Još malo Pozorišta u kući

 

Mungosova Rajka

Olga Stanisavljević kao Rajka

U potrazi za nekom svojom ukrštenicom sa Đuzom Stojiljkovićem, naišao sam na jednu iz 2011 (iz serije radova Glumački parovi). Međutim, nimalo mi se nije dopala i najpre sam pokušao da je popravim, a onda sam odustao i sastavio sasvim novu, a na istom formatu i sa istim tematskim pojmovima. Tematski pojmovi su, dakle, Đuza, njegova koleginica i supruga Olga i legendarna serija u kojoj su igrali. 

Imam najmanje dva razloga za ovu besedu: RTS po iksipsiloniti put reprizira originalno "Pozorište u kući" (i nas, fanove te serije, iznova boli petnaestak izgubljenih epizoda jer znamo da ih ni ovoga puta neće emitovati), a narednog meseca se navršava decenija od Đuzinog odlaska. Njegova koleginica iz serije i supruga u stvarnom životu napustila nas je mnogo ranije, još davne 1987. godine, a da li je otišla u legendu ili u zaborav nije baš najizvesnije, s obzirom na to da se na internetu ne može pronaći nijedna njena valjana portretna fotografija. Takođe, na Trgu glumaca u Kruševcu nema njene biste, iako je ispunila četiri uslova za tu počast: Kruševljanka je, izvanredna komičarka (ako između prvog i drugog podatka uopšte ima razlike), nagrađivana umetnica i večna stanarka Aleje zaslužnih građana. 

Olga Stanisavljević, odmila i najčešće Olgica (1930 - 1987), nije bila superzvezda kalibra Seke Sablić, niti je tome težila, ali je ono što se o njoj danas zna i što je preseljeno na virtuelni plan ponižavajuće malo. U doba najvulgarnijeg senzacionalizma otkad svet postoji, o nekadašnjoj vedeti Beogradskog dramskog pozorišta i mlade Televizije Beograd na internetu se zakopitila samo priča o navodnom ljubavnom trouglu u kom je pobedio Đuza, a izgubio Ljuba Tadić. Ne postoji portal koje nije prepisao taj trač sa drugih sličnih portala, a da neka alapača nije otkrila pikanteriju i pustila je u etar, Olga bi jamačno bila i ređe spominjana, i to samo u tekstovima o Đuzi, kao njegova supruga bez imena... ili s imenom koje deli sa Rođinom bračnom drugaricom u seriji "Pozorište u kući", svejedno.

Đuza i Olgica su u Kruševcu stanovali u istoj ulici i išli u istu školu. On je pohađao dramsku, a ona folklornu sekciju. Nakon završene gimnazije, on je upisao Rudarski fakultet (i napustio ga nakon 3 semestra), a ona se zainteresovala za glumu. Dve godine kasnije, sreli su se u Akademskom pozorištu (1948). Atestirala ih je Soja Jovanović u "Gogoljevoj ženidbi" i odmah zatim su primljeni na Pozorišnu akademiju. Prve pozorišne uloge odigrali su zajedno, u nekom Nušićevom vodvilju, tumačeći muža i ženu sa četvoro dece. Tada nisu znali da će se desetak godina kasnije venčati, niti da nikada neće biti roditelji.

U brak su stupili 1962. i ostali zajedno 25 godina, do Olgine smrti. Živeli su u Makenzijevoj ulici na Vračaru, vizavi Čkalje, u dvosobnom stanu koji su dobili od pozorišta. Prethodno su godinama bili podstanari Bate Paskaljevića. Đuza je smatrao da je za uspeh tog braka bilo ključno to što su oboje glumci ("Glumcu je teško da nađe ženu koja odgovara njegovom načinu života"). Ona je, pak, mislila da je ključ njihove bračne sreće u tome što mu dozvoljava da bude glavni u kući i što se ne pravi pametna. Svađali su se samo oko novca jer, po Đuzinom priznanju, Olga nije znala njegovu pravu vrednost i "treba mi tri miliona za kućicu na Rudniku" za nju je bilo kao i "treba mi tri hiljade za haljinu" ("u stanju je da potroši taman onoliko koliko ima"). Vozili su "Audi 100 LS" i Đuza joj je rado prepuštao volan. 

Đuza je televizijska zvezda postao kao Dvoprstaš u seriji Nebojše Komadine "Rađanje radnog naroda" (1969). Olga godinu dana kasnije, kao Miloradova strina Lazinica u seriji Dragoslava Lazića "Ljubav na seoski način". Usledili su "Diplomci", serija u kojoj je Đuza (opet) igrao jednu od glavnih uloga, a Olga (opet) efektnu epizodu. Tako je bilo i kasnije u svim drugim zajedničkim projektima, da li zbog toga što su reditelji verovali da ona nije dovoljno atraktivna da bi nosila glavne televizijske role ili prosto zato što njen glumački izraz nije odgovarao njihovim zamislima, tek, i u doba kada je bila najaktuelnija,  Olga je delovala iz drugog plana. I onda je došlo na red popularno "Pozorište u kući", a komšinica Rajka se u prvoj sezoni od 28 epizoda pojavila samo tri puta. Međutim, epizoda "Razvod na đački način" ostavila je tako jak utisak na gledaoce da Novak Novak nije imao dilemu: Rajka je morala postati češći gost porodice Petrović. Igrom slučaja, ekipa RTB - a je bila na setu baš tokom snimanja te epizode, kada je tema emisije Znanje-imanje bila "Kako nastaje Pozorište u kući" (u zimu 1972/73).

Čeda Mungos (Bata Paskaljević), nastojnik TV solitera u Lapskoj (1)19, šesti je glavni lik "Pozorišta u kući", te se njegova supruga Rajka u seriji spominje mnogo češće nego što se pojavljuje (za razliku od Radmile Savićević koja se javno žalila što je premalo zastupljena u drugoj sezoni, Olga je bila zadovoljna sa svega 10 pojavljivanja tokom 4 sezone). Rajka je priprosta i površna, ali lukavo manipuliše Čedinim emocijama i napušta ga svaki drugi-treći dan, nezadovoljna njegovom visinom i očekivanjem da mu bude verna. Zapravo, ona je histerična nimfomanka koja samo želi da "frapira" tunjavog i sitnog Mungosa i probudi u njemu mužjaka, pa u te svrhe obožava svog bivšeg muža Noleta, prima muške posete kad je sama u stanu, ide u bioskop sa poslovođom, napadno koketira sa Belaninim Savom (...) i divi se svim krupnim muškarcima, poput Parlova. Takođe, žudi za pripadnošću visokom društvu (članove porodice Petrović/Nikolajević doživljava kao pripadnike više klase) i u te svrhe se služi glomaznim rečima stranog porekla koje čestito i ne razume, sa sve uzrečicom "mame mi". Ukratko, komšinica Rajka je jedan urnebesno komičan lik, vrhunski protumačen glumom Olge Stanisavljević.

U jednoj epizodi "Pozorišta u kući" Rajka i Rođa se sreću ispred lifta i skoro je nemoguće ne zapaziti sa kolikom naklonošću i toplinom Đuza razmenjuje replike sa svojom Olgicom (premda je to takoreći izlazilo iz scenarija). To je, zapravo, retka prilika u kojoj su njih dvoje delili kadar i retko svedočanstvo o njihovoj vezanosti. 

U poslednjoj, petoj sezoni "Pozorišta u kući" (1984) Rajke nije bilo. Olgica je već bila veoma bolesna i morala je da pauzira. A želela je da se vrati na scenu... i čim joj je bilo malo bolje, zaista se vratila predstavom Zorana Tasića "Bečki tango" u BDP - u. Posle operacije grla, glas je nije ponajbolje služio, ali je rolu Marije, nekadašnje zvezde kabarea koja u starosti radi kao čistačica tumačila s neobičnim nadahnućem i nadala se da će je igrati do penzije (partner joj je bio takođe potcenjeni i zaboravljeni Miodrag Deba Popović). Za tu ulogu nagrađena je Oktobarskom nagradom grada Beograda. Iste godine je preminula.

Đuza se odmah potom iselio iz zajedničkog stana jer nije mogao da podnese samoću u tom prostoru i tri meseca je proveo kod roditelja u Kruševcu. Tri godine kasnije, navodno na nagovor Ljube Tadića, ponovo se oženio. Iako je bilo zamišljeno da ovo bude priča o njemu, prednost sam dao njegovoj voljenoj supruzi Olgi Stanisavljević, o kojoj se tako malo piše. Verujem da bi i Đuza mnogo radije pročitao tekst o njoj, nego o sebi.

Olga koju je pobedila Nikolajevićka

Olga Ivanović

Pre izvesnog vremena, u priču o Radmili Savićević spontano se ušunjala i njena televizijska prija i tada je najavljen zaseban tekst o njoj. Povod za besedu zacelo postoji: iako je na javnoj sceni bilo i drugih Ivanovića, kao i drugih Olgi, glumica Olga Ivanović (1921 - 2001) statistički je najprisutnija u našoj enigmatici od svih svojih prezimenjaka i imenjakinja! Tome je, bez ikakve sumnje, kumovala enormna, višedecenijska popularnost TV serije "Pozorište u kući" i jedna od najupečatljivijih televizijskih kreacija otkad TV zabava postoji: g-đa Snežana Nikolajević. 

Da Ivanovićka nije odigrala Nikolajevićku, beogradska TV istorija bi verovatno imala jednu zvezdu manje, a glumica bi - takođe verovatno - odigrala još sijaset bledih televizijskih uloga i danas bi bila sasvim zaboravljena. A zadesilo je nešto potpuno neverovatno i njenu filmsku i TV karijeru učinilo gotovo tragičnom: ušla je u kružok omiljenih TV lica, ali ne kao Olga - već kao Snežana! A kao takva, više nije dobijala uloge! 

Do te 1972. godine, odigrala je na desetine TV (i nekoliko filmskih) rola i bila poznata širokom jugoslovenskom auditorijumu, no nikada nije bila glumica u fokusu. Kada je kao Rođina tašta lansirana na vrh top liste TV zabavljača imala je 51 godinu i nije baš bila orna za treptanje i prenemaganje pred foto-objektivima. Zato je već 1973. godine, dok se snimala (tek) druga sezona "Pozorišta", novinare najčešće dočekivala rečima: "Ne mislite li da se o meni mnogo piše u poslednje vreme? Verujte, već mi se na vrh glave popela ta babuskera Nikolajević!"

Karikatura: Ranko Guzina (1975)

Ali, kada je serija Novaka Novaka u drugoj sezoni (1973) postala gledanija od Dnevnika i kada je (samo) u Srbiji imala 94 % TV pratilaca, Olga je konačno prihvatila svoju babuskeru. Da je bilo drugačije, ne bi je tumačila sa takvim šarmom i tolikim uspehom, tim pre što je u anketi lista TV novosti po popularnosti bila daleko ispred Radmile Savićević! Godinama kasnije (1984), dok se premijerno emitovala peta sezona, novinarki "Nade" je priznala da voli svoju Nikolajevićku iako je igra za male pare, i dodala: "U grob će me oterati! I znam da će, jednom kad umrem, svi reći: umrla Nikolajevićka". 

Tako je i bilo. Glumica koja je od 1947. godine, kada je diplomirala, odigrala bezbroj karakternih pozorišnih uloga, a tokom šezdesetih učestvovala u gotovo svim velikim projektima RTB - a, sužena je na jedan jedini TV lik, pride komičan, skoro neozbiljan. Samu sebe nikada nije doživljavala kao komičarku i javno se iščuđavala što je ljudima smešna, a čudila se i rediteljima koji su je do te mere poistovetili sa Nikolajevićkom da su joj ukinuli sve izglede za nastavak karijere. 1976. se, malo u šali, malo u zbilji, uporedila sa Bet(i) Dejvis koja je svojevremeno, u svom poznijem dobu dala oglas: "Nezaposlena glumica traži posao". 

Sa Đuzom Stojiljkovićem

Vremenom je situacija u kojoj se Olga našla bivala sve manje šaljiva. Do 1984. godine, kada je dobila nekakvu rolu u otužnom filmskom pokušaju "Maturanti (Pazi šta radiš)" i kada se pojavila u "Pričama iz Nepričave", nije igrala ništa ni na filmu, ni na televiziji. Ništa osim Nikolajevićke, razume se. Imala je 63 godine kada se njena karijera sasvim ugasila. Istina, kasnije je na TV - u često gledala reprize "Pozorišta u kući", pomirena sa činjenicom da je pobeđena od "prve Snežane u Beogradu". Nikolajevićka je nastavila da živi, Ivanovićka je nestala. 

Uzgred, Olga Ivanović je zadesno rođena u Horgošu, gde je njen otac Radivoje, advokat iz Aleksinca, službovao. Kada je imala godinu dana, porodica se preselila u Aleksinac. Odatle je Olga otišla u Beograd, kod babe i dede po majci, da bi tamo završila gimnaziju (srpski jezik joj je predavala Desanka Maksimović). Imala je averziju prema matematici i tvrdila je da nikada nije naučila tablicu množenja. Započela je studije medicine, ali je odustala nakon rata u korist glume. U mladosti je obožavala Gretu Garbo i Marlen Ditrih. Dva puta se udavala (prvi put za glumca Jovana Milićevića), u drugom braku je dobila dva sina. Čitavog života je bila nekonvencionalna i svojeglava, nikada nije stekla "kompleks zvezde", bila je vrlo posvećena porodici, svu svoju odeću je sama šila i volela je ručne radove, od štrikanja do veza. Bila je vrlo ponosna na kompliment koji je u vreme najveće slave dobila od nekog starijeg gospodina: nije je prepoznao, ali ga je podsetila na babu sa malog ekrana i pitao je: "Da niste vi ćerka te glumice?" Prema sinopsisu Novaka Novaka, Snežana je samo 3 godine starija od Olge. 

Ukrštene reči, TV Novosti 1975, autor: Ilija Stančul

Toma: malo fakata i mnogo fikcije

Mesecima nas bez predaha zapljuskuju talasi EPP-a za film "Toma". Iz svih medijskih topova gruvaju producenti, glumci, pevači, članovi porodice Zdravković, preživele kolege, rođaci, prijatelji itd. Ne sećam se da je ikada neko domaće ostvarenje sedme umetnosti podiglo takvu i toliku prašinu u javnosti, a ne sećam se ni da je u nas snimljeno nešto toliko genijalno da bi tako brzo zaslužilo jednoglasnu apoteozu nacije i svakodnevno veličanje na svim mogućim televizijskim kanalima, u svim novinama i na svim internet portalima. 

Naravno, uz sve to je reanimirano i sećanje na ravno trideset godina počivšeg Tomu Zdravkovića, pa su mediji prepuni idealizovanih podataka o njegovom stvarnom životu, liku i delu. Oni koji ništa nisu znali ni o njemu, ni o vremenu u kome je delovao, na osnovu filma i propratne medijske halabuke lako mogu poverovati da je on za života bio estradna veličina kalibra Marvina Geja, a da se domaća estrada gotovo ni po čemu nije razlikovala od američke. U filmu je tako. 

Skandinavka, Enigma, Mladen Marović

Kada sam pre 7-8 godina za Enigmu radio seriju ukrštenica sa telegrafskim biografijama autentičnih ličnosti, mali enigmatski spomenik dobio je i Toma Zdravković. Pokušao sam da ga ukratko predstavnim na jedan realan način, jezgrovitim pregledom najznačajnijih momenata iz života i naslovima pesama po kojima ga pamte milioni. Evo teksta: Pevač sa slike (A) odrastao je u siromaštvu, pa je trbuhom za kruhom rano otišao iz rodnog Pečenjevca. U Leskovcu je, radeći fizičke poslove,  sreo Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić), koja mu je obezbedila prvi kafanski angažman. Kasnije joj se kao kompozitor odužio legendarnom pesmom (B), koju je i sam otpevao na jednoj ploči. Njegovi hitovi (C, D) danas imaju status folk evergrina, a često se spominje i da je jednu pesmu (E) posvetio spikerki Novović. Snimio je singl ploču sa glumicom Kiti Svon, koja je u Jugoslaviju došla na lečenje od opekotina. Voleo je žene, boemštinu, kocku i alkohol, te je za života stekao samo jedan jednosoban stan. U legendu je otišao 1991. godine, a posthumno mu je dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda.  

S obzirom na to da se celog života iz hobija bavim jugoslovenskom popularnom kulturom, o Zdravkoviću znam malo više od većine konzumenata njegove muzike (uzgred, poštujem, ali sebe ne bih mogao da svrstam u ljubitelje Tominog folk-soul izraza). Ni o Tomi, ni o bilo kojoj drugoj istaknutoj javnoj ličnosti koja je tih godina gradila karijeru ne može se govoriti van konteksta, pa budući da su šezdesete i sedamdesete vrlo jasno definisane i imaju poprilično krut okvir, odgledavši film "Toma" Dragana Bjelogrlića i Dragana Lisinca, shvatio sam da to uopšte nije film o pravom Tomi Zdravkoviću.

"Toma" je jedna površna i melodramatična, moglo bi se reći i patetična, bajka nastala po motivima Tominog životopisa i sračunata na masovnost tj. na publiku najjeftinijeg ukusa. Tomino ime i sva ostala zvučna imena koja se pojavljuju u scenariju (Silvana, Lepa, Tozovac, Cune, Mika Antić, Zoran Radmilović) očito su samo teme za slobodno fantaziranje (i, naravno, mamci), a teško je prokljuviti šta je grupa scenarista tačno želela da nam kaže svojim sočinjenijem, osim da je Toma bio nepopravljivi sentimentalac sklon porocima. Izgleda da su sve ostale ključne tačke scenarija izmišljene, počev od odnosa sa Silvanom do neizlečive Ljiljane (koja je filmu dala melodramatični vrhunac). Ako je jedini cilj bio rasplakati gledaoce po svaku cenu, nema greške, uspeli su.

Lepa Lukić i Silvana Armenulić, 
karikatura: Ranko Guzina, 1971.

Ne razumem film. Ne razumem to haotično preplitanje fakata i fikcije, a naročito mi nije jasno očigledno krivotvorenje bliske istorije i popularne kulture. To se čak ne može podvesti ni pod umetničku slobodu, jer ako se nešto dešava 1960. godine, treba da se zna da Silvana tada nije mogla ni da uđe u tek formirani PGP, a kamoli da snimi ploču (to nije bilo vreme narodnjaka, oni su procvat doživeli tek krajem šezdesetih sa televizijskom reklamom i vinilnom hiperprodukcijom). No, u filmu, Silvana je 1960. ultimativna zvezda koja već snima u Beogradu i izgleda kao Rita Hejvort (inače, prvu singlicu je snimila sredinom te decenije, a do slave je putovala još nekoliko godina; kao početnica, izgledala je vrlo skromno, moglo bi se reći i neugledno). Kao takva, ona izvlači Tomu iz tuzlanske kafane i odvodi ga u Beograd, a tamo ga dočekuju "velike zvezde" koje su se u realnosti proslavile tek 10 godina kasnije. Na primer, Tozovac tu izvodi svoju "Vlajnu", iako je u to doba još uvek bio student ekonomije kome nije padalo na pamet da se lati mikrofona (prve estradne uspehe zabeležio je kasnih šezdesetih), a tu je i Lepa Lukić, koja je tada još uvek okopavala kukuruz sa majkom Milosijom i još uvek se zvala Lepava Mušović (jer da bi postala Lukić, morala je prvo da se uda, a to se desilo sredinom šezdesetih). 

I nema smisla nabrajati sve nelogičnosti i anahronizme u filmu (ali moram da istaknem jedan fušeraj: Silvana otkriva Tomi da je uzela umetničko ime po italijanskoj glumici Silvani Manjani! Tako sam bar ja razumeo Tamaru Dragičević, a načuljio sam uši i kad je po drugi put umesto Mangano rekla Manjani... ili Manjano, svejedno). Zanimljivo je da se scenaristi u nekim momentima drže činjenica kao pijan plota, a onda naglo prelaze u fikciju, pa se isto tako naglo vraćaju na fakte. Nikad nisam gledao sličnu papazjaniju, časna reč (a odgledao sam filmova barem koliko i Tito). 

karikatura: P. Pismestrović

Nemam nameru da govorim o režiji, niti o glumačkoj podeli, ali moram javno da se zgrozim nad amaterizmom maskera (onako nešto nije viđeno ni u bugarskoj verziji šoua "Tvoje lice zvuči poznato"). Ono što me ipak najviše iritira jeste svesno i ničim opravdano ignorisanje identiteta sedamdesetih, čak i tamo gde se to bez po muke moglo izbeći. Recimo, Lepa Lukić 1974. peva "Srce je moje violina", premda je ta pesma nastala 1989! To je naizgled nebitno, ali je ipak teško objašnjivo zašto glumici koja tumači Lepu nije puštena neka numera iz tog vremena, čisto da se dočara atmosfera i duh te decenije (Olivera Bacić ionako ne peva, već samo otvara usta, i mogla je da "izvede" bilo šta;  eto, da su mene pitali, glasao bih za "Ne pitaj me", Lepinu pesmu koju je voleo Ivo Andrić). Dalje, Zdravko Čolić na nekakvom izboru za mis 1974. u primorskom restoranu peva "Sinoć nisi bila tu", uz obilje karikaturalnih afektacija. Teško da je iko u tom izdanju mogao da vidi jugoslovenskog predstavnika na Pesmi Evrovizije '73 i jednu od najvećih jugoslovenskih muzičkih zvezda 1974. I, povrh svega, iako je glumica Ljiljana Blagojević već sto puta potvrdila da joj je Toma posvetio pesmu "Za Ljiljanu" tokom snimanja serije "Doktorka na selu", scenario je iziskivao jednu tragičnu figuru za katarzu i njoj je, ah, nadenuto ime Ljiljana, pa je filmski Toma Koraćevu pesmu iz 1984. za fiktivnu doktorovu ženu "napisao" 1991. 

I za kraj, moram da se osvrnem na ulogu koja je pripisana Silvani u Tominom životu. U korist senzacionalizma, ta priča je većim delom izmaštana, a fakti su, gle čuda, izostavljeni: Silvana je Tomu zvala "Dado", pesma "Šta će mi život" nije napisana za nju (već ga je, po njenim rečima, molila da joj je ustupi), i osim što ga je u vreme kada su oboje bili anonimni pozvala da peva s njom u kafani "Dubočica", nema osnova za tezu da mu je kasnije pomagala u karijeri. Nema osnova, zato što je Toma Zdravković pre nje snimio hit-ploču i napravio nekakvo ime. Recimo, u vreme kada je davao intervjue za popularne časopise poput "Plavog vjesnika" i nastupao pred Džimijem Stanićem i Nadom Knežević (koja je htela da snimi njegovu "Ciganku"), Silvana je još bila pevačica u trećem planu koju nisu intervjuisali ni za dobojski radio. 

Evo šta je Toma 1970. rekao o počecima svoje karijere za "TV novosti": "U Leskovac je navratio neki Hazim, harmonikaš. Pevao sam u restoranu "Dubočica". Dopalo mu se moje pojanje i predložio mi da pođem s njim u Tuzlu, da pevam u restoranu u kome je svirao... U Tuzli sam pevao u kafani i snimao za lokalnu radio-stanicu. Zabavna muzika je u to vreme bila na ceni, pa sam pokušao i nju da pevušim, uz svesrdnu pomoć jednog drugog Hazima - Hanušića... Kasnije, dok sam pevao u beogradskim restoranima, pesma "Ciganka" je postala veoma popularna iako još nije bila snimljena, dopala se Obradu Jovoviću, predstavniku "Jugotona", i predložio mi je da snimim ploču..." Silvanu ni usput nije spomenuo. 

Naša baba Rada

Uskoro se navršava 20 godina od smrti jedne od najvoljenijih srpskih glumica, Radmile Savićević (1926 - 2001). Nju je teško zaboraviti jer je čitavih 30 godina, bez pauze, zabavljala sve generacije televizijskih gledalaca i tako uverljivo tumačila brojne živopisne karaktere na malom ekranu - da je publika uvek imala utisak da je lično poznaje. Između Rade i gledalaca nije bilo distance: ona im se svakom svojom ulogom obraćala kao stvarna ličnost i svako je u njoj mogao da prepozna svoju sestru, majku, tetku, babu ili bar komšinicu. Ona je, takoreći, svima bila rod, pa je praktično jedina srpska glumica koja je stekla renome narodne TV heroine i koja je pojavom brisala razlike između provincije i prestonice, ruralnog i urbanog, modernog i starinskog, akademskog i naivnog. 

Imala je više od 40 godina kada je postala omiljeno TV lice i ostvarila san svih umetnika iz provincijskih pozorišta: pokorila je Beograd i zasenila na stotine školovanih glumaca. Tako nešto ni pre, ni posle nije pošlo za rukom nijednoj njenoj koleginici (samo je Živka Matić bila na tom putu, ali se njena zvezda brzo ugasila) jer je Rada, pored kolosalnog talenta i zanata koji je decenijama pekla u kruševačkom i niškom pozorištu, imala i nešto što je vrlo retko kod glumaca: moć da nikada ne dosadi. 

Karikatura, autor: Ranko Guzina (1973)

Njena velika popularnost potkrepljivana je ulogama koje su najčešće pisane specijalno za nju. Kao što je Aga napravio legendu od Žanke Stokić (koju je Rada tumačila u TV filmu "Neozbiljni Branislav Nušić"), tako je Siniša Pavić pomogao Radmili Savićević da zablista u punom sjaju. Bila je njegova omiljena glumica, i najveći broj televizijskih uloga po kojima je pamte milioni, počev od džandrljive gazdarice u "Diplomcima" (1971) do Dostane u "Porodičnom blagu" (2001), Pavić je stvorio pod sugestijom njenog lika. A u stvari, Radin pigmalion je bio Gordan Mihić: prvi joj je poverio veliku TV ulogu po meri ("Samci", 1969), a kasnije je za nju iskreirao nezaboravnu Violetu, tragikomičnu udavaču zaljubljenu u Paju Čuturu ("Kamiondžije", 1973), ulogu koja je Radi donela prve naslovne strane. 

Čim su "Kamiondžije" završene, Novak Novak je odlučio da je uključi u megapopularni projekat "Pozorište u kući", i tako je u drugoj sezoni rođena draga majka Vuka. Čudnim se čini podatak da se pojavila u samo 15 epizoda, jer je ta uloga obeležila njenu televizijsku karijeru, dala joj nadimak, profilisala je i ikonizovala. Iako je za najbrojniju televizijsku publiku toga doba zauvek ostala Vuka,  još mnoge televizijske (ređe filmske) uloge bile su bezmalo obožavane: počev od Jocine babe Tomanije u "Babinom unučetu" (1976), preko Šurdine babe Savke u "Vrućem vetru" (1980), Gigine  sekretarice Žarke u "Boljem životu" (1988), do Ristane Riske Golubović u "Srećnim ljudima" (1993), za koju Siniša Pavić smatra da je vrhunac njene glumačke karijere ("...bila je najbolja od svih u toj seriji!"). 

TV novosti, 1973. autor: Ilija Stančul

Rada je katkad igrala i pripadnice građanskog sloja, ali ni u jednoj od tih uloga nije bila tako upečatljiva kao Vuka ili Riska. Publika je od nje očekivala, gotovo tražila, da igra prostodušne žene iz naroda, te je vremenom i sama pristala na to, zadržavajući provincijsku dikciju i kada tumači gospođe (u nekim TV filmovima je koristila književnu akcentuaciju i to je zvučalo pomalo neprirodno). Njen fatum su bile, kako je sama govorila, tetke, strine i babe, i to od detinjstva, kada je na školskoj priredbi igrala neku baba-Saru. I kao sasvim mlada glumica, na pozorišnoj sceni je oživljavala žene dvostruko starije od sebe (Doku u "Zoni Zamfirovoj" ili Živku u "Gospođi ministarki"), pa joj kasnije nije bilo teško da se na televiziji transformiše u majke svojih vršnjaka: bila je samo 3 godine starija od Đuze Stojiljkovića ("Pozorište u kući"), a od Čkalje 2 godine mlađa ("Vruć vetar"). 

Uzgred, možda niste znali da je Radmila Savićević volela da rešava ukrštene reči! U maju 1986. godine, dok se pripremala za odlazak u penziju, novinarki Nadi Mihajlović otkrila je da redovno kupuje enigmatske časopise, ali da ne uspeva da ih sasvim izrešava ("...pa virim na poslednju stranu!"). Čitajući taj intervju, shvatio sam da nikada nisam napravio nijednu ukrštenicu sa njom (iako sam u par navrata koristio pojmove Riska i Dostana, a i Savku sam opisivao kao "Šurdina baba"). I onda sam rešio da u čast i pomen Radi napravim jednu specijalnu skandinavku.

Dok sam sastavljao, desilo se nešto zanimljivo: nametnula mi se Olga Ivanović, Vukina prija Snežana Nikolajević iz "Pozorišta u kući"! Prosto se pojavila kao pojam u centralnoj kombinaciji i tako sam se setio priče više puta pominjanog Siniše Pavića iz Radine monografije "Prva i poslednja", autora Dejana Ćirića. Naime, Pavić je ležao u bolnici, a Rada ga je posetila i prenela mu vest o smrti Olge Ivanović. Kazala mu je da je izbrojala 15 duša na sahrani,  i čudila se što su svi zaboravili nekada najpopularniju glumicu u Jugoslaviji. Dve nedelje kasnije, umrla je i Rada. I njena sahrana je bila slična. 

20 godina od smrti Olge Ivanović (o kojoj ću govoriti neki drugi put) navršava se sutra, 14. 09. Taj podatak bi mi promakao da se, eto, sama nije ubaštrala u sastav posvećen Radi. Zato sam nekako pronašao fotografiju na kojoj su obe glumice i odlučio da ukrštenicu posvetim obema. 

Skandinavka, autor: Mladen Marković

Kviz (17): Mihnen '74

Dok sa manje ili više optimizma pratimo aktuelno (21.) Svetsko prvenstvo u fudbalu, možemo se podsetiti legendarne jugoslovenske reprezentacije iz 1974. godine. Pronašao sam na mreži naslovnu stranu albuma sa samolepljivim sličicama "Minhen '74 u karikaturi" autora Pavla-Paje Stankovića, i vaš zadatak je da identifikujete ovih 18 nezaboravnih i zaboravljenih lica. 

Uzgred, Plavi su tada u konačnom plasmanu bili sedmi, a zabeležili su i jedan neobičan rekord: potukli su reprezentaciju Zaira sa rezultatom 9:0! Na toj utakmici, tri gola je postigao princ sa Neretve na karikaturi broj 17, a po jedan asovi označeni brojevima 1, 3, 6, 11, 13 i 18. Tokom Mundijala, zabodena su još samo 3 gola: jedan je delo levog krila na karikaturi 1 (protiv Švedske), a dva je izvojevao napadač na karikaturi 16 (protiv Poljske i Škotske). Od učesnika, grupnoj karikaturi nedostaju: Dražen Mužinić, Jurica Jerković, Luka Peruzović, Danilo Popivoda i Rizah Mešković.

Džuboks skandinavke (1975)

Džuboks 2, feb 1975

Džuboks 12, maj 1975

Džuboks 13, jun 1975

Pola veka sa Lisicom

Karijeru je zvanično započela 1968. godine, kada je kao pevačica rok benda Zlatni akordi nastupila na subotičkom festivalu Omladina, sa pesmom "Sunce sja za nas". No, zapravo je startovala godinu dana ranije u RTB - u sa bendom O'Hara, te je prve tonske (i video) zapise napravila u Beogradu. Zato je prošle godine na Dan zaljubljenih proslavila pedesetogodišnjicu muzičkog rada (i svoj 67. rođendan) koncertom u Sava centru (a i ovog februara će pod istim sloganom pevati na istom mestu, mada nije baš uobičajeno dva puta zaredom slaviti isti jubilej na isti način). Njeno ime je Josipa Lisac.

Malo koji izvođač se može pohvaliti tako toplim prijemom od strane muzičkih stručnjaka, kritičara i estradnih novinara kao ova jugoslovenska (danas samo hrvatska) muzička diva. Za nju još niko živ nije znao, osim malobrojnih Zagrepčana koji su u nekoj bašti čuli grupu O'Hara, a u muzičkim listovima poput Džuboksa, već su pisani hvalospevi o njenom retkom talentu! Jedina prepreka koju je buduća hit-pevačica morala što pre da savlada ticala se imidža, jer baš i nije izgledala po JUS - u: bila je pozamašna, muškobanjasta, furala je frizuru (svoje) babe iz Hlebina, tako se i odevala, a nosem je - kako to kaže Lane Gutović - mogla da ubode želju kad popije kafu.

Na Opatijskom festivalu 1968. godine, prvi put bez čopora momaka iza sebe, pred publiku je izašla jedna sasvim nova Josipa Lisac, stilizovanija, odevena u duhu egzistencijalizma, sa Šer-frizurom... i sa novim nosem. U alternaciji sa Senkom Veletanlić, pevala je šlager Arsena Dedića "Što me čini sretnom" - i začas napravila pometnju na estradi! Veletanlićka (inače, u to vreme jedna od najrespektabilnijih pevačica zabavne muzike) nakon festivala se požalila da je deset godina čekala takvu numeru, a kad je konačno dobila - niko nije zapazio njenu interpretaciju jer je lovorike pobrala mlada koleginica.

Iako je vremenom postala sinonim za ekscentričnost, ta Josipa sa Opatijskog festivala još uvek nije obećavala nikakvu ekstravaganciju: novinari časopisa Plavi Vjesnik su posetili njen dom, i predstavili čitaocima jednu naizgled sasvim običnu mladu devojku iz radničke porodice, koja sa ocem Josipom (koji voli kad mu kćer peva narodne pjesme na uvce!), majkom Anom i sestrom Mirom ("svi misle da smo blizanke") živi u malom stanu, planira da studira engleski jezik i stalno proverava račun u banci jer još nije dobila prvi honorar. Na posteru je i dalje izgledala kao staramajka iz Hlebina.

No, u rekordnom roku, Josipa je postala nešto nalik zvezdi: privukla je pažnju širokog (i u svakom smislu nazadnog) jugoslovenskog auditorijuma svojim čudnim ponašanjem i skandaloznim izjavama, a kolege i novinari su je često opisivali kao drsku, lajavu i punu sebe. Stoga su o njoj pričali (i zagledali je) i oni kojima je njeno pevanje zvučalo kao njavrkanje mačke, što će reći da već početkom sedamdesetih nije bilo živog čoveka u Jugoslaviji koji nije znao za Lisicu. Tako je vlasnica neobičnog alta tj. kontraalta sa nazalnim distorzijama i šiškama ošišanim do korena (prva bizarna frizura koju je ponela!) postala potencijalni superstar. No... i dalje nije imala hit: vukla se po festivalima i pevala šta su joj svirali, ali šlagerčići sa rok i bluz elementima nisu lako ulazili u uši. Istina, uživala je nepomućeno poštovanje i podršku muzičkih eksperata, i verovatno bi otišla na Evroviziju 1970. godine (sa pesmom "Još te čekam") da po ključu i za prsa nije pobedila izvesna Slovenka Eva Sršen.

Nije pobedila ni na Opatiji '70 sa pesmom "Oluja", ali niko nije ostao ravnodušan: na festivalu lakih nota i uštirkanih pevača, prvi put je viđen nastup a la Dženis Džoplin! Josipa je sa sintetičkom perikom i oslikanom haljinom sa šlicem do pupka vrištala u mikrofon, na zaprepašćenje svih tetaka i strina sa isheklanim kragnicama, i napokon se izmigoljila iz nametnutog kalupa dosadne šlagerašice, približivši se svojoj generaciji. Jer... u duši je bila rokerka i pomodarka koja sanja o Americi.  U to vreme se, kaže legenda, slikala za nekakav omladinski časopis u pozi Kipa slobode, i to sa onom reproduktivnom alatkom u ruci, pa ipak nije postala ultimativni idol mladih.

Imala je neobičnu vokalnu snagu, interesantan muzički izraz, pratila sve zapadnjačke tokove, a nije bila superstar Terezinog formata. Ne može se reći da nije izvodila komercijalnu muziku, jer je pevala sve i svašta (pa i to), ali je ponašanjem više odbijala nego što je privlačila, a muzičkim lutanjem uporno zbunjivala publiku. No, ludo je želela da bude zvezda, i u toj želji joj je nesebično pomogao on:  Karlo Metikoš, nekadašnji roker, u Evropi poznat kao Matt Collins. Bio je njen heroj iz tinejdžerskih dana, a onda joj je postao životni saputnik i stavio sav svoj talenat u službu njene karijere.

Ova Josipa koju svi poznajemo je, na neki način, projekat Karla Metikoša. Počev od prve nagrade publike na Zagrebačkom festivalu '72 ("Dok razmišljam o nama"), preko kultnog albuma "Dnevnik jedne ljubavi" (1973), rok-opere "Gubec-beg" (1975), LP - ja sa džez-obradama (1976), neuspelog pokušaja da osvoji SAD (1979), zaokreta ka komercijalnom popu (1980), i odluke da svoje scenske nastupe pretvori u performanse sa instalacijama, rogovima ili zmijama na glavi - stajao je on. I tako je bilo sve dok ih smrt nije rastavila (1991), a od tada Josipa sama pomera sopstvene granice i dosledno demonstrira umetničku slobodu od kakve su odavno odustali njeni velikosvetski prethodnici, poput Eltona Džona, a koja je u ovom milenijumu postala zaštitni znak Lejdi Gage. 

Možda Josipa objektivno i nije tako originalna scenska figura kakvom je proglašavaju egzaltirani novinari i njeni poštovaoci, jer se gotovo sve u njenoj karijeri oslanjalo na postojeće modele sa Zapada, ali je vremenom postala svojevrstan hrvatski i regionalni brend, i danas smo svi pomalo ponosni na nju. Čak i kada joj u mašti oduzmemo kosu boje ničega, morbidne šešire ili haljine iz horor filmova, ostaje jedna muzička veličina, koja je sama po sebi dovoljno vredna da joj napadna ekstravagancija nije neophodna da bi doživotno bila poštovana. Ali, Josipa očito kani da doživotno ostane zvezda, i s obzirom na to da je njena karijera njen život, verovatno će - kao svi predani umetnici - i umreti na sceni, upakovana u nekakav šareni najlon, sa satelitskom antenom na temenu, šminkom iz Noći veštica... i sa mikrofonom, naravno. 

Na ovom mestu valja još pobrojati i naslove iz njene diskografije koji su u enigmatskom smislu najatraktivniji: BUDI DOBAR, IDEŠ, I TEČE TEČE VRIJEME, JA BOLUJEM, JANINO LUDILO (iz rok-opere), KALINO MOME (feat. Garo Tavitjan), KAO STRANAC, KAPETANE MOJ, KARTE NA STOL, KRENULE SU LAĐE, LICE MLADOSTI, LJUBAV ŠTO SE GASI, MISTER GAF, MOJA MAGIJA, MREŽE LJUBAVI, NA NA NA NA, NAIVNI, NE BUDI LUD, NE ŠTEDI ME, NEMA SUNCA, NITKO NIJE KAO TI, OSTAJEŠ MI SAMO TI, OSTAVI TRAG (feat. Tihomir Pop Asanović), PLAČEM, PO PRVI PUT, SAMO ILUZIJA, SANJALA SAM, SLOBODA I MIR (feat. Guido Mineo), SPUSTILA SE KIŠA, TEBI PUTUJEM (feat. Chui), TI SI GENIJE, TI SI KO LED, TI ZNAŠ, TIHA NOĆ, TRAJE NOĆ, TRI KRALJA JAHAHU, TU, U MISLIMA, ZAR NE,  ZVIRA VODA.

Zvezda koju su "odozgo" ugasili

Olivera Katarina

Scena prva, godina 1977. OLIVERA KATARINA pozdravlja gledaoce RTB 1 rečima: "Dugo me nije bilo, niko me ne zove, ništa ne snimam, zabranjena sam odozgo."

Scena druga, godina 1978. Opatijski festival. Mimo dvodecenijske tradicije, Oliveri je na smotri zabavne muzike dozvoljeno da izvede folk numeru "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi."

Scena treća, godina 1979. Vratila se na male ekrane. Privremeno je sve u redu, opet je u centru pažnje, ne žali se na progon. Televizijskom kambeku je prethodio potpuni zaokret ka izvornoj narodnoj muzici sa snažnim patriotskim nabojem, a svi Jugosloveni su - hteli, ne hteli - bar tri puta gledali njen šou "Zarudela zora na Moravi". 

Scena četvrta, godina 1982. RTB 1, iksti deža vi: "Dugo me nije bilo, niko me ne zove, ništa ne snimam, zabranjena sam odozgo."

Scena peta, godina 1984. LP pločom "Retka zverka" sa novokomponovanim kič melodijama pokušava da uhvati korak sa vremenom. Interesovanje slabo.

Scena šesta, godina 1986. Vidi scenu prvu i scenu četvrtu.

Scena sedma, godina 1987. Đorđe Kadijević joj poverava malu ulogu u TV seriji "Vuk Karadžić".

Scena osma, scena deveta... scena milionita (1987 - 2008): Gostuje u svim mogućim emisijama i besomučno recituje:  "Dugo me nije bilo, niko me ne zove, ništa ne snimam, zabranjena sam odozgo, mrze me zato što sam Srpkinja."

Scena milion prva, godina 2008. Napokon dobija ulogu u filmu Uroša Stojanovića "Čarlston za Ognjenku".

Scena milion druga, godina 2009. Koncert u Sava centru.

Scena milion treća, scena milion četvrta... scena milijardita  (2009 - 2013): "Dugo me nije bilo, niko me ne zove, ništa ne snimam, zabranjena sam odozgo + ne daju mi nacionalnu penziju, a kroz pakao sam prošla samo zato što sam ponosna Srpkinja."

Scena milijardu prva, 2013: "Onaj prethodni nas je zavio u crno, ovaj sadašnji je naš heroj, mladi lav!" Mladi lav: "Draga Olivera, lepo i pametno razmišljate, izvol'te nacionalnu penziju u iznosu od simboličnih 400 evra, a imamo i jedno mesto za Vašeg sina u Ministarstvu kulture, ako ponuda nije uvredljiva".

Scena milijardu druga... scena zilionita (2013 - 2017): "Dugo me nije bilo, niko me ne zove, ništa ne snimam... nemam para za struju, prodajem nameštaj da preživim, bla, bla, bla... grdno sam propatila zato što sam ponosna Srpkinja".
(Napomena: ako uviđate štogod nelogično, to je vaš problem.)

Olivera Katarina (rođ. 1940), na ovom blogu ovlaš portretisana u priči o troslovu ERI, proslavila se pod prezimenom Vučo, koje joj je u nasledstvo ostavio prvi suprug, pozorišni kritičar Vuk Vučo. Devojačko prezime Petrović nikad nije koristila u javnosti (iz anonimnosti je bukvalno izašla na dan venčanja), a Vukovim prezimenom se služila i nakon razvoda - sve dok se nije ponovo udala. Na vrhuncu slave, 1970. godine, postala je gospođa tj. drugarica Šakić (suprug Miladin Šakić je bio bitna politička figura onog vremena). Tada je odlučila da promeni identitet, ali joj je možebiti Olivera Šakić zvučalo suviše prizemno, pa je svom imenu dodala ime majke - i tako je nastao jedan od najpopularnijih slovnih nizova u našoj enigmatici (da li Olivera zna da je u ukrštenim rečima sve vreme bila jedna od 5 najprisutnijih domaćih javnih ličnosti ?! Enigmatskim očima gledano, niti je kuda išla, niti je bilo važno što ništa ne snima).  

Enigma br. 1115, 4. novembar 1977.

Bila je najveća ženska medijska zvezda Titove Jugoslavije (do Brene). Jednostavno, u SFRJ pre nje nije bilo starleta koje prostom narodu služe za zagledanje, ogovaranje i masturbiranje: ozbiljni glumci su samo glumili, ozbiljni pevači samo pevali, ozbiljni pisci samo pisali, a ona je sa Akademije odskakutala na estradu, isturila svoju lepotu u prvi plan i zaodenula se glamurom a la Brižit Bardo ili Elizabet Tejlor. U stvari, bila je prva potencijalna diva svetskog kalibra posle Ite Rine. Međutim, kad ona ispriča priču o sebi (a ne prestaje da je priča), čovek prosto mora da se zapita: "Pa, je*ote, kad su toliko padali u nesvest pred njom u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Japanu (...), zašto nije išla tamo gde su je tražili i frenetično joj tapšali? Zašto je 40 godina provela u kukanju i naricanju?!" Navodno - zbog patriotizma: toliko je volela svoju zemlju i svoj narod da joj nije padalo na pamet da se odmetne u belosvetske zvezde (ono istina, nijedna njena savremenica koja se odmetnula nije postala nova Sofija Loren: ni Selma Karlovac, ni Beba Lončar, ni Dunja Rajter, ni Nađa Regin, ni Marija Baksa). I kao veliki partiota, u trenucima umetničkog očaja, pokušavajući da se u šestoj deceniji vrati među aktuelne, kasnih devedesetih je toliko koketirala sa primitivnim nacionalnim strastima da je to bilo neukusno. 

Kako je Olivera postala jugo-superstar? Bezmalo slučajno: dobila je sporednu ulogu u kultnom filmu Aleksandra Petrovića "Skupljači perja" (1967), i efektno odigrala romsku kafansku pevačicu Lenče. To je to. Otputovala je u Francusku, na premijeru, kao polupoznata beogradska glumica, a vratila se s oreolom Silvi Vartan: 72 puta je pevala u "Olimpiji" (kao gošća Žilbera Bekoa, mada se taj detaljčić obavezno preskače; pih, pa nije valjda publika hrlila na njegov koncert zbog njega?!), upoznala se sa silnim slavnim facama, i pošto su Francuzi poslovično ljubazni, ubedili su je da ima glas kao slavuj, pored toga što su listom bili očarani njenom pojavom. Raspevane glumice i razglumljene pevačice su tada u svetu bile na visokoj ceni, pa je iste godine i Olivera postala deo estrade. Doduše, ne svetske nego naše, ali sa očiglednim internacionalnim ambicijama: na prvim singlicama za domaće tržište prepevavala je hebrejske, francuske, grčke, ruske (...) melodije. Ipak, najbolje je prihvaćena kao interepretatorka ciganskih pesama, počev od "Đelem, đelem".

Realno, taj njen nezreli glasić je (bio) samo egzotičan. Ništa više od toga, i zato je kod nas njeno pevanje najčešće bilo ismevano. Pevačice svetskog kvaliteta, poznate i priznate u inostranstvu, bile su: Radojka Šverko, Nada Knežević, Lola Novaković i Tereza Kesovija, a Olivera Katarina je u odnosu na njih (a i u odnosu na mnoge druge vokalne soliste) bila smešni, beznadežni amater. No, bila je izvozni proizvod druge vrste: lepa i darovita glumica koja, između ostalog, može dobro da odigra pevačicu. 

Tako je i bilo... dok je bilo. A onda je njena zvezda ugašena. Kako i zašto - teško je reći, a naposletku nije ni bitno, jer se sve fino svršilo intervencijom mladog lava. A to što penzija (minimum 250 + nacionalnih 400) ne pokriva troškove za struju jednoj istaknutoj članici vladajuće partije valjda više nema veze sa "onima odozgo" - jer je sada i ona jedna od njih... osim ako joj se vanzemaljci nisu nakačili na brojilo (uzgred, kad bacimo pogled na spisak srećnih dobitnika srpske nacionalne penzije, pa shvatimo da 80 % čine kojekakva lokalna mazala, kvarizanati i anonimni kičeri koji ničim nisu zadužili ni svoju mesnu zajednicu, a kamoli naciju, alalimo i Oliveri - ako prethodno prihvatimo nečiju umobolnu, antinacionalnu ideju da te luksuzne apanaže mogu i moraju da finansiraju građani zemlje u kojoj se deca ne rađaju jer dečji dodatak iznosi 20 evra, a prosečna plata 200; na primer, mnoga deca koja su se na svoju žalost ipak rodila ne piju mleko i ne jedu banane da bi dovoljno nakapalo za nacionalnu penzionerku Slađanu Milošević, kulturnu delatnicu koja je naciju zadužila remek-delima "Seksi dama" i "Miki veliki"). 

Elem, pored samog imena, enigmatski najupotrebljiviji pojmovi iz opusa Olivere Katarine su: DOBRA KOB (film Milutina Kosovca, 1964), BELO U BELOM (TV drama Slavoljuba Stefanovića-Ravasija, 1964), ONE I ON (TV drama Zdravka Šotre, 1964), PLANINA GNEVA (film Ljubiše Georgijevskog, 1968), ANA I EVA (film Arnea Matsona, 1970), JELENA GAVANSKI (TV drama Milenka Maričića, 1982); Pesme: BIDA, BEŠLO RAKO, BOSONOGA SENDI, BUDI MOJ, ČERDA MILE, ČORORO, ERI, KAMERAV KAMERAV, LIDU LIDU, MAČIJA BALADA, NEĆU TEBE, NE DAM NE DAM, NE RECI NIKOM, PADA NOĆ, RINO, SADA I NIKADA VIŠE, SANJAM TE, SULIRAM, ŠOŠANA (Shoshana), ŠU-ŠU, TI SI MOJE JANJE, TITINO, TRAJO TRAJO, TULA, ŽA ŽA; zbirka poezije: BELI BADNJACI; memoarska proza: ARISTOKRATSKO STOPALO. 

Dva puta objavljeno u istim novinama

Boga mu poljubim

Mоžda niste znali da je reč pozorište prvi put zabeležena u XVII veku, kada je isusovac Bartol Kašić, prailirac, preveo Novi zavet na štokavštinu (kalk od lat. spectaculum).  Reč  τθέατρον je sa grčkog na crkvenoslovenski najpre prevedena kao pozorije, pa na slavenosrpski kao pozorje, a ilirci su sredinom XIX veka iz kajkavskog preuzeli kazalište (kalk od nem. schaubühne ili mađ. színház, prema Jonkeu). Tako je iz zapadne štokavštine istisnuta reč pozorište – i prepuštena leksičkom fondu istoka /takvih i obrnutih primera ima mnogo,  ali o tome ću nekom drugom prilikom/.

Elem, na samom početku sedamdesetih, kada je zabavni program televizije Beograd bio neprikosnovena zabava miliona, jedan humorista je osmislio prvi domaći sitkom, bez velikih očekivanja i ambicija. Nije se moglo predvideti kako će publika prihvatiti novu formu, te su sredstva koja je televizija odvojila za taj projekat bila minimalna. Ili čak bedna. Desetak godina kasnije, govoreći o ogromnom uspehu serije POZORIŠTE U KUĆI, Novak Novak je objasnio da je to verovatno najjeftinija serija u istoriji RTB – a.

Čak ni kasnije, kada se ispostavilo da je njegova „Mica – trakalica“ potukla sve rekorde gledanosti na JRT - u, suma koju je televizija izdvajala za produkciju nije rasla. Iako je RTB od 1971. producirala i emitovala program u boji, Pozorište u kući je snimano u crno-beloj tehnici sve do 4. sezone (1980), a dotle su realizovane samo dve kolor epizode (jedna nije sačuvana).  Malo je poznato da su glumci dobijali mizerne honorare, iako je popularnost serije dobrim delom zavisila od  njihovog šarma, entuzijazma i stare slave. Iz tog razloga nikada nije završen dugometražni film o porodici Petrović.

Naravno, ono što je Pozorište u kući učinilo brendom je koncept  blizak svakom prosečnom Jugoslovenu: zumiranje blago karikirane beogradske porodice, sačinjene od stereotipnih, a ipak autentičnih karaktera, dinamizirane komičnim motivima i situacijama, i upotpunjene galerijom živopisnih likova. Drame su nastajale kad god je trebalo popraviti fiću, platiti struju ili dočekati goste, a duhoviti i katkad budalasti raspleti su svakodnevicu podizali na nivo skeča.  Sve je tu bilo stereotipno, samo je celina bila neodoljiva. Po JUS – u.

Scena iz "Pozorišta u kući" sa Ljerkom Draženović (1972)

Malo se lutalo u prvoj sezoni (1972-1973), u hodu su se tražili i nalazili okviri za likove, utvrđivale definicije, dijapazoni  i relacije, pa su priče katkad bile komplikovanije nego što je bilo potrebno. Uz to, ozbiljan problem se pojavio već posle 8. epizode, kada je Ljerka Draženović,  već uživljena u ulogu obrazovane, odmerene i pomalo kapriciozne supruge, arhitektkinje Olge Petrović, morala da napusti snimanje radi održavanja trudnoće.  I opet se nije moglo predvideti kako će publika reagovati na novu glumicu u staroj ulozi – jer se ranije ništa slično nije dešavalo u domaćem TV programu. Većina gledalaca Pozorišta u kući nikada nije ni prošla pored pravog pozorišta, alternacije su im bile strane i producenti su se pribojavali da će zamenu  glumice doživeti kao razočarenje. Na sreću, ljupka Stanislava Staša Pešić je ekspresno amortizovala kvar i kao jedno od najatraktivnijih TV lica toga doba – obezbedila dodatnu reklamu  tek zahuktalom simplonu.  

Olga Ivanović

Porodica Petrović sa Karaburme (Lapska 19 ili 119) je, dakle, u 9. epizodi dobila svoju konačnu šemu, i u istom glumačkom sastavu, računajući pauze, zabavljala TV gledaoce narednih 12 godina (sa reprizama – narednih 40), s tim što je u poslednjoj, petoj sezoni (1984) ulogu flegmatičnog sina Borivoja Borka Petrovića umesto Gorana Trifunovića tumačio Maro Brailo. Od prve do poslednje epizode, čvorni konflikti su proisticali iz (dakako, stereotipnog) odnosa goropadne tašte sa manirima Snežane Nikolajević, tipski  bliske Nušićevoj ministarki, i njenog zeta iz provincijske zabiti bez zadnje pošte, neurotičnog pravnika bez pedigrea, oca porodice Rodoljuba Rođe Petrovića. Najveće zvezde i nosioci Pozorišta u kući su upravo bili genijalni Vlastimir Đuza Stojiljković i urnebesna Olga Ivanović.

Radmila Savićević

Ponajviše kao dekoracija, a onda i kao figura za razvijanje intriga, tu je bila i vredna, prgava i lajava kućna pomoćnica Tina, tobožnja rođaka iz Surdulice, vazdan u miniću a la Olivera Katarina (Ljiljana Lašić), a za kompletan ugođaj se brinuo maestralni Dragutin Guta Dobričanin kao Vasa S. Tajčić, predratni džentlmen sa mašnom i kamašnama, Nikolajevićkin intimus i vlasnik velikosvetskog veltanšaunga. U drugoj sezoni, kao opozit prefinjenoj tašti, u priču je ušla i Rođina majka Vukosava Petrović, primitivka iz Pržogrnaca, volšebnica sa varjačom i dobra duša iz naroda, koju je, razume se, punokrvno mogla da dočara samo Radmila Savićević.

Ludi i nezaboravni su i karakteri iz trećeg plana: smušeni i dosadni nastojnik Čeda Mungos (Mihajlo Bata Paskaljević), njegova prostodušna žena, nimfomanka Rajka (Olga Stanisavljević), uvrnuti Teča Vukoje koji ne razgovara sa Nikolajevićima 20 godina, ali ih redovno obilazi (Mića Tomić), kapljici i lumpovanju sklon Rođin stric Bokan (Dušan Jakšić), nepodnošljiva Snežanina prijateljica Ana Šumović (Mirjana Kodžić), Tinin ćaknuti dečko sa tikom u ramenu Soni Boj (Pavle Minčić), bukvalni i smrtno ozbiljni pozornik Klativoda (Čedomir Petrović), nonšalantni Rođin kolega Tanasije Brkić (Predrag Tasovac), visprena seljanka Belana koja snabdeva porodicu organskom hranom (Kapitalina Erić), Belanin sin Sava (Slobodan Đurić) itd.

Snimljene su 84 epizode, tačnije: 90 tridesetominutnih, jer je u poslednjoj sezoni svaka od 6 epizoda bila dvodelna (usput, tradicionalni koncept je tada sasvim obesmišljen). Desetak nije sačuvano. Autor scenarija za najveći broj nastavaka (56 tj. 62) bio je Novak Novak, 18 priča je napisao Siniša Pavić, i mada je bio otvoren konkurs za scenariste – ulov je bio slab i mršav (Novak je kasnije pričao da se nikome nije isplatilo da gubi po 10 dana na pisanje epizode, te je on, kao idejni tvorac i najbolji poznavalac svojih likova, jedini mogao da razvuče „trakalicu“ za jedno pre podne i dobije honorar srazmeran trudu). Sve epizode je režirao Dejan Ćorković.

RTS je 2007. producirala rimejk od 26 epizoda, u režiji Miroslava Lekića. U Zagrebu je godinu dana ranije po sinopsisu Novaka Novaka, ali sa autentičnim scenarijima, snimljeno 28 epizoda serije Kazalište u kući, u režiji Tomislava Rukavine i  Roberta Orhela.