28. 1. 2020.

Padanje u pravi oblik

Iako možda zvuči francuski, padež je sasvim domaća reč sa značanjem: padanje (kalk od lat. casus), i predstavlja oblik u koji pada jedna promenljiva reč da bi se uspostavio smislen odnos sa drugim rečima u rečenici. U starogrčkom jeziku ih je bilo 5 (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ i vokativ), u latinskom se kao šesti pojavljuje ablativ, a u srpskom i hrvatskom, kao i u većini slovenskih jezika, ima ih 7 (umesto ablativa imamo instrumental i lokativ). Prosečan govornik naših jezika padeže upotrebljava po osećaju, i eventualno ume da ih nabroji.  Za prepoznavanje i puko imenovanje je otprilike potrebna kvalitetno izučena osmoletka, a znanje se na tom nivou po pravilu svodi na jezgrovita pitanja čiji su odgovori padežni oblici. Dublje poznavanje deklinacije maternjeg jezika je isključivo funkcija višeg obrazovanja, i u školskim uslovima čini osnovu za strane jezike. 

Zanimljivo je da slovenački/slovenski jezik nema vokativ, a makedonski se od drugih ex yu jezika razlikuje po simplificiranoj deklinaciji tj. po nedostatku padeža (zapravo, makedonski i bugarski su jedini slovenski jezici bez padeža). U srpskim dijalektima iz staroštokavske grupe, padežni sistem je redukovan i poslovično sadrži samo: nominativ, vokativ i akuzativ, pri čemu akuzativ preuzima funkciju nedostajućih padeža (tako, na primer, i danas možemo da sretnemo nekoga ko je iz Vranje, ali živi u Leskovac i druži se s Nišlije). Neukim žiteljima ovog područja standardni srpski jezik je stran koliko i, recimo, slovenački, dok nedovoljno obrazovani često upotrebljavaju lokativ umesto akuzativa, zbog zajedničkih predloga u i na. 

Ovde bih želeo da skrenem pažnju na one padeže koji ne postoje u našim jezicima, ali se neizostavno sreću u našim ukrštenim rečima i križaljkama. To su, pre svih, ugro-finski padeži bez kojih je već decenijama teško zamisliti ukrštanje. U estonskom jeziku ih ima 14, u finskom 15, a u mađarskom čak 18 (mada je neizvesno da li se tu može govoriti o padežima po opštoj definiciji, jer se padežni oblici u mađarskom jeziku grade prostim dodavanjem sufiksa; u svakom slučaju, vrlo je čudno što postoji jezik sa tolikim padežima, a bez instrumenata za razlikovanje rodova).

Bez zalaženja u funkcije, samo ću nabrojati najfrekventije nizove slova iz ugro-finskih jezika:  ADESIV, ALATIV, EKVATIV, ELATIV, ESIV, ILATIV i INESIV. To svi znamo, a hajde da vidimo čega još ima u finskom jeziku: ABESIV, EKSESIV, DELATIV, DISTRIBUTIV, INSTRUKTIVLATIV, PARTITIV, PROLATIV, SUPERESIV, SUBLATIV, TRANSLATIV. KARITIV i PRIVATIV su inostrane varijante abesiva, u estonskom postoje (i) TERMINATIV i KOMITATIV, a u mađarskom nalazimo (još) ORNATIV i SOCIJATIV.

U nekim drugim jezicima postoje i: ANTESIV, APUDESIV, ERGATIV, EGRESIV, FAKTITIV, INELATIVINICIJATIV, INSTRATIV, LIMITATIV, PERLATIV itd. I konačno, iako vlada uverenje da engleski, kao vrlo praktičan jezik uopšte nema padeže, to nije sasvim tačno. U engleskom, osim saksonskog genitiva, nema tzv. flektivnih padežnih oblika, ali defakto postoje tri padeža, baš kao i u prizrensko-timočkom dijalektu :D: SUBJEKTIV odgovara nominativu, POSESIV genitivu, a OBJEKTIV akuzativu. 

27. 1. 2020.

Permutacija

U Alo razbibrizi br. 83 (11. dec. 2011), objavljene su dve mini skandinavke potpisane mojim imenom. Jedna nije bila moja. 

Alo razbibriga 83, dec 2011, autor: Duško Lazić
Autor je Duško Lazić, no omaškom je u gornjem levom uglu istipkano drugo ime. Da budem iskren, skandinavka mi se nimalo nije dopala, tim pre što sam se cele godine trudio da na kreativniji način iskoristim taj minijaturni format, onoliko koliko su okolnosti dozvoljavale (izrez za sliku je bio fiksni, dakle uvek 4 x 3 gore desno na toj stranici, a tematske pojmove je birao urednik). Nisam imao u paleti proizvoda ovakve cap-carap uratke koji nastaju tako što autor sedne i popuni mrežu iz cuga, bez ikakve brige o formalnim karakteristikama. Tako je vazda radio samo Lazić, inače jedan vrlo fin gospodin koji je išao u školu sa Metuzalemom, i čije sam naivne ukrštenice godinama unazad viđao u Enigmi, pa ga nije bilo teško prepoznati. Jedino mi je bilo teško da odlučim kojim radom da mu se revanširam, jer je urednik tražio da izaberem jednu svoju skandinavčicu koju će potpisati njegovim imenom, da bi pravda bila namirena. 

U broju 85 (25. dec. 2011) objavljena je skandinavka koju sam izabrao. U tom trenutku je na lageru bilo možda desetak mojih skandinavki, a pored toga što mi se učinilo da je ta dovoljno neambiciozna da bi joj Duškov potpis lepo stajao, glavni kriterijum je bio tematski pojam: igrom slučaja, imao sam jednog Lazića čije se ime ne podudara sa Duškovim u samo dva slova. :)

Alo razbibriga 85, dec 2011, autor: Mladen Marković

26. 1. 2020.

Uskoro: Progovori da vidim ko si

Poštovani publikume, imam čast da najavim izlazak jedne knjige. Ne radi se o nekom enigmatskom štivu, jer se iz principa držim postrance od takvih poduhvata (zaista smatram da je pisanje enigmatskih knjiga uzaludan posao koji niti čemu služi, niti kome koristi), već je reč o jednom nastavnom sredstvu akreditovanom od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja,  u izdanju Udruženja za razvoj izlagačke pismenosti "Izražajnost" iz Novog Sada. 

Širom sveta, pogotovo na engleskom govornom području, enigmatski zadaci se smatraju vrlo efikasnim pomoćnim alatom za evaluaciju gradiva, te su nezaobilazni u osnovnoškolskim udžbenicima. Kod nas je to, naravno, svedeno na puku formu jer se naš obrazovni sistem još uvek oslanja na srednjovekovne modele, pa ukoliko je u neki udžbenik i zalutao kakav enigmatski prilog, daleko je od klasične enigmatike. Ukratko, kod nas je svest o upotrebljivosti enigmatskih zadataka u obrazovne svrhe izuzetno niska, i utoliko sam ponosniji na učešće u ovom pionirskom projektu

Slobodan Roksandić
Knjiga glumca i komunikologa Slobodana Roksandića "Progovori da vidim ko si" svojevrsni je vademekum za usmeno izražavanje dece i mladih. S obzirom na prirodu materije, kao i na osobenosti ciljne grupe, autor je smatrao da bi svaku lekciju trebalo začiniti prikladnom enigmatikom. Zadatak je najpre poveren jednom kolegi koji nije zadovoljio očekivanja idejnog tvorca, i mada sam predlagao da zadržimo (i) ono što je već urađeno, na kraju je odlučeno da se u knjizi nađu samo moji prilozi. Uz to, u hodu je odlučeno da ih bude više nego što je planirano na početku. Mnogo više. 

Verujem da je poznato koliko volim da stvaram enigmatiku za decu (štaviše, ako još uvek uživam u nečemu što ima veze sa enigmatikom, to je nesumnjivo ta oblast; sve ostalo odavno radim po navici ili iz praktičnih razloga). U ovom slučaju sam imao vrlo konkretne, razumne, i pride inspirativne smernice, te sam rado pristao da proučim nastavne jedinice u rukopisu, i da za svaku od njih osmislim i kreiram enigmatske zadatke sa jasnom didaktičkom funkcijom. I šta da vam kažem: bilo mi je zadovoljstvo da u skladu sa svojim mogućnostima nekoliko dana radim na povezivanju lepog sa korisnim. 

Rekao bih još samo da je ovaj projekat jednako značajan za našu enigmatiku kao sasvim marginalizovanu i potcenjenu sferu stvaralaštva, i za mene - takođe marginalizovanog i potcenjenog enigmatskog autora iz Srbije, preciznije: iz Južne Srbije. Bez zalaženja u detalje, na ovom mestu moram da spomenem i činjenicu da godinama gotovo ništa ne radim za srpsko tržište, prosto zato što u ovim pasjim vremenima, u sumanutoj zemlji bez sistema vrednosti ne postoji ni minimum optimuma primeren mom shvatanju enigmatskog dostojanstva, ali eto... jedno mesto je bilo slobodno u malo drugačijoj štampi. I zato, ako neko vodi evidenciju, neka pribeleži da sam ja prvi (i jedini) - uslovno rečeno: srpski - enigmata koji je imenom i prezimenom, sa autorskim radom na sedam strana ušao u jedan udžbenik (i neka doda da me tamo nisu pozvali zato što sam član neke enigmatske sekte, nečiji kum, pobratim, potrčko, član komisije za odobravanje projekata i sl). 


25. 1. 2020.

Huper, tragično nastradali tridesetogodišnjak


Nedavno sam otkrio da na internetu postoje budžaci gde se mogu pronaći skenirani domaći časopisi, i to baš iz onog perioda koji je meni najinspirativniji: iz druge polovine devedesetih. Više puta sam isticao da je tih godina moj omiljeni časopis bio Huper, i da sam na neki način formirao enigmatski ukus kao čitalac i rešavač tog lista, pa me je veoma obradovalo kada sam utvrdio da postoje još neki ljudi koji se sa nostalgijom sećaju tog vremena. Štaviše, izgleda da ih ima poprilično i udruženim snagama su skenirali na desetine brojeva kako bi digitalizovali i od zaborava sačuvali jednu lepu priču koja je počela pre ravno 3 decenije.

Da podsetim, pre par godina sam od Miroslava Živkovića na poklon dobio pregršt brojeva iz perioda 1990 - 96. Smatram ih vrlo vrednim delom svoje enigmatske biblioteke (i čuvam kao oči u glavi), a poseban značaj za mene ima činjenica da sam se zahvaljujući Živkovićevom gestu retroaktivno sprijateljio sa prvom fazom lista. Naime, bio sam veoma mali kada se  Huper pojavio i postao brend, i mada sam ga i tada čitao (i pokušavao da rešavam), mislim da sam za konzumaciju kompletnog sadržaja sazreo tek kao dvanaestogodišnjak, neke 1996. godine, i bio vrlo veran i redovan konzument do 1999. Zato pod Huperom podrazumevam samo prvih 226 brojeva tj. integralni časopis sa originalnim konceptom, koji je postojao do smrti urednika Milana Jelenkovića. O svemu tome je već bilo reči na blogu. 

Huper 127, 7. 2. 1995.
Ovog lista se svi enigmatski saradnici veoma rado sećaju, to sam ustanovio tokom prethodnih godina. Čini se da je to bio poslednji srpski (u to vreme se govorilo: jugoslovenski) enigmatski (tj. poluenigmatski) časopis u kojem je bila čast, možda i privilegija objavljivati radove. Akcenat je, naravno, bio na funkcionalnoj upotrebljivosti iliti na komercijalnosti, te je osnovni enigmatski imperativ bio: jednostavna enigmatika za decu, odrasle i stare (plastično: za svih 100 i kusur hiljada čitalaca, koliki je bio prosečan tiraž). To znači da se od saradnika nije tražilo ništa drugo osim stopostotne rešivosti, pa je zato broj sastava koji prevazilaze nivo "za jednokratnu upotrebu" objektivno veoma mali. U tih 226 brojeva se zaista teško može pronaći neki antologijski rad, ali se zato u svakom broju vrlo jasno vidi izvanredna profesionalnost. Profesionalnost enigmatskih saradnika, urednika i svih ostalih sudeonika.

Krug saradnika se povremeno širio (nažalost, uglavnom nauštrb kvaliteta), ali se i sužavao, pa je tako Stanislav Železnik preminuo 1990, Pavle Bogdanović tri godine kasnije, a nesrećni Fehim Kujundžić je nastradao u međuvremenu. Rešad Besničanin je 1992. zbog privatnih obaveza morao da napusti društvo, a kasnije su pojavljivanje proredili ili sasvim utihnuli: Ivica Mlađenović, Ljubiša Jakšić, Miodrag Tošić, Milan Šaban, Branko Polić, Jadran Goloigra... A tim su, uz urednika Jelenkovića, sve vreme činili sada već legendarni autori iz Politikinog Mozaika (koji je u izvesnom smislu preteča Hupera): Veljko Dopuđa, Toma Vukadinović i Zoran Zeljković. Moja statistika kaže da su najzastupljeniji saradnici sve vreme bili Mihailo ReljićŽarko Đokić (čak i prvih godina, iako Rešad veruje da je to bio on). Sarađivali su i: Mladen Đurđević, Jan Bažik, Dinko Knežević, Milorad Živanić, Vladimir KrajnovićDušan Nikić, Žarko Pešić, Saša Čolaković, Slavko Bovan, Krsta Ivanov, Jelenkovićev naslednik Veselin Patrnogić itd. Zapravo, ne postoji iole kvalitetan srpski enigmatski autor koji je tih godina bio aktivan, a nije se bar nekoliko puta oglasio u Huperu

Nažalost, bilo je i enigmata koje je teško dovesti u vezu sa ikakvim kvalitetom, a koji su se u Huper ufuljali zloupotrebljavajući Jelenkovićevu bolećivost i dobrodušnost. Najistaknutiji među njima je Dragan Nikolić, apsolutni šampion u kategoriji "Huperov šundać" (čoveku je čak neprijatno dok gleda i analizira te njegove neuke i nervozne diletantske skalamerije; mene, recimo, obuzima nešto između sažaljenja i gađenja kad naletim na takvo štivo), i prvi izuzetak koji je, opet nažalost, otvorio koridor tevabiji sličnih majstora. Saradnici Hupera su - do njegovog pojavljivanja - imali biografije; svi su oni nekada i negde atestirani, stariji i autoritativni ljudi su u njihovom radu prepoznali enigmatsku vrednost, a ukoliko nisu pobeđivali na konkursima, barem su bili zapaženi. To je jedini logičan put, a klošare i sitne kriminalce koji su dolazili s ulice i cvileli: "hoću da budem enigmata, jedem samo postan pasulj", trebalo je ipak poslati u narodnu kuhinju. Takva dobročinstva su postepeno pomerala crtu pozitivne selekcije naniže, te su posle samo nekoliko godina najgori postali najbitniji, najvidljiviji, najuticajniji. U stvari, izgleda da je smak srpske enigmatike počeo već u Huperu.

Huper 204, 21. 4. 1998, autor: Nebojša Dragomirović
Ako je i postojala potreba da se u takvim novinama promoviše neki nedovoljno afirmisan autor, onda je najdeblje opravdanje imao Nebojša Dragomirović. On je pokazivao redak talenat za ukrštanje, i u Huper je stigao kao gost iz inostranstva koji kao od šale pravi ugaone beline 7 x 7, ponekad i veće. Malo koji saradnik je za sve te godine objavio makar jednu takvu ukrštenicu (čudnovat je slučaj Branislava Ristića, koji se bukvalno pred smrt zainteresovao za taj vid enigmatskog izražavanja, pa je u broju 175 od 4. marta 1997. iznenada plasirao naivnu belinu 7 x 7 usred skandinavke), i Dragomirović je, popunjavajući to prazno mesto, napravio svoj stil. Od 1996. nadalje, objavio je na desetine skandinavki sa prepoznatljivim belinama, i mada su uglavnom bile dozlaboga dosadne i otrcane, odgovarale su imperativu lista i istovremeno isticale autora. Međutim, postojao je problem u vidu brkanja narečja, tipičan i za iskusnije ijekavce, kao posledica nedovoljnog poznavanja standardnog srpskog jezika (recimo, našao sam u broju 206 zacrnjeni nogostup, dok mu se u slučajevima poput izolirati očito gledalo kroz prste... kao uostalom i Dopuđi, na čiji se galimatijas mahom žmurilo, a mi sa druge strane smo mahom mislili da tako treba). 

Na kraju bih dodao da su meni svakako bile najinteresantnije Dopuđine stepenaste beline (vizuelno su najdopadljivije, a kako sam ih rešavao kao dečak... više se i ne sećam). Kasnije je moj favorit postao Patrnogić, a u međuvremenu sam bio najuspešniji u rešavanju tzv. sindynavke, koja je povremeno objavljivana kao b strana rubrike "U fazonu jedne tinejdžerke". Naime, Pataković je tu vrlo popularnu rubriku (maznutu iz Ježevog humora) pisao uz pomoć svoje ćerke Ivane (ukratko: ismevali su narodnjake i druge javne nakaradne pojave), a skandinavka je manje-više pratila tekst i sadržala nekoliko iščašenih opisa. Ne znam ko je sastavljao, ali je uvek bila naivna i lagana, prilagođena tinejdžerima. 

Huper 170, 24.12. 1996, Sindy/sindynavka

22. 1. 2020.

Starcu za poslednje dane

Sudbina mojih ukrštenica iz 2009 je dugo bila vrlo neizvesna. To su bili potpuno gotovi, nacrtani i opisani radovi kojima sam tokom 2010. pridodao fotografije -  samo nisam imao kome da ih pokažem. Prošlo je mnogo vremena dok se za mene nije saznalo, ali o tome sam već pisao, i to više puta. 

Otežavajućih okolnosti je bilo napretek. Zapravo, sve su okolnosti bile protiv mene, i danas mislim da je ta činjenica i bila ključna za donošenje odluke da kako znam i umem negde nešto objavim. U nekom trenutku je zaista počelo da me zabavlja ignorisanje pojedinaca kojima sam se obraćao mejlovima, a u Nišu praktično ništa nisam mogao da uradim jer je enigmatika usko povezana sa novinsko-izdavačkom delatnošću, tj. sa nečim što tamo ne postoji. Niš je, inače, jedna beznadežna kasaba, malo bolje osvetljena od prosečnog sela i malo gušće naseljena od prosečne ciganske mahale, ali ustrojena kao albanska komuna, sa strukturalnim devijacijama koje joj  onemogućavaju bilo kakvu vezu sa urbanizmom, i gradom se može smatrati samo administrativno; to je jedna od najdepresivnijih selendri koje sam u životu upoznao, na kazahstanskom kulturnom nivou i sa površnim, gotovo komično iskopiranim velegradskim klišeima i šnitovima iza kojih ključaju samo najsiroviji prostakluk i mentalitet šaržiran podozrenjem i brdsko-planinskom agresijom. Tamo čovek svuda naleće na degenerike sa kretenskim govornim manama, na egzistencijalno zastrašene paranoike i dizel-kriminalce, ali ako mu zatreba bilo kakva šalterska usluga... e, to teško ide (mala digresija: baš tih meseci, dok sam tragao za nekim živim predstavnikom enigmatskog zanata, radio sam istraživanje sa profesionalnim glumcima; u uzorku sam imao Nišlije, Kruševljane, Šapčane, Novosađane i Beograđane, i sa gađenjem konstatovao da ni u Holivudu, a kamoli u Srbiji, nema većih zvezda od lokalnih šmiranata i trok-recitatora iz Narodnog pozorišta u Nišu; kakav grad, takvo pozorište, takvi glumci, takvo sve). 

U svakom slučaju, bilo je teško pronaći nekoga ko će, makar po službenoj dužnosti, baciti pogled na moje enigmatske sastave. U tzv. gradu sa 260 000 stalnih stanovnika (i još 100 000 privremenih) nije postojao (niti danas postoji) nijedan enigmatski klub. Tačnije: postojao je jedan kobajagi klub, sa kobajagi članstvom i sa kobajagi adresom, kao istureno odeljenje beogradskog kluba Nova zagonetka. I naravno, povezao sam se sa Radakovićem i pok. Pešićem (ta priča je, verujem, poznata svim čitaocima), ali... ta ekipa mi nije mnogo obećavala. Doduše, ovaj prvi me je preporučio svom guruu Lazareviću, i cirkus je zvanično počeo u februaru 2011. Iako sam sve to mnogo drugačije zamišljao, izbora nije bilo.

Pre toga, iz Beograda se za moj slučaj koliko-toliko zainteresovao stari Lojanica, no toliko je bio uticajan da mu je trebalo negde oko 6 meseci da prosledi 4 (četiri) skandinavke pok. Marekoviću i da ih ovaj otpremi u štampu. Sa pok. Šabanom nije bio u dobrim odnosima (sve sami pokojnici u priči, kao da je bilo pre 50 godina), tako da sam u Enigmu ušao na sporedan ulaz (u maju 2011), i to kao persona non grata. Šaban me uopšte nije zvao te godine, niti ga je zanimalo ko je autor sastava (možebiti zato što ih je Lojanica poslao). Samo ih je tiho pustio.

Enigmi nisam ništa slao do 2012, kada se Šaban iznenada javio i ponudio saradnju (tome je prethodio moj razgovor sa pok. Tošićem). Da budem sasvim iskren, ja uopšte više nisam želeo da sastavljam za Enigmu, i to iz više razloga: prvo, godinu dana ranije sam video kako stvari kod njih funkcionišu i uopšte mi se nije dopalo; recimo, saradnici su još uvek pripremali i slali radove kao 100 godina ranije jer je urednik bio elektronski nepismen; drugo, list kao list je do mere bio opustošen da nisam imao ni najmanji praktični interes da se priključim društvu; treće, smatrao sam da Enigma nema ništa osim imena, pa budući da sam je pre toga već upisao u svoj enigmatski CV, nisam video razlog za dalje učešće; i četvrto, najvažnije: Šaban me je ignorisao dva puta (2002 i 2011), i bilo je glupo da se naturam nekome ko me očigledno neće, makar bacio to što sam ranije spremio za njega. 

To je ključni momenat ove govorancije: Šaban se početkom 2012. javio telefonom i medenim glasom me pozvao međ' Enigmine sastavljače. Za tih godinu dana, od februara 2011, objavljivao sam sve i svašta u svim mogućim novinama u kojima se moglo objavljivati, pa mislim da je taj poziv bio  samo posledica fame, i nije u direktnoj vezi sa onim što sam ranije slao Enigmi (pretpostavljam da me je Tošić preporučio). Pristao sam da potpišem ugovor, a ako niste znali, Šaban me je do kraja života svakog meseca zvao i naručivao radove, i bez obzira na to što sam za tih par godina dobio svega tri ponižavajuća honorara, svakog prvog sam štampao svoje ukrštenice, pakovao ih u velike koverte i otpremao brzom poštom na Senjak. Imao sam utisak da ga čine srećnim te moje pošiljke, i mada sam nekad smandrljavao i otaljavao, nisam se povlačio. 

Elem, neki sastavi iz 2009. su poslati Šabanu tj. Enigmi tek 2012. Među njima je i skandinavka koju danas citiram, sa belinom sličnom onoj iz prethodnog posta. Međutim, Šaban je želeo da sklonim jedan ulaz, pa sam latiničare pretvorio u atoničare. To je dovelo do vodoravnog problema, jer je rovina (ili rivina) morala da postane rovona, revona ili rivona, i tako je u štampi završila verzija sa nekakvim gradom u Indiji. Kao protivnik opskurnih pojmova, pogotovo toponima, uz sastav sam poslao i pismeni predlog da se ipak objavi original sa ulaznim L, no to nije uvaženo (kasnije sam se postepeno navikao na kompromise tog tipa, a danas mi je potpuno svejedno; znate, ja mogu i umem da radim po PS - u, ali samo kad mi se plaća po PS - u; budući da sam uglavnom radio, a  i dalje radim besplatno ili tome slično, vremenom sam izgubio potrebu da mi radovi budu cakum-pakum i boli me uvo da li ću imati grad u Keniji ili kakvo mesto na Madagaskaru; pa i to moje đubre koje je Šaban objavljivao - a nije da ga nije bilo - jeste pošteno odrađeno, samo bez velikih ambicija;  meni ukrštenice nikada nisu rasle u žardinjeri, svaku sam morao da sastavim, opišem, odštampam, popunim i pošaljem, a razlike ne bi bilo ni da sam zapinjao kao sivonja da napravim nešto za antologiju; moje pare bi svakako dobilo neko govedo bliže kasi, kao i mnogo puta pre i posle toga, pa posle svega ostaje nada da sam bar ulepšao poslednje dane bolesnom starcu).  

Enigma br. 2357, jun 2012, M. Marković

21. 1. 2020.

Mala Parižanka

Ove godine se navršava cela decenija od mog povratka u iščašeni svet enigmatike, što će reći da već 10 godina aktivno i samopregorno zagonetam (takođe, u decembru se navršava 20 godina od objavljivanja prvog rada). Zato će se ovogodišnji postovi uglavnom ticati jubileja

Blog Enigmagika postoji od marta 2013. i premda je bilo malih i velikih pauza, konceptualnih varijacija i svakojakih turbulencija, opstao je čitavih 7 godina, tj. ja sam opstao kao enigmata koji bez obzira na sve nepodopštine ne napušta havarisani brod ludaka. Čitaoci bloga su u tom periodu mogli da isprate jedan deo mojih enigmatskih akcija, no mnogo toga je ostalo neviđeno, neobelodanjeno i nerečeno. 

U nameri da sistematizujem svoj desetogidišnji rad, da prebrojim nule, podsetim (se) na uspehe i padove i podvučem crtu, tokom narednih meseci ću se hronološki i faktografski osvrtati na svoje objavljene radove, i to ponajpre na one za koje verujem da su objektivno vredni pamćenja, a oprostićete mi ako ponekad citiram i nešto što je teško nazvati antologijskim. Ima više desetina radova za koje sam sentimentalno vezan, iako znam da u njima malo ko može prepoznati vrhunski kvalitet. 

Elem, u krajnje nepovoljnim okolnostima, za 10 godina sam u štampanim izdanjima objavio skoro 2 000 (slovima: dve hiljade/dvije tisuće) ukrštenica i križaljki (i ne više od 50 drugih enigmatskih priloga). Moglo ih je biti i mnogo više, barem duplo, da mnogo puta nisam prekidao saradnju iz razloga koji su manje ili više poznati. Takođe, u više navrata sam demonstrativno odbijao učešće u enigmatskim mutljavinama. U pojedinim novinama sam mogao da objavljujem do mile volje, no samo za ličnu statistiku (čitaj: besplatno ili skoro besplatno), a ponegde sam mogao da računam i na izvesne smešne honorare, ali pod uvredljivim, preciznije: ponižavajućim uslovima. To nikada nije dolazilo u obzir, i danas mislim da sam, uzveši u obzir principe kojima se rukovodim, u većini slučajeva ispravno postupao. 
Vesnik NZ, GEN, april 2011

Ukrštenice koje sam tokom 2010. slao pojedinim kolegama su nastale godinu dana ranije. Čitaoci bloga su dvadesetak radova mogli da vide u Almanahu br. 3, a treba reći da je nekoliko komada iz tog kontingenta objavljeno u Enigmi tokom 2012. Takođe, jedan interesantan rad je izašao u GEN - u (to je podlistak Vesnika Nove zagonetke), i danas ga prezentujem kao sasvim zaboravljen. 

U to vreme sam bio posvećen velikim ugaonim belinama (sa dodatnom nivelacijom zbog izreza za sliku), i premda su to po pravilu strukturalno naivne kombinacije, može se reći da su bile prilično efektne (sklopio sam i jednu 6 x 10, već predstavljenu na blogu OVDE). Niko ni pre ni posle nije pravio, niti objavljivao ukrštenice sa takvim belinama većim od 6 x 7, eventualno 6 x 8, a ono o čemu sam posebno vodio računa je sadržinska jednostavnost. Kao što vidite, sve reči su sasvim poznate, čak otrcane, a to mi je bilo bitno da bih se u startu distancirao od masturbantske gugl enigmatike (tj. hteo sam da se predstavim kao ozbiljan, klasični autor)Sve beline iz tog perioda, pa i ova, nastale su - kako bismo to rekli - iz glave, uz minimalno korišćenje nekih rečnika i podsetnika. Doduše, u ovom slučaju, donji, sporedni deo ne potkrepljuje tu činjenicu jer je vrlo trapavo realizovan, pa iako zaista ne pamtim proces dovršavanja, rekao bih da sam pokušao da pojačam utisak tako što ću dva tematska pojma povezati bez dodavanja crnih polja. Kako je ta ambicija u tom trenutku prevazilazila moje umeće, postigao sam kontraefekat: spustio sam rad sa vrlo profesionalnom belinom na vrlo amaterski nivo. Zapravo, i samu belinu sam degradirao glupom frazom NAVITI SAT, iako je sat tu bio potpuno nepotreban. 

17. 1. 2020.

Psihometar

Ustanovio sam da je u enigmatskom smislu 2014. bila moja najproduktivnija godina. Nije lako doći do precizne brojke, ali izgleda da sam za tih 12 meseci produkovao skoro 1000 enigmatskih radova! Naravno, iako sam se bavio i drugim enigmatskim formama najveći procenat otpada na ukrštenice. No, ovde je od same brojke značajniji podatak da sam tada najpravio većinu svojih - uslovno rečeno - antologijskih sastava. 

Što se najobičnijeg zanata tiče, sećam se da sam praveći neke ukrštenice imao utisak da je to moj maksimum. I zaista: ni danas ne umem bolje. Ali... iz razloga koji su poznati svim redovnim čitaocima enigmatskih blogova (pogotovo posetiocima ovog bloga), veliki broj gotovih priloga nigde nije objavljen. Od više stotina neobjavljenih, na blogovima je viđeno svega nekoliko desetina. 

Među svim tim radovima, pronašao sam i jedan koji je u asocijativnoj vezi sa enigmatikom - ali nije enigmatski. Naime, samoinicijativno sam za jednu budalu s kojom sam tada pokušao da sarađujem napravio novinski test ličnosti, poput onih koji decenijama unazad izlaze u svim mogućim enigmatskim časopisima. Nekada sam voleo psihometriju (i mislim da sam pristojno izučio taj predmet), pa pošto sam utvrdio da za zabavne novine nije neophodno ozbiljno baždarenje tj. standardizacija, hteo sam da se okušam i u toj oblasti. Sa šestogodišnje distance, uradak mi ne deluje rđavo, pa vam dajem ekskluzivnu priliku da mojim pshometrom izmerite svoju snalažljivost. :)


TEST
KOLIKO STE SNALAŽLJIVI?

Svakodnevno dospevamo u situacije koje zahtevaju brzo i adekvatno reagovanje. Naše reakcije usmeravaju tok događaja, pa često samo od nas zavisi da li će se sticaj okolnosti pretvoriti u skeč, dramu ili melodramu. U naizgled bezazlenim nezgodama ljudi često bivaju povređeni i pobeđeni, ali treba znati da iz svake situacije možemo izaći kao pobednici ukoliko ne dozvolimo da nas savladaju negativne emocije. 

Ovaj test će vam pomoći da otkrijete neke aspekte svoje ličnosti, kojih možda niste sasvim svesni, mada vas praksa svakodnevno upućuje na njih. Potrebno je da zamislite sebe u sledećim situacijama i iskreno se opredelite za odgovor koji smatrate najpribližnijim vašem stvarnom načinu reagovanja.

1.      U prometnoj ste trgovini, čekali ste na red za plaćanje 20 minuta, a iza vas je bar 10 ljudi. Kasirka vam je greškom dva puta skenirala čokoladu, iako ste uzeli samo jednu.  Šta ćete uraditi?
a)      Verovatno neću reagovati. Možda mi se samo učinilo da je dva puta skenirala.
b)     Diskretno ću joj skrenuti pažnju, i podsetiti je da se to svima dešava.
c)      Oštro ću je opomenuti, ne mareći što će svi čuti.
d)     Uz osmeh ću joj reći da želim još jednu, ali izbegavam slatkiše.

2.      Slavite rođendan sebi ili detetu, i pozvali ste uzak krug prijatelja i najbližu rodbinu.  Svi su za stolom, vi donosite tortu, saplićete se – i padate sa njom. Niste povređeni, ali torta je sasvim uništena. Šta je vaš sledeći korak?
a)      Brzo ću ustati, prekoriti sebe zbog trapavosti i odmah počistiti.
b)     Prasnuću u smeh i pozvati  goste da se posluže sa poda.  
c)      Izviniću se i poslati nekoga da kupi drugu tortu.
d)     Ne znam šta čovek može da uradi u toj groznoj situaciji.

3.      Jedan rođak se izvinjava što nije mogao da dođe na rođendan, jer je te večeri morao da otputuje. Vi ste slučajno saznali da nije putovao. Šta ćete mu reći?
a)      Kako tek sada primećujem neke crte njegovog lica. Posebno ću se zadržati na dužini nosa.
b)     Ništa, prihvatiću izvinjenje. Ako laže, to verovatno nije bez razloga.
c)      Odmahnuću rukom, a malo kasnije započeti razgovor o bespotrebnim lažima.  
d)     Bez uvijanja ću ga nazvati lažovom.

4.      Prijateljica vam saopštava da je tajna koju je odala samo vama dospela do drugih. Veoma je ozbiljna, čak ljuta. Šta ćete preduzeti?
a)      Moliću za oproštaj i obećati da se to neće ponoviti.
b)     Šeretski ću joj ispričati kako i jedan kralj nije mogao da sakrije svoju ćelavost.
c)      Negiraću da je to moje maslo.
d)     Reći ću da mi to uopšte nije zvučalo kao tajna.

BODOVANJE:
1
2
3
4
a - 1
a - 3
a - 7
a - 3
b - 5
b - 7
b - 1
b - 7
c - 3
c - 5
c - 5
c - 1
d - 7
d - 1
d - 3
d - 5

REZULTATI:

23 – 28 poena
Vi ste majstor za prevazilaženje neprijatnih situacija! Zahvaljujući retko vedrom duhu, uvek uspevate da se izvučete iz socijalnih neprilika, sačuvate samopouzdanje, energiju i nerve.  Ipak, ne bi bilo loše da malo povedete računa o drugima, jer ih ponekad možete uvrediti svojom neozbiljnošću.

17 – 22
Vrlo ste racionalni, insistirate na logičnim rešenjima, i retko dopuštate sebi izlazak iz okvira lepog ponašanja. Iz mnogih situacija izlazite kao pobednik, mada svoje pobede plaćate velikim trudom. Nikada niste sasvim opušteni, a vaš način je korisniji okolini nego vama, pa nije zgoreg da u svoj život unesete i malo nonšalancije.

11 – 16
Nedostaje vam takta, često preozbiljno shvatate stvari, burno reagujete, a u kritičnim situacijama gubite iz vida kontekst događaja. Ponekad ste toliko direktni da to prevazilazi iskrenost i graniči se sa nepristojnošću, pa umesto da se „izvlačite“, vi se „uvlačite“ u problem! Ne bi vam škodilo malo više fleksibilnosti.

4 – 10
Kad za nekoga kažu da je kao vezana vreća, verovatno imaju na umu vaše osobine. Kad god je potrebno brzo delovati, vi se zbunite, ušeprtljate, uspaničite... Što je situacija teža, to je i nivo vaše konfuzije viši, a čini se da vam iskustvo uopšte ne pomaže. Poradite na svom samopouzdanju i pokušajte da zauzmete pozitivniji stav prema životu.
M. Marković

14. 1. 2020.

Anagrami iz rikverca

Usled opredeljenosti za ukrštene reči i križaljke, vazdan su u drugom planu bile moje druge enigmatske veštine. Ne znam čemu bi mi to tačno služilo, ali da sam se svestranije bavio enigmatikom, možda bi danas svi znali da umem da napravim i npr. lep anagram. :)

Malo sam se ovih dana vraćao u rikverc, i pronašao premetaljke  koje sam u januaru 2014. pravio za jedan sportski list. Iako sam tada mislio da tu ništa ne valja, sa nemale vremenske distance nalazim da su prilično efektni, i zato pravim mali presedan: citiram ih ovde, na blogu o ukrštenim rečima, baš zato što želim da podsetim cenjeni publikum da sam ja u biti univerzalni enigmata, samo sam privremeno okupiran križanjem. :)







9. 1. 2020.

Inozemna Holandija

Vlada Holandije je izazvala pravu pometnju odlukom da se od ove godine svetu predstavlja isključivo kao Nederland.  Od nas jadnih niko nije tražio da mu menjamo ime, nikoga realno i ne zanima kako ga zovemo, ali... mi prosto volimo da trčkaramo za velikima, da idemo ukorak sa zdravima i naprednima, čak i kad znamo da je sve kobajagi. Naša površnost u ovakvim, naizgled bezazlenim, situacijama dobija novi sjaj besmisla, i iznova nas podseća da nikada nećemo biti kao sav normalan svet. Mi nemamo kapaciteta za to.

Na javnom servisu je očas doneta odluka da se oslonimo na daleku prošlost, te da ubuduće koristimo samo istorijski prevod Nizozemska, kao god naša slovenska braća Česi, Slovenci, Hrvati i Lužički Srbi. Tako smo na RTS - u pre nekoliko dana gledali odbojkaški okršaj između Србије i Низоземске, a odbor za standardizaciju srpskog jezika (ukoliko taj organ uopšte postoji) još uvek nije dao svoj sud.

Da li ćemo, kako ćemo i kada ćemo prihvatiti ovu kovanicu umesto ustaljenog naziva Holandija, nije lako pretpostaviti. Jedino je izvesno da postoji veliki otpor, i da većina govornika srpskog jezika odbacuje nametnuti surogat kao neopravdan, nepotreban ili neadekvatan. 

Logika kojom se mediji rukovode je sledeća: ako već imamo prevod, treba ga iskoristiti. A prevod postoji već nekoliko vekova, tu spora nema, i po svoj prilici potiče iz češkog jezika. U našim istorijskim knjigama, imenom Nizozemska sve vreme je označavana oblast koju su od XVII do XIX veka zauzimale današnje samostalne države Holandija i Belgija, a naziv Holandija se možebiti zapatio zahvaljujući Napoleonovoj marionetskoj državici pod imenom Kraljevina Holandija (fr. Royaume de Hollande), koja je postojala svega 5 godina (1806 - 1810). 

Savremenu Kraljevinu Nederland čini 12 pokrajina i nekoliko poseda u Karipskom moru, a Holland je naziv dveju pokrajina (severna i južna Holandija). To je ujedno i glavni argument za promenu imena, pa se naši logičari-amateri služe slikovitom analogijom kako bi neukom puku dokazali da je prekrštavanje neizostavno: mi, siroti, nemamo pokrajine (samo još tu jednu, sa šizoafektivnim separatističkim ambicijama), ali imamo okruge, da ne kažem: okruščiće, pa vele: Nederland je Holandija kao što je Srbija Šumadija. 

I uz sve to... kovanica Nizozemska odveć zvuči kao kroatizam, kažu neki. Usled geopolitičke bliskosti i kulturološkog/antropološkog razdora, a još više usled slabog obrazovanja, kad Srbin čuje "Nizozemac", ne asocira Holanđanina nego Hrvata, ajme. To valjda zvuči kao inozemac i tuzemac... no, zvuči i kao vodozemac i Sredozemac. Srpsko jezičko osećanje bez sumnje prihvata dve poslednje reči, pa bi se i Nizozemac nekako nakalemio, ali ono "...zemska" para uši.  Kao za inat, ubica kralja Aleksandra i Luja Bartua,  inače Bugarin kojeg je Pavelić izabrao za ober-atentatora, nosio je umetničko prezime Černozemski, pa nam taj slučaj dodatno udaljava i otuđuje zemsku, mada treba primetiti da kao pridev ta reč jednako pripada svim slovenskim jezicima (počev od ruskog).

4. 1. 2020.

Retrospektiva (2019)

Tokom 2019. u Feniksovim izdanjima je izašlo tačno 70 mojih križaljki sa belinama 7 x 7 (što je oko 35 % od ukupnog broja radova s mojim potpisom) i 2 maksi talijanke sa belinama 8 x 8. Mislim da taj podatak zaslužuje spomen i pogled unazad,  jer je malo verovatno da je iko ikada u istim ili različitim novinama za samo 12 meseci objavio bar približan broj četvrtastih kombinacija tih dimenzija (uzgred, poslato je oko 90, no neke križaljke još uvek nisu došle na red za objavljivanje). 

Koliko je ova informacija ekskluzivna, ilustruje i činjenica da sam tokom svih prethodnih godina za Feniksova izdanja napravio 46 belina 7 x 7 (uključujući nekoliko 7 x 8 i maksi talijanku sa 5 belina), 4 križaljke sa belinama 8 x 8 (2 maksi talijanke, 1 klasičnu i 1 skandinavku) i 1 maksi talijanku sa belinom 9 x 9. Tako je u oktobru/listopadu 2019. objavljena moja 100. križaljka sa 49 belih polja (talijanka, prvi vodoravni pojam u belini: brončana medalja), a do kraja godine sam sakupio 114. 

Najviše mojih križaljki sa belinama 7 x 7 objavljeno je u avgustu/kolovozu (11), dok ih u februaru/veljači i maju/svibnju uopšte nije bilo. Ne računajući ta dva meseca, u proseku je izlazilo po 7 belina mesečno. Od 70, 52 su u skandinavkama, dok 47 kombinacija sadrži po 2 tematska pojma. 

Statistički je možda irelevantan, ali je dakako interesantan podatak da nijedna od tih križaljki nije honorisana tj. honorar kasni taman toliko da sam tokom cele 2019. radio potpuno besplatno (na sreću, meni ne treba nikakva stimulacija za rekorde, bitno da su sva piskarala, sekretarice, čistačice i slični trudbenici te kompanije od tradicije uredno namireni).

Iako zahvaljujući Nedjeljku Nediću raspolažem skenovima svih objavljenih križaljki, tehnički je teško izvodljivo staviti ih u jedan post, pa ovde citiram samo 10 odabranih skandi-parova i obe maksi-križaljke sa belinama 8 x 8. 

Skandi Feniks 1025, 5. III 2019.

Super Feniks 95, 21. III 2019.

Skandi Feniks 1031, 16. IV 2019.

Skandi Feniks 1047, 6. VIII 2019.

Feniks 642, 15. VIII 2019.

Feniks 643, 28. VIII 2019.

Super Feniks 97, 19. IX 2019.

Skandi Feniks 1057, 15. X 2019.

Skandi Feniks 1062, 19. XI 2019.

Skandi Feniks 1066, 19. XII 2020.

Feniks 649, 21. XI 2019.

Super Feniks 98, 24. XII 2019.