Koincidencija

Moja bliska prijateljica je početkom ove godine slavila rođendan, pa je izrazila želju da na poklon dobije nešto autentično što bi poklonila svom drugu i poslovnom saradniku sa kojim deli dan i mesec rođenja. Zapravo, tražila je samo njegovu karikaturu, a ja sam odlučio da joj se bogatije zahvalim za pomoć koju mi je pružila kad sam se gotovo neplanirano odselio u Novi Sad: napravio sam specijalni, rođendanski enigmatski časopis na 16 strana, u dve varijante. Na jednoj naslovnoj strani bila je njena karikatura, na drugoj njegova, a dobili su i kalendare sa svojim likovima. 

Iako sam stanovao u zgradi čiji je on vlasnik, dotle nije bilo prilike da se sretnemo, te sam slavljenika crtao samo po slikama. Na sreću, slike nije bilo teško pronaći jer je reč o poznatoj ličnosti. To je Tadija Kačar, naš najuspešniji bokser. 

Usput, Tadija uopšte nije svestan koliko je njegovo ime popularno u ukrštenim rečima.

Kedžo, face/off

Budući da pratim i enigmatski opevavam muzičke manifestacije u Hrvatskoj, nije mogao da mi promakne Zagrebački festival, 66. po redu. Pobedio je 31-ogodišnji Damir Kedžo, i pored toga što ima zanimljivo prezime, dobar glas i zahuktalu karijeru, od svih drugih javnih ličnosti na svetu se razlikuje po gotovo neuhvatljivoj faci.

Naime, Kedžo je na sceni od 2003. godine, kada je blesnuo u muzičkom takmičenju Story Supernova, no dugo je čekao svojih pet minuta. Najpre je bio član dečačkog benda Saša, Tin i Kedžo, a onda se 2006. godine odmetnuo u soliste, nastupao na svim mogućim festivalima, dobijao nagrade i aplauze... ali, popularnost ga je zaobilazila. Veću pažnju je privukao tek 2010. kada je pobedio na Slavjanskom bazaru u Vitebsku, i tako postao prvi hrvatski pevač koji je osvojio zlato na prestižnoj smotri. Taj ukrajinski festival je, inače, poznat kao lansirna rampa za najveće slovenske talente, i svojevremeno su tamo trijumfovali: Filip Žmaher, Ceca Slavković, Željko Joksimović i Toše Proeski.

Samo je jedna sitnica sjajnom pevaču kvarila sreću: lice. Govorili su da nije mnogo lep, pa i dan-danas se na Youtube - u, u komentarima na njegove spotove iz tog vremena mogu pročitati okrutne opaske tipa: "dobro pjeva, ali je ružan kao pas". Naime, Kedžo je imao vrlo gadan oblik deformiteta mandibule (medicinski: progenija, žargonski: fioka),  a pored toga što mu je to predstavljalo prepreku u estetskom, psihološkom i socijalnom smislu, pretile su mu silne dentalne bolesti i prevremeni gubitak zuba. Pride je imao govornu manu, te je otežano izgovarao sibilante, što se odražavalo na kvalitet njegovog pevanja. 

Tako je Kedžo jednog dana pre 4 godine skupio hrabrost i sve ostalo što je bilo potrebno da postane lep. Zapravo, proces transformacije je počeo nešto ranije, kada se podvrgao operaciji nosne devijacije, a onda je u Rusiji prošao kroz pakao koji podrazumeva sečenje i pomicanje viličnih kostiju (gornju su mu pomakli 6 mm napred, donju 6 mm nazad). Nakon toga je, po svoj prilici, bar još jednom išao pod nož, te mu je nos opet korigovan, valjda da bi se uklopio u novi aranžman, i danas je to jedan sasvim novi čovek. Nedovoljno je upotrebiti frazu: "ni rođena majka ga ne bi poznala", a ako je hirurgija još uvek nemoćna u presađivanju lica, moglo bi se reći da je Kedžo dobio najviše što se u toj oblasti moglo dobiti: holivudsku facu.

Probajte da verujete da je na svim ovim slikama ista osoba:

Iz profila, hronološki to izgleda ovako:

Otkud ova priča? Pa, evo alibija: u četvrtak sam napravio specijalne skandinavke sa pobednikom Zagrebačkog festivala i trećeplasiranim Markom Toljom, i verovatno bi istog dana bile poslate redakciji da nije iskrsao nerešiv problem: karakter Damira Kedže. Naime, naumio sam da radove ilustrujem karikaturama, i pošto sam Tolju skinuo iz cuga, ostalo mi je samo da izanaliziram facijalnu ekspresiju ovog drugog, da pronađem karakterističan izraz lica i da ga transponujem na virtuelno platno. Uskoro se ispostavilo da je to nemoguća misija.

Prvo, ovaj Kedžo vrlo malo liči na onog od prošle godine, još manje na onog iz 2015, a sa dečkom iz 2013 skoro da i nema dodirnih tačaka. Zato se nametnulo pitanje: koga od njih nacrtati, kako dočarati lik osobe čiji je identitet neprestano u tranziciji? Drugo, s obzirom na to da je ta faca pretprela velike strukturalne promene, sada je prirodan, tipičan izraz (tj. ono što je meni kao karikaturisti najvažnije) praktično nevidiljiv, tako da statični Kedžo, dakle onaj koji pozira, odaje utisak nekog sasvim drugog karaktera (kada je u pokretu, lakše je spoznati ga). Pri tom, njegovo lice je sada toliko plastično i reljefno, sa obiljem inkompatibilnih grimasa, da iz različitih uglova i u različitim izdanjima i stanjima izgleda kao 10 različitih ljudi.

Pretpostavljam da bi ovaj slučaj bio tvrd orah i za mnogo veštije crtače. Zaista se nikad ranije nisam hrvao sa ovakvim kameleonom, i mada se odmalena bavim fiziognomikom, izgleda da sam ostao bez aduta pred blagodetima plastične hirurgije. Vidite, urođene crte lice se, iako su genetski determinisane, postepeno modifikuju sa razvojem karaktera, te je faca odrasle osobe najčešće logičan sklop koji se, uslovno rečeno, može čitati ako čitalac poznaje neke opšte zakonitosti (pre svega, na licu se vidi temperament, a onda i lična istorija, biologija, filozofija). Vrh nosa, kao centar lica, okuplja ostale crte na način koji prosečno ljudsko oko detektuje kao poznatu kategoriju u okviru ljudske vrste i zato, recimo, ljudi koji su operisali nosnu devijaciju, a nije im korigovan vrh nosne piramide zadržavaju stari izraz anfas, dok oni koji se odlučuju za tzv. njuškice kasnije obično izgledaju kao roboti, lutke ili prosto karikature. S tim u vezi, Kedžo uz novu čeljust, ima i dramatično pomeren centar lica naviše (jer je, jelte, dobio njuškicu, doduše, sa starim nozdrvama), što dodatno komplikuje lov na karakter.

I tako... crtao sam ga barem 20 puta od četvrtka do danas - i još sam na početku. No, Kedžo je pravi izazov za moje nevelike umetničke sposobnosti, i zato nemam nameru da odustanem dok ne pronađem najbolju foru. U najgorem slučaju, sve će se završiti na satiričnoj kolažnoj kompoziciji kojom zatvaram ovu nesvakidašnju govoranciju.

Damir Kedžo

Edit: Uspeo!

Želja iz detinjstva

Ne znam koliko radova čovek treba da objavi u novinama kako bi stekao alibi da se svetu predstavlja kao karikaturista, ali obaveštavam javnost da sam u Feniksu stigao do broja 14, a računajući i ono što je ranije izašlo u drugim novinama, trenutni rezultat je: preko 30. 

Činjenica je da u današnje vreme i ozbiljni, renomirani portretni karikaturisti rezignirano dižu ruke od svog zanata. Iako karikatura kao novinska forma još nije prevaziđena, čini se da je nepoželjna u savremenim vulgarno-tabloidnim izdanjima čiju ciljnu grupu čine ljudi operisani od kulture i smisla za umetnost. Na primer, Konstantin Grosu, vrhunski umetnik iz Zrenjanina čije su karikature bile zaštitni znak Hupera, danas gotovo ništa ne radi jer, kaže, za njega nema mesta u domaćoj štampi. 

Tamo gde karikatura još uvek daje znake života, u novinama poput Blica, najčešće je u službi društvene kritike i karakteriše je vizuelna uprošćenost. Zapravo, u Srbiji više ne postoje novine koje redovno ili periodično donose prave, ozbiljne, skupe portretne karikature, jer ovde valjda niko nema para za takav luksuz. Naš moderni pragmatizam ima tendenciju da pod maskom racionalizacije troškova sve što vredi i valja odbacuje i supstituiše nakaradnim surogatima, pa stoga u svim oblastima, od politike do masovne kulture, na površinu isplivavaju najjeftiniji ljudi i sadržaji. I sasvim je očekivano što je u takvim okolnostima kvalitetna karikatura pala na dno i nestala u mulju. 

Kao poštovalac tog vida likovnog izražavanja i kao enigmata, bio sam veoma nesrećan što su se te dve manufakture vremenom razišle. Kad sam bio mali, obožavao sam novogodišnje specijale Hupera u kojima su sve skandinavke bile ilustrovane svečanim Grosuovim portretnim karikaturama, i verovao da ću i ja jednog dana crtati za slične novine (zanimljivo: tada još nisam sebe video kao enigmatu). Te želje sam se setio tek pre nekoliko godina, i budući da sam tada pravio ukrštenice za onaj list koji je istorijski povezan sa Huperom, lako sam realizovao tu davnašnju ideju. Ali... to me nije učinilo srećnim. Em sam za te novine radio potpuno besplatno, em je moja intelektualna svojina sknavljena do besmisla, em je kontekst bio takav da sam se osećao kao da se moji crteži štampaju na toalet-papiru. I onda sam odustao.

Sada sam vrlo zadovoljan, to želim da istaknem. Lepo je što je redakcija Feniksa prihvatila moje ilustracije i mislim da je ona želja iz detinjstva sada sasvim adekvatno ispunjena. Nisam više u godinama kada se munjevito napreduje, nemam ni dovoljno entuzijazma, ni dovoljno vremena da se studiozno pozabavim crtanjem, no na sreću, nemam ni ambiciju da se bilo gde i bilo kada afirmišem kao ozbiljan karikaturista. Iako sam sklon satiri (i više od svega volim da ismevam političke i druge javne nakaze), nemam u planu zalaženje u tu zonu (mada... nikad se ne zna :P). Samo, eto, volim da ilustrujem svoje skandinavke, pa kad mi već ne ide dozlaboga rđavo, gledaću da nastavim.

Skandi Feniks 1001, autor: Mladen Marković

Urednici

Pripremljeno za 1000. broj Skandi Feniksa.

Kolor glazbenici

U poslednjem broju Feniksa (615), objavljene su skandinavke sa karikaturama koje su pretpremijerno predstavljene na blogu (OVDE). U međuvremenu sam radio na tehnici bojenja i navijao da u štampu odu kolor-varijante, ali su ipak objavljeni prototipi. Da mi trud ne bi bio sasvim uzaludan (a bojenje crteža u Adobe Photoshopu je prilično mukotrpan posao, bar za mene dunstera), prezentujem montirane, prilagođene skenove.

Majke blizanaca

Enigmatske (s)ličnosti

Kviz (17): Mihnen '74

Dok sa manje ili više optimizma pratimo aktuelno (21.) Svetsko prvenstvo u fudbalu, možemo se podsetiti legendarne jugoslovenske reprezentacije iz 1974. godine. Pronašao sam na mreži naslovnu stranu albuma sa samolepljivim sličicama "Minhen '74 u karikaturi" autora Pavla-Paje Stankovića, i vaš zadatak je da identifikujete ovih 18 nezaboravnih i zaboravljenih lica. 

Uzgred, Plavi su tada u konačnom plasmanu bili sedmi, a zabeležili su i jedan neobičan rekord: potukli su reprezentaciju Zaira sa rezultatom 9:0! Na toj utakmici, tri gola je postigao princ sa Neretve na karikaturi broj 17, a po jedan asovi označeni brojevima 1, 3, 6, 11, 13 i 18. Tokom Mundijala, zabodena su još samo 3 gola: jedan je delo levog krila na karikaturi 1 (protiv Švedske), a dva je izvojevao napadač na karikaturi 16 (protiv Poljske i Škotske). Od učesnika, grupnoj karikaturi nedostaju: Dražen Mužinić, Jurica Jerković, Luka Peruzović, Danilo Popivoda i Rizah Mešković.

Viško i Gero

Nekada su karikaturisti vrlo teško stizali do tiražnih novina, a pogledajte mene - srećnika: prve dve koje sam poslao Feniksu su odmah objavljene. :) Ako sam zaboravio da se pohvalim, to se prvi put desilo 1996. godine u Huperu (imao sam 12 godina; broj nisam sačuvao, ali pamtim da je na naslovnoj strani bila Šeron Stoun), a onda do 2013. nisam ni pokušavao da se bilo gde oglasim. Jednoga dana mi je sinulo da bih mogao da ilustrujem sopstvene ukrštenice, i tako sam objavio seriju karikatura u jednom trulom enigmatskom listu, nasledniku Hupera (citirao sam nekoliko komada OVDE). 

Ukratko, objavio sam svega dvadesetak karikatura u životu - jer sam toliko i poslao (odličan skor za CV :P). Uz to, iako se novinska portretna karikatura na našim prostorima neguje mnogo duže od enigmatike, interesantno je da se nijedan renomirani karikaturista nikada nije bavio enigmatikom, niti je neki poznati enigmata crtao karikature (poslednjih dana sam istraživao, i izgleda da je ta pojava retka i na planetarnom nivou... pa, probajte da ne budete ponosni na mene :P). 

Elem, lukavo sam se dosetio da za početak nacrtam Feniksove karikaturiste Marija Viškovića -Viška iz Labina i Miroslava Gerenčera - Geru iz Osijeka, računajući da mi redakcijski nepotizam povećava šanse za objavljivanje :P. Ne, bez šale, ovako sam razmišljao: oni crtaju sve redom, a njih niko ne zarezuje, i hoću malo da ih potapšem po ramenu zumirajući im lica. :) Takođe, verujem da im je drago što su se (napokon) pojavili u skandinavkama, tamo gde se obično smeškaju popularniji umetnici i javne ličnosti. 

Nažalost, nikada ih nisam video u 3D, niti sam imao reprezentativne fotografije na raspolaganju. Zato sam koristio drevnu japansku metodu KII (kako ispadne-ispadne). :) Viška sam skinuo iz cuga (ima plastičnije i oštrije crte, a i nabasao sam na bolju sliku), dok sam se sa Gerinim likom mučio bar tri puta više, pa ipak nisam postigao šta sam želeo (ljude sa mekim i nežnim crtama lica oduvek otežano "lovim", a u njegovom slučaju mi problem pravi i to što ga je - kažu slike - pozno doba dosta promenilo). 

U svakom slučaju, ovim gestom sam hteo da istaknem koliko cenim njihov rad (tačnije: koliko cenim sve dobre karikaturiste). Hronološki posmatrano, ja se duže bavim karikaturom nego enigmatikom (što će reći: duže volim ovo prvo), a to što sam zatrokirao na amaterskom nivou je samo razlog više da pružam podršku pravim majstorima. 

Feniks 612 - autor: M. Marković

Feniks 612 - autor: M. Marković

Autokarikatura

Možda niste znali da karikaturisti najviše vole da crtaju sami sebe. Kao student, i ja sam vitoperio sopstveni lik, a premda su te autokarikature godinama visile na panou od stiropora (gde sam kačio aktuelne i zanimljive beleške i druge stvari), izgleda da sam ih izgubio u nekoj selidbi. I zato sam odlučio da se opet iskarikiram, valjda na malo zreliji način, budući da sam se u 35. godini spontano vratio portretnoj karikaturi (s nevelikim ambicijama, to treba reći, jer sam sasvim svestan da mi je sada kasno da se trkam sa najboljima... uostalom, važno je imati sopstveni izraz, ni Paja Stanković nije bio vrhunski crtač). 

I kako sam jednom već rekao: u mojoj glavi portretna karikatura savršeno prianja uz ukrštene reči (zapravo, ne znam da li postoji opravdanija primena), i zato svoju novu autokarikaturu prezentujem kao ilustraciju za skandinavku koju sam pre nekoliko godina dobio za rođendan od Rešada Besničanina (a verovali ili ne, iako sam osvedočeno samoljubiv, nikada nisam napravio ukrštenicu posvećenu sebi). 

autor skandinavke: R. Besničanin (2015), autor karikature: M. Marković (2018)

Edit: Dobio sam i specijalnu etimološku imenarku od Marka Mihaljevića (u junu 2014). Tu se moja autokarikatura još bolje uklapa (čak i bukvalno - upala je u izrez bez opsecanja, kao da sam merio :D).

autor imenarke: Marko Mihaljević

Edit 2: varijanta a la Predrag Raos (za Nedjeljka):

4 asa

Danas sam bio dobre volje i realizovao jednu staru ideju: ilustrovao sam jedan par svojih skandinavki za Feniks, što će reći smislio temu, ukrižao pojmove, a onda nacrtao i grafički obradio 4 karikature. Sve to tek nameravam da pošaljem, i kad bude objavljeno (napomena: zasad ne naplaćujem crteže :P) citiraću te strane. Ali, pre nego što se to dogodi, evo kviz pitanja: pokušajte da prepoznate ove muzičare i da otkrijete šta ih povezuje (osim muzike). Mala pomoć: sve ilustracije podržavaju temu.

Kviz (16): Sad malo mi

Kviz (15): Kubističke karikature Pabla Lobata

Kviz (14): Kubističke karikature Dejvida Kaulsa

Kviz (13): Pismestrović (ex yu estrada, RTV revija)

Karikaturista-naivac (2013)

Karikatura u enigmatici

TV revija - Oskar popularnosti (1983)

Nedavno sam na blogu TIO, inspirisan jednom izložbom, pisao o svojoj ljubavi prema karikaturama ličnosti (OVDE), i tada istakao da se ta vrsta portreta u mojoj glavi savršeno slaže sa ukrštenim rečima. Da sam tokom života izbrusio svoj skromni talenat za crtanje (nehotično sam ga dobio od mame, u paketu sa još nekim talentima koji mi nikad nisu trebali, niti će mi trebati) - danas bih kao enigmata verovatno bio sasvim unikatan (ako već nisam ovakav kakav sam), pa bih svoje radove uvek i svuda ilustrovao svojeručnim karikaturama. Istina, to se nekoliko puta i desilo, ali samo rekreativno i bez ambicije da pod stare dane nadoknadim ono što sam u detinjstvu propustio. 

Propustio sam da postanem Petar Pismestrović. A baš sam to hteo nekada davno. Naravno, možebiti da nikada ne bih dosegao taj nivo vizuelno-manuelnog artizma, i čak je vrlo verovatno da bih na tom polju bio samo prosečan - ponajpre zato što nisam imao dovoljno strpljenja za crtanje, pa su mi najbolje išle od ruke karikature u formi skica, nalik onima koje su decenijama objavljivane u dnevnim novinama. No, utoliko sam se više divio ozbiljnim karikaturistima, pre svih Pismestroviću.

Tv revija - Bolji život (1990)

Ne umem baš da objasnim zbog čega sam odmalena bio fasciniran iščašenim crtežima ličnosti, tim pre što me klasični portreti nisu bogzna koliko zanimali, ali mislim da sam u karikaturama video zanimljiv spoj popularne kulture, umetnosti i humora. To su, inače, u detinjstvu bila moja osnovna interesovanja, a pošto govorim o vremenu u kom nisam bio ni elementarno pismen, a u kom su mi popularni časopisi veoma često, gotovo svakodnevno, podletali pod šake, pretpostavljam da sam u njima tražio nešto primereno svojim dečjim afinitetima (dakle: fotografije i crteže). 

Moja prva sećanja na Pismestrovićeve karikature su vezana za Radio TV reviju. Reč je o kraju osamdesetih, dakle o vremenu kada se televizija gledala mnogo više, a i mnogo pažljivije nego danas, pa su i časopisi koji su se bavili muzikom, filmom, sportom i drugim pipcima masovne kulture bili toliko popularni da ih je svaka građanska porodica čitala pod obavezno). Dakle, kao nepismenog klinca je iznenada počelo da me oduševljava to što neko uspeva da olovkom i bojicama nepogrešivo dočara neku popularnu ličnost, ali tako da joj izvitoperi lik do groteske. Bilo je sličnih karikatura i u drugim popularnim listovima, ali jedino Pismestrović gotovo nikada nije grešio. U stvari, meni su karikature u toj Radio TV reviji uvek izgledale savršeno.

Lepa Brena & Slatki Greh (1985)

Tokom narednih godina sam iz svog i komšijskog podruma iskopavao stare brojeve samo da bih video u kakvom su izdanju iz Pismestrovićeve kičice izleteli npr. Boba Živojinović ili Mira Furlan ili Doris Dragović ili bilo koja tih godina aktuelna faca (jer je on bez pauze držao polovinu te 4. ili 5. strane od samog početka osamdesetih). U svakom slučaju, bio sam veoma nesrećan kada je početkom devedesetih njegov posao u toj reviji preuzeo neki diletant (ne znam kako se zvao, ali zaista je bio bez talenta; čak sam i ja u to vreme, sa 8 - 9 godina, mogao da crtam bolje i tačnije karikature od njega).

U beogradskim zabavnim časopisima su u poslednjoj deceniji prošlog veka glavni karikaturisti bili Konstantin Grosu i Ranko Guzina. Moram da priznam da nijedan od njih dvojice nije bio baš po mom ukusu: ovaj prvi je stilski sličan Pismestroviću, ali je zanatski (bio) daleko iza njega, a ovaj drugi je po svemu različit od obojice i njegovi crteži su bili stripovi u jednoj slici, odnosno, obično su predočavali komične situacije sa karikiranim ličnostima u glavnim ulogama, ali bez pomne obrade lica i tela (otprilike kao što danas radi Marko Somborac u Blicu). Bilo kako bilo, bitno je reći da sam trajnu asocijaciju ukrštenice i karikature formirao zahvaljujući Huperu, tj. Grosuu.

Petar Pismestrović, Vjesnikov Kviz 130

Mnogo kasnije sam otkrio da je Pismestrović učestvovao u kreiranju i negovanju imidža verovatno najboljeg jugoslovenskog enigmatskog časopisa - zagrebačkog Vjesnikovog Kviza, te je samim tim njegovo ime u tesnoj vezi sa enigmatikom. Naime, bio je saradnik ovog lista od 31. (do ko zna kog) broja, i premda je tu bilo više ilustratora, na naslovnoj strani je objavljivana isključivo njegova karikatura u boji (u tom pogledu, naslednica Vjesnikovog Kviza je zagrebačka Kvizorama). Kao vizuelac (ostavimo po strani što sam blago zaostao u estetskom razvoju), moram da istaknem i sledeće: kada se uporede njegovi crteži iz ranog perioda VK - a sa crtežima kolega, nameće se vrlo jasan utisak da je i kao sasvim mlad bio bez ozbiljne konkurencije (iliti prosto bez premca). Uostalom, njegovi kasniji uspesi su to potvrdili: pored ostalih velikosvetskih listova, radio je i za prestižni New York Times.

Vjesnikov Kviz 200

Iako ne znam tačno koliko ostali enigmati ljube novinske crteže ovog tipa, siguran sam da je priči o Pismestroviću mesto (i) na enigmatskom blogu koji se bavi ukrštenicama i križaljkama, pa mi je veoma drago što sam tu priču ispričao baš ja (naravno, uz obilje sasvim ličnih reminiscencija). Uz to, pronašao sam njegovu autokarikaturu (sa kratkom biografijom) objavljenu u 130. broju Vjesnikovog Kviza (9. II 1977.), povodom stotog crteža na naslovnici. Takođe, da bih ovde i slikom povezao križaljku sa njegovim karikaturama, predstavljam raritetan sastav iz jubilarnog, 200. broja istog časopisa (17. X 1979).

Ukoliko postoje čitaoci bloga koji veruju da njihovoj memoriji čak ni celih 37 godina nije moglo da naudi, preciznije: da po liku i imenu pamte sada već manje ili više zaboravljene jugoslovenske i strane zvezde iz druge polovine XX veka, evo prilike da to provere. Kao što vidite, potrebno je da se setite imena svake od ovih ličnosti, te da prva slova redom unesete u lik 6 x 3. Verujem da odavno, a možda i nikada niste rešavali tako tešku križaljku od samo 18 polja, pa ako baš niko ne uspe da je rekonstruiše, biću ljubazan da vam u Perinu čast ponudim rešenja. :)