Danas predstavljam skandinavku koju sam najavio u jednom od prethodnih postova, a koju nisam želeo da prikažem na blogu pre objavljivanja u štampanom mediju. Sada je, dakle, taj uslov ispunjen, pa imam dobro opravdanje za (zlo)upotrebu internet prostora u autopromotivne svrhe. :)
Kada sam govorio o Besničaninovom moleraju 11 x 6, pomenuo sam da takvih radova u našoj enigmatici nema mnogo. Tehnički - nije neizvodljivo napraviti i veću belinu (te smo Rešad i ja već publikovali 12 x 6), ali kada sastavljač odluči da "niveliše" - gotovo je nemoguće provući sedmu jednaku vodoravnu reč, pa se ovo može smatrati praktičnim (ali ne i teorijskim) rekordom u ovoj "disciplini".
Da li ovakvi radovi, sami po sebi, imaju naročitu vrednost? Da li se njima samo demonstrira umešnost autora, ili i rešavači, kojima je kreacija prevashodno namenjena, uživaju i bivaju "počastvovani" pri susretu sa nečim nesvakidašnjim? Da li se može, uprkos zahtevnoj formi, zaobići ugrožavanje sadržaja? Odgovor na prvo pitanje je, iz mog ugla, potvrdan. Međutim, potvrdan je samo ukoliko su i odgovori na druga dva pitanja afirmativni. Dakle, "rekorderski" sastav je uspeo samo ako je rešavač zadovoljan, eventualno oduševljen, tj. ako ga sadržaj nije "izveo iz takta" i stavio mu do znanja da je on duduk, a autor pametnjaković.
Nekada sam, kao dečak, uporno pravio kombinacije koje impresioniraju samom strukturom upotrebljenih reči. Mislio sam da LJ i Č, jedno pored drugog, imaju nesumnjiv primat nad ozloglašenom grupom ST ili NK, i verovao da kada u jednoj belini imam 20 preloma - to zaslužuje tapšanje. Zapravo, sada shvatam da je takav rezon smešno plitak, i da samo infantilci, koji ni u jednoj drugoj oblasti nisu dobili atest o svom kvalitetu, mogu besomučno da insistiraju na tome. Danas gotovo sve (lepe, pristojne, prihvatljive) reči jednako vrednujem, ukoliko uspem da ih "pametno" uključim u kombinaciju; ne gnušam se monotonih, ukoliko imaju funkciju podupiranja rešivosti; ne mrzim glagole i još uvek ne mogu da shvatim (dakako visokoumne) teoretičare i "teoretičare" enigmatike, koji tu vrstu reči proglašavaju inferiornom. Šta je poenta? Pa, ja sastavljam za rešavače, trudeći se da ih ne uvredim i iznerviram, a istovremeno pokušavajući da ostanem "iznad crte", ali ne iznad bilo kakve crte - nego iznad one koju povlači zdrav razum i elementarna logika.
U principu, nisam takmičar i ništa mi ne znači kad me potapše po ramenu (ili džepu) neko ko, već po prirodnim sposobnostima, nije moja liga, ali volim izazove - i oduvek me najviše izazivaju Besničaninove tvorevine. Da li bih napravio ovu skandinavku da nisam imao prethodnika? Verovatno bih (jer - kako sam već objasnio - izazovi koje Rešad "zadaje" su vrlo bliski teorijskim maksimumima), ali mi je drago što sam među aktivnim enigmatskim poslenicima zatekao i njega, jer imamo veoma slično viđenje materije i možemo da se dueliramo, jednako srećni kada pobedi bilo ko od nas.
Uz sve ovo, rekao bih da skandinavka koju predstavljam nije savršena. Jasno je da uvek može bolje, pa - da ne biste stekli utisak da od kritikovanja drugih ne vidim svoje nedostatke - vrlo dobro znam da kvalitet nekih reči nije iznad one crte. Recimo, u normalnim oklolostima ne bih upotrebio: "rasturivač" (iako je zabeležena u bukvalno svim rečnicima srpskog jezika!), a mogao sam da izbegnem i ovo nakaradno, izolovano "r" - ali sam generalno zadovoljan (to znači: nije me sramota da potpišem), i manje-više ubeđen da i rešavači nisu nezadovoljni. Meni dosta.
Objavljena je u "Enigmi" br. 2373.
