Četiri priče o nama

Razmišljao sam jednog letnjeg dana o tome kako bi svet izgledao kada bi sve institucije – i državne i privatne – funkcionisale kao naša javna enigmatska scena. Dakle, kada bi se kadrovi selektovali na takav način, kada bi slogan „samo nek je jeftino“  istisnuo iz javne upotrebe zastareli stav „najbitniji je kvalitet“ i kada bi mali i veliki privrednici prodavali svoju robu onako kako to čine enigmate. U tom svetu nema evaluacije, nema svesti o tome da najjeftiniji sadržaj ponižava, zaglupljuje, dehumanizuje i čini dugoročnu štetu korisnicima, nema logike i nema budućnosti. 

 

Priča 1:

Neko preduzeće ostane bez čistačice Ružice. I nađu oni drugu, Borku, preko veze, naravno, ali je bar kvalifikovana, ume da barata džogerom, metlom, krpom, ima iskustva, ima CV, portfolio takoreći. I već prvog radnog dana Borka pokaže koliko je efikasna, ubija kako čisti, sve zablistalo do 12, međutim... pred kraj radnog vremena na direktorova vrata zakuca Lidija. Kaže ona: "Dobar dan, da pitam da li mogu da čistim kod vas?", Direktor kaže: "To je gotovo, primili smo Borku." Ali, Liki ne odustaje i nastavlja: "Dišo, brate, ljubim ti se, ja bih čistila za duplo manje pare od nje!" Direktor se češe po glavi: "Ne može za duplo manje, ona radi za minimalac." Liki već ima spremnu repliku: "Nikakav problem, pola meni, pola tebi, dišo, bratski!" Diša 5 sekundi razmišlja da li mu znači još 200 evra i onda preseče: "Dobro, možemo da se dogovorimo. Imaš li neko iskustvo, gde si radila?" Liki će samouvereno: "Radila sam kod Krlje u kafiću i pevala na vašaru!" Direktor se češka po bradi, deluje kao da mu 200 evra nije dovoljno za toliki rizik, pa donosi konačnu odluku: "Može za 150 evra, ostalo meni... ako nemaš ništa drugo da ponudiš." Liki kapira šta se od nje traži, ali nije baš sasvim nemoralna tj. iz principa ne skida gaće. Pristane, tako, da radi 22 dana za ponuđenu trećinu plate... ali čim je zauzela Borkino mesto i čim se raščulo po gradu da sad ona tu ordinira, navalile i druge interesentkinje. Došla neka Lela, hoće da radi za 100 evra i plus da pruža besplatne seksualne usluge jednom nedeljno. Diša taman pristao, kad eto ti Radice koja za te pare pruža seksualne usluge svaki dan + besplatno ispunjava muzičke želje. I naravno, direktor je živ čovek, ima dušu, voli da se omrsi, voli i muziku... tako da tu nije bilo dileme. Kome je uopšte bitno što se preduzeće pretvorilo u svinjac, hodnici u deponije, toalet u septičku jamu... Diša namiren, veseo, tolerantniji nego ikad, uopšte mu ne smeta štroka.

 

Priča 2:

Ugostiteljskom objektu treba profesionalni kuvar. Došao neki Sreta, preporučio ga vlasnikov pobratim Rade, provukli ga kroz proceduru, namontirali konkurs i sve bilo pod konac. Ruku na srce, Sreta ima respektabilne kompetencije, bio pomoćni kuvar u Beču, posle radio u vojsci, pa menjao glavnog kuvara u nekom hotelu... i tek što je zajahao varjaču i zaposeo vangle i lonce, dolazi vlasnik i kaže: "Izvinite, gospodine Sreto, imamo jednu ponudu, pa hoću prvo s Vama da vidim... Naime, moj kum Miša iz Niša  šalje mi jednog kuvara... tačnije, nije baš kuvar, učio je za stolara, ali voli da kuva i ide mu od ruke. Neprijatno mi je da Vam kažem, ali on bi radio za 3 puta manje pare od Vas... pa sam mislio, najviše zbog Radeta, da ne budem nekorektan i da Vam ponudim da ostanete ovde za 3 puta manju platu." Sreta šokiran lomi varjaču, tera skota u pizdu materinu, šutira šerpu i isfurava napolje. I tako na njegovo mesto dođe smotani Dača zvani Dijabola: ne zna jaje o jaje da razbije, ne ume da drži nož, a ima i disleksiju pa otežano čita recepte, ali vlasnik ga voli, gde će protiv kuma Miše, i ne smeta mu što se gosti neprekidno žale na loš kvalitet hrane, što povraćaju ispred lokala, prijavljuju trovanja; ignoriše i to što gubi mušterije, što izlazi na loš glas... ma super mu je sve, samo kad je našao nekog da radi za sitniš.

 

Priča 3:

Škola ostala bez učiteljice, bog da joj dušu prosti... i sad ćemo da preskočimo onaj standardni scenario iz naših državnih ustanova (mitinzi - sendviči - botovanje - vrbovanje), jer je to u realnosti već spušteno na nivo groteske i nema potrebe da se maštom nadograđuje. Ali, možemo da odemo korak dalje, tačno onoliko koliko je trgovanje enigmatikom nadraslo aktuelni politički trenutak. U konkurenciji su: učiteljica (34 godine) sa potrebnim kvalifikacijama i iskustvom, bivša prodavačica u školskoj kantini bez kvalifikacija (47 godina) i jedna baba (77 godina), bivša  nastavnica domaćinstva. Zamislimo sad da poslodavca, u ovom slučaju stranku tj. direktora koji će po diktatu, a na bazi diskrecionog prava,  da dopiše najboljoj kandidatkinji koliko god treba bodova, ne zanima ni za koga su glasale, ni koliko su sendviča pojele, tj. jedini kriterijum je: za koliko bi para radile taj posao. Ova prva traži celu zakonom propisanu platu, druga polovinu, a treća hoće da radi za dž. Niko babu (koja se inače zove Savka, a đaci su je svojevremeno zvali Savka Šumoglavka) ne pita za znanje, ne proverava se njen status psihikus, ne traži joj se ni obično lekarsko uverenje... ali je očas oduvala konkurenciju i dobila posao. Niko se nije ni zapitao zašto hoće da radi besplatno ako je mentalno zdrava i uračunljiva, još manje ih je zanimalo da li je sposobna za rad za decom, a ni roditelji se nisu zabrinuli, imaju druge probleme. Baba Savka sve u šesnaest drži časove, uči nepismenu dečicu da vezu, da heklaju, da tkaju, da kuvaju čorbicu od zelja... i svima lepo.

 

Priča 4:

Lekar Zlatko, specijalista neurohirugije, napušta privatnu kliniku na kojoj je godinama radio. Bio je izuzetan i zahvaljujući njemu, klinika je postala ozbiljan brend. Vlasnik klinike, lekar opšte prakse Mita Čita, traži zamenu, ali umesto 3 000 evra koliko je Zlatko dobijao, nudi platu od 2 000. Javila se dvojica,  obojica zadovoljna platom. Prvi, Željko zvani Žele Mengele (63 godine), neurohirurg sa dugogodišnjom praksom, ali na lošem glasu: alkoholičar otpuštan više puta, hteo bi da odradi dve godine do penzije. Drugi, Rista sa nadimkom Konj (50 godina), zapravo nije neurohirug nego veterinar, ali poznaje materiju i u CV – u navodi da je otvarao glave svim životinjama, sem čoveku i da bi voleo i to da proba. Mita Čita u dilemi, vidi da su jednako pouzdani, pa odlučuje da na konkursu pobedi onaj koji će raditi za manje pare. Spušta platu na 1200 evra, obojica pristaju, onda spušta na 1000, opet isto. Kad su stigli do 900, Žele Mengele već počinje da se koleba, a Rista Konj nepokolebljiv. I tako Rile dobije posao... no, ne lezi vraže: čuo kasapin Mile Vepar iz mesare preko puta šta se desilo, pa otfikario jednu svinjsku glavu, pa krk uzduž na pola, pa stavio na oval i pravac kod Mite Čite. Kaže, skoro  ljutito: „Evo, da vidiš da i ja znam šta ima u glavi, mogu prstom da ti pokažem, mogu da frcnem, da isečem milimetarski precizno, da izvadim srednji mozak, ma šta god hoćeš, kao da je to neka nauka...  Pa ja sam bre stručniji od Riste Konja, znaš me, godinama ti odvajam samo krtinu, a nisi me pozvao da pređem kod tebe!“ Mita Čita spušta pogled, malo je postiđen, stvarno nije imao pojma koliko je Mile svestran... i onda promuca: „Oprosti, Mile, brate, ako još nije kasno, evo nudim ti Zlatkovo mesto, odmah otpuštam Ristu Konja... i samo još da vidimo da li ti je dovoljno 700 evra?!“ Mile Vepar iz cuga pristaje, ionako po ceo dan maše satarom za 500 evra. I eto, sad su svi zadovoljni: Mita Čita štedi 2 300 evra mesečno, Mile Vepar avanzovao, a pacijenti... pa i oni su spokojni, niko nije preživeo.

***

Dragi čitaoci, ako se pitate zašto u tiražnim novinama pronalazite samo enigmatiku koja vam vređa inteligenciju i tretira vas kao orangutane, verujem da su vam ove priče dale dovoljno ilustrativne odgovore. Društvo u kom živimo do te mere degradira pozitivne vrednosti da je teško poverovati da postoje oblasti koje su već probile dno. A eto, postoje i enigmatika je jedna od njih. Stvarnost nam je sumanuta, ali i dalje imamo čistačice koje čiste, kuvare od čijih se jela ne dobija preplet creva, učitelje – makar bili priučeni – koji uče decu da broje i čitaju i lekare koji bar nekome mogu da pomognu. Kad bi svet izgledao kao naš enigmatski mikrosvet, da baš ne kažem: polusvet, ni  toga više ne bi bilo. 

Za decu, ne protiv njih

Feljton "Slonov rođendan", 1. deo, "Mali Neven", jul 2023.

Enigmatikom za decu bavili su se mnogi enigmatski poslenici i verovatno ne postoji renomirani zagonetač sa ex YU prostora koji nije objavio bar jedan prilog na nekoj stranici za najmlađe. Bilo je i onih koji su u dugom periodu, sistematski i posvećeno, pripremali enigmatske zadatke za dečje časopise, ali pregledom raspoloživog materijala, čovek stiče utisak da je taj vid enigmatskog izražavanja najčešće bio usputan, prećutno etiketiran kao manje bitan, otaljan bez mašte i ozbiljnosti, a često i potpuno obesmišljen komercijalnim interesima. 

Na ovom blogu je već bilo reči o reviji za osnovce "Kviz" čiji je urednik bio Branko Polić, i tada smo videli da jedan strogo komercijalni pristup koji objedinjuje nespojive ciljne grupe ne ide u prilog plasmanu enigmatike za decu. "Pitalica" Vojina Krsmanovića je u tom, a i svakom drugom, pogledu bila kudikamo kvalitetnija, upravo zato što je Krsmanović - inače, jedan od najvećih talenata u istoriji naše enigmatike - svoje komercijalne ciljeve ostvarivao na vrlo pošten način. Gotovo svi njegovi prilozi objavljeni u tom časopisu su dobro osmišljeni i junački odrađeni, bez ponižavanja same forme i publike kojoj se obraćao. 

Enigmatikom za decu, kao i enigmatikom uopšte, oduvek se i manipulisalo. To je naročito dolazilo do izražaja u neenigmatskim časopisima čiji urednici gotovo ništa nisu znali o kvalitetu sadržaja, te je bilo dovoljno da to što im se nudi samo vizuelno liči na dečju enigmatiku. Do danas je objavljeno bezbroj idiotskih stranica tog tipa, pa čak postoje i živi časopisi za decu u kojima enigmatske priloge sastavljaju potpuni laici ili - u nešto boljem slučaju - enigmate najnižeg dometa (poput Željka Dimovića u "Malom Politikinom zabavniku"). 

Ako po strani ostavimo laike koji se oslanjaju na modele iz stranih časopisa i uglavnom ne dobacuju do sadržaja vrednog ikakve pažnje, valja reći da pravi enigmata (koji je, dakle, prošao kroz neke faze enigmatskog razvoja), u principu, pravi enigmatiku za decu istog kvaliteta kao i za odrasle. Moje višegodišnje opservacije upućuju na zaključak da loš enigmata može praviti samo lošu enigmatiku za decu (stereotipnu, imitativnu, plitku, neizbaždarenu itd.), a da se od dobrih enigmata uvek može očekivati dobar rezultat. Tako je nomen nescio svojevremeno za dečji enigmatski zabavnik "Munja" napravio na stotine priloga, ali ništa od toga nema smisla citirati. U "Enigmi" se na dečjim stranama godinama oglašavalo i kuso i repato i kuka i motika, a iz te nepregledne mase je zaista teško izdvojiti nekoliko kvalitetnih uradaka. Tek je Zoran Milunović pre nekoliko godina uložio izvesnu stvaralačku energiju u te stranice, i mada su njegove kreacije sadržinski najčešće bile disfunkcionalne (uzrasno nedefinisane, previše komplikovane, sa uputstvima za koje je potrebna cela srednja škola i pola fakulteta itd.), došlo je do nekakvog pomaka, makar u dizajnu. 

Sastavljanje enigmatskih priloga za decu je, zapravo, jedna izuzetno složena stvar. Ako se ta stvar pojednostavi, dobijamo enigmatsko smeće. Ako se, pak, kontaminira neadekvatnom građom, glomaznim formulacijama i preteškim zahtevima, opet ne valja. Prosto, pošto enigmatika za decu ne podleže mehanizaciji, tj. može biti samo autorska, neophodno je da autor u procesu izrade neprekidno vodi računa o svakoj pojedinosti, da vaga, meri, procenjuje, spušta se na nivo svoje ciljne grupe, preispituje, testira itd. Ako je autor pride i ambiciozan, pa želi da iznedri neku vrlo složenu formu poput (totalno) ilustrovane skandinavke, mora biti ekstremno vešt da bi uradak bio svrsishodan (izvolite, probajte). Takve skandinavke je u "Pitalici" objavljivao Krsmanović, a u "Nevenu" ih objavljujem ja. 

Ove godine se navršila decenija od mog zaokreta ka enigmatici za decu. Zvanično, moj prvi sastav te vrste objavljen je u "Enigmi" br. 2364, u januaru 2013. godine. Od tada do danas, objavio sam na hiljade radova (samo sam za "Android aplikaciju Neven i Mali Neven" pripremio nekoliko hiljada!) i sve vreme sam se trudio da širim i usavršavam repertoar. Sada praktično ne postoji forma koju ne mogu da proizvedem, počev od najjednostavnijih lavirinata, preko vizuelnih, matematičkih, logičkih, ilustrovanih, stihovnih (...) zagonetki, do standardnih formi za odrasle koje sadržinski prilagođavam razlitičitim uzastima. 

Povodom jubileja, napisaću još nekoliko tekstova o enigmatici za decu. Danas čitaocima bloga poklanjam jednu od 2 stranice sklopljene na zahtev jednog kolege za list koji, po svoj prilici, neće ni izaći. S obzirom na to da sam ja, voljom sudbine, profesionalni enigmata za decu, već godinama ni u šali ne radim besplatno, ali sam u ovom slučaju napravio izuzetak. I baš lepo što to imam na lageru jer je povod za darivanje vrlo zgodan. 

Nevenova enigmatika br. 2

Drugi broj "Nevenove enigmatike" posvećen je pedesetogodišnjici TV serije "Neven" Timotija Džona Bajforda. Kompletan enigmatski sadržaj je, stoga, osmišljen kao omaž televizijskom "Nevenu" i podsećanje na nezaboravne likove sa malog ekrana, kreirane na osnovu tekstova i ilustracija iz Zmajevog lista. 

Nevenovu enigmatiku br. 2 možete listati OVDE.

Drndanje u Kaću

Na nedavno održanim Susretima enigmata Srbije u Kaću okupila se nevelika grupa enigmatskih entuzijasta, među kojima su bili najbrojniji penzioneri stariji od 75 godina. Uz pomoć gostiju iz Hrvatske i BiH, kao i mlađih pratilaca pojedinih učesnika, prosek je nekako spušten na 65 godina, pa kad se osvrnemo na tužnu činjenicu da smo u kratkom periodu trajno ostali bez dvadesetak eminentnih enigmatskih imena, nameće se još tužniji zaključak da će nas uskoro biti taman za pod jednu krušku. Omanju i zakržljalu. 

Iako sam na Nedjeljkovom blogu i u Šarićevom izveštaju registrovan kao učesnik XXII SES - a, hitam da dam demanti: ja sam tamo svratio kao običan građanin i gost restorana "Omorika", te ni na koji način nisam učestvovao u programu: niti sam se takmičio, niti sam angažovan kao autor zadataka, niti sam član ESS - a, niti imam nameru da se učlanim. 

Ono što ipak moram da prokomentarišem, a u vezi je sa ESS - om, ne tiče se Mileta Jankovića i njegovog šoua za psihastenične i somnolentne starce. O tom mnogo puta viđenom i posve očekivanom prostačkom nastupu je ionako izrečeno i napisano previše teksta, mada je uz pomoć ovozemaljske inteligencije teško shvatiti zašto je ta tačka ikome bitna i čime zaslužuje toliku pažnju. Zapravo, ne znam koliko je smisleno uključiti inteligenciju u taj metafizički dnevni red skupštine, ako je fokus skupa bio na spomenutom Jankovićevom maliganskom spektaklu, uprkos punom kuferu ozbiljnih, hroničnih problema koje srpsko enigmatsko društvo ima. 

Elem, potpuno je neverovatno da niko iz uzorka preživelih enigmata koji su po najvećoj vrućini u petak prevalili silne kilometre ne bi li prisustvovali epohalnoj skupštini nema gotovo nikakav odnos prema gašenju Enigme. Iako sam pismenim putem još u maju ukazao indolentnom predsedništvu šta im valja činiti, saznali smo da se delegacija tek sprema da stupi u kontakt sa Novostima. I to je sve. 

Ne znam o čemu su prisutni naklapali 2-3 sata, šta su tačno raspetljavali i muljali - ako je Enigma tek usput spomenuta (neki čak nisu ni notirali to spominjanje)! Evo, pokušavam logički da rekonstruišem tok zasedanja i pitam se šta bi enigmatama i enigmatici u terminalnoj fazi bolesti moglo da bude bitnije od poslednjeg lista u kome su mogli da se oglase kao proizvođači enigmatike?! Da li je moguće da je stepen mentalne deterioracije u tom nesrećnom uzorku baš toliki da se ispred svih tema stavlja dilema: da li jedna raspala pijandura koja je devastirala isti taj ESS treba ili ne treba da bude član novog ESS - a? 

I šta li piše u tom izveštaju o radu, šta su radili? Apsolutno ništa, to je samo jalovi formalizam na nivou drndanja šugave vune, tek da se ispoštuje procedura i da nesposobni "čuvari" saveza još jednom ukrste svoje plitke i nekonstruktivne misli. Ali, ipak bih vam besplatno nacrtao nešto: ako ne radite na popularizaciji enigmatike, ako nemate mere za inicijaciju i stimulaciju mlađih članova, ako nemate nijednu saveznu saradnju... te ako vas kolektivno bole mlitavi kurci čak i za Enigmu koja je jedini kapital ESS - a, nema razloga da vam ijedan član bilo kog kluba plati članarinu (ako u državi uopšte postoje članovi klubova koji se STVARNO bave enigmatikom, a nisu pasivni simpatizeri, prisilno učlanjena rodbina, čitaoci blogova, prolaznici i njima slični), te nema ni razloga da se dalje igrate krovne organizacije. 

In memoriam: Milutin Tepšić

Nevenova enigmatika br. 1

U junskom broju Nevena  pokrenuli smo podlistak Nevenova enigmatika u formatu A5, na 8 strana (zapravo, reč je o sklopivom enigmatskom dodatku na srednjim A4 stranama). 

Pored mene, u realizaciji prvog broja učestvovali su: urednica Nevena Jelena Dopuđ, ilustratorka Jelena Vitorović i dizajner Nenad Čikić. 

Pilot broj je, očekivano, tematski vezan za Zmaja i njegov Neven, te je iz bogate riznice odabrano nekoliko patiniranih dragulja koji su enigmatskom obradom dobili novi sjaj. Kao i sav ostali sadržaj našeg časopisa, podlistak ima najpre edukativnu, zatim konzervacionu i, naravno, zabavnu funkciju. Posebna pažnja posvećena je Zmajevim daštalicama koje u modernom ruhu približavamo novim naraštajima. 

Podlistak možete listati OVDE.

Rušenje tuđe kuće u preteškim vremenima

Enigma, najstariji živi enigmatski časopis u Srbiji, a i jedan od najstarijih u Evropi i svetu, posle bezmalo 72 godine kontuinuiranog izlaženja, viđen je za streljanje. Egzekutor je kompanija "Novosti", pod velom tajne privatizovana u smutnim vremenima, i kao takva, gluva i slepa za kulturnu baštinu i slične trice i kučine. Budući da doba u kome živimo ne podržava štampu, Enigma bi - po sinopsisu neimenovanog poslovodstva kompanije - trebalo da strada u grupnom masakru, zajedno sa drugim izdanjima Novosti.

I tu bismo morali da stavimo tačku... da su Novosti osnivači Enigme. Da je tako, samo bismo nemo mogli da ispratimo to pogubljenje i da pošaljemo pokojni časopis u istoriju. Međutim, možda Novosti tako mogu da ugase Zov i Treće oko, ali je vrlo diskutabilno da li imaju pravo da ukinu list koji je stariji od same kompanije i koji su preuzele (ne kupile!) od Enigmatskog kluba Beograd 1981. godine. S obzirom na to da je EKB jedan od osnivača ESS - a, prostom logičkom operacijom stižemo do zaključka da Enigma - ukoliko kompanija koja koristi brend više ne može da se stara o njoj - treba da bude vraćena enigmatama, tj. ESS - u.

Hajde da razmotrimo spor: kompanija je primanjem Enigme pod svoje okrilje modifikovala (čitaj: prisvojila) brend i tako smo dobili Novosti Enigmu. Ali, brojanje je nastavljeno, pa je sam prefiks kao jedinu funkciju imao reklamiranje kompanije. Sinergija je u dugom periodu (više od 30 godina) donosila prihode, a oni su najmanje 20 od 30 godina bili veći od prihoda svih ostalih izdanja Novosti. U računicu se moraju uključiti i minimalna, gotovo nikakva ulaganja u tehniku i kadrove i tek simbolično honorisanje saradnika. Poređenja radi, časopis TV novosti koji je ugašen pre xy godina u poslednjoj fazi tiražom nije pokrivao ni honorare... ali nije do tiraža, do honorara je. 

Da li je Enigma, pardon: Novosti Enigma poslednjih godina imala tiraž koji pokriva troškove i donosi profit? Sad ćemo videti: izlazila je kao mesečnik na 80 strana, cena je iz godine u godinu neprekidno rasla, honorara u dužem periodu uopšte nije bilo, a onda su uvedeni nekakvi uvredljivi iznosi (da prostite, 400 dinara po strani). U biti, list više od 10 godina nije ni imao troškove honorisanja saradnika tj. enigmatski entuzijasti, na čelu sa Besničaninom, koštali su kompaniju maksimalno 300 evra po broju. To znači da je oko 400 prodatih primeraka - dok je list koštao 80 dinara -  bilo dovoljno za namirivanje autora. 

Sama proizvodnja časopisa podrazumevala je učešće još nekolicine urednika, slovoslagača, vunovlačara i lica sa nedefinisanim ulogama, a onda i troškove štampanja, distribucije itd. Da bi se sve to namirilo i da bi se najeli svi paraziti na Enigminim leđima, valjalo je prodati još nekoliko hiljada primeraka. Drugim rečima, Enigma je lepo mogla da izdržava samu sebe sa tiražom od 10 000.

No, kompanija očigledno više ne vidi interes u mizernom profitu. O tome nas je zvanično obavestio odgovorni urednik g. Vučinić i u svom sentimentalnom obraćanju naglasio da su "vremena za štampu, posebno enigmatsku, teška i preteška, a osiromašeni džepovi čitalaca i rešavača nisu dovolji da obezbede opstanak". Ma tako je, teška vremena, prijatelju moj, đavo ih odnio... Zapravo, nejasno je o kakvom se tu siromaštvu radi, tim pre što nas iste te Novosti svakodnevno izveštavaju o našim rekordima, ekonomskoj omnipotenciji, sve većoj kupovnoj moći, nezaustavljivom razvoju, rastu BDP - a itd. 

Da podsetim, Enigma je preživela hiperinflaciju 1993. (ilustracije radi: prvi avgustovski broj je koštao 50 miliona dinara), milosrdno NATO bombardovanje 1999. (verovali ili ne, redovno je izlazila dok su padale bombe), skandaloznu privatizaciju Borbe 2004. i još sijaset nedaća i nepodopština - a smrt joj stiže u času kad naš ekonomski tigar na svim poljima dokazuje da je nedostižni lider u regionu. 

I šta sad valja činiti? Pa, predstavnici enigmatskog saveza bi smesta morali da reaguju, dok vuk još nije sasvim pojeo magarca. Najpre treba rešiti pravnu zavrzlamu, a naruku nam ide (ili nam ipak ne ide) to što je bivši odgovorni urednik po struci, jelte, pravnik. On će vam, nadam se, stručno objasniti koja su vaša prava i po kom osnovu kompanija koja je samo izdavač i korisnik brenda može da ugasi taj brend bez prethodne konsultacije sa vlasnicima, bez ponuda i predloga. To je otprilike kao kad bi Pera, Mika i Žika sazidali kuću na drumu, pa je ustupili susednom motelu, zadržavajući pravo da borave u jednoj sobici, još bolje: u podrumu. I motel fino zarađivao od njihove kuće 30 godina, a onda novi autoput pokvario biznis. Motel prodat, novi vlasnik ruši kuću bez dozvole, a menadžer Peri, Miki i Žiki pismeno, biranim rečima saopštava da zgrade više nema. Tu se priča, onako kako nam je g. Vučinić ispričao, završava, i nikoga ne boli kurac što Pera, Mika i Žika više nemaju gde da spavaju.

Enigmatika za decu: Neven, april 2023.

 

Enigmatika za decu: Mali Neven, mart 2023.

 

Olga koju je pobedila Nikolajevićka

Olga Ivanović

Pre izvesnog vremena, u priču o Radmili Savićević spontano se ušunjala i njena televizijska prija i tada je najavljen zaseban tekst o njoj. Povod za besedu zacelo postoji: iako je na javnoj sceni bilo i drugih Ivanovića, kao i drugih Olgi, glumica Olga Ivanović (1921 - 2001) statistički je najprisutnija u našoj enigmatici od svih svojih prezimenjaka i imenjakinja! Tome je, bez ikakve sumnje, kumovala enormna, višedecenijska popularnost TV serije "Pozorište u kući" i jedna od najupečatljivijih televizijskih kreacija otkad TV zabava postoji: g-đa Snežana Nikolajević. 

Da Ivanovićka nije odigrala Nikolajevićku, beogradska TV istorija bi verovatno imala jednu zvezdu manje, a glumica bi - takođe verovatno - odigrala još sijaset bledih televizijskih uloga i danas bi bila sasvim zaboravljena. A zadesilo je nešto potpuno neverovatno i njenu filmsku i TV karijeru učinilo gotovo tragičnom: ušla je u kružok omiljenih TV lica, ali ne kao Olga - već kao Snežana! A kao takva, više nije dobijala uloge! 

Do te 1972. godine, odigrala je na desetine TV (i nekoliko filmskih) rola i bila poznata širokom jugoslovenskom auditorijumu, no nikada nije bila glumica u fokusu. Kada je kao Rođina tašta lansirana na vrh top liste TV zabavljača imala je 51 godinu i nije baš bila orna za treptanje i prenemaganje pred foto-objektivima. Zato je već 1973. godine, dok se snimala (tek) druga sezona "Pozorišta", novinare najčešće dočekivala rečima: "Ne mislite li da se o meni mnogo piše u poslednje vreme? Verujte, već mi se na vrh glave popela ta babuskera Nikolajević!"

Karikatura: Ranko Guzina (1975)

Ali, kada je serija Novaka Novaka u drugoj sezoni (1973) postala gledanija od Dnevnika i kada je (samo) u Srbiji imala 94 % TV pratilaca, Olga je konačno prihvatila svoju babuskeru. Da je bilo drugačije, ne bi je tumačila sa takvim šarmom i tolikim uspehom, tim pre što je u anketi lista TV novosti po popularnosti bila daleko ispred Radmile Savićević! Godinama kasnije (1984), dok se premijerno emitovala peta sezona, novinarki "Nade" je priznala da voli svoju Nikolajevićku iako je igra za male pare, i dodala: "U grob će me oterati! I znam da će, jednom kad umrem, svi reći: umrla Nikolajevićka". 

Tako je i bilo. Glumica koja je od 1947. godine, kada je diplomirala, odigrala bezbroj karakternih pozorišnih uloga, a tokom šezdesetih učestvovala u gotovo svim velikim projektima RTB - a, sužena je na jedan jedini TV lik, pride komičan, skoro neozbiljan. Samu sebe nikada nije doživljavala kao komičarku i javno se iščuđavala što je ljudima smešna, a čudila se i rediteljima koji su je do te mere poistovetili sa Nikolajevićkom da su joj ukinuli sve izglede za nastavak karijere. 1976. se, malo u šali, malo u zbilji, uporedila sa Bet(i) Dejvis koja je svojevremeno, u svom poznijem dobu dala oglas: "Nezaposlena glumica traži posao". 

Sa Đuzom Stojiljkovićem

Vremenom je situacija u kojoj se Olga našla bivala sve manje šaljiva. Do 1984. godine, kada je dobila nekakvu rolu u otužnom filmskom pokušaju "Maturanti (Pazi šta radiš)" i kada se pojavila u "Pričama iz Nepričave", nije igrala ništa ni na filmu, ni na televiziji. Ništa osim Nikolajevićke, razume se. Imala je 63 godine kada se njena karijera sasvim ugasila. Istina, kasnije je na TV - u često gledala reprize "Pozorišta u kući", pomirena sa činjenicom da je pobeđena od "prve Snežane u Beogradu". Nikolajevićka je nastavila da živi, Ivanovićka je nestala. 

Uzgred, Olga Ivanović je zadesno rođena u Horgošu, gde je njen otac Radivoje, advokat iz Aleksinca, službovao. Kada je imala godinu dana, porodica se preselila u Aleksinac. Odatle je Olga otišla u Beograd, kod babe i dede po majci, da bi tamo završila gimnaziju (srpski jezik joj je predavala Desanka Maksimović). Imala je averziju prema matematici i tvrdila je da nikada nije naučila tablicu množenja. Započela je studije medicine, ali je odustala nakon rata u korist glume. U mladosti je obožavala Gretu Garbo i Marlen Ditrih. Dva puta se udavala (prvi put za glumca Jovana Milićevića), u drugom braku je dobila dva sina. Čitavog života je bila nekonvencionalna i svojeglava, nikada nije stekla "kompleks zvezde", bila je vrlo posvećena porodici, svu svoju odeću je sama šila i volela je ručne radove, od štrikanja do veza. Bila je vrlo ponosna na kompliment koji je u vreme najveće slave dobila od nekog starijeg gospodina: nije je prepoznao, ali ga je podsetila na babu sa malog ekrana i pitao je: "Da niste vi ćerka te glumice?" Prema sinopsisu Novaka Novaka, Snežana je samo 3 godine starija od Olge. 

Ukrštene reči, TV Novosti 1975, autor: Ilija Stančul

In memoriam: Inž. R. Jovičić

Otišao je Radojica Jovičić, divan čovek, nesebičan kolega i sjajan enigmata. Bio je najtrezveniji predstavnik svoje enigmatske generacije i vredni, rečiti svedok bogate enigmatske prošlosti. Da je bilo više enigmatskih poslenika sličnih njemu, srpska enigmatika bi ga zasigurno nadživela i na večni počinak bi ga ispratilo na desetine naslednika. No, nije bilo ni deli Radivoja, ni mladog Tatomira, ni djeteta Gruice, ni Starine Novaka da pomognu malom Radojici u plemenitom nastojanju da sačuva esnaf za nove generacije. Zato ga tiho ispraćamo kao zaštitnika tradicionalne, autorske enigmatike, sa kojim odlaze poslednje nade i fantazije o lepšoj enigmatskoj budućnosti. 

Razmišljajući kako da enigmatskim sredstvima uputim poslednji pozdrav vernom čitaocu ovog bloga i blagom, odmerenom i pravdoljubivom učesniku u našim virtuelnim druženjima i razdruživanjima, setio sam se svog prvog susreta sa sastavima koje je potpisao Inž. R. Jovičić. Bilo je to pre više od 25 godina, kada sam kao osnovac natrapao na ukoričeni feljton iz "Praktične žene" s početka sedamdesetih. Ne bih mogao da vam kažem o kom se romanu radilo jer me to štivo nije zanimalo, ali su mi pažnju privukle skandinavke na poslednjim stranama svih nastavaka. Dakle, ako je feljton imao 20 delova, u knjizi je bilo 20 Jovičićevih skandinavki (i čak ukoliko je koričar želeo da ih izostavi, to je bilo nemoguće jer je na drugoj strani lista bio tekst romana). Roman je, inače, pripadao tetki neke moje drugarice i čuvala ga je kao oči u glavi, pa nije imalo smisla da tražim dozvolu za škrabanje po nedirnutim enigmatskim stranama. Zato sam sve te strane nekako iskopirao (a 1997. to uopšte nije bilo lako izvesti!) i danima znatiželjno rešavao grafički - za moj tadašnji pojam - vrlo čudno pripremljene ukrštenice. 

Kasnije sam često viđao Radojičine radove u starim i aktuelnim novinama i uvek sam lepo mislio o njima. Gospodin Jovičić nije bio ambiciozan sastavljač, pre bi se reklo da je bio ležeran i nežan prema rešavačima, a fascinirala me je njegova doslednost. Potpuno je isto sastavljao 1972. i 2022. i  njegove ukrštenice iz spomenutog ukoričenog romana su stilski i sadržinski bile identične onima koje je 2000. pravio za "Marbo", za neki enigmatski podlistak koji je valjda petkom izlazio u "Politici ekspres", za "Pink reviju" i za sve druge listove koje je enigmatikom snabdevalo udruženje "Vuk Karadžić". Te ukrštenice su uvek bile lagane, nepretenciozne, pomalo naivne, ali pismene, zanatski korektne i savršeno upotrebljive. 

Opraštam se od gospodina Jovičića posvećenom skandinavkom koju sam dizajnirao po sećanju na njegove radove iz "Praktične žene". Čuvaću raritetne časopise koje mi je poklonio i pamtiću sve lepe reči. Hvala mu na svemu. 

Osam smerova, široko i usko

Kao rešavač, nisam mnogo ljubio osmosmerke. Pamtim da sam u Iksu rado rešavao tematske ispunjaljke u 8 smerova (potpisivao ih je Kaica Đorđević) i pitao se zašto enigmatska štampa češće ne donosi takve radove. Teorijski, svaka osmosmerka se može prirediti na Kaičin način, ali ta forma u praksi nije zaživela, možda baš zato što je potrebno mnogo više autorskog truda da bi osmosmerka sa opisima bila upotrebljiva. 

Da bi jedna obična osmosmerka bila metodološki ispravna, treba da zadovolji samo dva kriterijuma: a) da sadrži rešenja u svim smerovima i b) da sva ta rešenja budu međusobno povezana. Od 1975. godine, kada se ova podvrsta ukrštenice pojavila na našim prostorima, pa do danas, većina autora i ostalih majstora zagovara upravo takvu metodologiju. Što je enigmata ambiciozniji, to se više trudi da pojmovi budu što bolje povezani tj. da je svaki ukršten bar dva puta, a vodi računa i o tome da svi smerovi budu podjednako zastupljeni.

Tu maksimalo povezanu i ravnomerno rastrzanu osmosmerku zapravo može sastaviti bilo ko - ako ga tema ne sputava. Kao što znamo, osmosmerke su najčešće tematske (one koje nisu možemo smatrati najnižim i najjeftinijim enigmatskim tvorevinama), a svaka konkretna tema ima svoju širinu. Na primer, "proleće", "zanimanja" ili "voće" su vrlo široke teme i u takvim slučajevima ne postoji alibi za metodološku traljavost. Uz to, kod najširih tema valja voditi računa o prisustvu reprezentativnih pojmova (recimo, ako je tema "voće", u najmanju ruku je čudno isključiti jabuku, krušku i šljivu, a uvrstiti argan, kumkvat i noni). 

Uže teme ponekad, ako ne i uvek, zahtevaju istraživanje. Recimo, tema "južno voće" je umereno široka i u zavisnosti od veličine mreže, sastavljaču može biti potrebno nekoliko desetina, pa čak i stotina vrsta. Određeni broj će otpasti tokom sastavljanja, a to svakako ne bi trebalo da budu limun, mandarina ili mango. Ako nema mesta za rangpur ili makadamiju, šteta nije velika jer osmosmerka i bez malo poznatih, egzotičnih vrsta može biti vrlo sadržajna. 

I konačno, kad imamo sasvim uske teme, sa malim brojem tematskih pojmova, osmosmerka jednostavno mora da podnese određene žrtve. Te žrtve su metodološke prirode i rešavač ih, na sreću, ne primećuje. Dakle, njemu neće smetati ako je u sastavu sa temom "ptice selice" čvorak samo jednom ukršten, a lasta obešena o L visi negde uz ivicu, niti će uzeti za zlo to što je od npr. 30 samo 9 pojmova pozicionirano dijagonalno. Takve stvari, budimo realni, ne bi smele da smetaju ni poznavaocima zanata, jer bi oni pre svih morali znati da nužda i enigmatske zakone menja.  

Da se sad vratim u prvo lice: nikad nisam osećao potrebu da se enigmatski izražavam kroz osmosmerke sa širokim i umereno širokim temama. U stvari, do pre 7-8 godina ih uopšte nisam sastavljao, a onda me je dečja enigmatika uputila na njih. Prosto, osmosmerke su bliske deci jer ne zahtevaju znanje, a garantuju zabavu sa konačnim rešenjem. I s obzirom na to da je moje enigmatsko stvaralaštvo za decu skopčano sa edukacijom, osmosmerke sa uskim temama su mi se u hodu nametnule kao izvanredna didaktička sredstva. 

Naravno, nisu sve osmosmerke koje pravim strogo edukativne, ponekad su samo zanimljive, ali se i tada deci obraćam uskotematski. Naruku mi ide što uvek mogu da izaberem dimenzije mreže (ah, što je lepo kad čovek nema enigmatskog urednika!), pa sam za ovih nekoliko godina sastavio, objavio i u različitim prilikama koristio na desetine osmosmerki sa potpuno iscrpljenim temama. Na primer, na taj način sam obradio xy pesama za decu.

Najteže je napraviti pristojan sastav tog tipa kada ispred sebe imate izuzetno mali broj pojmova od kojih nijedan ne sme da otpadne. U više navrata sam obrađivao pesmice od 25 - 30 različitih reči i najveći saveznik mi je, kao što rekoh, bila mogućnost da podesim dimenzije i oblik mreže (kod pesmica je, inače, neophodno paziti na ponavljanje nizova, pa se neke kratke reči moraju izostaviti ukoliko su sadržane u dužim; npr. često izostavljam veznik ALI zbog reči MALI, BILA itd).

Bonus priča

Razmišljajući o načinu na koji bih deci mogao da približim Bajfordovu TV seriju "Neven" (ove godine se navršava pola veka od prve klape!), osmislio sam osmosmerku sa glavnim likovima. Problem se pojavio kad sam utvrdio da mnogi likovi uopšte nemaju imena (kuvarica, služavka, pismonoša), neke sam eliminisao jer su im nazivi predugački (ljubitelj prirode, voditelj daštanja), a izostavio sam i skitnice jer se ni u jednoj epizodi ne spominju ni po "zanimanju", ni po imenima. Pored toga, odbacio sam marginalne, epizodne likove i ostalo ih je 21 (ne računajući Čika Jovu, tj. Miću Tomića kome će biti posvećena cela strana). Svaki od tih likova se pojavio u najmanje 3 epizode i bio bi greh ne smestiti ga u lik osmosmerke. Naravno, jednog je valjalo ostaviti za konačno rešenje, a to je dodatno otežalo posao jer sam želeo četvrtastu mrežu, bez masakriranja koje bi pomoglo da na kraju ostane npr. 7 neiskorišćenih slova. 

I eto, radna verzija je gotova. Stradala je metodologija, razume se, ali bar sam nekako uspeo da ih sve uglavim i da mi ostane 11 neiskorišćenih slova za konačno rešenje. To je NIKOLA KIRIĆ, svetski putnik, voditelj rubrike "Pogled" i jedini lik koji se u svakoj epizodi predstavlja imenom i prezimenom. Da li ću sastav poslati u štampu ili ću do juna ipak pokušati da proizvedem savršeniju varijantu - još ne znam, ali prikazujem osmosmerku kao primer nesvakidašnjeg uskotematskog rada. 

Enigmatika za decu: Neven, februar 2023.

398 Zmajevih pseudonima

Moj angažman u "Nevenu" i višegodišnje bavljenje likom i delom osnivača ovog lista učinilo me je natprosečnim poznavaocem bibliografije, biografije i ostalih grafija Jovana Jovanovića Zmaja, s akcentom na daštanju. Daštanje, zagonetaštvo ili, modernim jezikom rečeno, enigmatika, kao sektor  njegovog stvaralaštva, najmanje je zanimljiv književnim teoretičarima, ali se ne potcenjuje i citira se kao vid poetsko-edukativne manufakture. Taj sektor je danas, na neki način, poveren meni.

S obzirom na to da ove godine proslavljamo 190. godišnjicu Zmajevog rođenja, uredništvo "Nevena" je donelo odluku da svi ovogodišnji brojevi budu posvećeni osnivaču lista. To za mene, kao urednika i autora Nevenove enigmatike, predstavlja novi izazov jer enigmatske strane poslovično prate sadržaj svakog konkretnog broja tj. rekapituliraju važne podatke o tematskoj ličnosti. Drugim rečima, od mene se ove godine očekuje da koncipiram i realizujem šest enigmatskih kompleta na istu temu. 

Pripremajući građu, tačnije: istražujući Zmajev životopis, stigao sam do poglavlja "pseudonimi" i to me je podstaklo da ovde napišem koju reč. Naime, često se sreće podatak da se Zmaj tokom života potpisivao na više od 300 načina, a neko je navodno prebrojao sve pseudonime i u etar pustio dezinformaciju da ih je bilo tačno 398. Nije tajna da je Zmaj u listovima koje je uređivao izmišljao saradnike, ali je nepoznato koja su imena fantomska, a koja stvarna. Takođe, ne može se znati ni koje je sve pseudonime koristio u brojnim novinama sa kojima je sarađivao, a malo je verovatno da je i sam imao evidenciju. 

Za određene novinske tekstove, prevode i pesme potpisane čudnim imenima se samo može pretpostaviti da ih je on napisao, no treba imati u vidu da su ga darovitiji čitaoci tj. saradnici ponekad vrlo verno oponašali. Razume se, štampani su najuspešniji imitati. Što se njegovih pesama za decu tiče, Pero Zubac je jednom prilikom lupio da je Zmaj iznedrio 470 naslova i ta proizvoljnost je na poverenje ušla u sve moguće biografije. Naravno, realan broj je mnogo, mnogo veći i dovoljno je da čovek prelista samo 1 od 26 godišnjaka "Nevena" (a gde je sve ostalo!) da bi uvideo koliko je taj podatak apsurdan. U zbirkama su, jašta, objavljivani samo odabrani radovi i možebiti da ih tamo ima svega 470. 

Elem, svima je poznato da je Zmaj pseudonim, a prema popularnom mitu nastao je spontano, kada je pesnik datirao neki svoj ćirilični  rukopis sa: 3. maj. U stvari, Antonije Hadžić je još 1882. godine u pogovoru "Pevanije" objasnio da je Jovanović nadimak dobio po listu "Zmaj" koji je pokrenuo 1864. godine u Pešti, a da je docnije "i sam primio taj prirok i počeo tako da se piše i potpisuje". Po svoj prilici, list "Zmaj" je nazvan po 3. maju, ali ne slučajno, već u formi aluzije na Majsku skupštinu 1848. godine i početak borbe za otcepljenje Vojvodine od Austrijskog carstva.

Kasnije je rado koristio i kalambure ZMAJOVAN i ZMAJOVA, ali kad govorimo o pseudonimima, zanimljiviji su oni kojima je sakrivao identitet. A upravo tako je i počela njegova književna karijera: ispod prvih pesama se neskromno potpisivao kao OSIJAN, što je očigledna identifikacija sa mitskim škotskim bardom, iako je skromni Čika Jova kasnije tvrdio da je to bila samo varijacija prideva "obasjan". "Devesilje" je ispevao kao Srbin muhamedanac ALIVERIĆ TUZLAK. 

Za našu enigmatiku je neobično značajan pseudonim AĆI (i pored najbolje volje, nisam mogao da uđem u trag vrednom troslovu), a iz enigmatske štampe je poznat i Zmajev potpis DIKSIT. Biografi beleže da se potpisivao i kao UJA BLAŽ. 

U "Nevenu" se sreću svakojake skraćenice, šifre i imena, a tek ponešto od toga sasvim očigledno pripada Zmaju: J. ili BRACA JOVA. Ali, zašto kriti, on je zacelo bio i: BRACA MITA, BRACA BRANKO, BRACA ĐOKA, BRACA SVETOMIR, ČIKA ĐURA, ĐOKA BRAŠOVAN, MILORAD, OZREN, RADOJICA, DUŠANKO, NAUM (...), a onda i: OĆ, OR, AR AR, M-TIN, M-ĆA itd. itd.

Uzgred, prijatelji su Zmaja zvali KIŠ-JANOŠ, po dedi Jovanu.  

Enigmatika na dar

Kao saradnik nekih agencija za prodaju personalizovanih poklona, korisnicima sam pre nekoliko godina ponudio (i) mini-časopis. Do danas sam izradio dosta primeraka (neka ostane tajna koliki je taj broj), i kad razmislim, od svega što sam ikada radio kao enigmata, taj vid (re)kreacije mi je najviše prijao. I još uvek mi prija. 

Moraću da razočaram one koji su pomislili da je izvor mog golemog zadovoljstva mastan honorar - jer takoreći simbolično naplaćujem tih 16 strana. Prosto, nikad nisam korigovao promotivnu cenu jer sam u hodu shvatio da ljudima koji se javljaju dosta znači jedna crvena, pa kako bismo i oni i ja bili na nekakvom dobitku - kad god sam eksperimentalno dizao cenu za tu jednu crvenu, odustajao sam - da naručioci ne bi odustali! Stvar je sa jedne strane zakočila, a sa druge pogurala reklama od usta do usta (a najviše sam radio zahvaljujući takvom epp - u!), što će reći: oni koji zovu već znaju koliko košta.

Klijenti su u većini slučajeva članovi porodice ili prijatelji nekoga ko voli enigmatiku i kome za rođendan ili neku drugu priliku žele da poklone enigmatski časopis sa temama iz njegovog života. Tu, zapravo, nema promašaja: samo je bitno da primalac poklona ima izgrađen pozitivan odnos prema enigmatici, tačnije prema ukrštenim rečima, jer se još nikada nije desilo da traže druge enigmatske forme (iako sam gotovo uvek nudio). Zanimljivo je da ne žele ni klasične, ni bele, bi domino, ni mozaičke - samo skandinavke iliti sadržaj kakav su videli kod prijatelja.

Nažalost, ne mogu da postavim nijedan od tih poklona jer klijentima uvek garantujem diskreciju, ali mogu da vam pokažem jedan specijal od prošle godine, kada su me organizatori dečjeg festivala Teatar na dar angažovali da napravim personalizovani časopis za Branka Kockicu (i za još neke ličnosti). Ne znam baš tačno da li Branko voli enigmatiku, samo mogu da posvedočim mu se poklon dopao i da mu je preda mnom sinula ideja da  umnoži knjižicu i daruje je malim posetiocima svog pozorišta Puž. Ja sam, naravno, dozvolio, no ne znam da li je nešto preduzeo. 

Enigmata za odrasle

Poslednjih godina retko prezentujem svoje enigmatske aktivnosti na blogu i može se steći utisak da ne radim ništa, osim što zagonetam za decu u NSDKC - u i Nevenu. Zapravo, i dalje sam pod a enigmatski autor za odrasle i njima se obraćam kad god se steknu uslovi. 

Šund ne proizvodim, niti pristajem da učestvujem u takvim projektima, te koristim priliku da se obratim dvojici proizvođača šund enigmatike u Srbiji koji nadniče u jednoj tobož ozbiljnoj novinskoj kući: opustite se, šundaći, nema potrebe da me lajete kod svog robovlasnika, ja vam nisam nikakva pretnja. Mi čak nismo ni kolege: ja sam enigmatski autor sa jedinstvenom enigmatskom biografijom, a vi ste jeftini nakupci bez portfolija koji za bednu nadnicu stavljaju softverski šund u službu tuđeg profita.

Dakle, enigmatski pacovi nemaju razloga da se plaše da ću im "oteti tezgu" jer pravim enigmatiku samo ako: 1) mogu da se izrazim kao autor, 2) ne moram da sarađujem s pacovima i 3) mogu pristojno da naplatim svoj rad. Moje ime i moje enigmatske usluge se mogu pronaći u katalozima elitnih agencija, u programima kulturnih stanica i u publikacijama iza kojih stoji Ministarstvo kulture i prosvete i stoga je još besmislenije uključivati me u baljezganje o tezgama i pacovima. 

Što se mog enigmatskog pregalaštva na hrvatskom jeziku tiče, ne znam šta bih rekao. Ima enigmata koji sve svoje škrabotine iz seoskih novina i periodičnih glasila mesnih zajednica uredno objavljuju na blogovima, čak i po nekoliko puta, a ja, eto, od svega što sam 7 i po godina kontinuirano radio za Feniks i ostala izdanja Novog lista na svom blogu imam 0,01 % radova. Nisam baš siguran da su oni za koje sam udarnički (i još jednom: udarnički) radio registrovali moju posvećenost, jer se po logici stvari dobri rezultati nagrađuju, a moj status je sve gori i gori. Da li su mi rezultati bili dobri, čitaoci bloga uglavnom ne mogu znati jer, kao što rekoh, nisam prikazivao svoje uratke... Ali, ja znam da sam radio dobro. I siguran sam da postoji na desetine kolega koji to znaju (ah, pa da nisam radio dobro valjda ne bi Galogaža imitirao moje "razglednice", našao bi nekog boljeg uzora :P). I znam da sam za 7 i po godina dao Feniksu više nego što su im mnogi vjerni suradnici dali za 30. Stoga nije baš jasno zašto sam prvi na listi za odstrel, ali ako već jesam koristim priliku da javno zamolim članove redakcije Feniksa da me više ne ponižavaju. Evo, molim vas da me poštedite daljeg omalovažavanja, ne mora više ništa da izađe, sve je bolje nego 2 strane mesečno. I trebalo je da zadržite moj januarski honorar  od 8, 38 evra, manje biste me uvredili, besmisleno je obračunati i najgorem saradniku taj iznos (valjda mi je plaćen deo jedne strane, ostatkom su možda pokriveni troškovi štampanja i slanja mog ugovora; drugom stranom su, pretpostavljam, finansirani besplatni primerci za omiljene suradnike; ja, uzgred, 3 godine nisam dobio niti jedan Feniks, čak mi nisu poslali ni 700. broj koji sam ljubazno tražio i ponudio da ga platim!). 

Tomi u čast

3. decembra 2022. godine napustio nas je Toma Vukadinović, jedan od poslednjih velikana srpske enigmatike. Nisam ranije stigao da uputim poslednji pozdrav, te ovom prilikom objavljujem posvećenu skandinavku. Hvala Tomi na svemu, nećemo ga zaboraviti.

Enigmatika za decu: Neven, decembar 2022.

 

Zimsko raspustilište

 

Enigmatika za decu: Mali Neven, decembar 2022. i januar 2023.