Retrospektiva (2016)

Uprkos prvobitnom planu da ovogodišnje blogovanje završim almanahom za decu, ipak sam rešio da napravim mali osvrt na proteklih 12 meseci. Neću kao ranije suprotstavljati svoj pesimizam euforično-varvarskoj prednovogodišnjoj atmosferi, i kukumavčiti nad hroničnim enigmatskim neprilikama u neizlečivo gangrenoznom društvu, pa ću se zadržati samo na sopstvenom radu. Jer ove godine sam, mimo običaja, nešto i radio. I to ne bilo gde i bilo s kim, već u Feniksu, sa feniksovcima. 

U stvari, radio sam više nego ikad jer sam se našao u ulozi početnika. Početnika u križaljkaštvu. I mada sam to doživeo kao vrlo prijatan izazov, u startu je zaista bilo vrlo hrapavo i čupavo. Ne umem, tačnije ne volim da se bilo čime bavim ofrlje, pa pošto sam želeo da kampanjski (i dubinski) savladam parametre koji važe u hrvatskoj enigmatici, konkretno: u Feniksu, prvih nekoliko meseci sam konstantno bio u grču. Moje križanje je ponajviše ličilo na ukrštanje od pre 15 godina ili više godina, samo je bilo još naivnije usled vrlo svedenog rešavačkog iskustva (a pri tom, već sam u izvesnim godinama i korteks mi lagano otvrdnjava). I uz sve to, ekipi kojoj sam se priključio zacelo nije bilo potrebno levo smetalo, te se od mene prećutno očekivalo da transponujem svoje umeće iz domaćeg u susedni standard. A to je mnogo lakše zamisliti, reći ili napisati nego sprovesti u delo.

Ilustracije radi, pretprošle godine sam za vrlo kratko vreme i bez posebnog napora napravio više od 50 ukrštenica za jedan dnevni list. Neke od njih su objavljene, a onda je došlo do prekida saradnje (ovde ta priča nije u fokusu, ali podsećanja radi, reč je o konačnom, totalnom i ireverzibilnom posrnuću ESS - a u aferi "pljeskavice"). Kasnije sam na blog postavio nekoliko komada iz te serije (OVDE, OVDE i OVDE), i još uvek narcisoidno verujem da su ti radovi vrhunac mog ukrštanja u zanatskom i upotrebnom smislu (u kategoriji obične ukrštenice). Bolje od toga ne bih umeo ni kad bi mi platili suvim zlatom (a nisu mi platili nikako), jer je to moj sastavljački plafon na srpskom jeziku, za srpsko tržište. Razmišljao sam: ako posle toliko godina nisam sposoban da za jedno popodne sastavim (i opišem) 3 ukrštenice tog formata, a da mi mozak ne uzavri, da se ne uneredim od zapinjanja, da mi ostane dovoljno vremena i energije za sve tekuće obaveze, i da pride budem srednje do veoma zadovoljan urađenim - najbolje je da sve batalim. Takođe, ako tu ne postoji momenat igre, možda i uživanja, moj enigmatski rad nema nikakvog smisla, jer rad je nešto što je u prvom redu povezano s parama, a tu para nema ni u drugom redu, to je sasvim jasno (na drugoj strani, ako se sve svodi samo na igru tj. na sirovi hobi, ne znam šta bi autora moglo da vuče napred, da ga tera na usavršavanje?! Može lepo da ukršta za sebe i ukućane, i da ga ič ne boli glava). I taman sam stigao do faze u kojoj sam radeći za jeftine novine ukrštao kao za izložbu, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti, sva zatvorena vrata, sve neisplaćene honorare - ispostavilo se da sam sasvim nepotreban srpskoj enigmatici (jer srpska enigmatika u nekom zdravom i normalnom smislu ne postoji; zapravo, postoji isto onako i onoliko kako i koliko postoji srpsko društvo).

Onda sam se obreo u Feniksu. I osećao sam se kao najgori amater: niti sam mogao da napravim 3 križaljke za jedno popodne (o opisivanju da ne govorim), niti je ta jedna koju bih na jedvite jade i uz neobične energetske rashode uspeo da sklepam bila bogzna kakva. Nisam mogao ni da se igram, ni da se razmahnem, ni da izvodim kerefeke, a kamoli da uživam, te se moje križanje tokom prvih meseci svodilo na običan, moglo bi se reći i mukotrpan rad. Istina, taj rad je poduprt izvesnom nadoknadom, ali imao sam utisak da se krećem ka drugoj krajnosti: uz natprosečne napore sam postizao ispodprosečne rezultate (prema svojim kriterijumima). Zato je što pre trebalo sinhronizovati elemente radnog procesa i dospeti u fazu: postizanje najmanje prosečnog rezultata uz najviše prosečan napor.

I mic po mic... prilično sam odmakao od početka. Ako ostavimo po strani klasične križaljke sa četvrtastim belinama, najviše sam se baktao tematskim skandi-parovima, trudeći se da iznađem što atraktivnije teme. Na primer, mislim da nema još mnogo slavnih književnih ili istorijskih junaka koji su (makar) po 4 puta oživljeni u iole poznatim filmskim ili TV produkcijama, a koje još uvek nisam opevao. Za mene je ta forma, u principu, predstavljala (i još uvek predstavlja) najveći izazov - tu najčešće presecam dva (ređe tri) fiksna, često inkompatibilna pojma (tj. tražim najekonomičniji i najefektniji način za povezivanje tematskih pojmova, što se može izraziti opštim zahtevom: ukrstiti bilo šta sa bilo čim, a izvući nešto dobro). I eto, križao sam mesecima bez predaha, sve se nadajući da ću ostvariti onu sinhronizaciju... a i dalje se nadam. I skoro jednako se trudim, samo katkad pravim pauze da mi se sve to ne bi smučilo. U svakom slučaju, verujem da je lakoća sa kojom najbolji hrvatski autori sastavljaju za Feniks vrlo slična onoj sa kojom ja sastavljam na srpskom, ali kad sam na njihovom terenu, daleko sam od te lakoće. I ne bih smeo da se trkam s njima. A i generalno mi nije do trke.

Objektivno, nisam dao naročit doprinos hrvatskoj enigmatici za ovo vreme. Još nisam sposoban za antologijske kreacije i nisam spreman da sebi dodatno komplikujem posao svim onim zabranama i zahtevima, pa se držim srednjeg kursa. Ne znam koliko su urednici zadovoljni mojim radom (a ima ih dosta, nerealno je očekivati da baš svi budu oduševljeni), ali uglavnom objave ono što pošaljem. I skoro ništa ne menjanju, ne majstorišu, ne rearanžiraju. Tako valjda rade svi urednici na svetu koji pripadaju ljudskoj rasi, a budući da sam ranije uglavnom sarađivao sa netopirima, veprovima, kinkadžuima, magarcima, bonobo majmunima,  i drugim skotovima iz srpske menažerije, za mene je taj ljudski urednički pristup bio gotovo nestvaran. Bilo je meseci kada sam imao iznenađujuće veliki broj strana, i mada taj broj ima opadajući trend, verujem da sastavljam bolje nego ranije (čistije, profesionalnije). Uz to, u poslednje vreme retko pravim propuste, što valjda znači da sam se oslobodio grča (jer kad se iz petnih žila trudim da nešto uradim iznad svojih trenutnih mogućnosti, obavezno za*erem). 

Tokom prethodnih 12 meseci u Feniksovim izdanjima je objavljeno preko 160 mojih križaljki (računajući poslednje mesece pretprošle godine, oko 200). Studirajući ih sa izvesne distance, izabrao sam deset skandinavki koje smatram prilično uspešnim, s obzirom na sva svoja ograničenja i prepreke (uzgred, zahvaljujem kolegi od kog sam uvek uredno dobijao skenirane stranice pre nego što stignu štampana izdanja iz redakcije, kojoj takođe najlepše zahvaljujem). Verovatno je bilo i ozbiljnijih, možda boljih, ali rekao bih da su te kombinacije u stvaralačkom i vizuelnom smislu najupečatljivije. 

Dakle, poštovani posetioci (i ostali), za kraj priređujem retrospektivnu izložbu svojih skandinavki iz 2016. godine, kao novogodišnji poklon svima vama koji niste mogli ili stigli da ispratite Feniksova izdanja u realnom vremenu (a, jašta, ovo je i EPP za Feniks :D).

Enigmagika za decu

U poslednjem ovogodišnjem postu objavljujem specijalni almanah na 12 strana sa skandinavkama za najmlađe. Možete ga preuzeti OVDE.

To je moj poklon svim mališanima (okvirno od 10 do 14 godina) koji imaju sklonost ka ovoj enigmatskoj vrsti, kao i njihovim roditeljima koji su tokom odlazeće godine (i ranije) natrapavali na blog Enigmagika u potrazi za ukrštenicama namenjenim poletarcima. Nažalost, takvi enigmatski časopisi se ne mogu naći na (našim) kioscima (zapravo, kad govorimo o kioscima u Srbiji, na njima nema ni enigmatskih listova za normalne odrasle ljude), i ja stoga dajem novogodišnje obećanje da ću tokom naredne godine pripremiti (bar) još jedan almanah za decu.

Uz svaki rad je ponuđen i izbor "enigmatizama", odnosno učestalih pojmova poznatih svakom odraslom ljubitelju enigmatike, koje bi enigmačići trebalo da savladaju kako bi prešli na naredni nivo. 

Almanah Enigmagika za decu, naslovna strana

Uzgred, Enigmagika svim čitaocima želi mnogo zdravlja, sreće, pameti i svega dobrog u 2017. godini.

Update: Ova enigmatska godina je protekla u znaku sove utine i velike droplje, zaštićenih vrsta u Kikindi, i mada je enigmatska promocija u režiji EKK - a još uvek u toku, nisam se na vreme setio da jednu dečju skandinavku posvetim toj temi. Sa zakašnjenjem prilažem trinaestu stranu kao bonus (tehnički je prezahtevno pridodati je almanahu u pdf - u; ko želi da odštampa sliku, najpre treba da je otvori u novoj kartici, pa da je tek tada sačuva kako bi dobio originalnu rezoluciju).

Kviz (1): Stilske figure

Bilo da se čovek bavi enigmatikom kao sastavljač ili kao rešavač, osuđen je da zapamti silne reči, nazive svega i svačega, te da uz ostale koještarije na mrežastoj tacni dobije i porciju stilskih figura. U stvari, kada govorimo o znanju koje se stiče kroz ukrštene reči i križaljke, valja imati u vidu da ono često ostaje na nominalnom nivou. Ima mnogo bitnih i nebitnih stvari koje su stekle ogromnu enigmatsku popularnost zahvaljujući samoj strukturi naziva, ali bez obzira na to što smo ih odavno utuvili - nemamo pojma o čemu se tu tačno radi. 

Kada je reč o književnim izražajnim sredstvima koja označavamo kao stilske figure, istina je da prepoznajemo one vrste koje se svakodnevno upotrebljavaju u živom govoru, poput aluzije, ironije, sarkazma, insinuacije, simbola, metafore itd. Međutim, pri ukrštanju i križanju koristimo mnogo širu paletu poetskih proizvoda. Neke od njih bismo verovatno iz cuga mogli precizno da definišemo, ali bismo se grdno namučili pokušavajući da pronađemo primere. Prosto, uobičajeni način opisivanja ukrštenih reči ne podrazumeva informacije tog tipa, te npr. svi kao znamo šta je litota, ali malo ko bi umeo da je pokaže prstom. 

Ovde možete da proverite da li (i koliko) objektivno poznajete one stilske figure koje se već decenijama redovno eksploatišu u enigmatici. Neke od njih verovatno koristite i u svakodnevnom izražavanju, no u većini slučajeva niste svesni da za ono što ste sasvim spontano izrekli postoji zgodan opšti naziv u teoriji književnosti, i da vam je, pri tom, taj naziv dobro znan iz enigmatske prakse.

Dakle, pred vama je 10 pitanja tj. definicija sa primerima. Odgovore zacelo znate, samo je potrebno da ih povežete sa adekvatnim stavkama. Stilske figure o kojima govorimo su (po abecedi): AKIZAM, ALITERACIJA, ANAFORA, ANAKOLUT, APOKOPA, ASTEIZAM, ENALAGA, EPANODA, LITOTA i OKSIMORON. 

1. Nepravilnost u konstrukciji rečenice. Nastaje kao posledica prekida u misaonom toku, a manifestuje se u izostavljanju pojedinih reči ili u neočekivanoj promeni započete strukture. 

Primer 1: On je ljudina, njemu nema ravnog. 

Primer 2: Dok sam hodao mračnom ulicom, prošao je jedan auto, recimo da je to bio Mercedes. 

2. Povezivanje pojmova suprotnih po značenju tako da naizgled čine besmislenu celinu. 

Primer 1: Ljupka rugoba.

Prtimer 2: Javna tajna.

3. Izostavljanje glasa, sloga ili nekoliko slogova na kraju reči radi ekonomičnijeg izražavanja (ili metrike). Gubitak jednog glasa se obično nadoknađuje apostrofom. 

Primer 1: Sve će doć' na svoje.

Primer 2: Još taj gori plam. 

4. Korišćenje slabijeg, umanjenog ili suprotnog izraza pri opisivanju nekog pojma, izražavanju emocija i sl. u cilju pojačavanja efekta. Često se sreće u ironičnom vidu, kada neki pojam ističemo negacijom antonima.
Primer 1: Moj Alile, moj brate od majke, dobro nije, niti mu se nadaj.
Primer 2: Okupio se neveliki broj navijača.

5. Neočekivana upotreba nekog gramatičkog oblika umesto drugog. Ima više podvrsta, ali je u govoru (i književnosti) najprisutniji slučaj zamene prvog lica jednine (ja) drugim (ti), trećim (on) ili prvim licem množine (mi).
Primer 1: Ti si budala, rekoh sebi.
Primer 2: Kao što rekosmo u prethodnom pasusu...

6. Ponavljanje istih reči ili fraza na početku stihova ili sukcesivnih rečenica.
Primer 1: Planu Turčin kako oganj živi,/ planu Turčin i okom poglednu...
Primer 2: Dokle ćemo biti nemarni, dokle ćemo biti ravnodušni, dokle ćemo se bojati? 

7. Izigravanje nezainteresovanosti, verbalno pretvaranje. Govornik ono do čega mu je veoma stalo predstavlja kao uzgrednu ili sasvim nebitnu stvar.
Primer 1: Prolazio sam ovuda, pa reko' da navratim.
Primer 2: Sva sreća, ne reagujem na laži i prevare.

8. Razbijanje nekog para uz suprotstavljanje članova. Pojmovi su u prvom delu iskaza ili rečenice povezani, a onda se o njima iznose međusobno suprotne tvrdnje.
Primer 1: Anja i Tanja su bliznakinje; Anja je dobroćudna i smirena, a Tanja nervozna i nepredvidljiva.
Primer 2: Opuštaju je čitanje i kuvanje, mada obično čita za svoju dušu, a kuva za porodicu.

9. Pohvala u vidu tobožnje grdnje. Oštroumno laskanje (sebi ili drugome) kroz ironično prihvatanje neke negativne procene ili aspekta, uz verbalnu ili neverbalnu sugestiju da je reč o pozitivnom svojstvu.
Primer 1: Vrlo ste neozbiljni. To vas čini neobično zanimljivim.
Primer 2: U pravu ste, pametniji treba da popusti.

10. Zvučna figura u kojoj se isti suglasnik uzastupno ponavlja u nizu reči. Neretko se javlja uz asonancu (ponavljanje istih samoglasnika).
Primer 1: Ona poji po putu putnike.
Primer 2: I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče...

Ili kako narod rekne, il' nikako drukše

Iako je njegov koncept bio baziran na tezi "riječ mora u narodu da se rekne" što je vodilo bespoštednom odstranjivanju narodu nepoznatih reči iz dotadašnjeg srpskog književnog jezika, Vuk Karadžić je, zapravo, morao da odstupi od svog folklorizma već pri prevođenju Novog zavjeta.* Prevodio je sa ruskoslovenskog, uz orijentaciono korišćenje evropskih prevoda, a pomagao mu je Jernej Kopitar (i sporadično Franc Miklošič). 

Siromaštvo narodnog jezika, kao slika duhovnog stanja i opšteg intelektualnog nivoa narodnih masa toga doba, samo po sebi nije bilo plodno tlo za razvoj književnosti. Istina, narod je lepo i nadahnuto umeo da peva o Marku Kraljeviću, majci Jugovića ili kralju Vukašinu ređajući maštovite predstave i konkretne pojmove, ali je za sveobuhvatniji književni jezik bila neophodna doza apstrakcije, a onda i leksički instrumentarijum za izražavanje dubljih i širih, umozritelnih misli, kako bi to rekao Mušicki.

Rečima za umozritelne misli je bio bogat slavenosrpski jezik, no Vuk je u prvoj fazi sa gađenjem odbijao eksploataciju tog blaga (ili "blaga", svejedno) pri oblikovanju prostonarodnog književnog jezika. Štaviše, smatrao je i narodni jezik Srema, Banata i Bačke (tj. Vojvodine gde je slavenosrpski i izmišljen) najgorim od svih dijalekata usled uticaja "prosveštenog graždanstva i crkve", a kako Meša Selimović jednom reče, isticao je da "braća naša turskoga zakona srpski govore ljepše i od seljaka grčkoga, i od seljaka rimskoga zakona". Uz sve to, Vuk je u polemikama toliko veličao hercegovački iliti svoj dijalekt (i ne samo dijalekt, nego i mentalitet, rezon, moral), da je to često bilo neukusno, a severnjacima je naročito bilo teško da shvate i prihvate odbacivanje svih jezičkih elemenata kojih - prosto rečeno - nije bilo u njegovom selu.

Elem, pri prevođenju Novog zavjeta, Vuk je ipak napravio niz kompromisa. U Predgovoru je detaljno pobrojao sve reči koje odudaraju od njegovog koncepta, a nisu mogle biti izbegnute. 

- 30 turcizama: aždaha, amajlija, adžuvan, badava, basamak, dolama, zanat, ise, kavgadžija, kadar, kaldrma, kesa, kula, lenger, mána, neimar, nišeste, oka, pazar, sahat, soba, sunđer, torba, fildiš, hazna, hajduk, harač, hater, čalma, čaršija.

- 49 crkvenoslovenizama ("riječi Slavenskijeh koje se u našemu narodnom jeziku ne govore, ali se lasno mogu razumjeti i s narodnijem riječima pomiješati"): gonitelj, nakazatelj, revnitelj, svršitelj, spasitelj, tješitelj, utješitelj, djevstvenik, zakonik, zastupnik, kletvoprestupnik, muželožnik, posteljnik, prestupnik, propovjednik, srebrnik, četverovlasnik, hulnik, hulni, proročica, licemjer, preljuba, žrtva, dobrodjetelj, jedinost, revnost, dovoljstvo, iskustvo, jedinstvo, prvorodstvo, bližnji, mnogocjen, grjehovni, duhovni, jedinomisleni, jedinorodni, malovjerni, neprestani, rukotvoreni, nerukotvoreni, životni, smrtonosni, kitov, veličati, izobilovati, žrtvovati, oblagodatiti, osjeniti, revnovati.

- 47 reči iz slavenosrpskog ("koje su od Slavenskijeh posrbljene"): bogoborac, bogomrzac, bogomrski, srebroljubac, strijelac, dvojezičan, jedinodušan, nelicemjeran, krajeugalan, neblagodaran, prijatan, sujetan, svedržitelj, sunašljednik, neuzdržnik, ljubaznica, neljubaznica, licemjerje, nevjerje, sujevjerje, izobilje, obilje, bratoljublje, čovjekoljublje, srebroljublje, iskušenje, nepošteđenje, obrezanje, neobrezanje, otkrivenje, otpuštenje, pomilovanje, poučenje, protivljenje, sazidanje, uzdržanje, neuzdržanje, nevjerstvo, proroštvo, otačanstvo, savršenstvo, kadioni, budući, skrušen, novokršteni, novorođeni, pricijepiti.

- 84 neologizma ("nijesam čuo u narodu da se govore, nego sam ih ja načinio; ovako bi kazao i najprostiji Srbin, samo kad bi mu zatrebale; a može biti da ih i govore"): vikač, vrebač, gudač, izmišljač, karač, kušač, mjenjač, prepirač, rugač, sijač, slušač, trubač, šaptač, izbranik, osvetnik, četvrtnik, prestupnica, vinogradar, vrtar, vratarica, ćilimarski, preljubočinac, preljubočinica, preljubočinstvo, preljubotvorni, zbornici, zbornički, ljudokradica, posinaštvo, neznaboštvo, djevojaštvo, otpad, raspusna (knjiga), zajedničan, smjernost, drvenost, svetost, gostoljubivost, mrtvost, izbavljenje, izvršenje, obnovljenje, okamenjenje, opravdanje, opušćenje, osuđenje, očišćenje, poznanje, pokajanje, pomazanje, pomirenje, poniženje, posvećenje, posinjenje, poslušanje, neposlušanje, potvrđenje, pohođenje, prigotovljenje, priznanje, primirenje, utvrđenje, grabljiv, neispitljiv, neistražljiv, neosjetljiv, nepokolebljiv, neprimirljiv, nerazumljiv, nerodljiv, opadljiv, poučljiv, praznogovorljiv, prevarljiv, raspadljiv, raspadljivost, neraspadljiv, neraspadljivost, propadljivost, nepropadljiv, svadljiv.

Jovan Stejić (1803 - 1853), prvi srpski lekar (i veliki Vukov protivnik, ali ne iz slavenosrpskih, već iz racionalističkih redova), u kritici prostonarodnog književnog jezika, 3 godine nakon izlaska Novog zavjeta, pobedonosno ukazuje na činjenicu da je Karadžić takoreći na prvoj krivini dezavuisao samog sebe, radeći isto što i "slavjanoserbi": prepisujući i izmišljajući reči. Zapravo, Stejić je u tome video nužnost s obzirom na raslojenost naroda, odnosno, imajući u vidu kvalitativno različite duhovne potrebe slojeva. Naveo je spisak od više stotina reči koje su korišćene u onom delu naroda koji je Vuk otpisao, a jednako su domaće kao i one koje su poznate samo seljacima, te je predložio da se obavezno nađu u narednom izdanju Rječnika (među njima su i mnogi danas sasvim obični pojmovi, koje, eto, Vukovi seljaci nisu imali u repertoaru, pa ih je smatrao nenarodnim: sposobnost, strogost, gordost, blagost, opasnost, jarost, podlost, nevinost, skromnost, umnost, blagonaklonost, bezbednost (...); tužitelj, upravitelj, žitelj, staratelj (...); neverstvo, ustrojstvo, svojstvo, prisustvo, odsustvo, ratarstvo (...); čin, dokaz, poziv, izlog, uslov, povod, posledica itd.) 

Ukratko, Vukov model je u teoriji delimično do potpuno negirao građansku klasu i spuštao književni jezik na konkretni ili predškolski nivo, a u praksi nije nudio rešenja za popunjavanje šupljina. Za razliku od onog prethodnog koji je bio razumljiv samo obrazovanima (a i njima ne baš sasvim), njegov jezik je bio prilagođen samo nepismenima, čije su se intelektualne težnje završavale na artikulaciji mitskih i junačkih slika (uz gusle) i na tradicionalizmu ("tako se govori i radi u mom selu"). Vukov jezik je stoga bio loše sredstvo za razvoj književnosti (i kulture), a da nije bilo onih koji su se godinama žilavo opirali vukovcima, standardni srpski jezik bi u drugoj polovini XIX veka verovatno i doslovno postao jezik čobana, jedino podesan za dovikivanje sa brda na brdo i čavrljanje na susretima sela. 

*Prvi prevod je nastao još 1819. godine, ali je Vuk 28 godina vodio rat sa vascelim pravoslavnim svetom, te je naposletku objavio privatno izdanje u Beču 1847. 

Doldrma sa beogradske kaldrme

Neologizam sladoled je promovisan u Njemačko-ilirskom slovaru 1842. godine, čiji su autori pesnik i državnik Ivan Mažuranić (1814 - 1890) i bliski saradnik Ljudevita Gaja, doktor Jakov Užarević (1808 - 1881). Prastara poslastica koju su njih dvojica tako efektno i precizno krstili je, u stvari, tek preteča današnjeg sladoleda, za čiju je pripremu bio neophodan pravi, pravcati led (koji je valjalo izdrobiti i pomešati sa slatkim sastojcima)! 

Industrijska proizvodnja je počela 1851. godine u SAD (u Bostonu), a na našim prostorima se još čitav vek služio samo domaći sladoled u poslastičarama i boljim kafanama, kao i onaj u kolicima, koji se prodavao u parkovima, na vašarima i letnjim zabavama. Prvi sladoled na štapiću se pojavio u Ajovi 1934. godine, pod imenom Eskimo Pie. U Beogradskoj mlekari je tek 1956. otvoren pogon za proizvodnju mlečnog sladoleda, a dve godine kasnije je osnovana i zagrebačka fabrika Ledo. 

Eskimo Pie (1934)

Ako ste mislili da se sladoled na južnoslovenskom području već u XIX veku proslavio pod Mažuranić-Užarevićevim imenom, u zabludi ste. Nije baš izvesno kada je reč ušla u kolokvijalni rečnik zapada, ali je do istoka po svoj prilici putovala dosta dugo. Štaviše, izgleda da je sladoled ušao u domove običnih smrtnika tek kao brend tj. kao naziv konkretnog industrijskog (ili pak zanatskog) proizvoda, a ne kao opšti naziv za slatke smrznute kremove! 

Kako se sladoled ranije zvao u Beogradu? Pa, sve do I svetskog rata je korišćen turcizam DOLDRMA (tur. dondurma), a u nekim poslastičarama se održao još nekoliko decenija. Novinar Vladimir Pavlović je u "Vremenu" nedavno izneo tvrdnju da su doldrmu na beogradsku kaldrmu doneli italijanski građevinski radnici, koje je Mihailo Obrenović angažovao u okviru projekta evopeizacije beogradske arhitekture. Kada je posao završen, neki od njih su ostali u Srbiji i posvetili se ugostiteljstvu, pa budući da su u Turcima videli najplatežnije mušterije - hladnom slatkišu koji su pripremali po italijanskom receptu su nadenuli tursko ime. 

Međutim, ima indicija da se sladoled pod imenom doldrma u Beogradu jeo i ranije, tj. da je turcizam već bio odomaćen, s obzirom na koncentraciju Turaka i njihov poslovični hedonizam. U svakom slučaju, Italijani su imali dve opcije: da uvedu italijanizam đelato (ital. gelato) ili da zadrže turcizam, a da su pitali Mihaila kako da nazovu sve popularniji letnji krem* - on bi im kao iz kanone odgovorio (naravno, na čistom francuskom, jer je srpski govorio samo kad je morao): krem glase (fr. crème glacée).

Polar krem, Topčider,  1928.

U periodu nakon I svetskog rata, na istoku je možebiti korišćen kalk LEDENI ili HLADNI KREM (u Makedoniji se i danas može čuti ладен крем). Na snimku sa proslave 25-ogodišnjice rada glumice Žanke Stokić (1928), pojavljuje se sladoledžija (manje orijentalno: sladoledar) koji gostima nudi POLAR KREM, što je za nijansu maštovitiji prevod sa francuskog ili engleskog (eng. ice cream). Mažuranić-Užarevićeva kovanica se ustaljuje u beogradskoj štampi (i čaršiji) tek tridesetih godina sa masovnijom upotrebom aparata za pravljenje sladoleda u ugostiteljskim objektima.

Vreme (dečja strana), avgust 1937.

Aparati su stizali iz zapadnoevopskih zemalja, te su kao uvozna roba na čitavoj teritoriji Kraljevine SHS imali isti naziv. Tako je najverovatnije i došlo do konačne unifikacije na jugoslovenskom području, a reč sladoled je pride prihvaćena i u Bugarskoj (jer su Bugari po svoj prilici importovali novotariju preko Kraljevine, a možda i iz nje). 

* Interesantno je da se na našim prostorima sladoled oduvek smatrao isključivo letnjom poslasticom. Nasuprot tome, u Rusiji (i Skandinaviji) se tamani preko zime, a preko leta se srču topli čajevi. Sladoled, inače, ne može da izazove nazeb ni na - 20 stepeni ukoliko konzument nema bolesno ili inficirano grlo. 

Vreme, mali oglasi, jun 1936.

Ilirizam (2): Šulekova reforma

Bogoslav Šulek

Pre tri dana je tiho obeležena godišnjica smrti znamenitog hrvatskog jezikoslovca slovačkog porekla, Bogoslava Šuleka (1816 - 1895), čiji su tragovi u savremenom hrvatskom jeziku, kao i u svim ostalim post-jugoslovenskim jezicima vrlo živi i aktuelni. Nazivaju ga ocem hrvatskog znanstvenog nazivlja iliti naučne terminologije, a za našu svakodnevicu je značajan kao kreator silnih kalkova (prevedenica) i neologizama.

O Šulekovom radu nema smisla govoriti van konteksta (što se često čini), jer je vreme njegovog delovanja jasno definisano specifičnim kulturno-političkim ciljevima: reč je o drugoj polovini XIX veka, kada se razvila potreba za standardizacijom ilirskog jezika. Novija literatura, u zavisnosti od habitusa, (ne)savesnosti ili specifičnih namera autora, obično dezinformiše čitaoce anahronim tvrdnjama da se pojam "ilirski" odnosi samo na ovaj ili onaj jezik, ali valja imati u vidu da se ilirizam zasnivao na romantičarskim idejama češkog književnika Jana Kolara o jedinstvu Južnih Slovena (koje je smatrao potomcima Ilira) i uverenju da su Sloveni isti narod sa 4 narečja: poljskim, češkim, ruskim i ilirskim. Gajevi ilirci su stremili povezivanju Južnih Slovena kroz stvaranje istog standardnog jezika i zajedničke književnosti, o čemu je već bilo reči u postu Rađanje srpskohrvatskog jezika.

Sve što se dešavalo sa ilirskim jezikom od Bečkog dogovora (1850) do kraja XX veka, nedeljivo se odnosi na jugoslovenski ili srpskohrvatski jezik (i njegove kasnije naslednike), tačnije na južnoslovensku štokavštinu, naravno, uz uvažavanje interdijalekatskih razlika i prava svih (budućih) nacija na jezičke osobenosti koje bi im na fenomenološkom nivou obezbedile zasebne identitete. Projekat izgradnje zajedničkog južnoslovenskog jezičkog super-identiteta se javio kao odbrambena reakacija na austrougarsku dominaciju, i zato je prioritetni cilj iliraca bilo oslobađanje narodnog jezika od germanizama i hungarizama.

Vukov koncept (standardni jezik na bazi štokavskog narodnog govora i narodnih pesama) u Zagrebu nije prihvaćen jednodušno: tzv. hrvatski vukovci su se srčano zalagali za štokavski purizam (odbacivanje svih leksema koje odudaraju od štokavskog vernakulara), riječka škola je navijala za mešavinu narečja sa prevagom čakavice, dok je zadarska struja vukla ka novoštokavskoj ikavici. Ovi prvi su, barem do kraja XIX veka, bili najuticajniji, što je povlačilo potrebu za odstranjivanjem kajkavskih i čakavskih dijalektizama, tj. kajkavizama i čakavizama iz zapadne štokavske varijante u cilju izjednačavanja sa istokom. Zanimljivo je i naizgled paradoksalno to što je inicijativa za nastanak srpskohrvatskog jezika iliti za verbalnu unifikaciju zapada i istoka došla iz Zagreba, a otpor je od samog starta bio daleko veći na zapadu nego na istoku (prosto rečeno: favorizovanje štokavštine je izazvalo revolt kajkavaca i čakavaca).

Na zapadu se, po uzoru na češku jezičku politiku, nedugo nakon Bečkog dogovora pristupilo odstranjivanju posuđenica, izmišljanju neologizama, kalkiranju (obično iz nemačkog) i prilagođavanju reči iz drugih slovenskih jezika (češkog, slovenačkog, ruskog preko srpskog itd). Vuk, a samim tim i njegovi hrvatski sledbenici su odbacivali srpsko književno nasleđe, konkretno: slavenosrpski jezik (koji je, inače, bio prepun kalkova i kovanica), no iz Dositejevog vokabulara je ipak usvojen određen broj reči (npr. sveučilište, kalk od grč. pandidakterion). Iz češkog su preuzete reči: časopis, naslov, obred, okolnost, opseg, pokus, povod, predmet, poprsje, podneblje, spis, stupanj, učinak, zbirka (...), kasnije: dražba, krajolik, naklada, prirodopis, stroj, sustav, tlak, uloga, svjež, živalj, onda opice, vraska itd.  Jedini germanizam koji je opstao nakon prvog "čišćenja" je krumpir (nem. dij. krumbeer). Na istoku je od početka XIX veka korišćen oblik krompir (prema dij. grombier), a možda niste znali da je i krtola deformisana nemačka reč italijanskog porekla (nem. kartoffel).

Pošto je ilirska faza standardizacije uspešno sprovedena uvođenjem reči: knjižnica, kazalište, književnost, pojam, dokaz itd., na scenu je stupio Bogoslav Šulek, koji je sistematski obogaćivao leksički fond hrvatskog, a onda i srpskog jezika. U leksikografskom radu se rukovodio češkim modelom: postojeće reči + neologizmi od slovenskih elemenata + umereni broj tuđica + preuzimanje ili prilagođavanje leksema iz slovenskih jezika. Pridodao je hrvatskom fondu rusizme: mašta, načelo, obmana, obrazovati, odlično, suvremeno, suglasje, uštrb, zanimati, zanimljivo (...), slovenizme: drvored, glasovir, kružnica, mešetar, spolovilo, zahvala (...), polonizme: pokost, ispust, naglavak (...), i novu seriju bohemizama: zbornik, geslo, skladba, dojam (...) Neki njegovi bohemizmi su se povampirili tek krajem prošlog veka, te se u nekim savremenim hrvatskim rečnicima mogu naći prastare posuđenice za internacionalizme sintaksa (skladnja), gramatika (slovnica), princip (zasada) itd.

Od Šulekovih kovanica danas su u upotrebi: školstvo, natporučnik, d(j)elokrug, crnina, parobrod, ravnopravnost, kliconoša (...) Neki njegovi predlozi nikada nisu prihvaćeni (boljoslovlje - patologija, ljekoslovac - farmakolog, neprestaja - permanencija), u nekim slučajevima je prevladala strana reč (remiza umesto kolnica, funkcioner umesto obavljač, kontinuitet umesto spojitost), a neke novotvorenice su našle primenu u umetnosti (svjetlopis kod Tina Ujevića, glumište kod Branka Gavelle). U periodni sistem elemenata je uveo sufiks - ik (neki nazivi su usvojeni: vodik, kisik, ugljik, neki nisu: solik, jedik, smrdik, vapnik, glinik), a izgradio je i /odbačeni/ sistem za deriviranje (vodik - vodun - vodunac - prievodun). Preveo je merne jedinice (mjer - metar, mjerčić - milimetar, mjerić - centimetar, mjerak - decimetar, mjeretina - kilometar; takođe: stor - ar, tez - gram), i još mnogo toga, ali je sasvim mali broj šulekizama zaživeo u praksi XIX i XX veka.

Reči koje je Šulek pozajmio iz slovenskih jezika, preveo i skovao su, u principu, bile namenjene celom štokavskom području, ali je averzija prema prevedenicama iliti sklonost ka internacionalizmima, pogotovo latinizmima i grecizmima, na istoku uvek bila jača. U uslovima koji su srpski i hrvatski jezik držali na okupu, strane reči su često bile superiorne, i uporno su istiskivale domaće surogate kao artificijelne i usiljene.