Polemika koja je nadavno vođena na blogu TIO na temu "vaza i/li vazna", pokrenula je neka opšta i vazdan aktuelna jezička pitanja, te ću ovde pokušati da objasnim zašto jednotomni Rečnik Matice srpske nije dovoljan za otklanjanje sličnih dilema, da li šestotomnik star 41 godinu i dalje ima kompetenciju, čemu služi Rečnik SANU, zbog čega Pravopis nije sveta knjiga, i iz kog razloga srpski pisci, novinari, administrativci (...) i, dakako, enigmati treba da koriste Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica.
Jednotomni Rečnik Matice srpske ne donosi gotovo ništa novo u odnosu na "zastareli" šestotomnik (uneto je tek nekoliko svežih determinanti), osim što je prekršten, redukovan i oslobođen referenci. Sada je to "rečnik srpskog", a ne "srpskohrvatskog jezika", iako u međuvremenu nije sprovedena ni najsitnija reforma kojom bi bivši književni jezik bio raspolućen. To znači da u jednotomnom rečniku "srpskog jezika" možete pronaći pregršt kroatizama koji nikada nisu pripadali istočnoj varijanti nekadašnje partijske celine (na primer, svi hrvatski meseci su uredno evidentirani sa oznakom reg.*), ali ćete uzalud tražiti mnoge reči iz arsenala Đure Jakšića, Borislava Pekića, Miloša Crnjanskog itd.
Da li je jednotomnik rečnik književnog, razgovornog ili nepostojećeg srpskog jezika, nije baš lako utvrditi, a još je teže dokučiti šta je tačno falilo nazivu "srpskohrvatski"?! Taj naziv je ionako 100 godina korišćen samo za srpsku polutku, dok je hrvatski u kraćem periodu formalno označavan kao "hrvatskosrpski", a od Maspoka nadalje isključivo kao hrvatski (usput, ako neko nije znao, kovanica "srpskohrvatski" je najpre korišćena samo u Zagrebu, onda u Evropi, pa tek tada u Beogradu). Dakle, jezik u jednotomniku je potpuno isti kao u šestotomniku (nema govora ni o kakvom osavremenjivanju), samo se malo drugačije zove. Ukratko, to znači da "novi" rečnik nema sadržinskih prednosti u odnosu na "stari".
Hrvatski jezik je poslednjih decenija pretrpeo izvesne institucionalne promene, pa je (u ekstralingvističkom smislu) opravdano posmatrati ga iz istočne vizure kao manje-više diferenciranu celinu, i zvati ga samo hrvatski. Ali, ovaj drugi nije ni taknut, tj. srpski je i dalje srpskohrvatski, i stoga bi bilo suludo odbaciti šestotomnik, a pogotovo rečnik SANU, u koji je uložen ozbiljan višedecenijski rad (a pride nije ni završen). Štaviše, ni iz hrvatske perspektive ti rečnici ne mogu biti neupotrebljivi, jer reference u svakom konkretnom slučaju pružaju mogućnost orijentacije. Uprošćeno: ako je citiran (i) Krleža, odrednica bez sumnje pripada (i) hrvatskom književnom jeziku, bez obzira na to da li je reč uvršćena u najnovije hrvatske rečnike ili nije. Književni jezik je po definiciji akumulativan, akumuliraju ga (pre svih) pisci, pogotovo veliki koji malima služe za ugled, a pošto većih u Hrvatskoj nije bilo, ako bi neki savremeni lingvista (ili leksikograf) bio dovoljno drzak da dezavuiše Krležu, oskrnavio bi bar pola veka sopstvene kulturne istorije.
U Srbiji je, pak, skrnavljenje kulturne istorije kao "dobar dan". Zato ni u šestotomniku (kamoli u jednotomniku), ni u Rečniku SANU ne možete pronaći mnoge reči iz književnih dela vrlo značajnih srpskih književnika, naročito međuratnih (1918 - 1941). Ti rečnici su izrađeni na osnovu literarnog uzorka, pa su potencijalne lekseme kojih nije bilo u knjigama sa slučajno odabrane police nehotično (ili hotimice) tretirane kao... pa, recimo, kao nebitne. Jednostavno, kod nas su reči potrošna roba, vrlo se lako ucrvljaju i istrule, i za razliku od naroda koji ljubomorno čuvaju i gomilaju sopstvenu viševekovnu leksiku, ovde se i ono što je bilo u širokoj upotrebi pre (samo) osam decenija neretko smatra arhaičnim. Slučaj vaza/vazna nam otkriva da čak i mali lingvisti bez imena i lica mogu da proglase bilo koju "buđavu" reč pogrešnom, ako im se tako ćefne.
Ivan Klajn |
*Navedeni primer je u potpunom neskladu sa zdravorazumskim stavom koji je Klajn više puta iznosio: "U srpskohrvatski ne ulaze jedino lokalne jezičke pojave, one koje su u jednoj od četiri države priznate kao standardne, ali se u ostalim državama ne javljaju ili se ne osećaju kao svoje."