako i Benjamino Đilji. 

Nema potrebe na ovom mestu nabrajati sve njene nagrade i priznanja, niti podsećati koliko je bila cenjena u belom svetu (gotovo nikada nije dobila lošu kritiku za izvođenje!), ali hoću da istaknem zbog čega je ova žena bila istinski vredna divljenja: Milka Stojanović nikada nije izigravala nedodirljivu primadonu, nikada nije obolela od važnoće i veličine i nikada u javnosti nije pravila kult od svoje profesije, a kamoli od svoje karijere. Zapravo, ne verujem da je ikada igde postojala umetnica njenog ranga i renomea koja je bila toliko jednostavna, prizemljena i normalna. Bila je izuzetno samosvesna i kao takva, nikada nije imala potrebu da o svom talentu i umetničkim dometima, a onda ni o svojoj lepoti, stilu, životu uopšte, govori sa mistifikacijama, niti da se ponaša nadmeno, arogantno ili kapriciozno. I s obzirom na to da se konotacija pojma "diva" vremenom pokvarila, našoj Milki najbolje pristaje pridev "divna".  

Iako je u mnogim tačkama prevazišla Mariju Kalas (to naizgled zvuči preterano, ali tako je: karijera Kalasove je trajala vrlo kratko, u drugoj fazi je ostala bez glasa, dobijala je užasne kritike i takoreći bila primorana da se povuče; postala je zvezda tabloida u trouglu Onazis - Kalas - Kenedi i umrla nesrećna, obavijena dimom senzacionalizma), do kraja života je o njoj govorila kao o nedostižnom idealu. Iako je pevala sa najvećim svetskim operskim zvezdama (npr. Lučano Pavaroti je svoju prvu večernju predstavu otpevao sa njom), isticala je da je njen omiljeni partner na sceni Zvonimir Krnetić. Pevala je Titu više od 30 puta. U poznijim godinama, divila se Branki Veselinović (a sakupljala je i lutke, poput nje). Više od 40 godina provela je u braku sa kolegom Živanom Saramandićem (1939 - 2012). Jednom prilikom je ispričala da su jedno u drugom pronašli decu kada su shvatili da neće imati potomke i možda ih je baš zato do Živanove smrti vezivala bezgranična ljubav koju je - kaže legenda - mogao da oseti svako ko bi se našao u njihovoj blizini. Nije joj smetalo što je opera u Srbiji zadnja rupa na svirali i svojim filozofskim odnosom prema stvarnosti prevazilazila je svaki nesklad,  nelogičnost i  nepravdu.  Volela je gotovo sve muzičke žanrove i rado je odlazila na rok koncerte omiljenih izvođača, poput "Bijelog dugmeta". Bila je vrlo vezana za sestru Zagorku, iznad svega verna Beogradu, svojoj zemlji, kulturi, jeziku (uzgred, nesvršeni je student književnosti) i nikada nije želela da živi na nekom drugom mestu. 

Tako je Novo držao slovo (46): Lijepa sjećanja

55 je godina kako je ugledao svjetlo dana prvi domaći strip Mirko i Slavko u epizodi  "Nikad robom". Prošlo je podosta  godina kako sam ovaj rad napravio i poslao Enigmi, ali tu Mirko i Slavko nisu, a očito i  neće ugledati svjetlost dana. Da li nije dovoljno dobar za ukus uredništva ili je samo nepoćudan  demokratski nastrojenom društvancu (sa još poprilično radova, koje kanim u neko vrijeme predstaviti), nije poznato.

Novo (2018)

Na tu temu, Novo je godinu dana ranije u privatnoj prepisci sa mnom podelio i ovo: "Jeo sam se k'o mlad mjesec gledajući enigmatsku naivu uvaženih članova naše enigmatske zajednice. Neke si i sam često pominjao, ali isključivo sa stanovišta ukršteničarskog posmatrača, ali neke i ne, bar ne dovoljno (...) Primjer je Milan Šaban, neka mu je zemlja laka, koji ... još objavljuje. Rekao sam to jednom prilikom i Tošiću kroz malo šaljivo pitanje: "Koja je razlika između mene i Milana Šabana?" Naravno, odgovor nije imao, a on glasi: Milan Šaban je u Enigmi objavio više radova otkako je umro - nego ja otkako sam se rodio!  (...) Pomenutima i nepomenutima je žestoko znao prigovoriti pokojni Ljubiša Jakšić, ali kad fino popije. Jednom mi je ozbiljno zamjerio zašto se i ja ne oglasim takvim povodima. Složio sam se s njim, ali sam mu rekao da je problem u tome što ne pijem“.

Tako je Novo držao slovo (45): Poštovanima s ljubavlju (6)

Vjerovatno ćete se začuditi odakle Jelena Tinska među tako poštovanima s moje strane? Kao pažljiv i učtiv djed morao sam na ovaj način odati priznanje jednoj mnogo dobroj baki. Rad nije naročitog kvaliteta, ali za trećedobnike sasvim je  dovoljno.

Novo (2018)

Napomena blogogazde: Ova ukrštenica je objavljena u nekom broju Enigme, ali s izmenama. Tadašnji urednik Miodrag Tošić je dopisao nekoliko crnih polja i razbio centralnu kombinaciju. Novo je verovao da su "koautorske" intervencije bile neopravdane i zato je želeo da na blogu prikažemo originalnu verziju. 

Posmrtno slovo: Zbogom, Novo

Imenarka-ferderberovka 2015.

 

Zauvek nas je napustio Novo Zekić, u enigmatskom svetu znan i kao: Vojo, Zenon, Ben Kroter, Ranča Moćni, Al Terego. 

Tempo u kom na večni počinak ispraćamo kolege i  druge ljude  potkopava nam duboko uverenje da je priroda, sudbina ili neka viša sila svakom na belom dunjaluku dodelila dug i srećan život i da nebeski sudija uvek svira kraj tačno na vreme. No, spoznaja da kosač ne dolazi ni po redu, ni po šablonu, ni po zaslugama, te da svako može biti sledeći, ne čini nas manje tužnima dok šaljemo pozdrave onima koji su potrošili i poslednje sekunde svog zemaljskog vremena. 

Novo Zekić, zanesenjak renesansnog kova, veseli, skakutavi dečak u glomaznom, tromom telu, razočarani melanholik pod štitom šaljivdžije i jedan dobroćudni brka koji mrava ne bi zgazio, tiho i pomirljivo preselio se u legendu. Ostali su odjeci njegovih zvonkih reči, glagoljivo izgovorenih, nespretno zapisanih i grandiozno ukrštenih, a sasvim je sigurno da će dugo odjekivati. 

Zekića sam upoznao pre 13 godina. Nosio je fasciklu sa svojim neobjavljenim belinama i izgledao kao hrčak koji je sakupio sve svoje plodove i sačekao priliku da  ih pokaže kolegama. Zapravo, bila mu je potrebna podrška, još koje "bravo", možda i malo divljenja. Ne, nije bio skroman: ulagao je ogroman trud u realizaciju svake svoje belinaške zamisli i verovao da zaslužuje kraljevski tretman... koji u novinama nikada nije imao. Naravno, u trenutku kada smo se sreli, znao sam za njega iz pojedinih časopisa, ali moram da kažem da nije bio na listi mojih favorita jer sam prečesto, ako ne i uvek, imao nemale primedbe na sastave koje je potpisivao.

Ilustrovani magični lik, 2017.

Međutim, da bi neko dobro razumeo Zekićevo enigmatsko stvaralaštvo, morao je prethodno da upozna autora kao ličnost. Kada je taj uslov ispunjen, svaka njegova kreacija dobija dublji smisao. 

Bilo je mnogo enigmatskih autora koji su radili bezlično, isključivo prema tuđim zahtevima i očekivanjima, poštujući neka pisana i nepisana pravila, obraćajući se publici, a ne esnafu... i svi mi koji smo imali neke komercijalne interese, razvijali smo se na isti način i kretali ka istom cilju: poništavali smo sebe i sopstvene vizije u korist unificirane proizvodnje. A on prosto nije pristajao na kompromise koji bi mu unizili autentičnost, gotovo nikada se nije spuštao na nivo komercijalne enigmatike i insistirao je na svojoj neprilagođenosti potrošačkom društvu, nalazeći odušak u megalomanskim enigmatskim idejama. 

Ukrštenica, 2018.

Mnogo toga je u Novinom životu i radu bilo paradoksalno: bio je komercijalista koji je tvrdoglavo odbijao da komercijalizuje svoj enigmatski rad; tvrdio je da ima talenta za sve, osim da zaradi novac; imao je široko obrazovanje, ali se često ponašao kao da je jedva pismen; bio je svestan svog larpurlartizma, ali mu nije bilo sasvim jasno zašto drugi nemaju dovoljno tolerancije za njegov slobodni sadržaj. Na neki način, bio je umetnik i verujem da se njegova zaostavština može i treba posmatrati kao originalni pesnički izraz van krutih enigmatskih okvira, ne kao enigmatika za široku upotrebu. 

Nadam se i da će velelepni rečnik o Andriću, koji je Novo završio pre nekoliko godina, jednom stići do svojih čitalaca, te da će se neko potruditi da njegovo pisano i ukršteno životno delo spasi od zaborava doličnom monografijom. To ne bi bila strogo enigmatska knjiga jer ni Novo Zekić nije bio samo enigmata; a ipak, u svemu što je stvarao bilo je enigmatske magije, kao što je i njegovo zagonetaštvo sadržalo veličanstveni obuhvat želja, nada, interesovanja, vrednosti,  poruka i ljubavi. 

Novo je meni zaista bio izuzetno drag. Ne bih mogao da kažem da smo bili prijatelji jer smo se u mnogo čemu potpuno razilazili, ali kad se sve razlike ostave po strani, rekao bih da sam izgubio retko dobrog kolegu, a da smo svi ostali bez  jedne sjajne enigmatske figure, stvaraoca velikog formata i strelca visokog dometa. Bila mi je čast da na ovom blogu objavim feljton "Drži slovo Zekić Novo", kako zbog ekskluzivnih, dotle neviđenih radova, tako i zbog autorovih visprenih i jetkih tekstova. Po njegovoj želji, "Enigmagika" će nas zauvek podsećati na enigmatske čarolije kakve je samo on umeo da iznedri.

Ostalo je nekoliko nastavaka iz 2018. i u narednim danima ću ih publikovati kao posthumni dodatak feljtonu. Danas repriziram neke radove posvećene Zekiću (a bilo ih je mnogo) i premijerno objavljujem nedovršenu karikaturu koju sam pre 5 ili 6 godina nameravao da mu lično uručim... ali, eto, nisam.  

Zbogom, dragi Novo, malo je reći da ćeš nam nedostajati. 

Četiri priče o nama

Razmišljao sam jednog letnjeg dana o tome kako bi svet izgledao kada bi sve institucije – i državne i privatne – funkcionisale kao naša javna enigmatska scena. Dakle, kada bi se kadrovi selektovali na takav način, kada bi slogan „samo nek je jeftino“  istisnuo iz javne upotrebe zastareli stav „najbitniji je kvalitet“ i kada bi mali i veliki privrednici prodavali svoju robu onako kako to čine enigmate. U tom svetu nema evaluacije, nema svesti o tome da najjeftiniji sadržaj ponižava, zaglupljuje, dehumanizuje i čini dugoročnu štetu korisnicima, nema logike i nema budućnosti. 

 

Priča 1:

Neko preduzeće ostane bez čistačice Ružice. I nađu oni drugu, Borku, preko veze, naravno, ali je bar kvalifikovana, ume da barata džogerom, metlom, krpom, ima iskustva, ima CV, portfolio takoreći. I već prvog radnog dana Borka pokaže koliko je efikasna, ubija kako čisti, sve zablistalo do 12, međutim... pred kraj radnog vremena na direktorova vrata zakuca Lidija. Kaže ona: "Dobar dan, da pitam da li mogu da čistim kod vas?", Direktor kaže: "To je gotovo, primili smo Borku." Ali, Liki ne odustaje i nastavlja: "Dišo, brate, ljubim ti se, ja bih čistila za duplo manje pare od nje!" Direktor se češe po glavi: "Ne može za duplo manje, ona radi za minimalac." Liki već ima spremnu repliku: "Nikakav problem, pola meni, pola tebi, dišo, bratski!" Diša 5 sekundi razmišlja da li mu znači još 200 evra i onda preseče: "Dobro, možemo da se dogovorimo. Imaš li neko iskustvo, gde si radila?" Liki će samouvereno: "Radila sam kod Krlje u kafiću i pevala na vašaru!" Direktor se češka po bradi, deluje kao da mu 200 evra nije dovoljno za toliki rizik, pa donosi konačnu odluku: "Može za 150 evra, ostalo meni... ako nemaš ništa drugo da ponudiš." Liki kapira šta se od nje traži, ali nije baš sasvim nemoralna tj. iz principa ne skida gaće. Pristane, tako, da radi 22 dana za ponuđenu trećinu plate... ali čim je zauzela Borkino mesto i čim se raščulo po gradu da sad ona tu ordinira, navalile i druge interesentkinje. Došla neka Lela, hoće da radi za 100 evra i plus da pruža besplatne seksualne usluge jednom nedeljno. Diša taman pristao, kad eto ti Radice koja za te pare pruža seksualne usluge svaki dan + besplatno ispunjava muzičke želje. I naravno, direktor je živ čovek, ima dušu, voli da se omrsi, voli i muziku... tako da tu nije bilo dileme. Kome je uopšte bitno što se preduzeće pretvorilo u svinjac, hodnici u deponije, toalet u septičku jamu... Diša namiren, veseo, tolerantniji nego ikad, uopšte mu ne smeta štroka.

 

Priča 2:

Ugostiteljskom objektu treba profesionalni kuvar. Došao neki Sreta, preporučio ga vlasnikov pobratim Rade, provukli ga kroz proceduru, namontirali konkurs i sve bilo pod konac. Ruku na srce, Sreta ima respektabilne kompetencije, bio pomoćni kuvar u Beču, posle radio u vojsci, pa menjao glavnog kuvara u nekom hotelu... i tek što je zajahao varjaču i zaposeo vangle i lonce, dolazi vlasnik i kaže: "Izvinite, gospodine Sreto, imamo jednu ponudu, pa hoću prvo s Vama da vidim... Naime, moj kum Miša iz Niša  šalje mi jednog kuvara... tačnije, nije baš kuvar, učio je za stolara, ali voli da kuva i ide mu od ruke. Neprijatno mi je da Vam kažem, ali on bi radio za 3 puta manje pare od Vas... pa sam mislio, najviše zbog Radeta, da ne budem nekorektan i da Vam ponudim da ostanete ovde za 3 puta manju platu." Sreta šokiran lomi varjaču, tera skota u pizdu materinu, šutira šerpu i isfurava napolje. I tako na njegovo mesto dođe smotani Dača zvani Dijabola: ne zna jaje o jaje da razbije, ne ume da drži nož, a ima i disleksiju pa otežano čita recepte, ali vlasnik ga voli, gde će protiv kuma Miše, i ne smeta mu što se gosti neprekidno žale na loš kvalitet hrane, što povraćaju ispred lokala, prijavljuju trovanja; ignoriše i to što gubi mušterije, što izlazi na loš glas... ma super mu je sve, samo kad je našao nekog da radi za sitniš.

 

Priča 3:

Škola ostala bez učiteljice, bog da joj dušu prosti... i sad ćemo da preskočimo onaj standardni scenario iz naših državnih ustanova (mitinzi - sendviči - botovanje - vrbovanje), jer je to u realnosti već spušteno na nivo groteske i nema potrebe da se maštom nadograđuje. Ali, možemo da odemo korak dalje, tačno onoliko koliko je trgovanje enigmatikom nadraslo aktuelni politički trenutak. U konkurenciji su: učiteljica (34 godine) sa potrebnim kvalifikacijama i iskustvom, bivša prodavačica u školskoj kantini bez kvalifikacija (47 godina) i jedna baba (77 godina), bivša  nastavnica domaćinstva. Zamislimo sad da poslodavca, u ovom slučaju stranku tj. direktora koji će po diktatu, a na bazi diskrecionog prava,  da dopiše najboljoj kandidatkinji koliko god treba bodova, ne zanima ni za koga su glasale, ni koliko su sendviča pojele, tj. jedini kriterijum je: za koliko bi para radile taj posao. Ova prva traži celu zakonom propisanu platu, druga polovinu, a treća hoće da radi za dž. Niko babu (koja se inače zove Savka, a đaci su je svojevremeno zvali Savka Šumoglavka) ne pita za znanje, ne proverava se njen status psihikus, ne traži joj se ni obično lekarsko uverenje... ali je očas oduvala konkurenciju i dobila posao. Niko se nije ni zapitao zašto hoće da radi besplatno ako je mentalno zdrava i uračunljiva, još manje ih je zanimalo da li je sposobna za rad za decom, a ni roditelji se nisu zabrinuli, imaju druge probleme. Baba Savka sve u šesnaest drži časove, uči nepismenu dečicu da vezu, da heklaju, da tkaju, da kuvaju čorbicu od zelja... i svima lepo.

 

Priča 4:

Lekar Zlatko, specijalista neurohirugije, napušta privatnu kliniku na kojoj je godinama radio. Bio je izuzetan i zahvaljujući njemu, klinika je postala ozbiljan brend. Vlasnik klinike, lekar opšte prakse Mita Čita, traži zamenu, ali umesto 3 000 evra koliko je Zlatko dobijao, nudi platu od 2 000. Javila se dvojica,  obojica zadovoljna platom. Prvi, Željko zvani Žele Mengele (63 godine), neurohirurg sa dugogodišnjom praksom, ali na lošem glasu: alkoholičar otpuštan više puta, hteo bi da odradi dve godine do penzije. Drugi, Rista sa nadimkom Konj (50 godina), zapravo nije neurohirug nego veterinar, ali poznaje materiju i u CV – u navodi da je otvarao glave svim životinjama, sem čoveku i da bi voleo i to da proba. Mita Čita u dilemi, vidi da su jednako pouzdani, pa odlučuje da na konkursu pobedi onaj koji će raditi za manje pare. Spušta platu na 1200 evra, obojica pristaju, onda spušta na 1000, opet isto. Kad su stigli do 900, Žele Mengele već počinje da se koleba, a Rista Konj nepokolebljiv. I tako Rile dobije posao... no, ne lezi vraže: čuo kasapin Mile Vepar iz mesare preko puta šta se desilo, pa otfikario jednu svinjsku glavu, pa krk uzduž na pola, pa stavio na oval i pravac kod Mite Čite. Kaže, skoro  ljutito: „Evo, da vidiš da i ja znam šta ima u glavi, mogu prstom da ti pokažem, mogu da frcnem, da isečem milimetarski precizno, da izvadim srednji mozak, ma šta god hoćeš, kao da je to neka nauka...  Pa ja sam bre stručniji od Riste Konja, znaš me, godinama ti odvajam samo krtinu, a nisi me pozvao da pređem kod tebe!“ Mita Čita spušta pogled, malo je postiđen, stvarno nije imao pojma koliko je Mile svestran... i onda promuca: „Oprosti, Mile, brate, ako još nije kasno, evo nudim ti Zlatkovo mesto, odmah otpuštam Ristu Konja... i samo još da vidimo da li ti je dovoljno 700 evra?!“ Mile Vepar iz cuga pristaje, ionako po ceo dan maše satarom za 500 evra. I eto, sad su svi zadovoljni: Mita Čita štedi 2 300 evra mesečno, Mile Vepar avanzovao, a pacijenti... pa i oni su spokojni, niko nije preživeo.

***

Dragi čitaoci, ako se pitate zašto u tiražnim novinama pronalazite samo enigmatiku koja vam vređa inteligenciju i tretira vas kao orangutane, verujem da su vam ove priče dale dovoljno ilustrativne odgovore. Društvo u kom živimo do te mere degradira pozitivne vrednosti da je teško poverovati da postoje oblasti koje su već probile dno. A eto, postoje i enigmatika je jedna od njih. Stvarnost nam je sumanuta, ali i dalje imamo čistačice koje čiste, kuvare od čijih se jela ne dobija preplet creva, učitelje – makar bili priučeni – koji uče decu da broje i čitaju i lekare koji bar nekome mogu da pomognu. Kad bi svet izgledao kao naš enigmatski mikrosvet, da baš ne kažem: polusvet, ni  toga više ne bi bilo. 

Za decu, ne protiv njih

Feljton "Slonov rođendan", 1. deo, "Mali Neven", jul 2023.

Enigmatikom za decu bavili su se mnogi enigmatski poslenici i verovatno ne postoji renomirani zagonetač sa ex YU prostora koji nije objavio bar jedan prilog na nekoj stranici za najmlađe. Bilo je i onih koji su u dugom periodu, sistematski i posvećeno, pripremali enigmatske zadatke za dečje časopise, ali pregledom raspoloživog materijala, čovek stiče utisak da je taj vid enigmatskog izražavanja najčešće bio usputan, prećutno etiketiran kao manje bitan, otaljan bez mašte i ozbiljnosti, a često i potpuno obesmišljen komercijalnim interesima. 

Na ovom blogu je već bilo reči o reviji za osnovce "Kviz" čiji je urednik bio Branko Polić, i tada smo videli da jedan strogo komercijalni pristup koji objedinjuje nespojive ciljne grupe ne ide u prilog plasmanu enigmatike za decu. "Pitalica" Vojina Krsmanovića je u tom, a i svakom drugom, pogledu bila kudikamo kvalitetnija, upravo zato što je Krsmanović - inače, jedan od najvećih talenata u istoriji naše enigmatike - svoje komercijalne ciljeve ostvarivao na vrlo pošten način. Gotovo svi njegovi prilozi objavljeni u tom časopisu su dobro osmišljeni i junački odrađeni, bez ponižavanja same forme i publike kojoj se obraćao. 

Enigmatikom za decu, kao i enigmatikom uopšte, oduvek se i manipulisalo. To je naročito dolazilo do izražaja u neenigmatskim časopisima čiji urednici gotovo ništa nisu znali o kvalitetu sadržaja, te je bilo dovoljno da to što im se nudi samo vizuelno liči na dečju enigmatiku. Do danas je objavljeno bezbroj idiotskih stranica tog tipa, pa čak postoje i živi časopisi za decu u kojima enigmatske priloge sastavljaju potpuni laici ili - u nešto boljem slučaju - enigmate najnižeg dometa (poput Željka Dimovića u "Malom Politikinom zabavniku"). 

Ako po strani ostavimo laike koji se oslanjaju na modele iz stranih časopisa i uglavnom ne dobacuju do sadržaja vrednog ikakve pažnje, valja reći da pravi enigmata (koji je, dakle, prošao kroz neke faze enigmatskog razvoja), u principu, pravi enigmatiku za decu istog kvaliteta kao i za odrasle. Moje višegodišnje opservacije upućuju na zaključak da loš enigmata može praviti samo lošu enigmatiku za decu (stereotipnu, imitativnu, plitku, neizbaždarenu itd.), a da se od dobrih enigmata uvek može očekivati dobar rezultat. Tako je nomen nescio svojevremeno za dečji enigmatski zabavnik "Munja" napravio na stotine priloga, ali ništa od toga nema smisla citirati. U "Enigmi" se na dečjim stranama godinama oglašavalo i kuso i repato i kuka i motika, a iz te nepregledne mase je zaista teško izdvojiti nekoliko kvalitetnih uradaka. Tek je Zoran Milunović pre nekoliko godina uložio izvesnu stvaralačku energiju u te stranice, i mada su njegove kreacije sadržinski najčešće bile disfunkcionalne (uzrasno nedefinisane, previše komplikovane, sa uputstvima za koje je potrebna cela srednja škola i pola fakulteta itd.), došlo je do nekakvog pomaka, makar u dizajnu. 

Sastavljanje enigmatskih priloga za decu je, zapravo, jedna izuzetno složena stvar. Ako se ta stvar pojednostavi, dobijamo enigmatsko smeće. Ako se, pak, kontaminira neadekvatnom građom, glomaznim formulacijama i preteškim zahtevima, opet ne valja. Prosto, pošto enigmatika za decu ne podleže mehanizaciji, tj. može biti samo autorska, neophodno je da autor u procesu izrade neprekidno vodi računa o svakoj pojedinosti, da vaga, meri, procenjuje, spušta se na nivo svoje ciljne grupe, preispituje, testira itd. Ako je autor pride i ambiciozan, pa želi da iznedri neku vrlo složenu formu poput (totalno) ilustrovane skandinavke, mora biti ekstremno vešt da bi uradak bio svrsishodan (izvolite, probajte). Takve skandinavke je u "Pitalici" objavljivao Krsmanović, a u "Nevenu" ih objavljujem ja. 

Ove godine se navršila decenija od mog zaokreta ka enigmatici za decu. Zvanično, moj prvi sastav te vrste objavljen je u "Enigmi" br. 2364, u januaru 2013. godine. Od tada do danas, objavio sam na hiljade radova (samo sam za "Android aplikaciju Neven i Mali Neven" pripremio nekoliko hiljada!) i sve vreme sam se trudio da širim i usavršavam repertoar. Sada praktično ne postoji forma koju ne mogu da proizvedem, počev od najjednostavnijih lavirinata, preko vizuelnih, matematičkih, logičkih, ilustrovanih, stihovnih (...) zagonetki, do standardnih formi za odrasle koje sadržinski prilagođavam razlitičitim uzastima. 

Povodom jubileja, napisaću još nekoliko tekstova o enigmatici za decu. Danas čitaocima bloga poklanjam jednu od 2 stranice sklopljene na zahtev jednog kolege za list koji, po svoj prilici, neće ni izaći. S obzirom na to da sam ja, voljom sudbine, profesionalni enigmata za decu, već godinama ni u šali ne radim besplatno, ali sam u ovom slučaju napravio izuzetak. I baš lepo što to imam na lageru jer je povod za darivanje vrlo zgodan. 

Nevenova enigmatika br. 2

Drugi broj "Nevenove enigmatike" posvećen je pedesetogodišnjici TV serije "Neven" Timotija Džona Bajforda. Kompletan enigmatski sadržaj je, stoga, osmišljen kao omaž televizijskom "Nevenu" i podsećanje na nezaboravne likove sa malog ekrana, kreirane na osnovu tekstova i ilustracija iz Zmajevog lista. 

Nevenovu enigmatiku br. 2 možete listati OVDE.