Četiri priče o nama

Razmišljao sam jednog letnjeg dana o tome kako bi svet izgledao kada bi sve institucije – i državne i privatne – funkcionisale kao naša javna enigmatska scena. Dakle, kada bi se kadrovi selektovali na takav način, kada bi slogan „samo nek je jeftino“  istisnuo iz javne upotrebe zastareli stav „najbitniji je kvalitet“ i kada bi mali i veliki privrednici prodavali svoju robu onako kako to čine enigmate. U tom svetu nema evaluacije, nema svesti o tome da najjeftiniji sadržaj ponižava, zaglupljuje, dehumanizuje i čini dugoročnu štetu korisnicima, nema logike i nema budućnosti. 

 

Priča 1:

Neko preduzeće ostane bez čistačice Ružice. I nađu oni drugu, Borku, preko veze, naravno, ali je bar kvalifikovana, ume da barata džogerom, metlom, krpom, ima iskustva, ima CV, portfolio takoreći. I već prvog radnog dana Borka pokaže koliko je efikasna, ubija kako čisti, sve zablistalo do 12, međutim... pred kraj radnog vremena na direktorova vrata zakuca Lidija. Kaže ona: "Dobar dan, da pitam da li mogu da čistim kod vas?", Direktor kaže: "To je gotovo, primili smo Borku." Ali, Liki ne odustaje i nastavlja: "Dišo, brate, ljubim ti se, ja bih čistila za duplo manje pare od nje!" Direktor se češe po glavi: "Ne može za duplo manje, ona radi za minimalac." Liki već ima spremnu repliku: "Nikakav problem, pola meni, pola tebi, dišo, bratski!" Diša 5 sekundi razmišlja da li mu znači još 200 evra i onda preseče: "Dobro, možemo da se dogovorimo. Imaš li neko iskustvo, gde si radila?" Liki će samouvereno: "Radila sam kod Krlje u kafiću i pevala na vašaru!" Direktor se češka po bradi, deluje kao da mu 200 evra nije dovoljno za toliki rizik, pa donosi konačnu odluku: "Može za 150 evra, ostalo meni... ako nemaš ništa drugo da ponudiš." Liki kapira šta se od nje traži, ali nije baš sasvim nemoralna tj. iz principa ne skida gaće. Pristane, tako, da radi 22 dana za ponuđenu trećinu plate... ali čim je zauzela Borkino mesto i čim se raščulo po gradu da sad ona tu ordinira, navalile i druge interesentkinje. Došla neka Lela, hoće da radi za 100 evra i plus da pruža besplatne seksualne usluge jednom nedeljno. Diša taman pristao, kad eto ti Radice koja za te pare pruža seksualne usluge svaki dan + besplatno ispunjava muzičke želje. I naravno, direktor je živ čovek, ima dušu, voli da se omrsi, voli i muziku... tako da tu nije bilo dileme. Kome je uopšte bitno što se preduzeće pretvorilo u svinjac, hodnici u deponije, toalet u septičku jamu... Diša namiren, veseo, tolerantniji nego ikad, uopšte mu ne smeta štroka.

 

Priča 2:

Ugostiteljskom objektu treba profesionalni kuvar. Došao neki Sreta, preporučio ga vlasnikov pobratim Rade, provukli ga kroz proceduru, namontirali konkurs i sve bilo pod konac. Ruku na srce, Sreta ima respektabilne kompetencije, bio pomoćni kuvar u Beču, posle radio u vojsci, pa menjao glavnog kuvara u nekom hotelu... i tek što je zajahao varjaču i zaposeo vangle i lonce, dolazi vlasnik i kaže: "Izvinite, gospodine Sreto, imamo jednu ponudu, pa hoću prvo s Vama da vidim... Naime, moj kum Miša iz Niša  šalje mi jednog kuvara... tačnije, nije baš kuvar, učio je za stolara, ali voli da kuva i ide mu od ruke. Neprijatno mi je da Vam kažem, ali on bi radio za 3 puta manje pare od Vas... pa sam mislio, najviše zbog Radeta, da ne budem nekorektan i da Vam ponudim da ostanete ovde za 3 puta manju platu." Sreta šokiran lomi varjaču, tera skota u pizdu materinu, šutira šerpu i isfurava napolje. I tako na njegovo mesto dođe smotani Dača zvani Dijabola: ne zna jaje o jaje da razbije, ne ume da drži nož, a ima i disleksiju pa otežano čita recepte, ali vlasnik ga voli, gde će protiv kuma Miše, i ne smeta mu što se gosti neprekidno žale na loš kvalitet hrane, što povraćaju ispred lokala, prijavljuju trovanja; ignoriše i to što gubi mušterije, što izlazi na loš glas... ma super mu je sve, samo kad je našao nekog da radi za sitniš.

 

Priča 3:

Škola ostala bez učiteljice, bog da joj dušu prosti... i sad ćemo da preskočimo onaj standardni scenario iz naših državnih ustanova (mitinzi - sendviči - botovanje - vrbovanje), jer je to u realnosti već spušteno na nivo groteske i nema potrebe da se maštom nadograđuje. Ali, možemo da odemo korak dalje, tačno onoliko koliko je trgovanje enigmatikom nadraslo aktuelni politički trenutak. U konkurenciji su: učiteljica (34 godine) sa potrebnim kvalifikacijama i iskustvom, bivša prodavačica u školskoj kantini bez kvalifikacija (47 godina) i jedna baba (77 godina), bivša  nastavnica domaćinstva. Zamislimo sad da poslodavca, u ovom slučaju stranku tj. direktora koji će po diktatu, a na bazi diskrecionog prava,  da dopiše najboljoj kandidatkinji koliko god treba bodova, ne zanima ni za koga su glasale, ni koliko su sendviča pojele, tj. jedini kriterijum je: za koliko bi para radile taj posao. Ova prva traži celu zakonom propisanu platu, druga polovinu, a treća hoće da radi za dž. Niko babu (koja se inače zove Savka, a đaci su je svojevremeno zvali Savka Šumoglavka) ne pita za znanje, ne proverava se njen status psihikus, ne traži joj se ni obično lekarsko uverenje... ali je očas oduvala konkurenciju i dobila posao. Niko se nije ni zapitao zašto hoće da radi besplatno ako je mentalno zdrava i uračunljiva, još manje ih je zanimalo da li je sposobna za rad za decom, a ni roditelji se nisu zabrinuli, imaju druge probleme. Baba Savka sve u šesnaest drži časove, uči nepismenu dečicu da vezu, da heklaju, da tkaju, da kuvaju čorbicu od zelja... i svima lepo.

 

Priča 4:

Lekar Zlatko, specijalista neurohirugije, napušta privatnu kliniku na kojoj je godinama radio. Bio je izuzetan i zahvaljujući njemu, klinika je postala ozbiljan brend. Vlasnik klinike, lekar opšte prakse Mita Čita, traži zamenu, ali umesto 3 000 evra koliko je Zlatko dobijao, nudi platu od 2 000. Javila se dvojica,  obojica zadovoljna platom. Prvi, Željko zvani Žele Mengele (63 godine), neurohirurg sa dugogodišnjom praksom, ali na lošem glasu: alkoholičar otpuštan više puta, hteo bi da odradi dve godine do penzije. Drugi, Rista sa nadimkom Konj (50 godina), zapravo nije neurohirug nego veterinar, ali poznaje materiju i u CV – u navodi da je otvarao glave svim životinjama, sem čoveku i da bi voleo i to da proba. Mita Čita u dilemi, vidi da su jednako pouzdani, pa odlučuje da na konkursu pobedi onaj koji će raditi za manje pare. Spušta platu na 1200 evra, obojica pristaju, onda spušta na 1000, opet isto. Kad su stigli do 900, Žele Mengele već počinje da se koleba, a Rista Konj nepokolebljiv. I tako Rile dobije posao... no, ne lezi vraže: čuo kasapin Mile Vepar iz mesare preko puta šta se desilo, pa otfikario jednu svinjsku glavu, pa krk uzduž na pola, pa stavio na oval i pravac kod Mite Čite. Kaže, skoro  ljutito: „Evo, da vidiš da i ja znam šta ima u glavi, mogu prstom da ti pokažem, mogu da frcnem, da isečem milimetarski precizno, da izvadim srednji mozak, ma šta god hoćeš, kao da je to neka nauka...  Pa ja sam bre stručniji od Riste Konja, znaš me, godinama ti odvajam samo krtinu, a nisi me pozvao da pređem kod tebe!“ Mita Čita spušta pogled, malo je postiđen, stvarno nije imao pojma koliko je Mile svestran... i onda promuca: „Oprosti, Mile, brate, ako još nije kasno, evo nudim ti Zlatkovo mesto, odmah otpuštam Ristu Konja... i samo još da vidimo da li ti je dovoljno 700 evra?!“ Mile Vepar iz cuga pristaje, ionako po ceo dan maše satarom za 500 evra. I eto, sad su svi zadovoljni: Mita Čita štedi 2 300 evra mesečno, Mile Vepar avanzovao, a pacijenti... pa i oni su spokojni, niko nije preživeo.

***

Dragi čitaoci, ako se pitate zašto u tiražnim novinama pronalazite samo enigmatiku koja vam vređa inteligenciju i tretira vas kao orangutane, verujem da su vam ove priče dale dovoljno ilustrativne odgovore. Društvo u kom živimo do te mere degradira pozitivne vrednosti da je teško poverovati da postoje oblasti koje su već probile dno. A eto, postoje i enigmatika je jedna od njih. Stvarnost nam je sumanuta, ali i dalje imamo čistačice koje čiste, kuvare od čijih se jela ne dobija preplet creva, učitelje – makar bili priučeni – koji uče decu da broje i čitaju i lekare koji bar nekome mogu da pomognu. Kad bi svet izgledao kao naš enigmatski mikrosvet, da baš ne kažem: polusvet, ni  toga više ne bi bilo. 

Za decu, ne protiv njih

Feljton "Slonov rođendan", 1. deo, "Mali Neven", jul 2023.

Enigmatikom za decu bavili su se mnogi enigmatski poslenici i verovatno ne postoji renomirani zagonetač sa ex YU prostora koji nije objavio bar jedan prilog na nekoj stranici za najmlađe. Bilo je i onih koji su u dugom periodu, sistematski i posvećeno, pripremali enigmatske zadatke za dečje časopise, ali pregledom raspoloživog materijala, čovek stiče utisak da je taj vid enigmatskog izražavanja najčešće bio usputan, prećutno etiketiran kao manje bitan, otaljan bez mašte i ozbiljnosti, a često i potpuno obesmišljen komercijalnim interesima. 

Na ovom blogu je već bilo reči o reviji za osnovce "Kviz" čiji je urednik bio Branko Polić, i tada smo videli da jedan strogo komercijalni pristup koji objedinjuje nespojive ciljne grupe ne ide u prilog plasmanu enigmatike za decu. "Pitalica" Vojina Krsmanovića je u tom, a i svakom drugom, pogledu bila kudikamo kvalitetnija, upravo zato što je Krsmanović - inače, jedan od najvećih talenata u istoriji naše enigmatike - svoje komercijalne ciljeve ostvarivao na vrlo pošten način. Gotovo svi njegovi prilozi objavljeni u tom časopisu su dobro osmišljeni i junački odrađeni, bez ponižavanja same forme i publike kojoj se obraćao. 

Enigmatikom za decu, kao i enigmatikom uopšte, oduvek se i manipulisalo. To je naročito dolazilo do izražaja u neenigmatskim časopisima čiji urednici gotovo ništa nisu znali o kvalitetu sadržaja, te je bilo dovoljno da to što im se nudi samo vizuelno liči na dečju enigmatiku. Do danas je objavljeno bezbroj idiotskih stranica tog tipa, pa čak postoje i živi časopisi za decu u kojima enigmatske priloge sastavljaju potpuni laici ili - u nešto boljem slučaju - enigmate najnižeg dometa (poput Željka Dimovića u "Malom Politikinom zabavniku"). 

Ako po strani ostavimo laike koji se oslanjaju na modele iz stranih časopisa i uglavnom ne dobacuju do sadržaja vrednog ikakve pažnje, valja reći da pravi enigmata (koji je, dakle, prošao kroz neke faze enigmatskog razvoja), u principu, pravi enigmatiku za decu istog kvaliteta kao i za odrasle. Moje višegodišnje opservacije upućuju na zaključak da loš enigmata može praviti samo lošu enigmatiku za decu (stereotipnu, imitativnu, plitku, neizbaždarenu itd.), a da se od dobrih enigmata uvek može očekivati dobar rezultat. Tako je nomen nescio svojevremeno za dečji enigmatski zabavnik "Munja" napravio na stotine priloga, ali ništa od toga nema smisla citirati. U "Enigmi" se na dečjim stranama godinama oglašavalo i kuso i repato i kuka i motika, a iz te nepregledne mase je zaista teško izdvojiti nekoliko kvalitetnih uradaka. Tek je Zoran Milunović pre nekoliko godina uložio izvesnu stvaralačku energiju u te stranice, i mada su njegove kreacije sadržinski najčešće bile disfunkcionalne (uzrasno nedefinisane, previše komplikovane, sa uputstvima za koje je potrebna cela srednja škola i pola fakulteta itd.), došlo je do nekakvog pomaka, makar u dizajnu. 

Sastavljanje enigmatskih priloga za decu je, zapravo, jedna izuzetno složena stvar. Ako se ta stvar pojednostavi, dobijamo enigmatsko smeće. Ako se, pak, kontaminira neadekvatnom građom, glomaznim formulacijama i preteškim zahtevima, opet ne valja. Prosto, pošto enigmatika za decu ne podleže mehanizaciji, tj. može biti samo autorska, neophodno je da autor u procesu izrade neprekidno vodi računa o svakoj pojedinosti, da vaga, meri, procenjuje, spušta se na nivo svoje ciljne grupe, preispituje, testira itd. Ako je autor pride i ambiciozan, pa želi da iznedri neku vrlo složenu formu poput (totalno) ilustrovane skandinavke, mora biti ekstremno vešt da bi uradak bio svrsishodan (izvolite, probajte). Takve skandinavke je u "Pitalici" objavljivao Krsmanović, a u "Nevenu" ih objavljujem ja. 

Ove godine se navršila decenija od mog zaokreta ka enigmatici za decu. Zvanično, moj prvi sastav te vrste objavljen je u "Enigmi" br. 2364, u januaru 2013. godine. Od tada do danas, objavio sam na hiljade radova (samo sam za "Android aplikaciju Neven i Mali Neven" pripremio nekoliko hiljada!) i sve vreme sam se trudio da širim i usavršavam repertoar. Sada praktično ne postoji forma koju ne mogu da proizvedem, počev od najjednostavnijih lavirinata, preko vizuelnih, matematičkih, logičkih, ilustrovanih, stihovnih (...) zagonetki, do standardnih formi za odrasle koje sadržinski prilagođavam razlitičitim uzastima. 

Povodom jubileja, napisaću još nekoliko tekstova o enigmatici za decu. Danas čitaocima bloga poklanjam jednu od 2 stranice sklopljene na zahtev jednog kolege za list koji, po svoj prilici, neće ni izaći. S obzirom na to da sam ja, voljom sudbine, profesionalni enigmata za decu, već godinama ni u šali ne radim besplatno, ali sam u ovom slučaju napravio izuzetak. I baš lepo što to imam na lageru jer je povod za darivanje vrlo zgodan. 

Nevenova enigmatika br. 2

Drugi broj "Nevenove enigmatike" posvećen je pedesetogodišnjici TV serije "Neven" Timotija Džona Bajforda. Kompletan enigmatski sadržaj je, stoga, osmišljen kao omaž televizijskom "Nevenu" i podsećanje na nezaboravne likove sa malog ekrana, kreirane na osnovu tekstova i ilustracija iz Zmajevog lista. 

Nevenovu enigmatiku br. 2 možete listati OVDE.