Ukleti p(j)esnik iz Vrgorca

Ukrštenica i Križaljka su nastale baš u vreme najveće slave ovog pesnika, pa nikada nije bilo potrebe da se za troslov TIN traži i iskopava neki drugi opis iz vrta belosvetske kulturne baštine (tako je vrhovni etrurski bog zauvek ostao  u zapećku). Za poslednjih 85 godina u našem regionu verovatno nije odštampan ni jedan jedini broj bilo kog i bilo kakvog enigmatskog časopisa bez pesnika Ujevića, pa dileme nema: i Ukrštenica, i Križaljka bi kao iz topa na pitanje „omiljeni p(j)esnik?“ dale isti odgovor. Jedino se možda ne bi složile oko toga da li je on u ukrštanju gost, a u križanju svoj na svome, ili je ipak domaći i tamo, i ovamo. 

Tin Ujević

Augustin TIN UJEVIĆ (1891 – 1955), jugoslovenski Bodler, Rembo ili Malarme, jedan je od naših najcenjenijih književnih stvaralaca u međuratnom periodu. Doduše, pre četvrt veka je to „naš“ postalo prilično relativno, pa se u nekim enigmatskim novinama, valjda zbog izbegavanja zbrke, ponekad rabi opis pesma Branka Miljkovića, mada je reč o potpuno istom pojmu: Miljković je opevao Ujevića u ciklusu „Sedam mrtvih pesnika“ (1956), kao jednog od svojih tragičnih uzora (ostala šestorica su Njegoš, Radičević, Dis, Kostić, Nastasijević i Kovačić). Na drugoj strani, postoje i oni koji nameću tvrdnju (bez referenci) da je mladi Tin bio dozlaboga žalostan kad su mu objavljene knjige na ćirilici (pisane na ekavici), i to baš one dve zbirke pesama koje su od njega napravile legendu („Lelek sebra“, 1920 i „Kolajna“, 1926). Da paradoks bude veći, pesme su pedesetih ijekavizirane bez ikakve brige o metrici, pa su parnasovski jedanaesterci i dvanaesterci transformisani (iliti deformisani) u slobodne stihove.

ilustracija: Pismestrović

O književnicima (a i o ostalim kulturnim delatnicima) toga doba je, zapravo, veoma teško govoriti bez zadiranja u političke i nacionalne teme, jer se jugoslovenska književnost razvijala kao najfiniji izraz moći i zamaha srpsko-hrvatske klackalice.  Tako je i Tin Ujević prošao kroz sve ideološke faze pre nego što je postao samo tužni pesnik, boem, dekadent, vagabund i „na koncu, sam na drumu“. Krleža je o njemu govorio kao o običnoj kafanskoj pijanduri koja će završiti u ludnici, nikad nije razumeo šta ga je učinilo velikim i bitnim, a podsmevao se i njegovoj poetskoj sklonosti ka mistifikovanju „sebe i onih s kojima ispija duplu ljutu“. Ujević je, pak, njega smatrao režimskim podrepašem, Glembajem i „zastavom svih boja“, mada su obojica u tom smislu bili šareni – s tim što je Krleža sve svoje boje nosio do smrti, a Ujević je još u mladosti stigao do sivila ili totalne društveno-političke indolencije, i boreći se sa svojim pariskim traumama iz I svetskog rata, nije stigao ni da formira stavove, a kamoli da ih čuva.

O tome koliko su se suštinski razlikovali, najslikovitije govore njihovi zapisi o Beogradu – svako je iz svog ugla video istu stvar, moglo bi se reći: vanvremensku istinu. Krleža je rekao: „Beograd je periferija melankolične provincije koja oku nudi samo bijedne scene sa dna; Levant u kojem nema ničeg drugog osim mezetluka i drugih ponižavajućih slika“, a Ujević: „Prije svega, ja bih iz Beograda najurio sve spekulante, porušio banke, Narodnu skupštinu preselio u neko provincijsko mjesto, npr. u Stenjevac (lokacija tadašnjeg Zavoda za umobolne), a ministre bih smjestio na jedan brod... Od svih prijestolničkih ulica bih ostavio Skadarliju, Vasinu, jedan dio Poenkareove (kasnije Makedonske) i Terazije.“

Narodna skupština se, valja uzgred i to reći, ne spominje slučajno: tih godina su se u parlamentu Kraljevine SHS odigravale scene spram kojih današnja agresivna prepucavanja zvuče kao prijateljska ćaskanja. Tako su nakon incidenta u kojem je Radić izgubio život (1928), svi hrvatski književnici koji su dotle pisali i ijekavicom i ekavicom dajući podršku jugoslovenstvu (Krleža, Ujević, Cesarec, Barac, Šimić, Cesarić, Krklec), morali ili želeli, svejedno, da obustave ekanje (osim Andrića, dapače). Uz to, Ujević je 1925. godine proteran iz Beograda jer je izvređao Karađorđeviće na posprdnoj karnevalskoj ceremoniji koju je sam organizovao u Skadarliji, ali se posle godinu dana vratio i proveo tu još neko vreme. Kasnije je živeo (ili klošario, budući da obično nije imao smeštaj) u Sarajevu, Mostaru, Splitu i Zagrebu.

Zbirke: AUTO NA KORZU, LJUDI NA VRATIMA GOSTIONICE, OJAĐENO ZVONO, POSTUMA, RUKOVET, SKALPEL KAOSA; pesme: AGNI, AUGUSTOVSKA NOĆ, BEZGLAVI DROMEDAR, BURA NA BRAČU, ČAROBNI PELIVAN, DOBRINA ZVONA, DRHTAVI PARK, DUŠA U PRAŠINI, FISHARMONIKA, KAMPANIL, MAŠTOVITA NOĆ, NA POVRATKU, NAŠE VILE, PANORAME GRADOVA, PET STABALA, RAZAPETA AFRODITA, ROMAR, RUSIJI RUSIJA, SLABOĆA, SLAVA PROLAZNOSTI, STABLA PO ZIMI, SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA, SVETKOVINA RUŽA, ŠTO ŠAPĆE VODOSKOK, TAJANSTVA, UKRŠTENI POGLEDI, ULICA FANTOMA, VASIONAC, VISOKI JABLANI, VOĆKE ZABORAVA, VREMENA; pesnička proza: ALEJA KESTENOVA, ALKOHOLNI SNI, VREVA BERBA.

Prvi do nobelovca

Ne samo da je sebe smatrao najboljim od svih najboljih, nego je gotovo sve svoje istaknute kolege javno nazivao budalama i škrabalima (doduše, jednom  je diskretno pohvalio Danila Kiša);  bio je najuticajniji književnik svoga doba, što će reći: partijski funkcioner, favorit i intimus Josipa Broza; iz njegovih dela isijava austrofilni snobizam i nebriga o domaćem čitaocu, a njegova se ideologija upravo zasnivala na brizi o našem čoveku;  da nije bilo njega,  o Andriću bi se od '61 do '75 govorilo i pisalo isključivo kao o bogu - jer da nije bilo Andrića, Nobelovu nagradu bi verovatno dobio on; intelektualna elita obično citira njegove duboke i glomazne misli, a prost svet ga uglavnom pamti po jezgrovitoj evergrin mudrosti: „Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture“; jedan od najinteresantnijih  detalja iz njegovog bogatog životopisa ipak nije vezan ni za književnost, ni za politiku – već za odnos sa suprugom Belom (rođ. Leposavom Kangrga): ne samo da su bili u srećnom braku više od 6 decenija, već su do kraja persirali jedno drugom!

Krleža & Andrić

On je, dabome, Miroslav Krleža (1893 – 1981), i ko god se u književnost razume, tvrdi i jamči da u istoriji južnoslovenskih naroda nije bilo više od tri literarna uma koji se po snazi mogu meriti sa njim (ostala dvojica su Andrić i Crnjanski, a neki od terceta prave kvartet dodajući Selimovića). Uz to, često u senci tumačenja njegovih ozbiljnih dela i političkog razvojnog puta ostaje fakat da je Krleža bio retko zabavan i živ čovek (posebno u odnosu na hladnog i uštogljenog Andrića), sa uvek prisutnom tendencijom da potpuno izgubi kompas u svojoj narcisoidnoj i svirepoj elokvenciji, te je sa neobičnim nadahnućem ismevao sve i svašta (na primer, ludo je duhovit,  brutalan i ujedno apotekarski precizan njegov crnohumorni zapis „Pogreb Jovana Dučića“; na drugoj strani, pošto je bio do indignacije razočaran posle susreta sa starim Šantićem kojeg je nekada obožavao /“bard moje mladosti i svijetla uspomena djetinjstva“/, bez zrnca samilosti ga je opisao kao zatucanog, romantičnog malograđanina s kojim ne vredi ni razgovarati – iako je pesnik bio na samrti).

Ono što bi Ukrštenica i Križaljka mogle da nam kažu (kao što je, uostalom, i rečeno u prethodnom postu) jeste da bez Krležinih naslova ne bi, sirote, znale šta će sa sobom. Istina, ARETEJ se može opisati i kao starogrčki arhijatar iz Kapadokije, no mnogo je praktičnije uputiti rešavača na Krležinu dramu iz 1959. godine (u kojoj je, razume se, antički lekar centralni lik, a upotrebnu enigmatsku vrednost može imati i Kajo Anicije, glavni negativac iz tog dela). Uzgred, kompletan naslov  fantazije u 5 slika glasi „Aretej ili legenda o svetoj Ancili Rajskoj Ptici.“ LEDA je u grčkoj mitologiji Tindarejeva supruga, majka Kastora, Polideuka, Helene i Klitemnestre, ali ko bi i zašto sve to nabrajao kad se četvoroslov telegrafski može opisati kao Krležina drama (1930)?!  U LOGORU (1934) je druga verzija drame iliti razrada skice GALICIJA (1922), a prvom enigmatskom nizu se može dodati i drama U AGONIJI (1928). Naravno, njegovo najčuvenije dramsko delo je  GOSPODA GLEMBAJEVI (1928).

Ostala prozna dela: drame: MASKERATA (1914), CRISTOVAL COLON ili Kristofor Kolumbo (1918), KROKODILINA ili Razgovor o istini“ (1945), novele: BARAKA PET BE (1921), IN EXTREMIS (1923), NA SAMRTI (1924), zbirka pripovedaka HRVATSKI BOG MARS (1922), proza POD MASKOM (1937), pripovetka TRI DOMOBRANA (1921), poetsko-prozni tekst VITA NUOVA (1918), fragmenti U MAGLI (1928), putopisi: U BERLINU ili BERLINSKE IMPRESIJE (1925), USKRSNA NOĆ (1925), IZLET U RUSIJU (1926), U ZRAKU ili LETIMO NAD PANONIJOM (1929), NA LAĐI (1949), politički spis KAKO STOJE STVARI (1952), eseji: O POEZIJI (1940), MANETOVA BARIKADA (1959), ZETSKI KRALJ BODIN (1959), PRAZNA SLAMA (1969), članak MOJA RATNA LIRIKA (1935), dijalog O BOGU (1942), dnevnički zapisi  DAVNI DANI (1952), roman NA RUBU PAMETI (1938), simfonija SODOMSKI BAKANAL (1933), zbirka antiratnih članaka RATNE TEME (1983), scenario za film PUT U RAJ (1970).  

Pesme: CRVENI SUTON (1918), NAŠA KUĆA (1918), CRVENI TREN (1919), RAZDRTI PSALAM ili ŽENAMA (1919), U ŠUMI (1919), U KAVANI (1930), DIJANA U GRADU (1931), O SNOVIMA (1931), STARA SLIKA (1931), U KAZALIŠTU (1931), STARI DVORAC (1937), IZ STIHA (1954), BDIJEMO (1954), U NAMA KLIJA (1954), U POSUDI (1954), balade: CIGANJSKA (1936), BOGEČKA (1936),  ciklus pesama PIR ILUZIJA (1919), pesma u prozi ŽENE NA KIŠI (1918).

Neki od Krležinih junaka: ALOJZ TIČEK, FILIP LATINOVICZ, FLORIJAN KRANJČEC, FRANJO KADAVER, IVAN KRIŽOVEC, KSENIJA RADAJEVA – BOBOČKA, MARIJAN KSAVER TMIN, MELANIJA KRVARIĆ, OLIVER URBAN, PETRICA KEREMPUH, PERO ORLIĆ, PUBA VLAHOVIĆ, TOMO BAKRAN.

Bururet u glavi

Kada bismo sreli sestre bliznakinje Ukrštenicu i Križaljku, i sa njima obavili paralelni intervju na književne teme, bez sumnje bi nam dale iste i sasvim očekivane odgovore: njihov omiljeni književnik je Aretino, veoma im pašu Aragon i Loti, od romana ludo vole Nanu, Ararat, Anu Karenjinu, Rat i mir i Lolitu; kad je reč o dramama, glasaju za Noru i Na dnu, možda i za Koštanu i Tašanu, a pošto su zaljubljene u Krležu, ne bi propustile da spomenu i njegov trijas: Aretej, U logoru, Leda. Najdraže pripovetke su im Roga, Tena, Povareta, Anikina vremena, Stari dani, a kad je reč o satiri, satiru se od Stradije. U kategoriji zbirke njihovi favoriti su Mir i nemir, Na Tari i Tata, ti si lud, što se tiče poezije, godi im Lirika Itake, a ako bi trebalo da se odluče za samo jednu pesmu, uglas bi izrecitovale EMINU.

Zaista,  naslov  čuvene pesme Alekse Šantića (1868 – 1924) jeste jedan od najfrekventnijih petoslova u našoj enigmatici, a pri tom, taj opis je toliko postojan da mu nijedna živa i aktuelna Emina nije mogla nauditi.  A bilo ih je, i još uvek ih ima: svojevremeno je bila popularna pevačica sevdaha Emina Zečaj, znalo se i za sarajevsku balerinu Eminu Kamberović, pre petnaestak godina se proslavila novopazarska pevačica lakih nota Emina Jahović (udata Sandal), a u novije vreme enigmatsku pažnju, ponajviše zbog prezimena, privlači novosadska glumica Emina Elor. Pa ipak, u enigmatskim listovima se i dalje redovno sreće „Šantićeva pesma“.

Kao što je Dante imao Beatriče Portinari, Petrarka Lauru de Noves, Jesenjin Izadoru Dankan, Vraz Ljubicu Kantili, Perešeren Juliju Primicovu, Kostić Lenku Dunđerski, Radičević Vilhelminu Karadžić (...), tako je i Aleksa Šantić  svoju najlepšu ljubavnu pesmu spevao nadahnut lepotom jedne stvarne devojke, tačnije: devojčice, svoje sugrađanke, Mostarke Emine Sefić (1886 – 1967). I premda on, za razliku od svojih kolega po lirici i muzama, nije bio dugo i nesrećno zatreskan u imamovu kćer, ti trenuci u kojima ga je, kao tridesetogodišnjaka, obuzimala čežnja za četrnaestogodišnjom curicom koja je naivno zalivala ruže u svom vrtu, bili su sasvim dovoljni za nastanak jedne od najpevanijih sevdalinki XX veka.

U to doba (a i do kraja života), Šantić je patio za Osječankom Ankom Tomlinović, od koje ga je rastavila porodica. Na putu do sreće im se isprečilo njeno siromaštvo, ali i veroispovest, jer su Šantići držali do pravoslavlja. Mala Emina se očigledno u njegovom filmu pojavila samo kao nema epizodistkinja iliti nedostupna lepotica koja skreće misli i budi fantaziju,  iako je bilo jasno da će se sve završiti na tome. Štaviše, njih dvoje se nikada nisu makli od onog selama iz treće strofe.

Kada je "Emina" nastala, brat Pero je izgrdio* Aleksu, i spočitao mu nebrigu o ugledu porodice: „Ti, brate, vazda istu pjesmu, k’o Švabo tra-la-la. Nikad se nećeš dozvati pameti. Prvo ona Šokica, Tomlinovićka, a sad Emina Sefićeva... Imade li ti išta lijepo iz muslimanskog života za opjevat’, nego kako imama Sefića šćer vrcka kroz bašču s ibrikom u ruci?! Od kad je djed Petar, bog da mu duši prosti, sišao u ovu čaršiju, mi smo se, Šantići, s muslimanima lijepo pazili i još pazimo. Pošteni su ljudi, dobre komšije. I stalne mušterije… A ti baš zapeo da nas istjeraš iz ove ljepote! Gdje ćemo mi, Šantići? Na konja, pa nazad u Bogodol, il’ u Trst, na brod, pa u Ameriku? Ne valja nijedno.“ Aleksa se branio: „Ne znam, Pero, šta je tu bruka. I ne znam šta to ima ljepše u životu od čiste ljepote. A čista ljepota je vizija, san… Ne gledaš očima, ne dodiruješ rukom. Samo  je dušom možeš osjetiti, a pjesmom reći.“

Himzo Polovina

Pesma je stoga objavljena tek 1902. godine u beogradskom časopisu Kolo, pošto se Emina već udala i odselila iz zavičaja. Aleksa je bio predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, pa je njegov hor iste godine u Mostaru  premijerno izveo „Eminu“ u verziji koju je komponovao sam pesnik. I pre nego što je napravljen prvi zvučni zapis, pesma je postala balkanski kafanski hit (kasnije unapređena u sevdalinku), a kao prva poznata izvođačica se često navodi Sofka Nikolić, međuratna beogradska folk-zvezda. Poznata je po tome što je krajem dvadesetih bila najtiražnija evropska interpretatorka posle Karuza (!), a kao šesnaestogodišnjakinja je imala čast da u mostarskoj kafani „Lira“ „Eminu“ peva iznemoglom pesniku na uvce. U posleratnom periodu, pesmu je (sa novom melodijom) repopularizovao Himzo Polovina, a onda i Ibrica Jusić.

Emina Sefić 

Emina Sefić je, inače, 1902. postala gospođa Koluder i posvetila se materinstvu (imala je četrnaestoro dece). Sin Besim je u jednom intervjuu* 1990. godine objasnio da ne postoje njene fotografije iz rane mladosti, ali da je sačuvan portret nekog slikara Keslera, izrađen po narudžbini gradskog baštovana pre Drugog svetskog rata, kao poklon njegovoj ženi koja je obožavala Šantićevu sevdalinku (vidi desno).

Usput, nije naodmet spomenuti još neke Šantićeve naslove koji su vrlo zgodni za enigmatsku upotrebu: 
AKO HOĆEŠ, BEGOVIMA, BRAĆI, CRNKU, GORI, GOSPOĐICI, IMADE VAS MNOGO, LELJOV DAR, MATI MATI, MLADI MORNAR, MOJ OTAC, MOJA NOĆI, MOJA SOBA, MOJI OČEVI, MOJI PUTEVI, MORU, MUZI, NA DUNAVU, NA IZVORU (LEPTIRIĆI MALI), NA OBALI, NA PO PUTA (MI SMO NA PO PUTA), NA POSAO, NA POTOKU, NA PRIPECI, NA RAD, NA STRAŽILOVU, NA ŽALU, NAŠ STARI DOME, NE ZASTANI, O BORE STARI, POVRATAK IZ RAJA, POD JABUKAMA, POZNI ČASOVI, PRED KOLIBAMA, PRITAJI SUZE, PROLAZE DANI, RUŽI, SNIVAO SAM, ŠTO TE NEMA (pevala Jadranka Stojaković), U GAJU, U SNOVIMA, ZABORAVIMO.

*korišćeni podaci iz teksta Milenka Miše Marića

Skandi - Muze pesnika - Fehim Kujundžić (1988)

Egipatska kruna iz Rusije

Najpopularniji relikt kulture drevnog Egipta u ukrštenim rečima i križaljkama jeste kruna egipatskih kraljica, svim autorima i rešavačima znana kao ATEV. Međutim, malo ko bi umeo da je opiše. U BIGZ-ovoj Popularnoj enciklopediji (1976) se tvrdi da podseća na cvet lotosa, a budući da su Egipćani lotos smatrali najmoćnijom biljkom na svetu (i njome redovno dekorisali hramove i lične stvari), naslućujemo da se iza ovog neizostavnog četvoroslova krije bitan simbol faraonske moći. 

Kleopatra VII 

Kad ne bismo dovodili u pitanje ispravnost uvreženog opisa, mogli bismo ga učiniti još informativnijim, pa bi bilo vrlo smisleno opisati pojam ATEV kao "kruna Kleopatre i/li Nefertiti", jer poznatijih egipatskih kraljica nema. No, ove dve dame uopšte nisu nosile takve burundžuke na svojim ljupkim glavicama (zapravo, savremena tehnika rekonstrukcije lica istorijskih ličnosti upućuje na zaključak da Kleopatra baš i nije bila mnogo ljupka, osim ako neko ne smatra surlu Barbre Strejsend etalonom antičke lepote).

Egipatska kruna kao atribut moći ima čitavu paletu varijeteta. Različiti faraoni su nosili različite tipove, a to je zavisilo i od mesta na hronološkoj skali, i od opsega vlasti. Tako je, recimo, bela kruna (HEDŽET) bila simbol Gornjeg, a crvena (DEŠRET) Donjeg Egipta. Dvostruka kruna PŠENT ili PSENT, sačinjena od bele i crvene, označavala je vladavinu nad čitavim Egiptom, a poneko je nosio i plavu ili ratničku krunu KERPEŠ. Najekskluzivnija vrsta je NEMES, sa dve prugaste, zlatno-plave trake koje vise iza ušiju. Od epohe Srednjeg Kraljevstva pa nadalje, tipična kraljevska kruna je imala oblik obične kape sa koje se uzdizao UREUS (kobra koja je simbolizovala "vatreno oko boga Ra").

Atef / atev

Krune su, naravno, uredno nabadane i na glave bogova, a najvećem među njima - slavnom OZIRISU - naticana je upravo ona koju danas pripisujemo kraljicama: ATEV. Treba znati da je ispravna varijanta ove reči (izvorno zapisane hijeroglifima) ATEF, no u naše izvore je bez sumnje stigla iz ruskog, pa pošto se završno F iz tog jezika po izgovoru prenosi kao V, kruna АТЕФ se u našoj enigmatici savršeno primila kao rusizam ATEV (u Žugićevom rečniku je naveden i oblik sa F, prepisan iz Rečnika paganskih religija, ali nije identifikovan kao dublet).

Najranija poznata deskripcija atefa datira iz doba vladavine faraona Sahure (3. vek pne, 5. dinastija). Prvobitno je bila bela, tj. slična hedžetu, ukrašena crvenim nojevim perima, a kasnije su joj pridodati diskovi i ureusi. Simbolizovala je plodnost Zemlje i besmrtnost Sunca, te je bila u uskoj vezi sa kultom Ozirisa, Raa, Horusa, a onda i Atona. Značenje reči je do danas ostalo nejasno, mada neki egiptolozi tvrde da se iza atefa krije "Njegova moć" ili "Njegova strahovlada".

Umesto tradicionalne, za vreme vladavine faraona Ehnatona je uvedena ceremonijalna, trostruka atef kruna ili HEMHEM. U narednom periodu je dobila ritualnu funkciju, pa ju je na slikama obavezno nosio bog magije Heka. Bila je ukrašena ovnovskim rogovima i ureusima, simbolizovala je ponovno rađanje, a hijeroglifski je prikazivana sa sunčevim detetom u cvetu lotosa.

Nefertem sa krunom od lotosa

Dakle, nije nemoguće da su se pojedine egipatske kraljice svojevremeno kinđurile i atefom ili atevom, ali to svakako nije bila osnovna funkcija ove krune. Takođe, videli smo da njen oblik nema nikakve veze sa lotosovim cvetom, a taj deo proizvoljnog opisa je verovatno umarširao u Popularnu enciklopediju, a onda i u našu enigmatiku, poznatom metodom gluvih telefona: jedan od egipatskih solarnih bogova, NEFERTEM ili NEFERTUM, prikazivan je sa krunom od lotosa ili najobičnijim lotosom na glavi, pa kako ta kruna u egiptološkim spisima nije krštena, iz nehata je poistovećena sa atefom.

Sada kada znamo kako je došlo do zbrke, nije zgoreg ponoviti da je jedini tačan opis za pojam ATEV "Ozirisova kruna", a neće biti suvišno ni ukoliko kao sugestiju navedete originalnu transkripciju sa hijeroglifa ATEF. Ukoliko vam zatreba množina, pojam se može opisati i kao "faraonske krune", a iz informativno-edukativno-zabavnih razloga se može dodati još neki detalj, npr. "ukrašene nojevim perjem". 

Rskač za orahe

Nekada se u jugoslovenskoj enigmatici redovno pojavljivao jedan posve neobičan petoslov, pa iako je njegova opravdanost bila pod znakom pitanja, sama struktura reči RSKAČ je takva da joj je malo ko mogao odoleti. Budući da se enigmatika generalno razvija metodom resavske škole, verovatno je bilo dovoljno da se ovaj pojam samo jednom pojavi u nekom iole renomiranom listu, pa da postane opšte enigmatsko dobro.

Petar Iljič Čajkovski

Petar (ili Pjotr) Iljič Čajkovski (rus. Пётр Ильич Чайковский, 1840 - 1893) je 1891/92. komponovao svoj poslednji balet u dva čina, i to nerado, po narudžbini direktora Carskih pozorišta. Iako autor nije bio mnogo ponosan na ovo delo, Щелку́нчик je desetak godina posle njegove smrti postao megahit ozbiljne muzike (planetarnu popularnost je najpre stekla dvadesetominutna svita iz baleta).

Щелку́нчик je premijerno izveden krajem 1892. godine u Marijinskom teatru (sa operom Jolanta), a koreografi su bili slavni Marijus Petipa i njegov asistent Lav Ivanov. Petipa je, zapravo, imao i bitniju ulogu u nastanku baleta: izabrao je temu i napisao libreto po priči E. T. A. Hofmana (nem. Ernst Theodor Amadeus Hoffmann), odnosno po adaptaciji iste priče Aleksandra Dime oca (fr. Alexandre Dumas).

Bajka se u originalu zove Nussknacker und Mausekönig, što će reći: Sprava za krckanje oraha i Kralj Miševa. Glavni likovi su sedmogodišnja devojčica Klara Štalbaum (u priči: Marija, nem. Marie/Clara Stahlbaum) i lutak Nussknacker, kojeg joj kum Droselmajer (nem. Drosselmeyer), izrađivač igračaka, donosi na poklon za Božić. U toku božićne večeri lutak oživljava, obračunava se sa starim neprijateljem Kraljem Miševa (tačnije: kraljicom po imenu Ratilda), i odvodi Klaru u svet lutaka (ili Kraljevstvo slatkiša), da bi prisustvovala njegovom venčanju sa Šećernom vilom.

Krcko Oraščić

Nećemo se ovde baviti detaljima bajke, ali valja reći da je nussknacker nemačka lutka sa pokretnom glavom iz 17. veka, slična olovnom vojniku. Darivana je deci za Božić, simbolizovala je sreću, a verovalo se da njeni oštri zubi (za krckanje oraha) rasteruju demone. U 19. veku je izgubila prvobitnu funkciju, i postala isključivo dekorativna igračka od tradicionalnog značaja.

Za internacionalizaciju ove igračke je, naravno, bio kriv Čajkovski, pa je naslov slavnog baleta bez problema preveden na engleski, jer je u tom jeziku već postojala slična reč kojom se označavao predmet za lomljenje oraha i lešnika (nutcracker). Međutim, nije baš sigurno da se krajem 19. veka kod nas znalo za tu spravu, a ako jeste - na Balkanu se verovatno koristila nekakva primitivna ručna poluga koja je, možebiti, u nekim krajevima bila znana kao RSKAČ. To nas odvodi do pretpostavke da je početkom 20. veka popularni balet postavljen na scenu nekog našeg pozorišta pod tim imenom.

Zaista nije lako pronaći podatke iz tog vremena, a jedna sitnica čini slučaj pomalo dubioznim: nedostatak slova H. Koji su i kakvi jezički standardi korišćeni u ex YU republikama početkom prošlog veka nije lako utvrditi, no početno H se već tada redovno koristilo u rečima poput rskanje ili rskavica, koje su ranije zabeležene u Vukovom rječniku. Kad se tome doda činjenica da je balet u Srbiji zaživeo tek nakon Prvog svetskog rata (o čemu je bilo reči u postu o balerinama), malo je verovatno da je RSKAČ rođen u Beogradu. Još manje u Zagrebu. Jezičke prilike Sarajeva toga doba mi nisu dovoljno poznate, a nije isključeno i da se radi o nekakvom arhaičnom slovenačkom prevodu, iako nas Vikipedija izveštava da je ovaj balet u Ljubljani prvi put odigran tek 1979. godine (pod imenom Hrestač).

Bilo kako bilo, naprava za krckanje oraha (i drugog jezgrastog voća) se danas zove KRCKALICA (ređe: lomilica), a Ščelkunčik je na srpski preveden kao KRCKO ORAŠČIĆ (uzgred, sama priča se pod tim naslovom može pronaći u većini knjiga i slikovnica "Najlepše bajke sveta", barabar sa bajkama braće Grim i Andersena). Standardni hrvatski prevod je ORAŠAR.

Vjesnikov Kviz br. 108 (autor: Ivan Berek)

Karikatura u enigmatici

TV revija - Oskar popularnosti (1983)

Nedavno sam na blogu TIO, inspirisan jednom izložbom, pisao o svojoj ljubavi prema karikaturama ličnosti (OVDE), i tada istakao da se ta vrsta portreta u mojoj glavi savršeno slaže sa ukrštenim rečima. Da sam tokom života izbrusio svoj skromni talenat za crtanje (nehotično sam ga dobio od mame, u paketu sa još nekim talentima koji mi nikad nisu trebali, niti će mi trebati) - danas bih kao enigmata verovatno bio sasvim unikatan (ako već nisam ovakav kakav sam), pa bih svoje radove uvek i svuda ilustrovao svojeručnim karikaturama. Istina, to se nekoliko puta i desilo, ali samo rekreativno i bez ambicije da pod stare dane nadoknadim ono što sam u detinjstvu propustio. 

Propustio sam da postanem Petar Pismestrović. A baš sam to hteo nekada davno. Naravno, možebiti da nikada ne bih dosegao taj nivo vizuelno-manuelnog artizma, i čak je vrlo verovatno da bih na tom polju bio samo prosečan - ponajpre zato što nisam imao dovoljno strpljenja za crtanje, pa su mi najbolje išle od ruke karikature u formi skica, nalik onima koje su decenijama objavljivane u dnevnim novinama. No, utoliko sam se više divio ozbiljnim karikaturistima, pre svih Pismestroviću.

Tv revija - Bolji život (1990)

Ne umem baš da objasnim zbog čega sam odmalena bio fasciniran iščašenim crtežima ličnosti, tim pre što me klasični portreti nisu bogzna koliko zanimali, ali mislim da sam u karikaturama video zanimljiv spoj popularne kulture, umetnosti i humora. To su, inače, u detinjstvu bila moja osnovna interesovanja, a pošto govorim o vremenu u kom nisam bio ni elementarno pismen, a u kom su mi popularni časopisi veoma često, gotovo svakodnevno, podletali pod šake, pretpostavljam da sam u njima tražio nešto primereno svojim dečjim afinitetima (dakle: fotografije i crteže). 

Moja prva sećanja na Pismestrovićeve karikature su vezana za Radio TV reviju. Reč je o kraju osamdesetih, dakle o vremenu kada se televizija gledala mnogo više, a i mnogo pažljivije nego danas, pa su i časopisi koji su se bavili muzikom, filmom, sportom i drugim pipcima masovne kulture bili toliko popularni da ih je svaka građanska porodica čitala pod obavezno). Dakle, kao nepismenog klinca je iznenada počelo da me oduševljava to što neko uspeva da olovkom i bojicama nepogrešivo dočara neku popularnu ličnost, ali tako da joj izvitoperi lik do groteske. Bilo je sličnih karikatura i u drugim popularnim listovima, ali jedino Pismestrović gotovo nikada nije grešio. U stvari, meni su karikature u toj Radio TV reviji uvek izgledale savršeno.

Lepa Brena & Slatki Greh (1985)

Tokom narednih godina sam iz svog i komšijskog podruma iskopavao stare brojeve samo da bih video u kakvom su izdanju iz Pismestrovićeve kičice izleteli npr. Boba Živojinović ili Mira Furlan ili Doris Dragović ili bilo koja tih godina aktuelna faca (jer je on bez pauze držao polovinu te 4. ili 5. strane od samog početka osamdesetih). U svakom slučaju, bio sam veoma nesrećan kada je početkom devedesetih njegov posao u toj reviji preuzeo neki diletant (ne znam kako se zvao, ali zaista je bio bez talenta; čak sam i ja u to vreme, sa 8 - 9 godina, mogao da crtam bolje i tačnije karikature od njega).

U beogradskim zabavnim časopisima su u poslednjoj deceniji prošlog veka glavni karikaturisti bili Konstantin Grosu i Ranko Guzina. Moram da priznam da nijedan od njih dvojice nije bio baš po mom ukusu: ovaj prvi je stilski sličan Pismestroviću, ali je zanatski (bio) daleko iza njega, a ovaj drugi je po svemu različit od obojice i njegovi crteži su bili stripovi u jednoj slici, odnosno, obično su predočavali komične situacije sa karikiranim ličnostima u glavnim ulogama, ali bez pomne obrade lica i tela (otprilike kao što danas radi Marko Somborac u Blicu). Bilo kako bilo, bitno je reći da sam trajnu asocijaciju ukrštenice i karikature formirao zahvaljujući Huperu, tj. Grosuu.

Petar Pismestrović, Vjesnikov Kviz 130

Mnogo kasnije sam otkrio da je Pismestrović učestvovao u kreiranju i negovanju imidža verovatno najboljeg jugoslovenskog enigmatskog časopisa - zagrebačkog Vjesnikovog Kviza, te je samim tim njegovo ime u tesnoj vezi sa enigmatikom. Naime, bio je saradnik ovog lista od 31. (do ko zna kog) broja, i premda je tu bilo više ilustratora, na naslovnoj strani je objavljivana isključivo njegova karikatura u boji (u tom pogledu, naslednica Vjesnikovog Kviza je zagrebačka Kvizorama). Kao vizuelac (ostavimo po strani što sam blago zaostao u estetskom razvoju), moram da istaknem i sledeće: kada se uporede njegovi crteži iz ranog perioda VK - a sa crtežima kolega, nameće se vrlo jasan utisak da je i kao sasvim mlad bio bez ozbiljne konkurencije (iliti prosto bez premca). Uostalom, njegovi kasniji uspesi su to potvrdili: pored ostalih velikosvetskih listova, radio je i za prestižni New York Times.

Vjesnikov Kviz 200

Iako ne znam tačno koliko ostali enigmati ljube novinske crteže ovog tipa, siguran sam da je priči o Pismestroviću mesto (i) na enigmatskom blogu koji se bavi ukrštenicama i križaljkama, pa mi je veoma drago što sam tu priču ispričao baš ja (naravno, uz obilje sasvim ličnih reminiscencija). Uz to, pronašao sam njegovu autokarikaturu (sa kratkom biografijom) objavljenu u 130. broju Vjesnikovog Kviza (9. II 1977.), povodom stotog crteža na naslovnici. Takođe, da bih ovde i slikom povezao križaljku sa njegovim karikaturama, predstavljam raritetan sastav iz jubilarnog, 200. broja istog časopisa (17. X 1979).

Ukoliko postoje čitaoci bloga koji veruju da njihovoj memoriji čak ni celih 37 godina nije moglo da naudi, preciznije: da po liku i imenu pamte sada već manje ili više zaboravljene jugoslovenske i strane zvezde iz druge polovine XX veka, evo prilike da to provere. Kao što vidite, potrebno je da se setite imena svake od ovih ličnosti, te da prva slova redom unesete u lik 6 x 3. Verujem da odavno, a možda i nikada niste rešavali tako tešku križaljku od samo 18 polja, pa ako baš niko ne uspe da je rekonstruiše, biću ljubazan da vam u Perinu čast ponudim rešenja. :)

Enigmatska serbokroatistika

U znak podrške projektu „Enigmatska promocija zaštićenih vrsta u Kikindi“ koju je EKK pokrenuo 1. IX ove godine, u poslednjem broju Feniksa (568) objavljena je (moja) talijanka sa pojmovima VELIKA DROPLJA i SOVA UTINA.  Tim povodom  želim da skrenem pažnju na samu križaljku,  te da se u širem kontekstu  osvrnem na još ponešto.

Najpre bih neskromno priznao da ovaj sastav smatram veoma dobrim, i to u svakom smislu: formalnom, sadržinskom, vizuelnom, funkcionalnom i komercijalnom. Treba reći da, u principu, nisam sklon veličanju sopstvenih uradaka (osim kada sam baš isprovociran), i da se u većini slučajeva  pri susretu sa objavljenim sastavima lupam po čelu uz pitanje kako nisam video da je ovo moglo bolje?!, ali, eto...  s mene pa na uštap se događa da budem vrlo ponosan na obične, netakmičarske radove koje sam potpisao.

Moje zadovoljstvo je, zapravo,  rezultanta svih napora koje sam u prethodnom periodu uložio u prilagođavanje drugom jezičkom standardu, nedovoljno poznatim uredničkim zahtevima, te očekivanjima rešavača koji se po ukusu i interesovanjima neosporno razlikuju od onih kojima sam se ranije obraćao.  Skoro godinu dana traje moja intenzivna saradnja sa Feniksom, i čini se da trud nije bio uzaludan.

Iako mislim da bi bilo neukusno da sada redom hvalim urednike ovog lista,  ne bih da prećutim neke činjenice. Prva je da za sve ovo vreme nisam doživeo ni jednu jedinu neprijatnost vrednu pomena. Doduše, možda su bili malo tolerantniji prema meni znajući da sam istraumiran serijom sociopatskih postupaka srpskih tzv. urednika, no rekao bih da Pero Galogaža i njegovi saradnici i generalno poštuju rad, a što je možebiti još važnije – ličnost svakog saradnika. Druga činjenica je da se Feniksova redakcija osetno razlikuje od gotovo svih meni poznatih – jer tamo svako radi svoj enigmatski posao vrhunski profesionalno. Čak imaju i sekretaricu od koje bi srpske kafe-kuvarice i čistačice koje komuniciraju sa uredničkim robovima mogle da uče u nastavcima (pozdrav za Lauru). I treće, ta saradnja mi pomaže da rastem kao autor, da se osećam kao da napredujem, da širim svoj raspon itd.  

Objektivne prepreke nisu (bile) male: ja sam ekavac koji nikada nije živeo u ijekavskom okruženju (razume se, čitao sam neke knjige, čak imao udžbenike na ijekavici, pratim hrvatske, bosanske, crnogorske i druge medije... ali sve to me ne čini aktivnim govornikom, niti bogzna kakvim poznavaocem), kao sastavljač sam se razvijao mahom učeći od srpskih enigmata, opšte obrazovanje sam sticao na srpskom standardu (a to prevazilazi nivo narečja i odvodi nas do etimologije i kulture), moj enigmatski ukus se formirao na bazi popularnih modela u srpskoj enigmatici, a ono što me je u početku najviše frustriralo jeste činjenica da enigmatski podsetnik sa pojmovima koje beležim već 17 godina pri sastavljanju križaljki uglavnom nije upotrebljiv.

Ukratko, krajem prošle godine sam se osećao kao pravi, pravcati početnik. Kao ukršteničar – imao sam nekakav staž, a samim tim i zanat, veštinu, arsenal dopuštenih pojmova, ili prosto: uvid u srpski enigmatski standard. Međutim, kao križaljkaš – nisam imao pojma. Kao što postoji hrvatski jezični standard, tako postoji i hrvatski enigmatski standard, još uže: Feniksov standard, a to je trebalo savladati. Plastično: 20 godina rešavam srpske ukrštenice, i još uvek u tuđim radovima otkrivam zgodne i opravdane pojmove za koje se pitam kako je moguće da ih ranije nisam usvojio.  Najveći broj zapišem, i vrlo lako mogu da pronađem belešku kada mi zatreba – a ipak mi često škripi pri sastavljanju. 

Na drugoj strani, kada je reč o križaljkama, moj rešavački staž je u početku iznosio 0 godina. Imao sam dodir sa Vjesnikovim Kvizom, ali em je to iskustvo bilo rekreativno, em se jezički standard dosta promenio. To znači da sam morao da se posvetim rešavanju (i zapisivanju) ako želim da prevaziđem barijeru. Banalna ilustracija: ako u ukrštenici treba da završim četvoroslov EKA_, bez ikakvog razmišljanja ću staviti R, eventualno J, ali ako to isto imam u križaljci – ne znam šta mi valja činiti dok ne utvrdim da li urednici podržavaju EKAR (i ekaj). Naravno, nešto se može instant proveriti, o nečemu se čovek može raspitati, a za mnogo čime mora sam tragati.  

Prilično je mučno sastavljati križaljku uz opsesivno proveravanje svakog pojma, a u tom neznanju voditi računa o podrazumevajućim aspektima kvaliteta, i pride kao vrhovni imperativ imati na umu da finalni proizvod treba da bude maksimalno komercijalan. Tačnije: bilo je mučno, ali ja sam odlučio da to pregrmim, po mogućstvu što pre i što efikasnije, i zato sam posle svega vrlo ponosan kad god uspem da bez porođajnih muka napravim dobru križaljku.

Tako se vraćamo na rad sa velikom dropljom i sovom utinom. U njemu se kriju još dva pojma kojima sam u izvesnom smislu proslavio svoje sprijateljivanje sa hrvatskim standardom: serbokroatistika i enigmatski klub. Naime, moj odnos prema jeziku, kao i prema enigmatici, jeste potpuno nezavisan od politike (u stvari, ja sam kao ličnost antipolitičan, te izričito protiv bilo kakvog šovinizma, etnocentrizma, separatizma i sličnih sumanutih pojava koje se na našim prostorima podstiču i gaje kao politička sredstva za manipulaciju primitivnim pukom), te svojim jezikom neopozivo smatram srpskohrvatski (vrlo sličan stav ima i SANU :D). 

Jezik se ne razvija političkim sredstvima (tako se obično osiromašuje), već književnošću, a pošto je duhovna kultura nedeljiva, nije naodmet primetiti da oni koji tobož štite narodne interese i neprestano povlače nekakve linije - ni u čemu ne vide vrednost ako se ne može strpati u sopstveni džep (na istom kantaru mere ljudske živote, jezik, civilizaciju... rečju: sve), pa se valjda zato i bave politikom. Drugim rečima, srećan sam što mogu da se bavim i jednom, i drugom polutkom šizofreno pocepane lingvističke celine, i da budem u ulozi corpus callosuma bar na polju enigmatike (i to baš u vreme kada političke nakaze bez ikakvog smisla i logike zaoštravaju međunarodne odnose).