Retrovizor: Duplerice (2014)

Moja prva duplerica izašla je u Politikinoj "Enigmatici" (ako nije bila "Razbibriga") u junu 2011. Bila je posvećena nekoliko meseci ranije upokojenoj Elizabet Tejlor i rekapitulirala je njene najuspešnije filmove. I naredna je bila memorijalna: Olivera Marković nas je napustila 2. jula, rad sam poslao 4 dana kasnije, a objavljen je za dve nedelje. Uzgred, tako je u tim novinama počelo i  moje trogodišnje enigmatsko okukavanje svih istaknutih javnih ličnosti, čak i pre nego što se ohlade, a ponekad, bogme, i anticipativno (npr. glumica Zlata Petković je preminula dok je moj sastav sa njenom slikom bio u pripremi za štampu)... no, to ovde nije tema.  

U tim novinama je objavljeno bar 50 mojih duplerica, a nemam želju da citiram nijednu od njih. Zapravo, nemam nameru da u retrovizoru prikazujem bilo koji plod te saradnje jer je o njoj gotovo sve rečeno dok je slučaj bio aktuelan. Tamo je izašlo na stotine mojih skandinavki, klasičnih ukrštenica, belih, domino, 2 + 1 (...), a sa vremenske distance koja nije mala, mislim da sam se uzalud trudio i da sam pristajući na sumanuti tretman, na neki način javno ponižavao sebe kao ličnost. No, to nije najgore: verujem da me je boravak u toj ludoj kući ozbiljno unazadio kao autora. Sve što sam hteo da prikažem i što je činilo moj autorski izraz, nemilice je unakažavano, obezglavljivano i spuštano na nivo fušeraja tj. na nivo onih koji su uređivali te novine. U pokušajima da se ukalupim i odgovorim nepreglednom i nikad konačnom spisku nesuvislih zahteva, vremenom sam sve češće birao liniju manjeg otpora i pravio stereotipne, bezlične i jeftine ukrštenice (zaista nije prijatno kada vam neko rearanžira duplericu na koju ste potrošili 6 sati tako što ubaci 20 crnih polja, od kojih za 19 ne postoji ni logičko, a kamoli enigmatsko opravdanje... mnogo je lakše podneti takav masakr kad čovek pošalje smandrljanu "smuti pa prospi" ukrštenicu - a gle paradoksa, takve su mi obično objavljivane bez kasapljenja). Da mogu da vratim vreme, mnogo bih ranije prekinuo tu besmislenu saradnju sa ludacima. Čim sam im postavio dijagnoze. 

Elem, u drugoj, maloj, novoj Alo Razbibrizi radio sam duplerice sa mnogo više elana, bez grča i sa slobodom da se na velikom formatu izrazim kao autor. To je, inače, počelo 1. januara 2014. i trajalo do oktobra 2015, kada je izašao 92. broj. Imao sam 34 duplerice i mada taj podatak ništa ne znači kao puki broj, rekao bih da sam samo 34 puta u životu bio u prilici da na taj način koristim veliku mrežu. Naime, sve teme su bile naručene, dakle, uvek sam dobijao po pet tematskih pojmova i u svakom od tih zadataka sam video izazov i mogućnost da ispoljim nekakvu kreativnost. Licentia enigmistica mi je neobično značila jer se svih prethodnih godina u drugim novinama (pa i u prvoj Alo razbibrizi) od mene tražilo da obuzdam svoju spontanost, da je suzim, da je ukinem, poništim... i da sve ono po čemu bi jedna ukrštenica mogla da bude zapamćena ili bar primećena, svedem na minimum minimuma. 

Dotična licentia je, naravno, mač sa dve oštrice ukoliko autor nema dovoljno osećaja, niti meru za korišćenje pojmova koji izlaze iz okvira svakodnevne, obične enigmatike. Onoliko koliko lepe i smislene sintagme i kolokacije iz života mogu da oplemene i ožive jedan rad, toliko mogu da ga upropaste nakaradni spojevi reči, poput čuvenih namaza za palačinke. Godinama sam, zato, nastojao da prenesem živi govor u ukrštenice i da ekstrahujem iz svog iskustva one reči, fraze i izraze koji reprezentuju našu jezičku kulturu (to je kasnije, nažalost, bilo neizvodljivo na hrvatskom jeziku jer, prosto, nisam bio naslušan). 

HTEO NE HTEO, U DVE-TRI REČI, U KONTINUITETU, RUSKI SCENARIO, MORALNI PATULJAK, NULA OD ČOVEKA, POVRTNA SUPA, SATENSKI KONAC, REALNA CENA, PAMETNA VAGA, IZ PETNIH ŽILA... Sve su to pojmovi iz tih mojih duplerica, koji su sasvim spontano pronašli svoja mesta u mreži. To je vrlo poseban stvaralački proces, neka vrsta improvizacije. Autor u hodu donosi odluke o onome što će zadržati, proširiti, skratiti ili uobličiti tako da predstavlja nešto svima blisko iz stvarnog života, iz opšte ili popularne kulture, iz tradicije itd. Na primer, kad sam doneo odluku da sasvim običnu reč DARIVANJE proširim u kolokaciju DARIVANJE KUMOVA (toga se, razume se, ne sećam) i to opišem kao "svadbeni običaj", ja sam zapravo demonstirao svoju enigmatsku osobenost, a ipak nisam skliznuo u konstruisanje. Isti je slučaj sa kolokacijama ROTIRANJE SLIKE (naredba u fotošopu), SPORTSKI KUTAK (rubrika u nekim časopisima), TEATRALNI NASTUP (afektacija) itd.

Da ne bih odužio tekst do nečitljivosti, ostaviću za neki drugi put opsežnije kazivanje o pozicioniranju zadatih pojmova. Ukratko, u većini slučajeva, trudio sam se da realizujem nešto što nikad nisam video u novinama i otežavao sebi posao, bez prognoze kako će to na kraju ispasti. Hteo sam da vidim šta mogu da uradim kad sebi zadam najteži zadatak, pa ako procenim da ne valja, lako ću na kraju napraviti nešto drugo, manje ambiciozno. To je više bila esnafska stvar nego nešto što su rešavači mogli da vide ili prepoznaju (čak je bilo poželjno da ništa ne primete). Na primer, ako pogledamo duplericu sa voditeljima emisije BULEVAR B 92 (koja je spomenuta u prethodnom retrovizoru), zapažamo da sam 3 tematska pojma ukomponovao u centralnu belu kombinaciju (i to na nesvakidašnji način: sa razmakom), da sam izvukao belinu 7 x 7 i da je DŽ pozicionirano u donjem desnom uglu beline. To je moglo i drugačije, mogao sam da otaljam, umem ja svakojako... ali želeo sam baš ovako. 

Teatrov Superkviz na dar

 

Retrovizor: Markiz de Nekad (2014)

Neke skandinavke koje sam za različite namene pravio tokom 2010. i početkom 2011. godine, najzad su objavljene u lozničkom časopisu "Marbo" 2014. Dok je ta stvar bila aktuelna, mislio sam "bolje da nisu", a danas gotovo sa simpatijama gledam na tu čarlamu.

To baš i nije bila prava saradnja, kao što ni časopis nije bio baš pravi. Pre bi se moglo govoriti o učešću u humanitarnoj akciji, ali sve o tome je odavno ispripovedano na ovom blogu. Zanimljivo je da u samo 2 broja/120 i 121 (i još 2 broja "Marbo plusa") ima više mojih radova nego što sam u nekim drugim novinama mogao da objavim za godinu dana. Tako to biva kad se udruženo radi iz entuzijazma, dok je tamo gde se kako-tako plaćalo vazda bilo mnogo manje mesta za svakog entuzijastu. Uzgred, da podsetim, nisam zabranio dalje objavljivanje zato što nije bilo honorara, već zbog toga što sam utvrdio da tehničko lice koje je dirigovalo ansamblom dobrovoljaca ne zadovoljava ni osnovne uslove da uopšte komuniciram s njim, a kamoli išta drugo.

Moje ukrštenice su u tim nesrećnim izdanjima potpisane pseudonimima: Mel Mandraković, Mandrak, Remorker Mali, Denmark, Maksimilijan Bor i Markiz de Nekad. To poslednje je glupo da gluplje ne može biti, a eto, tako sam označio nekoliko starih radova koje nije bilo potrebno prilagođavati (ili su iziskivali minimalne intervencije). Prve dve (Zoran Ćirić i Suzan Bojl) sam još krajem 2010. slao Politikinoj "Enigmatici" i tada odande ne čuh ni "mu" ni "be". Tek sam nekoliko meseci kasnije preporučen i sagledan, ali kako ni vuk ne davi ovce po (pre)poruci, ne pamtim baš po dobru nastavak priče. 

Treća skandi koju citiram (Novak Đoković) nije nikakva senzacija, samo je zanimljivo da sam je napravio za Politikin enigmatski podlistak u martu 2011. Branislav Nikić je, valjda ispred "Nove zagonetke", trebalo da se prihvati uređivanja i zvao je da naruči dve ukrštenice. No, na kraju je saradnju preuzeo neko drugi, preciznije: jeftiniji ponuđač. 

Retrovizor: Otkud starleta u ukrštenici? (2015)

Sigurno ima onih koji se sećaju slučaja "Starleta u ukrštenici". Naime, u julu 2015. skandinavka sa pinap devojkom i zvezdom rijalitija Stanijom Dobrojević, objavljena u dnevnom tabloidnom listu "Alo", privukla je neobičnu pažnju. Propraćena je škakljivim prilogom u tadašnjoj TV emisiji "Bulevar" na B92 (uzgred, godinu dana ranije, kada sam pravio duplericu sa svim voditeljima/urednicima te emisije za podlistak istih novina - nisu reagovali, to im je valjda prijalo).

Ako obratimo pažnju na tekst u levom gornjem uglu mreže, zapažamo da je autor potpisan imenom i prezimenom. Dakle, kao autor naručenog rada (u tim novinama nikada nisam birao teme), nisam tu video nikakav problem i stavio sam paraf kao što bih se potpisao i da je u izrezu bila slika Ivane Španović, Bojane Stamenov ili bilo koje tada aktuelne face. No, neko je tamo, u redakciji "Bulevara", zaključio da starleti nije mesto na toj strani, bez obzira što je svakodnevno bila na svim drugim stranama, najčešće na naslovnoj!

Mogli su da dođu do mog broja, da me pozovu i pitaju o čemu se radi, a ako sam ja ipak bio odveć nebitan, trebalo je da pitaju tadašnjeg urednika enigmatike u tim novinama. Ali, ne: oni su se obratili tek ustoličenom, danas nažalost pokojnom, uredniku enigmatike u "Enigmi" i čak mu otišli u posetu, da im u kućnoj atmosferi sve lepo raščivija. I on se, suprotno svim mojim očekivanjima, javno zgrozio nad tom nakaradnom pojavom, ogradivši se od kolega koji, jelte, na taj način promovišu blud i nemoral.

Čak i da me nije poznavao (a odlično smo se znali i čuli telefonom bar 3 puta mesečno), kao višegodišnji saradnik tabloida "Alo", znao je da se skandinavke šalju isključivo po porudžbini i mogao je da reši slučaj samo jednom rečju: profesionalnost. Nikad nisam razumeo zašto u toj prilici nije stao na stranu kolega (a svi smo za te vesele novine radili najbolje što umemo, i to za 500 dinara), već je tercirao voditeljki, lažno se predstavljajući kao visokomoralni akademik koji je iznad i izvan takvih grozota. Na kraju, gledaoci su mogli samo da steknu utisak da je Staniju na svoju ruku enigmatski opevao neki idiot. Bilo je zumirano, mogli su i da pročitaju kako se idiot zove.

Još jedna zanimljivost: taj rad uopšte nisam imao do avgusta. Prosto, 21. jula nisam kupio novine (jer se nije ni znalo kada će koja i čija skandinavka izaći). No, jedan poznanik mi je, pri gotovo slučajnom susretu, rekao da je rešavao i sačuvao spornu skandinavku, pa je bio ljubazan da mi je pokloni za arhivu. :)

Retrovizor: Trivije o Čoli (2014)

U "Enigmi" sam objavio na desetine skandinavki sa kompresovanim biografijama slavnih ličnosti i sve te tekstove sam, razume se, ja pisao. Neki takvi radovi su izašli u "Marbu" i "Marbu plus" (2014), a na stranima koje citiram, skandinavku je pratio popis odabranih trivija o Zdravku Čoliću. 

Podaci su prikupljeni iz najrazličitijih izvora, poput Čolićevih intervjua (u tom trenutku, starih više od 40 godina!), intervjua njegovih saradnika (npr. Kornelija Kovača), novinskih osvrta iz časopisa, naročito iz jednog specijalnog izdanja koje je izašlo uoči druge "Marakane" itd. 

Retrovizor: Duet (2013)

Rešad Besničanin i ja smo uradili više duetskih ukrštenica, ali smo samo jednom potpisani kao koautori: u decembarskoj "Enigmi" 2013 (br. 2375).

Rad koji citiram je nastao u februaru 2013. kada mi je Rešad ispričao da je u Nemačkoj napravio ukrštenicu sa belinom 7 x 9, a jedan od pojmova bio je SARAJEVSKA, naziv ulice u kojoj se rodio (u novopazarskom kvartu Parice). Kombinaciju je poklonio Šabanu i taj pojam je u "Enigmi" verovatno drugačije opisan, ali mene je inspirisao da napravim belinu 7 x 9 sa imenom svoje ulice!

Mala digresija: ja sam, naravno, rođen u porodilištu, ali u opštini u kojoj nikad nisam živeo. Porodilište u Vladičinom Hanu je nekoliko godina ranije zatvoreno, tj. objedinjeno sa porodilištem najbliže opštine, te u mojoj krštenici i mnogim drugim dokumentima kao mesto rođenja stoji Surdulica. Međutim, kao saradnik Zavoda za statistiku, utvrdio sam da je u slučajevima poput mog, za mesto rođenja najispravnije navesti mesto stalnog boravka majke u trenutku porođaja. Postoje ljudi koji su slučajno rođeni na njivi (koja pripada drugom selu), na pijaci, u vozu, na letovanju, u našim najvećim gradovima (u Srbiji se takoreći sve žene sa rizičnim trudnoćama porađaju u Beogradu) itd. Princip "adresa majke u trenutku porođaja" brzo i efikasno kasnije otklanja sve nesporazume u vezi sa spornim podatkom. 

Ulica u kojoj sam ja živeo od 3. godine zvala se Ive Lole Ribara, a krajem devedesetih je dobila novo ime: Vladike Pajsija (taj vladika je, inače, osnivač Vladičinog Hana). Međutim, s obzirom na to da je Ivo generalno poznatiji od Pajsija (tj. Pajsije je ličnost lokalnog renomea), napravio sam belinu sa ovim prvim. Onda smo se Rešad i ja dogovorili da on dovrši ukrštenicu i tako je nastao naš duet. 

Sastav je, uopšte uzev, dobar. Glavni zadatak je, posmatran sa nemale distance, prilično uspešno realizovan, mada je belina premalo razvijena u širinu tj. crna polja skoro sasvim zatvaraju levu stranu. Što se tiče sadržaja, zapažam da je umesto sasvim očito planiranog pojma "kapislara", tu upao drugi, neobičan (ali ne i opskuran) pojam: KRIS LARABI ADAMS (eng. Chris Larabee Adams), puno ime glavnog junaka iz  filma "Sedmorica veličanstvenih" koga identifikujemo sa glumcem Julom Brinerom. 

Retrovizor: 3 u 1 (2014)

Listajući svoje radove od pre ravno 10 godina, naišao sam na jednu skandinavku iz martovske "Enigme" 2014 (br. 2378). Podsetila me na Milutina Tepšića. 

Kada sam 2011. upoznao Milutina, u aktuelnom broju "Enigme" mogli su se videti moji prvi radovi (dve skandinavke), poslati nekoliko meseci ranije. Dakle, moje ime se tada prvi put pojavilo u tom listu i Milutin je to ispratio. Tako smo zapodenuli razgovor o ukrštanju na formatu 11 x 17, razmenjujući ideje za što inovativniju eksploataciju mreže. Na pitanje da li znam kako se 3 beline 6 x 6 mogu elegantno uglaviti u taj format, rekao sam mu da već imam nekoliko skandinavki. Ispostavilo se da smo istovremeno, a nezavisno pronašli isti model: izrez za sliku 5 x 4 u središnjem delu, uz levu ili desnu ivicu + jedna 17-ica koja povezuje beline. 

Tada sam obećao da ću se uskoro oglasiti sa nekom od tih skandinavki, ali su do objavljivanja prošle 3 godine. Naime, tokom 2011. nisam slao ništa novo, a možebiti da je rad koji danas prikazujem otpremljen iduće godine, kada sam na Šabanov ljubazni poziv ipak odlučio da se aktivno uključim u proizvodnju sadržaja za "Enigmu"... ali se na objavljivanje čekalo dosta dugo. U svakom slučaju, skandinavka je nastala 2010 (ili još ranije). Imao sam još jednu sa Aleksandrom Radović koju sam detaljno opisao Milutinu, ali nisam baš siguran ni da sam je poslao Šabanu (nisam je našao među radovima iz 2014). 

Sastav kao sastav možda nije naročito vredan, ali je zanimljiv zbog same ideje "3 u 1". Inače, u "Enigmi" sam imao još mnogo sličnih eksperimenata koje verovatno niko nije razumeo. Osim Milutina, naravno. Po nerazumevanju mojih novotarija jednako pamtim i Šabana i Tošića - jer kad god sam želeo da objavim nešto što je van standarda i ne liči na ono što drugi rade, morao sam naširoko da objašnjavam u čemu je fora. Međutim, ni moja živa reč često nije davala rezultate, te su mi nesvakidšnji radovi neretko bili upropašćavani u procesu pripreme za štampu... ili uopšte nisu štampani. 

Ringe, ringe, raja

Enigmati su mnogo osetljivi ljudi. Među njima (tj. među nama) ima mnogo paperjastih dušica, pesničkih senzibiliteta, infantilnih karaktera i svakojakih romantičara koji u stvaralačkom smislu nemaju bogzna šta da ponude esnafu osim svoje sujete i naivnog izraza. Naravno, među enigmatama ima i odraslih, osamostaljenih pojedinaca, a stogodišnja istorija kaže da su našoj, rekli bismo: regionalnoj enigmatici najveći doprinos dali oni koji su više radili i trudili se da napreduju kao stvaraoci, nego što su fantazirali i pisali ekstatične eseje o enigmatskim druženjima. Uostalom, infantilci, čime god da se bave, najradije igraju "Ringe, ringe, raja".

Kao što među strastvenim ljubiteljima književnosti ima onih koji ne umeju da napišu pristojan sastav na nivou talentovanog deteta od 7 godina, tako i među nama ima mnogo autora kojima višedecenijski staž nije pomogao da postanu enigmate. Ovde moram da uključim prvo lice: zaista ne mogu da procenim koliko među enigmatama koji su tokom prethodnih 100 godina delovali na našim prostorima ima pravih talenata, ali sam gotovo siguran da je netalentovanih bilo u velikoj većini. Takođe, činjenica je da su neki radom uspevali da nadoknade nedostatak prirodnog dara i da ih danas pamtimo ili znamo po dobru. 

No, ako ipak ostavimo talenat po strani, kao adut kojim neko raspolaže, a ničim ga nije zaslužio, o enigmatama se mora govoriti kao o ljudima koji mnogo rade i ulažu abnormalne napore u svoje stvaralaštvo, bez obzira što znaju da verovatno, gotovo sigurno nikada neće biti adekvatno nagrađeni tj. da im se taj golemi trud neće isplatiti. To je samo po sebi paradoksalno, čak apsurdno. Sve je postalo još besmislenije poslednjih godina i decenija, ali to ovde nije tema; poenta je da je enigmata čak i u godinama kada je enigmatika bila zabava miliona bio potcenjen u javnom životu kao mečka kojoj će neko baciti sitniš i ona će igrati kako joj se svira. 

Kao enigmata koji ne voli da pripada nijednom krugu i koji prosto ne želi da se bilo kome dodvorava, ja zapažam i ono što članovi enigmatskih bratija možda  ne bi voleli da neko primeti. Na primer, vrlo sam rano kod starijih enigmata zapazio trajne devijacije u pogledu integriteta, individualnosti i samopoštovanja. Mislim da je to posledica odrastanja i formiranja u jednopartijskom sistemu gde je, navodno, postojala hijerarhija i pozitivna selekcija... A sve je bilo kobajagi. I tako su mladi i ne naročito bistri entuzijasti, koji su trošili dane i nedelje da bi udesili svoje pošiljke prema zahtevima nekakvih urednika (za koje se praktično niko nije ni pitao kako su i zašto postavljeni na ta mesta... jer to se u totalitarizmu ne pita), od početka pristajali da ih uprežu u jaram neki tipovi sa crvenim knjižicama i bili spremni da vuku ralo koliko god treba, ne žaleći krv i znoj, samo da bi im se ime pojavilo u novinama i da bi eventualno dobili honorar za koji su mogli da kupe tuce šibica. 

Hoću da kažem da je sudbina (merena tržišnom vrednošću) jednog prosečnog enigmate na našim prostorima i u najboljim vremenima bila tragična. Tu tragičnost ti nesrećni ljudi nose sa sobom do groba, jer među živima iz tog doba (a hvala bogu, ima ih na desetine, tj. sada čine gro našeg enigmatskog društva) srećemo slučajeve koji ne razumeju... skoro ništa. Oni su, jadni, tokom života na enigmatiku potrošili sve svoje slobodno vreme i misle da je to što su za nekoga nešto radili zapravo bio uspeh i prilika da se izraze kao autori i ličnosti, tj. da njihov sat, znanje i zanat ništa ne vrede, niti su ikad vredeli. I moguće je, da ne kažem: sasvim je izvesno da među nama ima onih koji kao proizvođači enigmatike ne nude nikakav kvalitet, ali je svakako nehumano zloupotrebljavati ih, kao što se to decenijama činilo. 

Ja sam imao 26 godina kada sam odlučio da se aktivno bavim enigmatikom (ono što sam radio kao klinac je nešto drugo). Objašnjavao sam više puta  kako je do toga došlo, a zapravo i nemam razloga da bilo kome dajem objašnjenja jer enigmatski prostor ne pripada nikome i niko tu nikoga ne treba da uvodi. Istina, za mene nigde nije bilo mesta (kao što nije bilo ni za koga ko se pojavio posle mene), no bez obzira što je vreme u kom sam ja stupio na scenu obeleženo rapidnim gašenjem časopisa, hteo sam to da radim. Da radim, ne da se igram.

Da se vratim na početak tj. temi: ja se ne bavim enigmatikom da bih igrao "Ringe, ringe, raja" sa ljubiteljima enigmatike. Ne, ja sam autor koji naplaćuje svoj rad. Takođe, ja sam autor koji je sam stvorio svoje ime i sa tim imenom stigao tamo gde niko od ovih što igraju "Ringe, ringe, raja" nije ni privirio za 100 godina. Mene niko nije postavio za urednika po preporuci, niti po babu i stričevima, već sam sve morao da zaslužim svojim radom. Taj moj rad je, naravno, podložan kritici i mogu ga argumentovano kritikovati i oni koji nisu naročito uspešni u ovom poslu (takoreći: volim da i trećeligaši kažu šta misle o tome), samo ne dozvoljavam da me neko paušalno i pride podmuklo omalovažava kao delatnika. Ne kao enigmatu, ne kao autora, nego baš kao delatnika, kao radnika. Jer ja sam mnogo radio, običan čovek bi teško mogao da zamisli koliko sam ergova uložio da bih dostigao određeni nivo kvaliteta u proizvodnji enigmatike. I zato niko neće besposledično unižavati moj rad. 

Još nešto: svih prethodnih godina, paralelno sam se bavio i drugim stvarima, svakako nisam živeo od enigmatike (i ne dao bog nikome da živi od honorara). Želim da kažem da ni u jednoj sferi, ni u jednom poslu nisam video takvu koncentraciju nelogičnih ljudi. Ne znam da li je do inteligencije, bojim se da su u enigmatskom društvu nadvladali mediokriteti, ali u životu nikad nisam imao nesporazume sa inteligentnim i logičnim ljudima.... valjda zato što mogu brzo da eliminišem one koji to nisu. Da sam mogao, enigmate koji u kolu pevaju "Doš'o čika Paja" ne bih uzimao za ozbiljno, prošao bih pored njih, zaboravio da sam uopšte video tu tužnu socijalnu pojavu. A ovako... izbegavanje nije baš uvek bilo uspešno.