30. 10. 2015.

Vojinov delikates

Najambiciozniji saradnik "Enigme" u vreme kada je sastavljanje ukrštenih reči uglavnom podrazumevalo ispunjavanje naivnih simetričnih likova bio je, kao što je na ovom blogu više puta istaknuto, Vojin Krsmanović. On je tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih preuzeo štafetu od tadašnjeg urednika Simona Rackovića u nastojanju da neprestano unapređuje kombinatoriku i pomera granice ukrštanja, te su njih dvojica do kraja 1972. bili jedini saradnici "Enigme" koji su plasirali neobično velike beline: Racković u nesimetričnim ukrštenicama koje su objavljivane isključivo na koricama, a Krsmanović u zahtevnim, i hronološki posmatrano, sve zahtevnijim simetričnim likovima, koji i danas izgledaju vrlo atraktivno.

U postu Simetrija za pamćenje videli smo dve Krsmanovićeve simetrične ukrštenice iz 1975. godine, no isti lik sa prosečnom dužinom reči 6, 08 je zapravo lansiran tri godine pre toga, u broju 832 (2. VI 1972), još dok je Racković bio živ i aktivan (umro je u decembru). To može značiti da su on i Krsmanović zajedno konstruisali te, kako kaže Žarko Đokić, morske likove sa velikim kosim belinama, odnosno da se Vojin upuštao u te poduhvate pod paskom iskusnog mentora.

Pored toga što je do 1976. godine Krsmanović bio jedini saradnik "Enigme" koji je koristio lik sa rekordnim PDR - om,  u broju 847 (15. IX 1972) je objavio i jedan simetrični delikates sa belinama 6 x 6 u uglovima. To je jedina takva ukrštenica u 100 brojeva (751 - 850, od 13. XI 1970 do 6. X 1972), a nisam pronašao repliku ni u brojevima iz 1975. i 1976. godine. Ne mogu da tvrdim da ih nije bilo u međuvremenu, ali po svoj prilici, tek je početkom 1977. godine objavljen Đokićev odgovor. Uzgred, do kraja '72 je korišćen još jedan relativno težak lik (sa dva  bočna moleraja i proširenjima u vidu belina 6 x 5), a na njemu su oštrili kandže Nikola Malenović, Branko Polić, Zlatan Pupezin i još neki (više o tome u narednom postu). 

Vojin Krsmanović, Enigma br. 847 (15. IX 1972.)

26. 10. 2015.

Srebrna glavolomka i bronzani evergrin

O velikom saradničkom konkursu "MINOS - borba za kvalitet"  koji je "Enigma" 1975. godine raspisala povodom jubileja smo govorili OVDE. Međutim, tada nije rečeno da su simultano raspisana tri podkonkursa za sastavljače ukrštenih reči, te su ponuđena tri različita simetrična lika: srednje težak, lagan i zahtevan.  Rezultati prvog dela su već obrađeni, i videli smo da je po odluci žirija pobedničko rešenje srednje teškog zadatka pronašao Fehim Kujundžić, o ishodu druge trećine konkursa će biti reči u nekom narednom postu kada se budemo bavili mogućnostima korišćenja lakih mreža za postizanje maksimalne svrsishodnosti, a ovde ćemo se upoznati sa nagrađenim sastavima iz trećeg dela koji je, čini se, prevashodno bio namenjen ambicioznim autorima.

Elem, tročlani žiri (Vlasta Pavlović, Zoran Zeljković i Milan Šaban) je doneo odluku da prva nagrada u trećem delu ne bude dodeljena! To, u principu, znači da nije prispeo nijedan sastav dostojan zlatnog pehara, a ako tu procenu shvatimo zdravo za gotovo, o razlozima se može spekulisati. Saradnici "Enigme" su u tom periodu uglavnom koristili jednostavne simetrične likove (doduše, bilo je i naivnih asimetričnih ukrštenica, a zanimljivo je da su i te mreže preslikavane, što će reći da su ih sastavljači popunjavali kao simetrične, isecali i slali redakciji), a ambiciozni autori u savremenom smislu, odnosno ljubitelji što beljih kombinacija, mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Najistaknutiji predstavnik te struje je bio Vojin Krsmanović, kasnije su mu se pridružili Žarko Đokić, Tomislav Vukadinović, Života Stanković i još neki, ali izgleda da niko od njih nije uzeo učešće u trećem delu konkursa (ili da su - što je manje verovatno - priložili sasvim slabe radove). Treba reći da je zadatak objektivno bio teži ne samo od druga dva, već i od svih koje je "Enigma" zadavala saradnicima do tog trenutka (belinaške parade su u ovom listu postale uobičajene tek dve ili tri godine kasnije). 

Drugu nagradu (u iznosu od 400 dinara) je osvojio sastav pod šifrom "789789", čiji je autor Ivica Mlađenović, a treća (300 dinara) je dodeljena radu pod šifrom "Marnie", koji je sastavio Boris Nazansky. Čime se tačno žiri rukovodio prilikom ocenjivanja nije lako utvrditi, ali ako uporedimo dva nagrađena sastava, možemo da primetimo sledeće: 1) trećeplasirani rad je rešiviji od drugoplasiranog, 2) drugoplasirani rad u centralnom delu ima 3 uspravno naslagana glagola sa istim prefiksom, a ukupno ih je 7, dok u trećeplasiranom nalazimo samo 2, 3) u drugoplasiranom radu ima 9 reči u množini (od kojih je bar jedna besmislena), a u trećeplasiranom ih je 5, 4) Ivičina ukršenica od retkih slova sadrži H i F (i to na teško rešivim pozicijama), Š, Ć, Č i NJ, a Borisova Č, LJ i NJ, 5) Boris je  u strukturalnom smislu  nešto skromniji, odnosno ima manji broj suglasničkih i samoglasničkih grupa od Ivice. Po svoj prilici, žiri je više vrednovao Mlađenovićeve formalne prednosti, iako je njegov rad sadržinski i upotrebno iza Borisovog. 

Pred vama su obe nagrađene ukrštenice, s tim što su priređene kao skandinavke. Originalni opisi su sačuvani koliko je to prostor dozvolio.

MINOS - borba za kvalitet '75, II nagrada - Ivica Mlađenović
MINOS - borba za kvalitet '75, III nagrada - Boris Nazansky

25. 10. 2015.

Strana za mlade

U "Enigmi" broj 1045 (2. VII 1976.) Zoran Zeljković je reanimirao rubriku Enigma za mlade, i ciljnoj grupi se obratio rečima: "Izlazeći u susret vašim željama i zahtevima, nakon duže pauze, "Enigma" je ponovo pokrenula vašu stranu - stranu za mlade. Ovim putem vas pozivamo na saradnju. Šaljite svoje priloge, želje, zahteve, primedbe i pohvale. U svakom broju vas očekuju lepe nagrade. Na taj način ćete spojiti zabavno i zanimljivo sa korisnim, jer pored toga što ćete rešavajući i sastavljajući priloge na ovoj strani obogatiti stečeno znanje, nagrade će vam veoma koristiti. Koristiće vam u učenju, radu i igri, jer su nagrade: knjige, školski pribor, sportski rekviziti itd. Mnogo sreće i sve najbolje."

Većinu priloga je u narednim brojevima potpisivao urednik strane, a od ostalih saradnika lista (kojih je bilo više od 40), za pripremanje edukativno-zabavnih i laganih ukrštenica namenjenih najmlađima najveće interesovanje je pokazao Krsta Ivanov. Pored njega, u prvom periodu su se ukrštenicama obraćali deci, i to sporadično, samo Milan Jelenković i Momir Paunović. Teme koje su obrađivali su bile enciklopedijske, često iz oblasti nacionalne istorije, geografije, književnosti i kulture, ali bilo je i  radova koji su tematski verovatno bili najatraktivniji mladima, jer je Zeljković uz pomoć slike, propratnog teksta i  pažljivo sklopljene ukrštenice predstavljao neki tada aktuelni pop fenomen (npr. "Bijelo dugme").

Krsta Ivanov
Zoran Zeljković
Kolika je bila popularnost ove strane nije moguće utvrditi sa ove distance, ali je suvoparan sadržaj časopisa nesumnjivo osvežen njenim pokretanjem. Zapravo, to se nije dogodilo slučajno: u istom je broju obeležena dvadesetpetogodišnjica "Enigme", pa je redakcija tim povodom uvela nekoliko novih rubrika. S obzirom na to da je dečja strana nastavila da postoji i nakon probnog perioda (moj uvid se završava  kod prvog januarskog broja '77), može se pretpostaviti da trud nije bio uzaludan, a dobrom prijemu su zasigurno doprinele i nagradne igre. 

Najpre je u saradnji sa izdavačkim preduzećem "Vuk Karadžić" raspisan konkurs za mlade sastavljače, odnosno učenike osnovnih i srednjih škola. Nagrade su dodeljivane u svakom broju, i to 3 puta zaredom, ali izgleda da redakcija nije bila zadovoljna odzivom, možda je bilo i pritužbi budući da nisu svi rešavači skloni sastavljanju, pa je sastavljački konkurs zamenjen nagradnom ukrštenicom.

Željko Jandragić
Pobednik prvog konkursa za mlade je bio Željko Jandragić iz Bjelovara, učenik II razreda Opće srednje škole, a nagrađen je šah-garniturom.  Na spisku se nalaze i neki manje-više poznati enigmati, kao i sin Radojice Jovičića.

Đorđe Tomić
Broj sa rezultatima drugog kola nemam, a u trećem je trijumfovao Đorđe Tomić, učenik II razreda VII beogradske gimnazije, i osvojio je istu nagradu kao Jandragić. Zadaci nisu bili zahtevni (drugi je za nijansu teži), ali je mladim autorima dato sasvim dovoljno prostora da pokažu kako su i koliko shvatili ukrštanje reči. Eto, Jandragić je ovu naivnu mrežicu tako stručno popunio da ni iskusni profesionalci to ne bi mogli bolje (po svoj prilici je imao mentora), a vanvremenski principi koji se tiču lepote i sklada jednog sklopa reči se jasno vide i u Tomićevom radu.

*Uzgred, evo jednog kurioziteta koji nije vezan za dečju enigmatiku: prva "Enigmina" skandinavka je objavljena tek u broju 1067 (3. XII 1976), i to na poleđini, u formatu 17 x 25, sa prorezom za sliku 8 x 10. Autor je Ivica Mlađenović. Neobično je crna i ne izgleda prijatno, čini se da su namerno korišćena sva moguća ulazna polja, opisi su škrti i nepotpuni, jednoslovi nisu opisani, a slika ima samo dekorativnu funkciju.


23. 10. 2015.

Vožd iz pluskvamperfekta


2004. godine se navršilo tačno 200 godina od izbijanja Prvog srpskog ustanka. Taj događaj je, kao što znamo, bio prvi veliki nacionalno-istorijski preokret nakon Kosovske bitke i kamen temeljac stvarnog i nestvarnog razvoja Srbije. Ovde i sada se nećemo baviti žitijama vožda Karađorđa, Sečom knezova, bunom na dahije i drugim epizodama ove krvave rodoljubive drame, ali treba primetiti da smo mi koji živimo baš u ovom vremenu na neki način počastvovani mogućnošću da obeležavamo i slavimo vrlo značajne jubileje (dok, na primer, generacija moga dede uglavnom nije bila u prilici da ponosno proslavi ni stotu, ni dvestotu godišnjicu kakvog ustanka, rata, desanta ili nekog sličnog predačkog oružanog podviga).

Istina, niko od nas nije (bio) na bogzna kakvom dobitku samim tim što je učestvovao u školskoj priredbi ili odgledao na TV - u nekakvu prigodnu emisiju sa emfatičnim rečitativom, ali postoje i ljudi kojima je rodoljublje važan i snažan deo ličnosti, i koji su toga dana (ili tih dana) bili istinski ponosni na svoje nacionalne junake. Takvi jubileji patriotama verovatno pomažu da okrepe svoj nekada, negde i nekako usađen patriotizam, jer je poslednjih godina, zapravo decenija, bilo teško negovati uzvišena osećanja, a živeti u tako prizemnojdomaćoj realnosti. Ovo sada smo realni mi, sve što je nekada bilo je prošlo, usput se prekinula nit fantaziranja, mitologiziranja i idealizovanja, i u opštem defetizmu sve brže gubimo smisao za ponošenje; prezent nam je siv, futur bled i neizvestan, a ni perfekat nam nije svetao, i da nisu izmišljena alternativna vremena, ne bismo znali kako da sačuvamo sva ona epska sećanja na velike pobede. Eto, pluskvamperfekat nam je herojski, pa svako kome je to dovoljno za ponos i zadovoljstvo može da se posluži. I to u neograničenim količinama, samo ne bi trebalo da gubi iz vida da će na kraju morati da se vrati u prezent bez heroja.
Elem, kad je neko zaista, što će reći: uprkos svemu, ponosan na svoje srpstvo, i kad je taj neko zaista, što će još jednom reći: uprkos svemu, veliki ljubitelj enigmatskog stvaralaštva, on može iskoristiti jubilej za objedinjavanje svojih ljubavi, tačnije: pronaći u tome sjajan povod za davanje neobičnog i vrednog doprinosa nacionalnoj kulturi. Tako je nastao enigmatsko-istorijski, može se reći i patriotski almanah "Vožd". Ovo enigmatsko izdanje, specijal banjalučkog "Rubikona", posvećeno je dvestogodišnjici Prvog srpskog ustanka, a na 68 strana su detaljno obrađeni svi akteri (od istaknutih do sasvim sporednih), sve okolnosti, zanimljivosti i hronologija ovog istorijskog događaja.
O idejnom tvorcu projekta, Novi Zekiću, bilo je reči u jednom od prethodnih postova. Valja dodati da je njegov stil u ovom kontekstu dobio jednu višu, takoreći duhovnu dimenziju. Budući da i uobičajeno Zekićevo predstavljanje enigmatskoj publici podrazumeva određeni svečani ton, radovi sa njegovim pečatom su bili idealna sredstva za podsećanje na bitne istorijske ličnosti i momente. Pored njega, u realizaciji almanaha su učestvovali i Jadran GoloigraLjubiša Jakšić,Mihailo ReljićVeselin PatrnogićMiroslav Lazarević i drugi. Direktor izdanja je Mladen Spasojević.

Uzgred, ove godine smo tiho proslavili i dvestogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, ali nije bilo inicijative za obeležavanje tog jednako značajnog (ako ne i značajnijeg) istorijskog događaja na sličan način. Pored toga što je u roku od samo desetak godina srpska enigmatika sasvim okopnela i uvela sa sve entuzijazmom i, da prostite, kulturnim pretenzijama, dovoljno smo demoralisani da nam kolektivno puca prsluk za neko tamo Takovo, Ljubić, Dublje, Miloša Obrenovića i sve ostale trice i kučine iz daleke i  mitske prošlosti. Zato bih ja, makar reda radi, na ovom mestu odao enigmatsku počast i Drugom srpskom ustanku, jest' da je svako prvo ispred drugog, ali nije svako drugo manje vredno od svog prvog, te prilažem skandinavku posvećenu knjazu Milošu (dozvolite mi jednu privatnu digresiju: između Karađorđevića i Obrenovića bez dileme biram ove druge, nekako su mi karakterniji, pa mi baš i nije pravo što je besmrtni vožd dobio naslov,  naslovnicu i gro sadržaja, a čitavo životno delo bandoglavog knjaza pade i ostade na unutrašnjoj korici sa skandinavčicom  9 x 5).


18. 10. 2015.

Nesam školuvala (4): Šta reći, a ne zaplakati?!


Ugrožena vrsta

Novo Zekić, enigmatski autor velikog formata i jedan od retkih živih umetnika među enigmatama i onima koji se tako predstavljaju, nazivaju ili osećaju, pre nekoliko godina je na svom već utihnulom blogu Zenon Treći, između ostalog, pisao i o enigmatici. Svi koji su upoznati sa njegovim stvaralaštvom znaju da on već decenijama predano i tvrdoglavo neguje enigmatiku najvišeg ranga, suprotstavljajući se savremenim trendovima i jeftinim, potrošačkim formama. Ako govorimo o njegovim ukrštenicama, pored impresivnih belina sa nesvakidašnjom strukturom, valja primetiti da ih odlikuju i subliminalne patriotske poruke u sklopu obrade tema iz nacionalne kulture, insistiranje na srpskim narodnim rečima, te eksploatisanje onog sloja našeg jezika koji lagano odumire. U tim karakteristikama je, zapravo, sublimirano ono po čemu se autorska enigmatika suštinski razlikuje od drugih, danas popularnijih, struja: po izrazitom uplivu ličnosti. 

Svaki pravi stvaralac ima snažna osećanja, jasne stavove, izgrađena interesovanja, veruje u neke vrednosti i želi da svojim delima prenese deo sebe na druge ljude, da im nešto bitno kaže ili pokaže, da u krajnjoj tački učini svet (ili makar delićak sveta) lepšim, pametnijim, boljim. Dakle, jedno delo - u ovom slučaju enigmatsko - je sredstvo komunikacije između autora i publike, a osnovni cilj te komunikacije je promena. Promena enigmatske stvarnosti, po mogućstvu nabolje. Zekić dobro poznaje tu stvarnost, on je pažljiv i pronicljiv posmatrač, svestan da vreme ide samo napred i da se danas kreativnost prodaje u konzervama, da je jeftinija od jetrene paštete, i da vredi tek onoliko koliko se može namazati na hleb, a ipak ne odustaje od ludizma, sizifovštine i donkihotovštine. On je autor koji  ispred samog autorstva i utiliteta stavlja svoju ličnost, a ona je, kao što rekoh, mahom sazdana od iracionalnih elemenata. Još nije odlučeno kako treba zvati one ličnosti koje su daleko od bilo kakvog ovozemaljskog stvaralaštva, koje ne znaju ni šta je to, ali se uporno i  bahato potpisuju kao autori (možda auteri?!), ali je jedna stvar izvesna: Zekić je autentičan, redak i dragocen enigmata, enigmatski satiričar i demonstrator elitnog srpskog zagonetanja. 

UGROŽENE VRSTE: ENIGMATIKA
piše: Novo Zekić 
05. 12. 2012.


Šta je enigmatika? Zavisi od toga ko daje odgovor. Jedan pasionirani ljubitelj iste bi za početak rekao: enigmatika je hobi, i brzo dodao: što će reći - religija bez boga. Potom bi mogao nastaviti: enigmatika je moj sustanar, moj prijatelj, moj lijek za dušu i tijelo, moja najpouzdanija veza sa svijetom, i mogao bi tako nabrajati ko zadušna baba. Pardon, dok je supruga kod komšinice da kažem i najvažnije: enigmatika je neskrivena ljubav, a i njena, suprugina, definicija nije za potcjenjivanje. Originalna verzija glasi: „TO TVOJE je težak oblik zavisnosti“.

Naravno, ovakav pristup je možda ličan, ali i objektivniji nisu baš suvoparni. Jovan Vuković u tekstu za „Leksikon srpskih enigmata“ pod naslovom „Zanesenjaci duha“ kaže: „Da nam se ne zameri, enigmatika je u 21. veku i literatura, i novinarstvo, i zabava, i nauka, i pouka.“ Što se mene tiče, bila je to i ranije. Ne zaboravlja da je enigmatika i igra, i podsjeća na riječi J. F. Šilera: „Čovek nigde nije kompletan, sem u igri.“

Pjesnik i enigmata Radomir Mićunović u istoj knjizi već u naslovu kaže sažeto: „Enigma kao paradigma“. Ima još sijaset biranih riječi upućenih enigmatici. Posebno mi je žao što u ovoj prilici nisam imao pri ruci i mišljenja kolega iz drugih dijelova bivše nam zemlje, koji su i te kako rječiti na ovu temu, ali sam zato spremio riječi ljudi koji, sasvim izvjesno, nemaju previše saznanja o enigmatici i enigmatama, ali su zato zadobili nezaslužena ovlašćenja da širom raznih „R(i)(j)ečnika i Leksikona“ daju svoje šture, često i neozbiljne definicije enigmatike i enigmata.

Neću pojedinačno navoditi nazive pomenute literature iz koje sam posudio ove definicije, nego samo njih (definicije): ENIGMA – Zagonetka, zagonetan govor, ENIGMATIKA – V(j)eština u sastavljanju i r(j)ešavanju zagonetki, ENIGMATA, ENIGMATIČAR – Sastavljač i r(j)ešavač zagonetki. Ima još toga, ali što bi Đorđe Balašević rekao „Princip je isti, ostalo su nijanse“.

Već na početku se da primijetiti da „enigma“ ima svoj domaći sinonim u vidu „zagonetke“. Po logici stvari i definicije ovih pojmova bi morale biti bar približne, međutim: ZAGONETKA – 1. „Pitanje postavljeno u alegoriji ili dvosmislenim rečima koje treba odgonetnuti“, očito se misli na narodne zagonetke, 2. „fig. nerešeno pitanje, problem“ (Matica), i tako redom.
 
Zanimljivo je da su enciklopedije još izričitije. U većini njih za zagonetku se kaže: „književna vrsta“, a očito se ima u vidu naprijed pomenuto zagonetaštvo. Pada u oči da „Matica srpska“ poznaje i „zagonetku i odgonetku“, ali ne i „zagonetača i odgonetača“, niti „r(j)ešavača“.

Ne mogu odoliti iskušenju, a da ovdje ne iznesem neke lične stavove. Prvi je vezan za definiciju enigmate. Koje god da kupi novine na kiosku, kupac, ma ko on bio, ima status i zvanje čitaoca, ali ako kupi enigmatsko izdanje, on je - a da ni sam nije bio svjesan toga - činom kupovine tih novina postao ni manje, ni više nego enigmata. A enigmata je rijetka „zvjerka“ svugdje u svijetu, pa i na ovim prostorima. Ako se vratimo enigmatici kao hobiju, vidjećemo da su lokalna udruženja, npr. lovaca, brojnija od enigmatskih ili zagonetačkih udruženja na nivou države veličine Srbije ili Hrvatske. Treba li i podsjećati koliko pomenute države imaju pjevača, glumaca, režisera, novinara, pisaca, kao i raznih umjetnika protagonista najnevjerovatnijih umjetnosti?!

Ovo što sam do sada napisao, teško da se može podvesti pod ponuđeni naslov, ali ono što u par rečenica upravo namjeravam reći , svakako hoće.
 
Kad god razmišljam o temi koja slijedi, uvijek mi se po glavi mota bunt engleskih radnika iz XIX vijeka poznat kao „ludizam“, riječ tako strana, a tako sugestivno zvuči kod nas. Uništavanje fabrika i mašina, kao „radničkog neprijatelja broj jedan“, bio je način izražavanja njihovog nezadovoljstva tadašnjim društvenim nepogodama. Ovo što se danas događa, više je nego nekontrolisana društvena, ali bi se moglo ispostaviti i prirodna katastrofa. Agresivnost i kvantitet tzv. informacionih tehnologija po prirodi stvari podrazumijeva najniži stepen kvaliteta. Naravno, ovdje i ovaj put isključivo mislim na onaj dio te pojave koji okupira mjesto koje je doskora zauzimala enigmatika. Prevashodno mislim na „jeftine“ igrice i kompjutere-enigmate.

Već se godinama mjeri vrijeme otkako na ovim prostorima cvjeta, od milja je zovem „silikonska enigmatika“ (mogući su i drugi nazivi). Njeni protagonisti su ljudi koji se iz subjektivnih razloga nisu baš nešto iskazati u autorskoj enigmatici, ali su istovremeno otkrili i ekonomske čari enigmatike. Nije nepoznata činjenica da su neki od njih vlasnici i po više enigmatskih časopisa, ali nemaju ni jednog saradnika, iako su u Impresumu „uredno“ oslobođeni poreza, prevashodno zbog edukativnosti. Ono što posebno iznenađuje je da njihova enigmatska proizvodnja uveliko nadmašuje potrebe njihove izdavačke imperije, pa se bave osvajanjem i drugih tržišta, bez griže savjesti potpisujući svojim imenom sočinenija svojih moćnih saradnika - već pomenutih kompjutera. O ovoj pojavi samo ovih nekoliko riječi, jer bi bilo normalno da o ovom „nemilom događaju“ izdamo „zajedničko saopštenje“.
 
I na kraju, šta drugo nego vratiti se na početak i dati vlastiti odgovor na prve dvije riječi ispod naslova. ENIGMATIKA JE UMJETNOST. Istini za volju, umjetnost sa „posebno otežavajućim okolnostima“, jer: da bi se bavili nekom umjetnošću, ili je bar razumjeli, potrebno je da imamo „oko“, za neku „uho“, za neku „usta“, a za enigmatiku je potrebno, da prostite, imati „cijelu glavu“. Neka mi niko ne zamjeri zbog ovog viđenja, ali je i ovo jedna od ozbiljnih naznaka zbog kojih je enigmatika „ugrožena vrsta“, a lokalna udruženja brojno jača od ukupnog enigmatskog potencijala jedne države.

7. 10. 2015.

Konkurs enigmatskih ludista (1)

U okviru tradicionalne kikindske manifestacije "Dani ludaje", Enigmatski klub "Kikinda" je pre nekoliko meseci raspisao konkurs u tri discipline: skandinavka, anagram i rebus. Za pehare i novčane nagrade se borilo 80 enigmata iz regiona, sa 66 skandinavki, 148 anagrama i 220 rebusa. Žiriranje prispelih radova je završeno, i domaćin Slavko Bovan je na svom blogu TIO objavio nezvanične rezultate.

Po oceni u hodu izabranog, no veoma meritornog žirija, zlatni anagram je sastavio Dragiša Cetić, drugoplasirani rad potpisuje Marko Mihaljević, a trećom nagradom se zakitio Zdenko Capan. U disciplini rebus, trijumfovala je duhovita i talična Mirka Šajić, sledi je doktor za rešive rebuse Dejan Minić, a na trećem mestu je Milan Žarkovački. Enigmagika upućuje srdačne čestitke svim laureatima, a pošto su tema bloga ipak ukrštene reči, preostala trećina konkursa zaslužuje malo detaljniju obradu. 

Prvonagrađenu skandinavku je sastavio Mladen Marković, na ovom blogu poznat kao Mel Mandraković, u njegovim rukama je i srebro, dok je bronzana medalja pripala Z. Deliću (poredak OVDE). Internacionalni triling sudija su činili osvedočeni poznavaoci materije: Aladin Mahmutović, Ilija Ozdanovac i Krsta Ivanov

Umesto čestitki izražavam zadovoljstvo što je moj enigmatski, da ne kažem samopregorni, rad opet primećen i nagrađen. Deliću, kao i Ivanu Hrgoviću čestitam, tim pre što su neki njihovi radovi bili uspešniji od nekih mojih. Naime, učestovao sam sa 4 sastava, od kojih je jedan podelio peto, odnosno šesto mesto sa radom S. Perića, a drugi se našao na 11. mestu. 

Prvoplasirana skandinavka je osvojila maksimalan broj poena (30). Iz toga se može zaključiti da su članovi žirija nezavisno utvrdili da je taj sastav bolji od svih drugih, i zahvaljujem se na tome, ali moram da podelim sa čitaocima bloga svoj sasvim privatan i ne baš lako shvatljiv utisak: osećam se kao hohštapler. Da objasnim: i u ovom slučaju sam se poslužio čuvenim trikom: sastavio sam belinu 8 x 8, računajući da će, kao i na većini sličnih konkursa, dobro proći. Onda sam napravio još jednu, želeći da pojačam svoje šanse za pobedu, a pride sam priložio i dva stilski i tehnički skromnija sastava. Drugim rečima, kao neko ko je razvio veštinu sklapanja velikih belina, automatski sam eliminisao iz trke učesnike koji tome nisu vični, odnosno većinu, a takođe sam eliminisao i svoje manje ambiciozne sastave. Takoreći, ostavio sam u igri samo "belinaše", i mada nisam video radove konkurenata, iz rezultata zaključujem da niko drugi nije bio dovoljno motivisan ili spreman za sličan poduhvat, što može da znači da niko drugi nije hteo da koristi staru foru. 

Vidite, ja mogu da pravim beline 8 x 8 kad god mi padne na pamet. Mogao bih da pravim i po dve na dan, to je sad već blagodet mog minulog rada, izvežbanosti i strpljenja, ali ja znam da to isto mogu i neki drugi. Na primer, može Novo Zekić koji uopšte nije učestvovao (a tvrdim da sastavlja bolje od mene!), Jadran Goloigra koji takođe ništa nije poslao (i takođe sastavlja bolje od mene!), pa Rešad Besničanin koji je ponovo bio lenj (a, treba li reći, i on zasigurno može bolje od mene!) i još neki, možda se čak može reći: i još mnogi. Uz to, da sam se zadržao na nekom nižem nivou ambicije, verujem da ne bih mogao da pobedim npr. Delića. Ja, dakle, nisam pobedio zato što sam uradio nešto što drugi ne mogu (zadatak nije bio zahtevan, pa je nemoguće izdvojiti jasne kriterijume), i mada je fakat da ponekad uspevam i u tome, u ovom slučaju je pobedila moja namera da pobedim, udružena sa spremnošću da upotrebim džokera, ne znajući da li će i drugi igrači izvući svoje kečeve iz rukava. Ne znam da li me razumete... ali, nije to valjda toliko ni važno.

Učestvovao sam da bih pobedio - i pobedio sam. To je najvažnije. Moj osnovni motiv, zapravo, uopšte nije bila pobeda kao pobeda, merena lovorikama, aplauzima i prestižom. Nekada sam dosta često pobeđivao tamo gde sam se takmičio, ali mislim da sam odavno izgubio takmičarski duh. Uvideo sam da od pobeda generalno imam više štete nego koristi, i ne pamtim kada sam poslednji put želeo da dobijem medalju ili da budem prvi samo da bih bio prvi. Ja imam sasvim dovoljno godina, iskustva i smisla za realnost da bih znao po čemu sam ispred drugih, a po čemu su drugi ispred mene. Kad se ne trudim, pobeđujem tamo gde treba biti vredan i častan (tj. skoro nigde), a drugi me obično pobeđuju u marifetlucima i drugim lopovlucima (tj. skoro svuda). Ne umem da kradem, ne volim poniženja, te ne volim ni da prosim i da vučem za rukave, nikad nemam para, pa kad se ukaže prilika da osvojim nekakvu novčanu nagradu, ja pristajem da se takmičim. Važno je samo da to bude - ne znam kako da izbegnem tu reč, a da ne zvuči idiotski - pošteno.

Kako god, činilo se meni da je moja pobeda hohštapleraj ili ne, mislim da objektivno nikome ništa nisam oteo. Uostalom, ja sam sada enigmata bez ikakvog angažmana, možebiti i bivši enigmata, pa mi je ovo zlato utoliko vrednije. Ako sam u praksi potpuno nepotreban srpskoj enigmatici, možda i štetan po nju, i ukoliko već treba da se rastanemo, neka bar bude u velikom stilu.