Enigmatika na dar

Kao saradnik nekih agencija za prodaju personalizovanih poklona, korisnicima sam pre nekoliko godina ponudio (i) mini-časopis. Do danas sam izradio dosta primeraka (neka ostane tajna koliki je taj broj), i kad razmislim, od svega što sam ikada radio kao enigmata, taj vid (re)kreacije mi je najviše prijao. I još uvek mi prija. 

Moraću da razočaram one koji su pomislili da je izvor mog golemog zadovoljstva mastan honorar - jer takoreći simbolično naplaćujem tih 16 strana. Prosto, nikad nisam korigovao promotivnu cenu jer sam u hodu shvatio da ljudima koji se javljaju dosta znači jedna crvena, pa kako bismo i oni i ja bili na nekakvom dobitku - kad god sam eksperimentalno dizao cenu za tu jednu crvenu, odustajao sam - da naručioci ne bi odustali! Stvar je sa jedne strane zakočila, a sa druge pogurala reklama od usta do usta (a najviše sam radio zahvaljujući takvom epp - u!), što će reći: oni koji zovu već znaju koliko košta.

Klijenti su u većini slučajeva članovi porodice ili prijatelji nekoga ko voli enigmatiku i kome za rođendan ili neku drugu priliku žele da poklone enigmatski časopis sa temama iz njegovog života. Tu, zapravo, nema promašaja: samo je bitno da primalac poklona ima izgrađen pozitivan odnos prema enigmatici, tačnije prema ukrštenim rečima, jer se još nikada nije desilo da traže druge enigmatske forme (iako sam gotovo uvek nudio). Zanimljivo je da ne žele ni klasične, ni bele, bi domino, ni mozaičke - samo skandinavke iliti sadržaj kakav su videli kod prijatelja.

Nažalost, ne mogu da postavim nijedan od tih poklona jer klijentima uvek garantujem diskreciju, ali mogu da vam pokažem jedan specijal od prošle godine, kada su me organizatori dečjeg festivala Teatar na dar angažovali da napravim personalizovani časopis za Branka Kockicu (i za još neke ličnosti). Ne znam baš tačno da li Branko voli enigmatiku, samo mogu da posvedočim mu se poklon dopao i da mu je preda mnom sinula ideja da  umnoži knjižicu i daruje je malim posetiocima svog pozorišta Puž. Ja sam, naravno, dozvolio, no ne znam da li je nešto preduzeo. 

Enigmata za odrasle

Poslednjih godina retko prezentujem svoje enigmatske aktivnosti na blogu i može se steći utisak da ne radim ništa, osim što zagonetam za decu u NSDKC - u i Nevenu. Zapravo, i dalje sam pod a enigmatski autor za odrasle i njima se obraćam kad god se steknu uslovi. 

Šund ne proizvodim, niti pristajem da učestvujem u takvim projektima, te koristim priliku da se obratim dvojici proizvođača šund enigmatike u Srbiji koji nadniče u jednoj tobož ozbiljnoj novinskoj kući: opustite se, šundaći, nema potrebe da me lajete kod svog robovlasnika, ja vam nisam nikakva pretnja. Mi čak nismo ni kolege: ja sam enigmatski autor sa jedinstvenom enigmatskom biografijom, a vi ste jeftini nakupci bez portfolija koji za bednu nadnicu stavljaju softverski šund u službu tuđeg profita.

Dakle, enigmatski pacovi nemaju razloga da se plaše da ću im "oteti tezgu" jer pravim enigmatiku samo ako: 1) mogu da se izrazim kao autor, 2) ne moram da sarađujem s pacovima i 3) mogu pristojno da naplatim svoj rad. Moje ime i moje enigmatske usluge se mogu pronaći u katalozima elitnih agencija, u programima kulturnih stanica i u publikacijama iza kojih stoji Ministarstvo kulture i prosvete i stoga je još besmislenije uključivati me u baljezganje o tezgama i pacovima. 

Što se mog enigmatskog pregalaštva na hrvatskom jeziku tiče, ne znam šta bih rekao. Ima enigmata koji sve svoje škrabotine iz seoskih novina i periodičnih glasila mesnih zajednica uredno objavljuju na blogovima, čak i po nekoliko puta, a ja, eto, od svega što sam 7 i po godina kontinuirano radio za Feniks i ostala izdanja Novog lista na svom blogu imam 0,01 % radova. Nisam baš siguran da su oni za koje sam udarnički (i još jednom: udarnički) radio registrovali moju posvećenost, jer se po logici stvari dobri rezultati nagrađuju, a moj status je sve gori i gori. Da li su mi rezultati bili dobri, čitaoci bloga uglavnom ne mogu znati jer, kao što rekoh, nisam prikazivao svoje uratke... Ali, ja znam da sam radio dobro. I siguran sam da postoji na desetine kolega koji to znaju (ah, pa da nisam radio dobro valjda ne bi Galogaža imitirao moje "razglednice", našao bi nekog boljeg uzora :P). I znam da sam za 7 i po godina dao Feniksu više nego što su im mnogi vjerni suradnici dali za 30. Stoga nije baš jasno zašto sam prvi na listi za odstrel, ali ako već jesam koristim priliku da javno zamolim članove redakcije Feniksa da me više ne ponižavaju. Evo, molim vas da me poštedite daljeg omalovažavanja, ne mora više ništa da izađe, sve je bolje nego 2 strane mesečno. I trebalo je da zadržite moj januarski honorar  od 8, 38 evra, manje biste me uvredili, besmisleno je obračunati i najgorem saradniku taj iznos (valjda mi je plaćen deo jedne strane, ostatkom su možda pokriveni troškovi štampanja i slanja mog ugovora; drugom stranom su, pretpostavljam, finansirani besplatni primerci za omiljene suradnike; ja, uzgred, 3 godine nisam dobio niti jedan Feniks, čak mi nisu poslali ni 700. broj koji sam ljubazno tražio i ponudio da ga platim!).