Ozren Soldatović

Serija "Srećni ljudi" prepuna je živopisnih heroja i antiheroja, počev od udarnog seniorskog dvojca koji čine Aranđel i Ristana-Riska Golubović (Bata Živojinović i Radmila Savićević), preko komšije Mihajla Ostojića Godzile (Nikola Simić), do snahinog oca Tiosava Marjanovića Garca (Žika Milenković) u trećoj sezoni. Takođe, mnogi glumci koji su u taj projekat ušli sa etiketom "genijalci", ne samo da su ispunili, već su i premašili očekivanja reditelja i publike (a scenarista Siniša Pavić i reditelj Aleksandar Đorđević su glumcima davali slobodu u građenju likova, kao što su svojevremeno Novak Novak i Dejan Ćorković u "Pozorištu u kući" dozvoljavali Guti Dobričaninu da sam smišlja replike Vase S. Tajčića i da mu "iz sebe" dodaje sve osobine koje smatra potrebnim). Normu su zasigurno premašili: Ivan Bekjarev kao Boško Despotović, Seka Sablić kao Marijana Kolaković, Danilo Lazović kao Šćepan Šćekić, Zoran Rankić kao Žarko Popara, Svetlana Bojković kao Antonija Miloradović, Đuza Stojiljković kao Marinko Bidžić, lažni grof Tintoreto... i mnogi drugi.

Ima glumaca koji i od lošeg teksta mogu da naprave dobru ulogu, mada su Paviću takvi bili nepotrebni: njegovo personalizovano pismo išlo je naruku i  neiskusnim tumačima, samo je bilo bitno da imaju nešto malo talenta. Zato na njegovoj podugačkoj listi autentičnih, ludih i nezaboravnih karaktera, ima bar desetak TV junaka koje su oživeli i oblikovali ne naročito popularni, ali i neki dotle nepoznati glumci. Tako je za široki auditorijum anonimna Katarina Vićentijević odlično dočarala Zagorku Patrnožić Zazu, Dragan Mićalović ljubavnika Cane Fontane Kucu, a mali Janko Milivojević (Nebojša-Neca Golubović) je sa samo šest godina demonstrirao uživljenost kakvu mnogi profesionalni glumci ne dosegnu tokom čitave karijere. 

Kojoj kategoriji glumaca je pre "Srećnih ljudi" pripadao Dušan Golumbovski (1941-2016) nije lako odrediti, zato što je te 1993. godine popularnost koju je imao šezdesetih već bila pluskvamperfekat. Istina, bolje je prošao od Milutina Mikija Mićovića koji je karijeru počeo kao filmska i TV zvezda, a u zrelim godinama je statirao ili igrao sitne i sporedne uloge bez imena (sličnu sudbinu imali su i: Dušan Bulajić, Tamara Miletić, Mirjana Nikolić, čak i Stanislava Pešić). Golumbovski je konstantno bio prisutan na ekranu, ali je još od "Vrtloga" i "Roja" vazda bio u nekom drugom, trećem planu, i uloga sudije u "Boljem životu" je zapravo najveća TV uloga koju je tumačio pre Ozrena Slodatovića.  A taj sudija je neutralan tip, ne izaziva nikakve emocije kod gledalaca (mada se redovno pojavljivao u seriji, ukupno 12 puta), pa ni Golumbovski tokom emitovanja "Boljeg života" nije mogao biti u fokusu.

Svi naši glumci vole da budu u fokusu i svi oni celog života čekaju ulogu koja će im doneti masovnu popularnost... makar stradali zbog nje. Ako ta uloga dođe prerano, zaista ih može osakatiti. Na primer, Jovan Janićijević je bio jedan od najboljih studenata Akademije od njenog osnivanja, mogao je da igra sve, od pisara Viće do Hamleta, čak mu se i Holivud smeškao, a eto, svi ga znamo kao Burduša (i većinski verujemo da je bio Rom). U slučaju Dušana Golumbovskog, velika i upečatljiva TV uloga je stigla tačno na vreme i toliko je zavoleo tog svog Ozrena da je pristao da ga igra i u "Beloj lađi" nakon penzionisanja, dok je sve ostale angažmane odbijao. 

Ozren Soldatović je, inače, milioner iz mafijaških redova, danas bismo rekli: tajkun, što će reći: neka vrsta TV anticipacije nemile stvarnosti koja će nas snaći tek nekih desetak godina nakon završetka serije. Izraz koji mu je Dušan Golumbovski dao uključuje beskrupuloznost u osvajanju, surovost u obračunavanju, ali i nepodnošljivu nesigurnost i potpuno neočekivanu brižnost i nežnost prema okrutnoj maćehi koja ga je u mladosti izbacila iz kuće. To je, dakle, jedan vrlo kompleksan TV lik koji je mogao biti odigran na milion načina, ali je vrlo verovatno da nijedan drugi glumac ne bi uspeo da napravi tako životnu kreaciju od te uloge. Uz to, Golumbovski je negativcu dao senzibilitet koji ga gledalištu čini pristupačnim, čak simpatičnim i umesto distance koju čovek zdravih rezona nužno formira u odnosu na likove iz miljea kome Ozren pripada, na neki način nam je omogućio da ga sažaljevamo, da mu se podsmevamo i da ga razumemo.  

U ovom tekstu nema mesta za detalje iz životopisa Dušana Golumbovskog, za njegov neobični pedigre, muzičke sklonosti i alkoholizam, ali želim da iznesem jedan zanimljiv podatak: on je jedini glumac koji je - kao veliki fan ukrštenih reči - specijalno za Enigmu sastavio ukrštenicu (mislim da je nije sam opisao, to je prepustio Milanu Šabanu). Rekao bih da je to bilo 2001. godine na nekom skupu (verovatno povodom pedesetogodišnjice izlaženja Enigme) i po mom sećanju, sastav je bio poprilično naivan, sa gomilom crnih polja, ali sasvim upotrebljiv (format 21 x 15 ili neki sličan). Šaban nije korigovao ni najkritičnije delove jer je očigledno želeo da prikaže i od zaborava sačuva izvornu verziju, kao svojevrsni raritet, a ja se još sećam da je u izrezu bila slika Đine Lolobriđide. Nažalost, nisam sačuvao taj broj. 

Mungosova Rajka

Olga Stanisavljević kao Rajka

U potrazi za nekom svojom ukrštenicom sa Đuzom Stojiljkovićem, naišao sam na jednu iz 2011 (iz serije radova Glumački parovi). Međutim, nimalo mi se nije dopala i najpre sam pokušao da je popravim, a onda sam odustao i sastavio sasvim novu, a na istom formatu i sa istim tematskim pojmovima. Tematski pojmovi su, dakle, Đuza, njegova koleginica i supruga Olga i legendarna serija u kojoj su igrali. 

Imam najmanje dva razloga za ovu besedu: RTS po iksipsiloniti put reprizira originalno "Pozorište u kući" (i nas, fanove te serije, iznova boli petnaestak izgubljenih epizoda jer znamo da ih ni ovoga puta neće emitovati), a narednog meseca se navršava decenija od Đuzinog odlaska. Njegova koleginica iz serije i supruga u stvarnom životu napustila nas je mnogo ranije, još davne 1987. godine, a da li je otišla u legendu ili u zaborav nije baš najizvesnije, s obzirom na to da se na internetu ne može pronaći nijedna njena valjana portretna fotografija. Takođe, na Trgu glumaca u Kruševcu nema njene biste, iako je ispunila četiri uslova za tu počast: Kruševljanka je, izvanredna komičarka (ako između prvog i drugog podatka uopšte ima razlike), nagrađivana umetnica i večna stanarka Aleje zaslužnih građana. 

Olga Stanisavljević, odmila i najčešće Olgica (1930 - 1987), nije bila superzvezda kalibra Seke Sablić, niti je tome težila, ali je ono što se o njoj danas zna i što je preseljeno na virtuelni plan ponižavajuće malo. U doba najvulgarnijeg senzacionalizma otkad svet postoji, o nekadašnjoj vedeti Beogradskog dramskog pozorišta i mlade Televizije Beograd na internetu se zakopitila samo priča o navodnom ljubavnom trouglu u kom je pobedio Đuza, a izgubio Ljuba Tadić. Ne postoji portal koje nije prepisao taj trač sa drugih sličnih portala, a da neka alapača nije otkrila pikanteriju i pustila je u etar, Olga bi jamačno bila i ređe spominjana, i to samo u tekstovima o Đuzi, kao njegova supruga bez imena... ili s imenom koje deli sa Rođinom bračnom drugaricom u seriji "Pozorište u kući", svejedno.

Đuza i Olgica su u Kruševcu stanovali u istoj ulici i išli u istu školu. On je pohađao dramsku, a ona folklornu sekciju. Nakon završene gimnazije, on je upisao Rudarski fakultet (i napustio ga nakon 3 semestra), a ona se zainteresovala za glumu. Dve godine kasnije, sreli su se u Akademskom pozorištu (1948). Atestirala ih je Soja Jovanović u "Gogoljevoj ženidbi" i odmah zatim su primljeni na Pozorišnu akademiju. Prve pozorišne uloge odigrali su zajedno, u nekom Nušićevom vodvilju, tumačeći muža i ženu sa četvoro dece. Tada nisu znali da će se desetak godina kasnije venčati, niti da nikada neće biti roditelji.

U brak su stupili 1962. i ostali zajedno 25 godina, do Olgine smrti. Živeli su u Makenzijevoj ulici na Vračaru, vizavi Čkalje, u dvosobnom stanu koji su dobili od pozorišta. Prethodno su godinama bili podstanari Bate Paskaljevića. Đuza je smatrao da je za uspeh tog braka bilo ključno to što su oboje glumci ("Glumcu je teško da nađe ženu koja odgovara njegovom načinu života"). Ona je, pak, mislila da je ključ njihove bračne sreće u tome što mu dozvoljava da bude glavni u kući i što se ne pravi pametna. Svađali su se samo oko novca jer, po Đuzinom priznanju, Olga nije znala njegovu pravu vrednost i "treba mi tri miliona za kućicu na Rudniku" za nju je bilo kao i "treba mi tri hiljade za haljinu" ("u stanju je da potroši taman onoliko koliko ima"). Vozili su "Audi 100 LS" i Đuza joj je rado prepuštao volan. 

Đuza je televizijska zvezda postao kao Dvoprstaš u seriji Nebojše Komadine "Rađanje radnog naroda" (1969). Olga godinu dana kasnije, kao Miloradova strina Lazinica u seriji Dragoslava Lazića "Ljubav na seoski način". Usledili su "Diplomci", serija u kojoj je Đuza (opet) igrao jednu od glavnih uloga, a Olga (opet) efektnu epizodu. Tako je bilo i kasnije u svim drugim zajedničkim projektima, da li zbog toga što su reditelji verovali da ona nije dovoljno atraktivna da bi nosila glavne televizijske role ili prosto zato što njen glumački izraz nije odgovarao njihovim zamislima, tek, i u doba kada je bila najaktuelnija,  Olga je delovala iz drugog plana. I onda je došlo na red popularno "Pozorište u kući", a komšinica Rajka se u prvoj sezoni od 28 epizoda pojavila samo tri puta. Međutim, epizoda "Razvod na đački način" ostavila je tako jak utisak na gledaoce da Novak Novak nije imao dilemu: Rajka je morala postati češći gost porodice Petrović. Igrom slučaja, ekipa RTB - a je bila na setu baš tokom snimanja te epizode, kada je tema emisije Znanje-imanje bila "Kako nastaje Pozorište u kući" (u zimu 1972/73).

Čeda Mungos (Bata Paskaljević), nastojnik TV solitera u Lapskoj (1)19, šesti je glavni lik "Pozorišta u kući", te se njegova supruga Rajka u seriji spominje mnogo češće nego što se pojavljuje (za razliku od Radmile Savićević koja se javno žalila što je premalo zastupljena u drugoj sezoni, Olga je bila zadovoljna sa svega 10 pojavljivanja tokom 4 sezone). Rajka je priprosta i površna, ali lukavo manipuliše Čedinim emocijama i napušta ga svaki drugi-treći dan, nezadovoljna njegovom visinom i očekivanjem da mu bude verna. Zapravo, ona je histerična nimfomanka koja samo želi da "frapira" tunjavog i sitnog Mungosa i probudi u njemu mužjaka, pa u te svrhe obožava svog bivšeg muža Noleta, prima muške posete kad je sama u stanu, ide u bioskop sa poslovođom, napadno koketira sa Belaninim Savom (...) i divi se svim krupnim muškarcima, poput Parlova. Takođe, žudi za pripadnošću visokom društvu (članove porodice Petrović/Nikolajević doživljava kao pripadnike više klase) i u te svrhe se služi glomaznim rečima stranog porekla koje čestito i ne razume, sa sve uzrečicom "mame mi". Ukratko, komšinica Rajka je jedan urnebesno komičan lik, vrhunski protumačen glumom Olge Stanisavljević.

U jednoj epizodi "Pozorišta u kući" Rajka i Rođa se sreću ispred lifta i skoro je nemoguće ne zapaziti sa kolikom naklonošću i toplinom Đuza razmenjuje replike sa svojom Olgicom (premda je to takoreći izlazilo iz scenarija). To je, zapravo, retka prilika u kojoj su njih dvoje delili kadar i retko svedočanstvo o njihovoj vezanosti. 

U poslednjoj, petoj sezoni "Pozorišta u kući" (1984) Rajke nije bilo. Olgica je već bila veoma bolesna i morala je da pauzira. A želela je da se vrati na scenu... i čim joj je bilo malo bolje, zaista se vratila predstavom Zorana Tasića "Bečki tango" u BDP - u. Posle operacije grla, glas je nije ponajbolje služio, ali je rolu Marije, nekadašnje zvezde kabarea koja u starosti radi kao čistačica tumačila s neobičnim nadahnućem i nadala se da će je igrati do penzije (partner joj je bio takođe potcenjeni i zaboravljeni Miodrag Deba Popović). Za tu ulogu nagrađena je Oktobarskom nagradom grada Beograda. Iste godine je preminula.

Đuza se odmah potom iselio iz zajedničkog stana jer nije mogao da podnese samoću u tom prostoru i tri meseca je proveo kod roditelja u Kruševcu. Tri godine kasnije, navodno na nagovor Ljube Tadića, ponovo se oženio. Iako je bilo zamišljeno da ovo bude priča o njemu, prednost sam dao njegovoj voljenoj supruzi Olgi Stanisavljević, o kojoj se tako malo piše. Verujem da bi i Đuza mnogo radije pročitao tekst o njoj, nego o sebi.

Potencijalni superstogodišnjak

Branka Veselinović se u legendu preselila u februaru 2023. godine, u 105. godini. Ovaj blog je pratio njenu borbu za još malo ovozemaljskog vremena i navijao da se upiše na listu superstogodišnjaka, tj. osoba koje uspevaju da dožive svoj 110. rođendan. Takvih, inače, nema (niti ih je bilo) među javnim ličnostima. 

No, u trci za titulu superstogodišnjaka još uvek učestvuje jedan velikan naše kulture: Vojislav-Bubiša Simić, pionir beogradskog džeza, kompozitor, dirigent i, uopšte, jedna od najznačajnijih ličnosti za razvoj naše popularne muzike. On od 18. marta ove godine krcka 102. godinu života.

U osvrtima na njegov rad, poslovično se u prvi plan stavlja blistava džez karijera, ali široj publici valja predočiti i da je Bubiša direktno uticao na formiranje posleratne beogradske muzičke scene. Sva muzička imena koja su krajem pedesetih lansirana posredstvom radija i televizije u orbitu slave, atestirana su njegovim sluhom. Muzičke manifestacije koje su promovisale zabavnu muziku, poput "Beogradskog proleća", sadržinski su zavisile od njegovih muzičkih ideja i vizija. Zahvaljujući njegovom uticaju, građen je i negovan muzički ukus jugoslovenske bejbi-bum generacije, ali i nekoliko narednih, zaključno sa milenijalcima. 

Ukratko, Bubiša je živi spomenik beogradske muzike 20. veka. I uz sve ostalo što je tokom života stvorio kao kompozitor, želim da istaknem predivnu muziku za svih 26 epizoda Bajfordove dečje televizijske serije Neven. 

Diznijeva rešavačica

Pre 100 godina, u februaru 1925. godine, Volt Dizni je režirao i producirao kratki akciono-animirani film "Alisa rešava ukrštene reči" (eng. Alice Solves the Puzzle). Bio je to 15. crtać u serijalu o Alisi, ali sama Alisa nije animirani lik (osim u pojedinim scenama), već živa devojčica koja se kreće kroz svet animacije. Ona je i prva Diznijeva junakinja, "rođena" pre Mikija, Paje i Šilje (1923). 

U filmu "Alisa rešava ukrštene reči" premijerno se pojavio hromi negativac Pit u vidu medveda (godinama kasnije, transformisan je u mačora da bi Miki Maus imao dostojnog antagonistu i tako je nastao Hromi Daba). On je po scenariju strastveni kolekcionar ukrštenica i pokušava da otme Alisi enigmatsku stranicu koja mu nedostaje da bi upotpunio zbirku. Devojčica, pak, želi da reši do kraja svoju ukrštenicu i spremna je da se sukobi s Pitom kako bi je sačuvala. Njen mačak Džulijus joj se najpre podsmeva, a onda joj pomaže u borbi. 

Sinopsis je bezmalo apsurdan, a s obzirom na to da su filmovi o Alisi plasirani s oznakom "comedy", verovatno su nekome bili smešni. Ovaj je, bez sumnje, promovisao ukrštene reči koje su baš te godine postale omiljena zabava mališana u SAD, a onda i u ostatku sveta. 

Misterija Dukinog rođenja

U SANU je 2021. obeleženo 150 godina od rođenja Jovana Dučića. Godišnjica je mogla biti i 2019 i 2022... a može i sada. Naime, kontroverza oko Dučićevog datuma rođenja do danas nije razmršena, te se u različitim izvorima kao godine rođenja navode 1869, 1871, 1872, te 1874! Uz to, varira i sam datum, pa su u igri: februar, jun i novembar!

Sličnih slučajeva, barem među istaknutim ličnostima rođenim u 19. veku, zapravo nema: ako je kod nekoga i promašen datum, bar je godina izvesna. U seoskim sredinama toga doba ljudi su se nepogrešivo orijentisali prema crkvenim praznicima, te je čudno što nijedan član Dučićeve porodice nije zapamtio da su dobili prinovu na Sretenje Gospodnje, ili dva dana kasnije, ili mesec dana pre Ognjene Marije, ili dve nedelje pre Svetih Vrača... Takođe, čudno je što budući pesnik, kao sva ostala normalna deca na svetu, u ranom detinjstvu nije naučio da pokazuje prstima koliko ima godina, pa da svake godine dodaje po jednu... Ako je to nekim čudom izostalo, opet je čudno što kao đak prvak nije imao pojma ni koliko je star, ni koja je godina (tim pre što je i ta škola koju je pohađao morala imati kalendar). 

Crkvene knjige iz vremena Dučićevog rođenja nisu sačuvane, kao ni dokumentacija trebinjske osnovne škole, pa ako se krene od pretpostavke da je pesnik znao za to, nameće se zaključak da je tokom života sasvim svesno davao netačne podatke. U mnogim prilikama je tvrdio da je rođen 1874, iako nesporne tačke njegovog životopisa govore da je to malo verovatno. Po svoj prilici, oduzimao je sebi po godinu, 2, 3, možda i 4 ili 5, valjda da ga ne bi precrtali kao prestarelog za poduhvate koje je imao u planu.

Jovo Andrije Dučić, za prijatelje: Duka, blesnuo je kao pesnik 1886. u somborskom "Golubu". Već je živeo u Mostaru, a tamo se iz Trebinja preselio da bi pohađao Trgovačku školu (u biografijama ne piše da su to, zapravo, stariji razredi osnovne škole u današnjem smislu), koju je završio 1887. Drugim rečima, ako deca u školu kreću sa 7 godina, na maloj maturi imaju oko 15. Toliko je najmanje morao imati i Dučić, pod uslovom da nije izgubio godinu ili dve tokom Hercegovačkog ustanka. 

Dalje školovanje je nastavio tek tri kasnije, upisavši Učiteljsku školu u Bijeljini. Odatle je prešao u Sombor gde je maturirao 1893. U međuvremenu je postao poznat u Mostaru i među publikom "Goluba" i "Nevena" (nažalost, prestao je da pravi zagonetke, iako je na početku bio strastveni ljubitelj enigmatike). Kao učitelj, bio je u raskoraku sa sopstvenim ambicijama, te je 1899. nekako uspeo da se dokopa Ženeve, gde je upisao Filozofsko-sociološki fakultet. Imao je blizu 40 godina kada je počela njegova diplomatska karijera. 

Što se samog dana i meseca rođenja tiče, čini se da je najverodostojniji podatak koji je lično izdiktirao u pero svom prijatelju Veljku Petroviću za Narodnu enciklopediju SHS iz 1929: 5. februar po starom, julijanskom ili 17. po novom, gregorijanskom kalendaru. Godina koju je tada naveo je 1971. No, zbunjuju sledeći podaci: u arhivi Srpske učiteljske škole u Somboru stoji 15. jun 1872, u Ženevi je kao datum rođenja zabeležen 1. novembar, a Srpska pravoslavna parohija trebinjska je 1938. izdala uverenje da je Dučić rođen 15. februara 1874, uz napomenu da podaci nemaju garanciju! Svetozar Ćorović, rođen 29. maja 1875, tvrdio je da je njegov prijatelj i saradnik Dučić jedva 3 godine stariji od njega, pa su na osnovu te tvrdnje neki biografi zaključili da je pravi datum 15. jun 1872. Jovan Skerlić, treći Dučićev prijatelj (sa kojim se zbližio u Parizu), izabrao je 5/17. februar 1874. 

1874, kao najverovatniju, navodi i Dučićev biograf Radovan Popović, možebiti da bi ispoštovao poslednju volju pesnika koji je u poznim godinama birao upravo tu godinu. Štaviše, 1874. uklesana je i na prvom pesnikovom nadgrobnom krstu koji je iz Gerija prenet u manastir Svetog Save u Libertvilu (1946). Pa ipak, Jovan Dučić je, gotovo sigurno, rođen 1971. Evo ključnog argumenta: u maju 1894. austrougarski žandari su pretresli njegov stan u Bijeljini i notirali da mladi učitelj ima 23 godine. 

Još nešto: ironijom sudbine, jedna od najpopularnijih anegdota iz Dučićevog života odnosi se baš na njegov datum rođenja. Elem, sukobio se nekom prilikom sa izvesnim Jovanom Markovićem i ovaj mu rekao da ga ni prvi komšija neće pamtiti posle smrti! Duka slegnuo ramenima: "To ne znam, ali znam da vaši unuci neće moći da polože maturu ako ne budu znali moj datum rođenja!"

Zbogom, velika Nado

Nada Knežević

Napustila nas je Nada Knežević, pionirka beogradske zabavne muzike, pevačica internacionalnog renomea i najistaknutija interpretatorka džeza u SFRJ. 

Imao sam priliku da upoznam Nadu i da sa njom obavim na desetine razgovora. Njen ilustrovani životopis će, nadam se, jednom biti dostupan širokoj publici u knjizi "Velika Nada" na kojoj sam radio tokom 2020. i 2021. godine, a koju je Nada pročitala u rukopisu i aminovala objavljivanje. Međutim, knjiga nije objavljena jer je pevačica insistirala da iza izdanja stane Ministarstvo kulture. I kako nadležni kulturni poslenici nisu imali sluha za projekat Društva novinara Vojvodine, tri puta zaredom smo odbijeni, uz medene reči i kurtoazne pohvale. Poštujući Nadinu volju, nismo nudili projekat drugim izdavačima, iako je od početka bilo jasno da bez veza u Ministarstvu nemamo gotovo nikakve šanse.  Šta se tu može, u Srbiji se i deca upisuju u državni vrtić preko veze, a da bi ova i ovakva država stala iza kulturnog poduhvata čiji je jedini cilj podsećanje na značajnu muzičku figuru iz prošlosti, bila bi potrebna crna magija. 

Nada Knežević je bila upravo to: značajna figura iz naše muzičke prošlosti, prerano smeštena u pluskvamperfekat i prerano svrstana u grupu prohujalih s vihorom. Kao što je Olivera Katarina jednom lepo rekla: "Kod nas su zvezde obično gasili", Nada je počela da tone u zaborav još pre više od 40 godina, kada su je mediji tiho proglasili neinteresantnom i neaktuelnom. I dok su njene kolege i muzički saborci iz kasnih pedesetih, kada se jugoslovenska pop scena tek formirala, sa većim ili manjim uspehom uspevali da očuvaju svoje pozicije na estradnoj mapi, ona se povlačila u sve dublji mrak. Đorđe Marjanović je još dugo bio vidljiv, Lola Novaković je delovala sve do kasnih devedesetih, o hrvatskim zvezdama te generacije da ne govorimo (neki od njih su i dan-danas prisutni na sceni), a Nade već sredinom osamdesetih nigde nije bilo. Čak ni njeni nekadašnji bliski saradnici nisu tačno znali šta je s njom, kud je nestala i da li je među živima. 

Ukrštene reči, TV novosti 1976, autor: Ilija Stančul

Publika je, istina, nikada nije otpisala. Štaviše, godinama su je čekali i tražili širom bivše države, pisali televiziji, nadali se njenim živim nastupima... Ali, Nada je - to vam mogu reći iz prve ruke - bila jedna osobenjakinja i do nje je vazda bilo vrlo teško dopreti. S njom je moglo samo onako kako ona hoće ili nikako, a oni koji su iz ovog ili onog razloga pokušavali da uspostave kontakt češće su birali drugu opciju. Bila je izuzetno ponosna na svoje uspehe u džez muzici, na priznanja i nagrade koja je dobijala u svetu, na ugled koju je imala među kolegama i publikom i smatrala je da, kao dokazana umetnica svetskog kalibra, zaslužuje i belosvetski tretman u lokalnim okvirima. Međutim, takav tretman joj niko nije nudio i zato je izabrala ilegalu.

Među živim i zdravim džez muzičarima postoje umetnici (sa svih meridijana) koji su, bez obzira na višedecenijski otklon od mikrofona, iskreni obožavaoci njenog talenta. Ipak, najveći obožavalac koga sam intervjuisao tokom rada na knjizi je njen bivši suprug Ivan Švager, petrovaradinski saksofonista, koji je, bez obzira na njihov narušeni odnos, o njoj govorio kao o boginji sa Olimpa. Nada je, pak, u svom maniru predložila da ga uopšte ne spominjen u knjizi, ističući da je ljubav njenog života glumac Dušan Bulajić (njen prvi suprug), no uspeo sam da je ubedim da otac njenih blizanaca Igora i Staše zaslužuje - ako ne počasno - onda barem posebno mesto u njenoj biografiji. 

karikatura: Mladen Marković

Ako govorimo o kuriozitetima iz njenog života i karijere, ne znam šta bih pre izdvojio. Nikada nije potvrdila da poznaje note, ali je zato najkomplikovanije džez kompozicije pevala matematički precizno (kolege su tvrdile da ne bi umela da peva u falšu ni kada bi je neko puškom naterao!); Učestvovala je u prvoj zabavnoj emisiji eksperimentalnog programa Televizijskog studija Beograd 23. avgusta 1958. godine;  Kao estradna zvezda, etablirala se s međunarodnim hitom "Ciganska noć" Ibera Žiroa ("Les Gitans") i u muzičkim krugovima dobila nadimak "Ciganka" (nekoliko godina kasnije, tražila je od tek ispiljenog Tome Zdravkovića da joj ustupi svoj prvi autorski hit "Ciganka", koji je melodijski bio vrlo sličan "Fatimi" Dragana Tokovića, drugom Nadinom hitu); Diskografski se samostalno poslednji put oglasila 1976. godine i praktično okončala zabavnomuzičku karijeru hit-singlom "Hej, šta je s vama ljudi", a poslednji festival zabavne muzike na kom se pojavila je Beogradsko proleće '83, kada je izvela kompoziciju Olivera Mandića "Boli, boli"; Mladen Mazur, najznačajniji zagrebački džez publicista svoga doba, uvrstio je Nadu u "Ilustriranu enciklopediju džeza", i to kao jedinu vokalnu solistkinju iz SFRJ. 

Tereza Kesovija je svojevremeno izjavila: "Nada je naš najbolji interpretator, a možda i moj kompleks!"; Gabi Novak je jednom zgodom javno ustvrdila da je Nada naša jedina prava džez pevačica; Milivoje Mića Marković je zapisao: "Usuđujem se reći da je priroda - kada je glas u pitanju - bila izdašnija prema Nadi nego prema Eli Ficdžerald"... No, možda bi reči Mladena Mazura ponajbolje mogle da uokvire lik i delo Nade Knežević: "Ona je odavno prerasla granice Jugoslavije i Evrope i nalazi se među 10 vodećih imena u svetu!" 

Na kraju, rekao bih da mi je bila velika čast da sarađujem sa gospođom Knežević i da joj ulepšam poslednje godine života interesovanjem za njen minuli rad. Drago mi je što je učestvovala u nastanku knjige i što je celokupni sadržaj dobio njen blagoslov... osim naslova "Velika Nada". A ja, eto, želim da se knjiga o njoj baš tako zove jer je to priča o jednom velikom talentu koji je budio velike nade.

skandinavka, Astro skandi (neobjavljeno), autor: M. Marković

Oživljeni arhetip, model 2023

Svima koji su tokom prethodnih 10 godina pratili ovaj blog, poznato je da povremeno pišem o turbo-folk fenomenima, bilo da su u direktnoj ili tek asocijativnoj vezi sa enigmatikom. Kuoriozum o kome bih rekao par reči je sam po sebi enigma, te je uslov za osvrt bez sumnje ispunjen. No, smisao teksta nije nasilno uključivanje estradne pojave koja je uzdrmala region u enigmatski sistem, već fenomenološka analiza jedne nove masovne histerije. 

Kod nas se nekada davno zapatila jedna arhetipska slika kojoj ni novi vek, ni novi milenijum nisu mogli ništa: slika Koštane. To je, dakle, idealizovana predstava mlade, ljupke, bezazlene i siromašne Cigančice koja pesmom i igrom pravi ršum, zavodi bogataše i celokupnom pojavom dovodi kafansku publiku u stanje ekstaze. Bora Stanković je naglašavao da Koštana nije bila lepotica, pa ni sam lik nije izgrađen na njenim fizičkim atributima, ali se u našoj nadsvesti vremenom oblikovao i taj zahtev, kao uslov za ovaploćenje i proglašenje nove Koštane.

Naravno, ono što arhetipsku Koštanu u nama čini pravom i nezamenljivom je moć da gane i dirne u dušu golim glasom. To je neka vrsta natprirodnog dara koji nije strogo muzički, a koji pevačicu čini masovnom metom za projekciju najsuptilnijih osećanja. Teorijski i praktično, pevačica može biti muzički genije, ali bez tog dara. I obično je tako. 

Koštana iliti narodnjačka superzvezda ne može, niti je ikada mogla biti solistkinja svetskog kalibra i izraza. Pevačice okrenute svetu obično potiču iz dobrostojećih porodica, pristojno su obrazovane i ne prelaze put od blata do zlata, koji je izuzetno bitan za masovnu identifikaciju. Nova Koštana može biti samo čeljade sa margine, seljančica zakržljala u intelektualnom razvoju, muzički ograničena na domaći izraz, ali sa natprirodnim darom. 

Taj natprirodni dar se u svetu muzičke industrije označava kao komercijalni talenat. I kada preskočimo sve manje ili više uspešne pokušaje iz dvadesetog veka da se Koštana reinkarnira i materijalizuje na estradnoj sceni u što prirodnijem izdanju,  nužno se moramo zadržati na slučaju Svetlane Cece Veličković (kasnije Ražnatović). Kada je imala 18 godina, specijalno za nju je u kontroverznom filmu "Nečista krv" Stojana Stojčeva dopisana uloga Koštane, i to kao garancija uspeha projekta uz njenu finansijsku podršku (uzgred,  Arkanu se često pripisuju sve zasluge za Cecin uspeh, ali zvanični podaci iz PGP - a kažu da je njen album iz 1990. jedan od najprodavanijih u istoriji ove kuće, što je praktično čini poslednjom jugoslovenskom diskografskom zvezdom). Kasnije je povukla ulogu i projekat je propao, ali je zahvaljujući silnoj medijskoj halabuci uspešno oživljena arhetipska slika, koja je tokom narednih godina činila okvir Cecinog lika u medijima. 

I tako, devedesetih smo imali Cecu, seljančicu koja svojim infantilnim altićem dopire do srca narodnih masa (ostale tačke iz njene biografije ovde nisu tema), pa smo malo sačekali da se rodi i odraste jedna njoj slična... i sad imamo novu Koštanu, u stvari: novu Cecu, apgrejdovanu, abartovanu, dekriminalizovanu i blago redizajniranu, model 2023. Zove se Aleksandra Prijović.

Da, svi smo već čuli da je oborila koncertne rekorde u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, videli smo i reportaže, čitali o tome. Baš kao u vreme uzleta Aleksandrine mentorke Lepe Brene, mediji nam nude ozbiljne sociološke analize tog fenomena, svi se utrkuju da daju svoj sud, oni koje je svojim uspesima na određeni način ponizila se javno iščuđavaju, drugi lamentiraju nad neukusom omladine bez sistema vrednosti... a običan narod regiona je, prosto, voli. 

Među analitičarima, najglasniji su oni koji veruju i tvrde da je za golemi uspeh kafanske pevaljke sa osnovnom školom (koju je, inače, završila u Belom Manastiru, valjda su je tamo opismenili da bar ume da prebroji silne milione) krivo agresivno medijsko propagiranje njenog lika i dela tokom poslednjih godina, preciznije: otkad je ušla u porodicu Živojinović. Pa dobro, ali kako onda objasniti to što je u Hrvatskoj takoreći više vole nego u Srbiji? Ako smo mi žrtve brainwashinga posredstvom medija sa nacionalnom frekvencijom, kakve to veze ima sa Hrvatima, ko je njima isprao mozgove, kako i gde su u Hrvatskoj propagirane cajke? A ako porodica Živojinović ima toliki uticaj na javno mnenje, na svaku pojedinačnu svest, na svačiji ukus, pitanje je zašto ne iskoriste tu čarobnu moć za reanimaciju komatozne karijere Lepe Brene koja je sa mikrofona prešla na trgovinu čarapama? Uostalom, možda je Pretty Brenda već umorna od estradnog cirkusa, ali ima Živojinovića koji su ga željni, pa se opet nameće pitanje zašto nisu pokrenuli mašineriju onomad kad je prvenac bračnog para Živojinović Stefan Emerald pokušao da lansira hit i postane pevač?

Sama Aleksandra, doduše, otvoreno pripisuje pola svog uspeha suprugu i kao da od skromnosti ne uspeva da shvati šta se tačno dogodilo. A tu zapravo nema velike filozofije: od svakojakog kiča i šunda, jeftine, prazne, gotovo skaradne elektronske "muzike" koja nam se svakodnevno servira angro, narod je izabrao baš nju. I dok se javnost bavi periferijom slučaja kroz vulgarnu racionalizaciju respektabilnih rezultata, u vazduhu ostaje jedna činjenica koja se svesno izostavlja iz analiza: ljudi vole da je slušaju, a na takvu stvar se ne može uticati nikakvim trikovima. Mediji su samo mogli da je učine vidljivijom, da posreduju i da pokažu prstom na nju, ali ni više, ni manje nego što pokazuju prstom na neke druge kojima to ne pomaže da postanu zvezde. A takvih je na desetine, možda i stotine. 

U suštini, Aleksandra Prijović je jedna izuzetno pozitivna figura, i kao zvezda novokomponovane muzike, i kao sociološki fenomen. Pre svega, odlično peva, takoreći diže narodnjačko fraziranje na nivo umetnosti. Uz to, nema ničeg subverzivnog u njenoj pojavi, sve je tu dozirano, decentno i primereno publici od 7 do 77; ono što je štrčalo je otfikareno (ko je rekao: nos i uši?!), ono što je nedostajalo je nabudženo (da ne bude zabune: ovo se odnosi na usne i sise, ne na maturu), svoje ranije uzore poput Vide Pavlović, Verice Šerifović i drugih romskih pevačica je odložila ad akta, lukavo je napravila zaokret ka modernom folku a la Ceca i nametnula se kao njena jedina prava estradna naslednica. I još jedna stvar: prethodna Koštana zvanično nema romskih gena (mada je internet komentatori u formi uvrede često proglašavaju Cigankom), ali je zato ova nova donela iz Hrvatske jedan romski frtalj (deda po majci joj je bio Rom), tek da se što bolje uklopi u arhetip. 

Divna Milka

Postoji nekoliko ličnosti sa naše javne scene kojima sam se celog života divio. Milka Stojanović (1937 - 2023) je jedna od njih i najmanje što mogu da učinim nakon njenog odlaska je da joj posvetim objavu, tim pre što u njenom imenu ima i malo enigmatike. 

Nekom zgodom sam na blogu već izneo otkriće da uz ime i prezime ove sjajne umetnice savršeno prianja petnaestoslovni niz "operska pevačica". Istina, postoji još nekoliko njenih poznatih koleginica uz čija imena taj niz naleže s kraja na kraj, poput Radmile Smiljanić, ali samo par MILKA STOJANOVIĆ - OPERSKA PEVAČICA može besprekorno da se pozicionira i uz ivice, i u sredini... i kako god želite. Za jedne novine sam 2011. godine radio skandinavku sa takvim molerajem, no nisam uspeo da pronađem rad i zato sam napravio novi, skroman, ali ilustrativan. 

Ne znam za druge slične slučajeve, ali čini se da je Milka u svom imenu od rođenja nosila sudbinu - samo je to trebalo pročitati enigmatskim instrumentima. Pre svega, nosila je ime velike prethodnice Milke Trnine, i to sasvim slučajno jer joj roditelji (inače, poštanski službenici) nisu svesno odredili put. Zatim, neobično je dugačak spisak reči koje se mogu ekstrahovati iz njenog imena i prezimena, a usko su povezane sa njenom karijerom. Na tom spisku su neke opšte imenice kao "vokal", "slava" i "visina", ali su mnogo indikativniji pojmovi: ITALIJA, MILANO, MOSKVA, a naročito transkripcije SKALA, KALAS, TOSKA i ATILA. U Milanskoj skali je učila pevanje, Marija Kalas joj je bila uzor, pokorila je moskovski Boljšoj teatar, kao Pučinijeva Toska je postigla izvanredan uspeh u Metropolitenu i širom sveta, a "Atila" je Verdijeva opera u kojoj je tumačila lik Odabele po kojoj je pamti operska publika sa svih meridijana (a prvi put je izvedena u Srbiji sa njom u glavnoj ženskoj ulozi). I naravno, tu je i MONAKO, kao deo prezimena jednog od najslavnijih tenora 20. veka, Marija del Monaka, sa kojim je često delila pozornicu.

Milka Stojanović je bila dramski sopran mecosopranske boje, što je izuzetno retka vokalna pojava. Debitovala je kao Amelija u Verdijevom "Balu pod maskama" i rano je prepoznata kao verdijanka ili verdijanski sopran italijanskog senzibiliteta. Tokom karijere je otpevala sve glavne uloge u Verdijevim operama i ima svoju odrednicu na listi najboljih interpretatora u muzeju Vila Verdi (na toj listi je i Zinka Kunc, Milkina mentorka). Nije imala ni 30 godina kada je kao zvezda Metropolitena nagrađena "Zlatnim glasom" (pevala je 11 glavnih uloga tokom prvih godinu dana!), te po izboru stručnjaka  i metropolitenske publike u njujorškom časopisu "Opera news" proglašena jednim od dva najlepša ženska vokala 20. veka, uz Renatu Tebaldi, dok su muški deo kvarteta činili Mario del Monako i Benjamino Đilji. 

Nema potrebe na ovom mestu nabrajati sve njene nagrade i priznanja, niti podsećati koliko je bila cenjena u belom svetu (gotovo nikada nije dobila lošu kritiku za izvođenje!), ali hoću da istaknem zbog čega je ova žena bila istinski vredna divljenja: Milka Stojanović nikada nije izigravala nedodirljivu primadonu, nikada nije obolela od važnoće i veličine i nikada u javnosti nije pravila kult od svoje profesije, a kamoli od svoje karijere. Zapravo, ne verujem da je ikada igde postojala umetnica njenog ranga i renomea koja je bila toliko jednostavna, prizemljena i normalna. Bila je izuzetno samosvesna i kao takva, nikada nije imala potrebu da o svom talentu i umetničkim dometima, a onda ni o svojoj lepoti, stilu, životu uopšte, govori sa mistifikacijama, niti da se ponaša nadmeno, arogantno ili kapriciozno. I s obzirom na to da se konotacija pojma "diva" vremenom pokvarila, našoj Milki najbolje pristaje pridev "divna".  

Iako je u mnogim tačkama prevazišla Mariju Kalas (to naizgled zvuči preterano, ali tako je: karijera Kalasove je trajala vrlo kratko, u drugoj fazi je ostala bez glasa, dobijala je užasne kritike i takoreći bila primorana da se povuče; postala je zvezda tabloida u trouglu Onazis - Kalas - Kenedi i umrla nesrećna, obavijena dimom senzacionalizma), do kraja života je o njoj govorila kao o nedostižnom idealu. Iako je pevala sa najvećim svetskim operskim zvezdama (npr. Lučano Pavaroti je svoju prvu večernju predstavu otpevao sa njom), isticala je da je njen omiljeni partner na sceni Zvonimir Krnetić. Pevala je Titu više od 30 puta. U poznijim godinama, divila se Branki Veselinović (a sakupljala je i lutke, poput nje). Više od 40 godina provela je u braku sa kolegom Živanom Saramandićem (1939 - 2012). Jednom prilikom je ispričala da su jedno u drugom pronašli decu kada su shvatili da neće imati potomke i možda ih je baš zato do Živanove smrti vezivala bezgranična ljubav koju je - kaže legenda - mogao da oseti svako ko bi se našao u njihovoj blizini. Nije joj smetalo što je opera u Srbiji zadnja rupa na svirali i svojim filozofskim odnosom prema stvarnosti prevazilazila je svaki nesklad,  nelogičnost i  nepravdu.  Volela je gotovo sve muzičke žanrove i rado je odlazila na rok koncerte omiljenih izvođača, poput "Bijelog dugmeta". Bila je vrlo vezana za sestru Zagorku, iznad svega verna Beogradu, svojoj zemlji, kulturi, jeziku (uzgred, nesvršeni je student književnosti) i nikada nije želela da živi na nekom drugom mestu. 

Olga koju je pobedila Nikolajevićka

Olga Ivanović

Pre izvesnog vremena, u priču o Radmili Savićević spontano se ušunjala i njena televizijska prija i tada je najavljen zaseban tekst o njoj. Povod za besedu zacelo postoji: iako je na javnoj sceni bilo i drugih Ivanovića, kao i drugih Olgi, glumica Olga Ivanović (1921 - 2001) statistički je najprisutnija u našoj enigmatici od svih svojih prezimenjaka i imenjakinja! Tome je, bez ikakve sumnje, kumovala enormna, višedecenijska popularnost TV serije "Pozorište u kući" i jedna od najupečatljivijih televizijskih kreacija otkad TV zabava postoji: g-đa Snežana Nikolajević. 

Da Ivanovićka nije odigrala Nikolajevićku, beogradska TV istorija bi verovatno imala jednu zvezdu manje, a glumica bi - takođe verovatno - odigrala još sijaset bledih televizijskih uloga i danas bi bila sasvim zaboravljena. A zadesilo je nešto potpuno neverovatno i njenu filmsku i TV karijeru učinilo gotovo tragičnom: ušla je u kružok omiljenih TV lica, ali ne kao Olga - već kao Snežana! A kao takva, više nije dobijala uloge! 

Do te 1972. godine, odigrala je na desetine TV (i nekoliko filmskih) rola i bila poznata širokom jugoslovenskom auditorijumu, no nikada nije bila glumica u fokusu. Kada je kao Rođina tašta lansirana na vrh top liste TV zabavljača imala je 51 godinu i nije baš bila orna za treptanje i prenemaganje pred foto-objektivima. Zato je već 1973. godine, dok se snimala (tek) druga sezona "Pozorišta", novinare najčešće dočekivala rečima: "Ne mislite li da se o meni mnogo piše u poslednje vreme? Verujte, već mi se na vrh glave popela ta babuskera Nikolajević!"

Karikatura: Ranko Guzina (1975)

Ali, kada je serija Novaka Novaka u drugoj sezoni (1973) postala gledanija od Dnevnika i kada je (samo) u Srbiji imala 94 % TV pratilaca, Olga je konačno prihvatila svoju babuskeru. Da je bilo drugačije, ne bi je tumačila sa takvim šarmom i tolikim uspehom, tim pre što je u anketi lista TV novosti po popularnosti bila daleko ispred Radmile Savićević! Godinama kasnije (1984), dok se premijerno emitovala peta sezona, novinarki "Nade" je priznala da voli svoju Nikolajevićku iako je igra za male pare, i dodala: "U grob će me oterati! I znam da će, jednom kad umrem, svi reći: umrla Nikolajevićka". 

Tako je i bilo. Glumica koja je od 1947. godine, kada je diplomirala, odigrala bezbroj karakternih pozorišnih uloga, a tokom šezdesetih učestvovala u gotovo svim velikim projektima RTB - a, sužena je na jedan jedini TV lik, pride komičan, skoro neozbiljan. Samu sebe nikada nije doživljavala kao komičarku i javno se iščuđavala što je ljudima smešna, a čudila se i rediteljima koji su je do te mere poistovetili sa Nikolajevićkom da su joj ukinuli sve izglede za nastavak karijere. 1976. se, malo u šali, malo u zbilji, uporedila sa Bet(i) Dejvis koja je svojevremeno, u svom poznijem dobu dala oglas: "Nezaposlena glumica traži posao". 

Sa Đuzom Stojiljkovićem

Vremenom je situacija u kojoj se Olga našla bivala sve manje šaljiva. Do 1984. godine, kada je dobila nekakvu rolu u otužnom filmskom pokušaju "Maturanti (Pazi šta radiš)" i kada se pojavila u "Pričama iz Nepričave", nije igrala ništa ni na filmu, ni na televiziji. Ništa osim Nikolajevićke, razume se. Imala je 63 godine kada se njena karijera sasvim ugasila. Istina, kasnije je na TV - u često gledala reprize "Pozorišta u kući", pomirena sa činjenicom da je pobeđena od "prve Snežane u Beogradu". Nikolajevićka je nastavila da živi, Ivanovićka je nestala. 

Uzgred, Olga Ivanović je zadesno rođena u Horgošu, gde je njen otac Radivoje, advokat iz Aleksinca, službovao. Kada je imala godinu dana, porodica se preselila u Aleksinac. Odatle je Olga otišla u Beograd, kod babe i dede po majci, da bi tamo završila gimnaziju (srpski jezik joj je predavala Desanka Maksimović). Imala je averziju prema matematici i tvrdila je da nikada nije naučila tablicu množenja. Započela je studije medicine, ali je odustala nakon rata u korist glume. U mladosti je obožavala Gretu Garbo i Marlen Ditrih. Dva puta se udavala (prvi put za glumca Jovana Milićevića), u drugom braku je dobila dva sina. Čitavog života je bila nekonvencionalna i svojeglava, nikada nije stekla "kompleks zvezde", bila je vrlo posvećena porodici, svu svoju odeću je sama šila i volela je ručne radove, od štrikanja do veza. Bila je vrlo ponosna na kompliment koji je u vreme najveće slave dobila od nekog starijeg gospodina: nije je prepoznao, ali ga je podsetila na babu sa malog ekrana i pitao je: "Da niste vi ćerka te glumice?" Prema sinopsisu Novaka Novaka, Snežana je samo 3 godine starija od Olge. 

Ukrštene reči, TV Novosti 1975, autor: Ilija Stančul

398 Zmajevih pseudonima

Moj angažman u "Nevenu" i višegodišnje bavljenje likom i delom osnivača ovog lista učinilo me je natprosečnim poznavaocem bibliografije, biografije i ostalih grafija Jovana Jovanovića Zmaja, s akcentom na daštanju. Daštanje, zagonetaštvo ili, modernim jezikom rečeno, enigmatika, kao sektor  njegovog stvaralaštva, najmanje je zanimljiv književnim teoretičarima, ali se ne potcenjuje i citira se kao vid poetsko-edukativne manufakture. Taj sektor je danas, na neki način, poveren meni.

S obzirom na to da ove godine proslavljamo 190. godišnjicu Zmajevog rođenja, uredništvo "Nevena" je donelo odluku da svi ovogodišnji brojevi budu posvećeni osnivaču lista. To za mene, kao urednika i autora Nevenove enigmatike, predstavlja novi izazov jer enigmatske strane poslovično prate sadržaj svakog konkretnog broja tj. rekapituliraju važne podatke o tematskoj ličnosti. Drugim rečima, od mene se ove godine očekuje da koncipiram i realizujem šest enigmatskih kompleta na istu temu. 

Pripremajući građu, tačnije: istražujući Zmajev životopis, stigao sam do poglavlja "pseudonimi" i to me je podstaklo da ovde napišem koju reč. Naime, često se sreće podatak da se Zmaj tokom života potpisivao na više od 300 načina, a neko je navodno prebrojao sve pseudonime i u etar pustio dezinformaciju da ih je bilo tačno 398. Nije tajna da je Zmaj u listovima koje je uređivao izmišljao saradnike, ali je nepoznato koja su imena fantomska, a koja stvarna. Takođe, ne može se znati ni koje je sve pseudonime koristio u brojnim novinama sa kojima je sarađivao, a malo je verovatno da je i sam imao evidenciju. 

Za određene novinske tekstove, prevode i pesme potpisane čudnim imenima se samo može pretpostaviti da ih je on napisao, no treba imati u vidu da su ga darovitiji čitaoci tj. saradnici ponekad vrlo verno oponašali. Razume se, štampani su najuspešniji imitati. Što se njegovih pesama za decu tiče, Pero Zubac je jednom prilikom lupio da je Zmaj iznedrio 470 naslova i ta proizvoljnost je na poverenje ušla u sve moguće biografije. Naravno, realan broj je mnogo, mnogo veći i dovoljno je da čovek prelista samo 1 od 26 godišnjaka "Nevena" (a gde je sve ostalo!) da bi uvideo koliko je taj podatak apsurdan. U zbirkama su, jašta, objavljivani samo odabrani radovi i možebiti da ih tamo ima svega 470. 

Elem, svima je poznato da je Zmaj pseudonim, a prema popularnom mitu nastao je spontano, kada je pesnik datirao neki svoj ćirilični  rukopis sa: 3. maj. U stvari, Antonije Hadžić je još 1882. godine u pogovoru "Pevanije" objasnio da je Jovanović nadimak dobio po listu "Zmaj" koji je pokrenuo 1864. godine u Pešti, a da je docnije "i sam primio taj prirok i počeo tako da se piše i potpisuje". Po svoj prilici, list "Zmaj" je nazvan po 3. maju, ali ne slučajno, već u formi aluzije na Majsku skupštinu 1848. godine i početak borbe za otcepljenje Vojvodine od Austrijskog carstva.

Kasnije je rado koristio i kalambure ZMAJOVAN i ZMAJOVA, ali kad govorimo o pseudonimima, zanimljiviji su oni kojima je sakrivao identitet. A upravo tako je i počela njegova književna karijera: ispod prvih pesama se neskromno potpisivao kao OSIJAN, što je očigledna identifikacija sa mitskim škotskim bardom, iako je skromni Čika Jova kasnije tvrdio da je to bila samo varijacija prideva "obasjan". "Devesilje" je ispevao kao Srbin muhamedanac ALIVERIĆ TUZLAK. 

Za našu enigmatiku je neobično značajan pseudonim AĆI (i pored najbolje volje, nisam mogao da uđem u trag vrednom troslovu), a iz enigmatske štampe je poznat i Zmajev potpis DIKSIT. Biografi beleže da se potpisivao i kao UJA BLAŽ. 

U "Nevenu" se sreću svakojake skraćenice, šifre i imena, a tek ponešto od toga sasvim očigledno pripada Zmaju: J. ili BRACA JOVA. Ali, zašto kriti, on je zacelo bio i: BRACA MITA, BRACA BRANKO, BRACA ĐOKA, BRACA SVETOMIR, ČIKA ĐURA, ĐOKA BRAŠOVAN, MILORAD, OZREN, RADOJICA, DUŠANKO, NAUM (...), a onda i: OĆ, OR, AR AR, M-TIN, M-ĆA itd. itd.

Uzgred, prijatelji su Zmaja zvali KIŠ-JANOŠ, po dedi Jovanu.  

Žrtvovani dijalekt

Poslednjih meseci se češće nego ikada govori, razglaba i debatuje o vranjanskom ogranku prizrensko-timočkog dijalekta, zahvaljujući pažnji koju je privukao film "Nečista krv: greh predaka" Milutina Petrovića, odnosno aktuelna TV serija u čijoj je realizaciji učestvovao i režiser Goran Stanković. Nova "Nečista krv" snimljena je po starom scenariju davno upokojenog Vojislava Nanovića, režisera koji je prvi ekranizovao "Koštanu" pod naslovom "Ciganka" (1954) i u visine vinuo Selmu Karlovac.

Nanovićeva "Nečista krv" je sinteza književnih dela Bore Stankovića, pri čemu su junaci njegovih pripovedaka, drama i romana nasilno umreženi i krvno povezani zajedničkim precima. U fenomenološkom smislu, rezultat je prilično efektan, mada je opravdanost prepravljanja piščevih zamisli nesumnjivo diskutabilna. Diskutabilan je i prikaz starog Vranja koje u filmu i TV seriji više liči na vrletni zapećak Sasanidskog carstva nego na grad koji datira iz XI veka, a naročito je kontroverzan do ekstrema naglašen mučenički položaj žene u orijentalnoj kasabi. Uz to, nema glumice mlađe od 30 godina čija se gola guzica i razdrljene mlečne žlezde bar jednom nisu našle u gro-planu, a razume se, svaka bludna antijunakinja je za telesnu strast surovo kažnjena. No, to ovde nije tema. 

Borisav Bora Stanković

Reditelj tj. reditelji su, prosto, tako videli Vranje iz druge polovine XIX veka. Bora Stanković je još jednom, po ko zna koji put, protumačen - moglo bi se reći i oskrnavljen - u skladu sa komercijalnim interesima producenata. Po svoj prilici, ambicije nove "Nečiste krvi" nadilazile su ekranizaciju Borinog književnog sveta, te su priče iz starog Vranja dobile opštiji karakter i postale pristupačnije onima koji nemaju smisla za regionalizam. U te svrhe je valjda vranjanski govor, tako bitan za oživljavanje Borinih melanholičnih slika, do te mere ispeglan i uštirkan da se na momente kida veza sa istorijom, geografijom i zdravim razumom. 

Reditelj Stanković je, naravno, imao objašnjenje: dao je prednost duhu Borinog pisma, a  Milutin Petrović je bio gotovo začuđen saznavši da neko tamo ima zamerke na govor glumaca u njegovoj "Nečistoj krvi". Zato je u maniru profesionalnog Beograđanina sa otmeno suženim vidikom, podsetio neuki i slabije obrazovani svet da je Bora Stanković pisao na književnom jeziku, te da su njegovi junaci gospoda i aristokratija, ljudi koji govore po nekoliko jezika i "nose odela od 10 000 evra u današnjoj vrednosti". Mi priprosti nebeograđani smo to ovako razumeli: vranjanski dijalekt je pripadao tj. pripada samo sirotinji i nepismenoj raji, dok oni koji su raspolagali tj. raspolažu izvesnim materijalnim bogatstvom automatski prelaze na književni jezik sa akcentima iz ulice Kralja Petra, pa makar bili Vranjanci.

No, stvari nisu tako jednostavne: Bori Stankoviću je na samom početku književne karijere praktično onemogućeno da svoje likove gradi bez dijalekatske adaptacije. Prva "Koštana" je dočekana na jatagan, a piscu je nalepljena etiketa "nepismen", te je posle svih izmena u konačnoj verziji drame jedino Mitka, za divno čudo, sačuvao svoj vernakular (nekom zgodom sam već pisao o tome, ali nije zgoreg ponoviti: Mitka nije Mitke, kako ga već decenijama zovu oni koji ne razumeju vranjanski vokativ! Zajedničke imenice poput: majka, tetka, snajka, a onda i vlastite poput:Vaska, Sofka, Stojanka, Mitka, u vokativu glase: majke, tetke, snajke, Vaske, Sofke, Stojanke, Mitke!)

U neskladu sa tezom reditelja Petrovića, Mitka je iz bogate, čorbadžijske familije, obrazovan je, govori turski, prošao je svet - ali frazira kao pravi, pravcati Vranjanac: "...Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam!" Doduše, povremeno prelazi na književni jezik, pa koristi književni futur ("daću", "bolovaću") i H gde mu mesto nije ("Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč'k?"), ali su Mitkini monolozi, u principu, najbliži izvornom vranjanskom dijalektu i takoreći predstavljaju kalup iz koga se mogu odlivati tekstovi za ekranizovanje Borinih dela. 

Malika Jeminović "Koštana"

Paradoksalno, svi ostali likovi iz "Koštane" su iznad ili barem izvan sopstvenog dijalekatskog okvira, uključujući samu Koštanu. Ona u poslednjoj, zvaničnoj verziji drame govori malo, ali neprirodno učeno, kao god da je diplomirala na Filološkom fakultetu. To je, avaj, bio prvi kompromis koji je Bora Stanković napravio pokušavajući da se dopadne beogradskoj publici. Na drugoj strani, stvarna Koštana Malika Jeminović (o kojoj je ranije bilo reči na blogu), izražavala se otprilike kao Mitka, možda malo iskvareno, ali isključivo na vranjanskom dijalektu. Tako je novinar "Politike" 6. aprila 1941. godine doslovno preneo njenu izjavu: "Bila sam mlada, lepa, kapka. Toj neje ni Bora pogrešija kad je pisuvaja..."

U Borinim delima koja su kasnije nastala, dijalekt se pojavljivao tek sporadično: inhibirano, bojažljivo i osakaćeno. Poređenja radi, Stevan Sremac iz Sente je sa daleko većom slobodom eksploatisao govor Nišlija u "Ivkovoj slavi" i "Zoni Zamfirovoj", dok je Vranjanac Bora Stanković neprekidno pazio da ne pretera u realizmu. Po legendi, nimalo ga nije zanimalo šta o njegovim delima kažu književni kritičari, ali sama činjenica da je upravni govor svojih likova do kraja života prilagođavao očekivanjima beogradske čaršije upućuje na zaključak da je de fakto žrtvovao dijalekt iz straha da ga opet ne proglase nepismenim (čitaj: isključe iz repertoara). 

Treba znati da je "Koštana" zrelog Boru Stankovića zanimala samo onoliko koliko mu je donosila prihode, a valja podsetiti i da se skućio zahvaljujući tom komadu. No, prva inscenacija (1900) bila je potpuni fijasko i činilo se da "srpsku Karmen" što pre treba zaboraviti; reditelj Čiča Ilija Stanojević je komad shvatio kao lakrdiju, glumci su oblikovali likove kao južnosrbijanske karikature, publika je bila zbunjena, a kritičari zgroženi. Do Borinih tantijema od 500 000 nečega, drama je pretrpela brojne modifikacije i tek u posleratnoj verziji zapalila gledalište i dobila nedvosmisleno dobre kritike.  Na originalnom rukopisu su se dotle izređali silni dramaturzi, reditelji, glumci i lektori, i svako od njih je imao nešto da prepravi, dopiše ili obriše, a Bora je vremenom postajao sve tolerantniji na intervencije (ili je, jednostavno, otupeo), tim pre što je svaka naredna verzija bila uspešnija u komercijalnom smislu. "Mucavom geniju" i vlasniku jedinstvenog lirskog talenta se neprekidno spočitavalo loše vladanje sintaksom, pa i opšta nedoučenost, i s obzirom na to da su ga tzv. veliki književni umovi često korili zbog nepoznavanja književnog jezika, može se naslutiti da je taj aspekt svog dramskog pisma prepuštao pismenijima od sebe. 

Kao neko ko je po rođenju i poreklu govornik tog dijalekta tj. interdijalekta koji se od vranjanskog razlikuje 2-3 %, čekajući novu epizodu serije "Nečista krv" (koja mi je, inače, vrlo zanimljiva) osećao sam potrebu da ukažem na jezičku neadekvatnost, ali i da raščivijam Borine motive da svojim književnim Vranjancima oduzme autentičan govor. Čini se da je on glavni krivac za sve irealistične ekranizacije, no uz razumevanje konteksta u kome je delovao i temeljnije sagledavanje njegovih književnih slika, svaki reditelj ima odrešene ruke da Hadži-Trifunu, Tašani, Sofki, Jovči, Vaski (...) vrati ono što im je Bora uskratio. Stojan Stojčić je, tako, u svojoj zamalo pornografskoj verziji filma "Nečista krv" (zapamćenog po povlačenju Svetlane Ražnatović iz projekta) insistirao na dijalektu, pa je npr. Rade Šerbedžija iz Bunića u ulozi gazda Marka zvučao kao rođeni Vranjanac. A eto, u verziji Petrovića i Stankovića, Ljubomir Bandović koji je odrastao u Vranju zvuči kao gazda Marko iz Bunića. 

Toma: malo fakata i mnogo fikcije

Mesecima nas bez predaha zapljuskuju talasi EPP-a za film "Toma". Iz svih medijskih topova gruvaju producenti, glumci, pevači, članovi porodice Zdravković, preživele kolege, rođaci, prijatelji itd. Ne sećam se da je ikada neko domaće ostvarenje sedme umetnosti podiglo takvu i toliku prašinu u javnosti, a ne sećam se ni da je u nas snimljeno nešto toliko genijalno da bi tako brzo zaslužilo jednoglasnu apoteozu nacije i svakodnevno veličanje na svim mogućim televizijskim kanalima, u svim novinama i na svim internet portalima. 

Naravno, uz sve to je reanimirano i sećanje na ravno trideset godina počivšeg Tomu Zdravkovića, pa su mediji prepuni idealizovanih podataka o njegovom stvarnom životu, liku i delu. Oni koji ništa nisu znali ni o njemu, ni o vremenu u kome je delovao, na osnovu filma i propratne medijske halabuke lako mogu poverovati da je on za života bio estradna veličina kalibra Marvina Geja, a da se domaća estrada gotovo ni po čemu nije razlikovala od američke. U filmu je tako. 

Skandinavka, Enigma, Mladen Marović

Kada sam pre 7-8 godina za Enigmu radio seriju ukrštenica sa telegrafskim biografijama autentičnih ličnosti, mali enigmatski spomenik dobio je i Toma Zdravković. Pokušao sam da ga ukratko predstavnim na jedan realan način, jezgrovitim pregledom najznačajnijih momenata iz života i naslovima pesama po kojima ga pamte milioni. Evo teksta: Pevač sa slike (A) odrastao je u siromaštvu, pa je trbuhom za kruhom rano otišao iz rodnog Pečenjevca. U Leskovcu je, radeći fizičke poslove,  sreo Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić), koja mu je obezbedila prvi kafanski angažman. Kasnije joj se kao kompozitor odužio legendarnom pesmom (B), koju je i sam otpevao na jednoj ploči. Njegovi hitovi (C, D) danas imaju status folk evergrina, a često se spominje i da je jednu pesmu (E) posvetio spikerki Novović. Snimio je singl ploču sa glumicom Kiti Svon, koja je u Jugoslaviju došla na lečenje od opekotina. Voleo je žene, boemštinu, kocku i alkohol, te je za života stekao samo jedan jednosoban stan. U legendu je otišao 1991. godine, a posthumno mu je dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda.  

S obzirom na to da se celog života iz hobija bavim jugoslovenskom popularnom kulturom, o Zdravkoviću znam malo više od većine konzumenata njegove muzike (uzgred, poštujem, ali sebe ne bih mogao da svrstam u ljubitelje Tominog folk-soul izraza). Ni o Tomi, ni o bilo kojoj drugoj istaknutoj javnoj ličnosti koja je tih godina gradila karijeru ne može se govoriti van konteksta, pa budući da su šezdesete i sedamdesete vrlo jasno definisane i imaju poprilično krut okvir, odgledavši film "Toma" Dragana Bjelogrlića i Dragana Lisinca, shvatio sam da to uopšte nije film o pravom Tomi Zdravkoviću.

"Toma" je jedna površna i melodramatična, moglo bi se reći i patetična, bajka nastala po motivima Tominog životopisa i sračunata na masovnost tj. na publiku najjeftinijeg ukusa. Tomino ime i sva ostala zvučna imena koja se pojavljuju u scenariju (Silvana, Lepa, Tozovac, Cune, Mika Antić, Zoran Radmilović) očito su samo teme za slobodno fantaziranje (i, naravno, mamci), a teško je prokljuviti šta je grupa scenarista tačno želela da nam kaže svojim sočinjenijem, osim da je Toma bio nepopravljivi sentimentalac sklon porocima. Izgleda da su sve ostale ključne tačke scenarija izmišljene, počev od odnosa sa Silvanom do neizlečive Ljiljane (koja je filmu dala melodramatični vrhunac). Ako je jedini cilj bio rasplakati gledaoce po svaku cenu, nema greške, uspeli su.

Lepa Lukić i Silvana Armenulić, 
karikatura: Ranko Guzina, 1971.

Ne razumem film. Ne razumem to haotično preplitanje fakata i fikcije, a naročito mi nije jasno očigledno krivotvorenje bliske istorije i popularne kulture. To se čak ne može podvesti ni pod umetničku slobodu, jer ako se nešto dešava 1960. godine, treba da se zna da Silvana tada nije mogla ni da uđe u tek formirani PGP, a kamoli da snimi ploču (to nije bilo vreme narodnjaka, oni su procvat doživeli tek krajem šezdesetih sa televizijskom reklamom i vinilnom hiperprodukcijom). No, u filmu, Silvana je 1960. ultimativna zvezda koja već snima u Beogradu i izgleda kao Rita Hejvort (inače, prvu singlicu je snimila sredinom te decenije, a do slave je putovala još nekoliko godina; kao početnica, izgledala je vrlo skromno, moglo bi se reći i neugledno). Kao takva, ona izvlači Tomu iz tuzlanske kafane i odvodi ga u Beograd, a tamo ga dočekuju "velike zvezde" koje su se u realnosti proslavile tek 10 godina kasnije. Na primer, Tozovac tu izvodi svoju "Vlajnu", iako je u to doba još uvek bio student ekonomije kome nije padalo na pamet da se lati mikrofona (prve estradne uspehe zabeležio je kasnih šezdesetih), a tu je i Lepa Lukić, koja je tada još uvek okopavala kukuruz sa majkom Milosijom i još uvek se zvala Lepava Mušović (jer da bi postala Lukić, morala je prvo da se uda, a to se desilo sredinom šezdesetih). 

I nema smisla nabrajati sve nelogičnosti i anahronizme u filmu (ali moram da istaknem jedan fušeraj: Silvana otkriva Tomi da je uzela umetničko ime po italijanskoj glumici Silvani Manjani! Tako sam bar ja razumeo Tamaru Dragičević, a načuljio sam uši i kad je po drugi put umesto Mangano rekla Manjani... ili Manjano, svejedno). Zanimljivo je da se scenaristi u nekim momentima drže činjenica kao pijan plota, a onda naglo prelaze u fikciju, pa se isto tako naglo vraćaju na fakte. Nikad nisam gledao sličnu papazjaniju, časna reč (a odgledao sam filmova barem koliko i Tito). 

karikatura: P. Pismestrović

Nemam nameru da govorim o režiji, niti o glumačkoj podeli, ali moram javno da se zgrozim nad amaterizmom maskera (onako nešto nije viđeno ni u bugarskoj verziji šoua "Tvoje lice zvuči poznato"). Ono što me ipak najviše iritira jeste svesno i ničim opravdano ignorisanje identiteta sedamdesetih, čak i tamo gde se to bez po muke moglo izbeći. Recimo, Lepa Lukić 1974. peva "Srce je moje violina", premda je ta pesma nastala 1989! To je naizgled nebitno, ali je ipak teško objašnjivo zašto glumici koja tumači Lepu nije puštena neka numera iz tog vremena, čisto da se dočara atmosfera i duh te decenije (Olivera Bacić ionako ne peva, već samo otvara usta, i mogla je da "izvede" bilo šta;  eto, da su mene pitali, glasao bih za "Ne pitaj me", Lepinu pesmu koju je voleo Ivo Andrić). Dalje, Zdravko Čolić na nekakvom izboru za mis 1974. u primorskom restoranu peva "Sinoć nisi bila tu", uz obilje karikaturalnih afektacija. Teško da je iko u tom izdanju mogao da vidi jugoslovenskog predstavnika na Pesmi Evrovizije '73 i jednu od najvećih jugoslovenskih muzičkih zvezda 1974. I, povrh svega, iako je glumica Ljiljana Blagojević već sto puta potvrdila da joj je Toma posvetio pesmu "Za Ljiljanu" tokom snimanja serije "Doktorka na selu", scenario je iziskivao jednu tragičnu figuru za katarzu i njoj je, ah, nadenuto ime Ljiljana, pa je filmski Toma Koraćevu pesmu iz 1984. za fiktivnu doktorovu ženu "napisao" 1991. 

I za kraj, moram da se osvrnem na ulogu koja je pripisana Silvani u Tominom životu. U korist senzacionalizma, ta priča je većim delom izmaštana, a fakti su, gle čuda, izostavljeni: Silvana je Tomu zvala "Dado", pesma "Šta će mi život" nije napisana za nju (već ga je, po njenim rečima, molila da joj je ustupi), i osim što ga je u vreme kada su oboje bili anonimni pozvala da peva s njom u kafani "Dubočica", nema osnova za tezu da mu je kasnije pomagala u karijeri. Nema osnova, zato što je Toma Zdravković pre nje snimio hit-ploču i napravio nekakvo ime. Recimo, u vreme kada je davao intervjue za popularne časopise poput "Plavog vjesnika" i nastupao pred Džimijem Stanićem i Nadom Knežević (koja je htela da snimi njegovu "Ciganku"), Silvana je još bila pevačica u trećem planu koju nisu intervjuisali ni za dobojski radio. 

Evo šta je Toma 1970. rekao o počecima svoje karijere za "TV novosti": "U Leskovac je navratio neki Hazim, harmonikaš. Pevao sam u restoranu "Dubočica". Dopalo mu se moje pojanje i predložio mi da pođem s njim u Tuzlu, da pevam u restoranu u kome je svirao... U Tuzli sam pevao u kafani i snimao za lokalnu radio-stanicu. Zabavna muzika je u to vreme bila na ceni, pa sam pokušao i nju da pevušim, uz svesrdnu pomoć jednog drugog Hazima - Hanušića... Kasnije, dok sam pevao u beogradskim restoranima, pesma "Ciganka" je postala veoma popularna iako još nije bila snimljena, dopala se Obradu Jovoviću, predstavniku "Jugotona", i predložio mi je da snimim ploču..." Silvanu ni usput nije spomenuo. 

Kuriozum

 Branka Veselinović sutra proslavlja 103. rođendan.

Pre tri godine, na ovom blogu je - kao svojevrstan kuriozum - obeležen 100. rođendan dugovečne glumice (OVDE). Nismo znali koliko će još terati, a ona je, eto, nadživela sve tada spomenute kolege iz Holivuda: Kirka Daglasa, Oliviju de Hevilend i Doris Dej. I tera dalje (Maja Volk  veruje da će se Branka upisati na listu superstogodišnjaka, tj. da će dočekati i 110. rođendan!)

Od velikih svetskih zvezda, na listi živih glumaca rođenih u drugoj deceniji 20. veka, nema više nijedne! Istina, postoje holivudski metuzalemi stariji od Branke, ali oni nikada nisu bili u prvoj ligi: kada je u maju preminuo stošestogodišnji Norman Lojd (eng. Norman Lloyd), na vrh liste je izbila Marša Hant (eng. Marsha Hunt, rođ. 17.oktobra 1917), a slede je izvesna Elizabet Valdo (eng. Elisabeth Waldo, rođ. 18. juna 1918), polupoznata Karen Marš Dol (eng. Caren Marsh Doll, rođ. 6. aprila 1919) i zaboravljeni Nehemija Persof (eng. Nehemiah Persoff, rođ. 2. avgusta 1919). 

Teško je utvrditi da li u Evropi (i na drugim kontinentima) ima neuništivih dramskih umetnika sličnih našoj Branki, jer glumci koji nisu ostvarili internacionalne karijere i nisu stigli do Holivuda retko ulaze u globalnu statistiku (čak ni ImDb ne registruje takve slučajeve). Zato je sigurno samo jedno (a to su tri stvari :D): Branka Veselinović je najstarija živa glumica u Srbiji, naša najdugovečnija javna ličnost svih vremena i jedna od najstarijih živih osoba u ovom delu Evrope.

Za ovu nesvakidašnju priliku, iskopao sam jednu svoju vrlo staru ukrštenicu i malo je osvežio, pa ko želi, neka rešava Branki u čast. Srećan joj rođendan!