Časopis Mali Neven (namenjen deci do 10 godina) već nekoliko meseci donosi rubriku Lukino ćoše sa zagonetkama u stihu za najmlađe čitaoce (do 7 godina). Junak enigmatskog feljtona je Luka Klikeraš, šestogodišnji dečak sklon zagonetanju, koji se u svakom broju obraća publici po tri puta, ilustrovanim mozgalicama i instrukcijama u stihu. Pored mene, za Lukino "rođenje" zaslužna je ilustratorka Maša Pavlović, koja nepogrešivo prati moje zamisli i vizuelno ih oblikuje. Dosad smo realizovali 12 zagonetaka, od planiranih 24.
U potrazi za nekom svojom ukrštenicom sa Đuzom Stojiljkovićem, naišao sam na jednu iz 2011 (iz serije radova Glumački parovi). Međutim, nimalo mi se nije dopala i najpre sam pokušao da je popravim, a onda sam odustao i sastavio sasvim novu, a na istom formatu i sa istim tematskim pojmovima. Tematski pojmovi su, dakle, Đuza, njegova koleginica i supruga Olga i legendarna serija u kojoj su igrali.
Imam najmanje dva razloga za ovu besedu: RTS po iksipsiloniti put reprizira originalno "Pozorište u kući" (i nas, fanove te serije, iznova boli petnaestak izgubljenih epizoda jer znamo da ih ni ovoga puta neće emitovati), a narednog meseca se navršava decenija od Đuzinog odlaska. Njegova koleginica iz serije i supruga u stvarnom životu napustila nas je mnogo ranije, još davne 1987. godine, a da li je otišla u legendu ili u zaborav nije baš najizvesnije, s obzirom na to da se na internetu ne može pronaći nijedna njena valjana portretna fotografija. Takođe, na Trgu glumaca u Kruševcu nema njene biste, iako je ispunila četiri uslova za tu počast: Kruševljanka je, izvanredna komičarka (ako između prvog i drugog podatka uopšte ima razlike), nagrađivana umetnica i večna stanarka Aleje zaslužnih građana.
Olga Stanisavljević, odmila i najčešće Olgica (1930 - 1987), nije bila superzvezda kalibra Seke Sablić, niti je tome težila, ali je ono što se o njoj danas zna i što je preseljeno na virtuelni plan ponižavajuće malo. U doba najvulgarnijeg senzacionalizma otkad svet postoji, o nekadašnjoj vedeti Beogradskog dramskog pozorišta i mlade Televizije Beograd na internetu se zakopitila samo priča o navodnom ljubavnom trouglu u kom je pobedio Đuza, a izgubio Ljuba Tadić. Ne postoji portal koje nije prepisao taj trač sa drugih sličnih portala, a da neka alapača nije otkrila pikanteriju i pustila je u etar, Olga bi jamačno bila i ređe spominjana, i to samo u tekstovima o Đuzi, kao njegova supruga bez imena... ili s imenom koje deli sa Rođinom bračnom drugaricom u seriji "Pozorište u kući", svejedno.
Đuza i Olgica su u Kruševcu stanovali u istoj ulici i išli u istu školu. On je pohađao dramsku, a ona folklornu sekciju. Nakon završene gimnazije, on je upisao Rudarski fakultet (i napustio ga nakon 3 semestra), a ona se zainteresovala za glumu. Dve godine kasnije, sreli su se u Akademskom pozorištu (1948). Atestirala ih je Soja Jovanović u "Gogoljevoj ženidbi" i odmah zatim su primljeni na Pozorišnu akademiju. Prve pozorišne uloge odigrali su zajedno, u nekom Nušićevom vodvilju, tumačeći muža i ženu sa četvoro dece. Tada nisu znali da će se desetak godina kasnije venčati, niti da nikada neće biti roditelji.
U brak su stupili 1962. i ostali zajedno 25 godina, do Olgine smrti. Živeli su u Makenzijevoj ulici na Vračaru, vizavi Čkalje, u dvosobnom stanu koji su dobili od pozorišta. Prethodno su godinama bili podstanari Bate Paskaljevića. Đuza je smatrao da je za uspeh tog braka bilo ključno to što su oboje glumci ("Glumcu je teško da nađe ženu koja odgovara njegovom načinu života"). Ona je, pak, mislila da je ključ njihove bračne sreće u tome što mu dozvoljava da bude glavni u kući i što se ne pravi pametna. Svađali su se samo oko novca jer, po Đuzinom priznanju, Olga nije znala njegovu pravu vrednost i "treba mi tri miliona za kućicu na Rudniku" za nju je bilo kao i "treba mi tri hiljade za haljinu" ("u stanju je da potroši taman onoliko koliko ima"). Vozili su "Audi 100 LS" i Đuza joj je rado prepuštao volan.
Đuza je televizijska zvezda postao kao Dvoprstaš u seriji Nebojše Komadine "Rađanje radnog naroda" (1969). Olga godinu dana kasnije, kao Miloradova strina Lazinica u seriji Dragoslava Lazića "Ljubav na seoski način". Usledili su "Diplomci", serija u kojoj je Đuza (opet) igrao jednu od glavnih uloga, a Olga (opet) efektnu epizodu. Tako je bilo i kasnije u svim drugim zajedničkim projektima, da li zbog toga što su reditelji verovali da ona nije dovoljno atraktivna da bi nosila glavne televizijske role ili prosto zato što njen glumački izraz nije odgovarao njihovim zamislima, tek, i u doba kada je bila najaktuelnija, Olga je delovala iz drugog plana. I onda je došlo na red popularno "Pozorište u kući", a komšinica Rajka se u prvoj sezoni od 28 epizoda pojavila samo tri puta. Međutim, epizoda "Razvod na đački način" ostavila je tako jak utisak na gledaoce da Novak Novak nije imao dilemu: Rajka je morala postati češći gost porodice Petrović. Igrom slučaja, ekipa RTB - a je bila na setu baš tokom snimanja te epizode, kada je tema emisije Znanje-imanje bila "Kako nastaje Pozorište u kući" (u zimu 1972/73).
Čeda Mungos (Bata Paskaljević), nastojnik TV solitera u Lapskoj (1)19, šesti je glavni lik "Pozorišta u kući", te se njegova supruga Rajka u seriji spominje mnogo češće nego što se pojavljuje (za razliku od Radmile Savićević koja se javno žalila što je premalo zastupljena u drugoj sezoni, Olga je bila zadovoljna sa svega 10 pojavljivanja tokom 4 sezone). Rajka je priprosta i površna, ali lukavo manipuliše Čedinim emocijama i napušta ga svaki drugi-treći dan, nezadovoljna njegovom visinom i očekivanjem da mu bude verna. Zapravo, ona je histerična nimfomanka koja samo želi da "frapira" tunjavog i sitnog Mungosa i probudi u njemu mužjaka, pa u te svrhe obožava svog bivšeg muža Noleta, prima muške posete kad je sama u stanu, ide u bioskop sa poslovođom, napadno koketira sa Belaninim Savom (...) i divi se svim krupnim muškarcima, poput Parlova. Takođe, žudi za pripadnošću visokom društvu (članove porodice Petrović/Nikolajević doživljava kao pripadnike više klase) i u te svrhe se služi glomaznim rečima stranog porekla koje čestito i ne razume, sa sve uzrečicom "mame mi". Ukratko, komšinica Rajka je jedan urnebesno komičan lik, vrhunski protumačen glumom Olge Stanisavljević.
U jednoj epizodi "Pozorišta u kući" Rajka i Rođa se sreću ispred lifta i skoro je nemoguće ne zapaziti sa kolikom naklonošću i toplinom Đuza razmenjuje replike sa svojom Olgicom (premda je to takoreći izlazilo iz scenarija). To je, zapravo, retka prilika u kojoj su njih dvoje delili kadar i retko svedočanstvo o njihovoj vezanosti.
U poslednjoj, petoj sezoni "Pozorišta u kući" (1984) Rajke nije bilo. Olgica je već bila veoma bolesna i morala je da pauzira. A želela je da se vrati na scenu... i čim joj je bilo malo bolje, zaista se vratila predstavom Zorana Tasića "Bečki tango" u BDP - u. Posle operacije grla, glas je nije ponajbolje služio, ali je rolu Marije, nekadašnje zvezde kabarea koja u starosti radi kao čistačica tumačila s neobičnim nadahnućem i nadala se da će je igrati do penzije (partner joj je bio takođe potcenjeni i zaboravljeni Miodrag Deba Popović). Za tu ulogu nagrađena je Oktobarskom nagradom grada Beograda. Iste godine je preminula.
Đuza se odmah potom iselio iz zajedničkog stana jer nije mogao da podnese samoću u tom prostoru i tri meseca je proveo kod roditelja u Kruševcu. Tri godine kasnije, navodno na nagovor Ljube Tadića, ponovo se oženio. Iako je bilo zamišljeno da ovo bude priča o njemu, prednost sam dao njegovoj voljenoj supruzi Olgi Stanisavljević, o kojoj se tako malo piše. Verujem da bi i Đuza mnogo radije pročitao tekst o njoj, nego o sebi.
U januaru se navršilo 90 godina od rođenja rokenrol superstara čija se zvezda još nije ugasila, iako se u legendu preselio davne 1977. godine. Reč je o Elvisu, naravno.
Što se prezimena tiče, da budem iskren: ne znam šta nam valja činiti. Iz neobjašnjivog razloga, u naše uši, kolektivnu svest i popularnu kulturu ušao je sa I i kao takav je ikonizovan. Dakle, više od 50 godina bio je Prisli, iako su i u vreme kada je bio aktuelan verovatno postojali neki anglisti ili bar sluhisti koji su ukazivali na pogrešnu transkripciju. Istina, među novinarima ih nije bilo jer se u našoj štampi od početka do kraja, ako kraja ima, dosledno koristio neispravan oblik prezimena.
Mali kuriozitet: Elvis se kao Prisli svojevremeno našao i na albumu Lepe Brene, i to ne na bilo kom - već na najprodavanijem muzičkom izdanju u istoriji PGP - a iz 1984. godine (sa 1 100 000 prodatih primeraka)! U numeri "Moj je lola zvezda rokenrola", za koju je tekst napisao novinar Dejan Pataković, saznajemo da taj lola jadan misli da igra ko Prisli! I uopšte, ta rima misli-Prisli korišćena je i pre i posle u svakojakim prilikama: u filmovima, serijama, šou programima itd.
U 21. veku, sa preuzimanjem dominacije elektronskih nad drugim medijima, iskrsla je potreba za revizijom loših transkripcija. Među prvima je revidiran Elvis Presley i poslednjih godina ga, eto, treba zvati Presli, baš onako kako ga zovu (i oduvek su ga zvali) svi ostali narodi sa sluhom.
U čast Kralja, napravio sam jednu ukrštenicu i ostavio mogućnost da svako unese transkripciju prezimena koja mu je srcu draža! Naime, sa tim spornim I tj. E ukrstio sam ime boksera Holifilda (o kome je ranije bilo reči na blogu) i tu sad možemo upisati Ivander (ko ne odustaje od Prislija, neće odustati ni od Ivandera, logično) ili revidirana transkripcija Evander (za rešavače koji idu ukorak sa vremenom). Uzgred, skandinavka je malo teža (nije baš glavolomka, ali prevazilazi srednji nivo težine) i uz standardno rešavačko znanje zahteva i napredno poznavanje pop-kulture.
Na ovom blogu se povremeno do često mogu videti enigmatski ekskluziviteti, tačnije: ukrštene reči kakvih nema ni na drugim blogovima, ni u štampi, niti ih je ikad bilo. To se, naravno, ne odnosi na raznorazne eksperimentalne poduhvate koji sadržajem diskredituju sami sebe (takvih radova ima u štampi, a pogotovo na blogovima), već na standardne ukrštenice sa nestandardnim, ponekad i neviđenim elementima.
Skandinavka koju danas prezentujem sadrži retku ugaonu kombinaciju 6 x 10, tek drugu po redu (prva je takođe objavljena na ovom blogu). Reč je o dekorativnoj belini koju je vrlo teško proizvesti (napomena: ni belina istih dimenzija u centralnom delu ukrštenice, ni ona u uglu bez trostranog ograničenja nisu uporedive sa ovom jer su takvi putevi do velikog pravougaonika od 60 polja mnogo lakši). Dakle, radi se o ugaonoj belini koju može da porodi samo autor bloga Enigmagika (valjda bi za ovih 100 godina to uradio još neko da je umeo).
Ovoga puta sam bio inspirisan aktuelnim dobitnikom Oskara za glavnu mušku ulogu, mada je poslednjih godina njegovo transkribovano ime pretrpelo reviziju. Naime, Adrien Brody se kod nas odavno proslavio kao Adrijen Brodi, a eto, prošlog meseca su ga u našim medijima naizmenično zvali Edrijen i Ejdrijen (drugu varijantu beleži i Vikipedija, koju zaista više niko ne bi smeo da uzima za ozbijno). Jedino je prezime Brodi ostalo netaknuto, mada bi po engleskom izgovoru Ejdrijenu odgovarao Broudi. Prćić je, inače, za slična imena (Adrian, Adrienne) naveo adaptaciju Adrijen (sa oznakom "ukorenjeno"), ali je dodao da bi bliže originalu bilo Ejdrijen (i tako bukvalistima preporučio korekciju). Ipak, mišljenja sam da je korekcija nepotrebna jer 1) udaljava internacionalno ime od osnovnog oblika i grafije i 2) povlači korekciju prezimena, čime novi zbir postaje neprirodan i sukobljava se sa duhom jezika (na primer, po istom izgovornom modelu Alexander vam je Alegzander, Abraham Ejbraham, Archibald Arčibold itd.)
O samoj kombinaciji mogu reći da je malo ozbiljnija od prethodne (sa Kristinom Kovač), iako je ta prethodna bila čistija (tačnije: sasvim čista, bez geografskih i sličnih pojmova). Takođe, kod te prethodne slika nije mogla biti viša od 5 polja, a ovde je izrez za sliku mogao biti i 5 x 9, jer se 9 od 10 vodoravnih šestica moglo opisati bez proširenja ulevo (tu bi BROVAN bio najopskurniji pojam, ali i ovako sam odbacio leksikonski pridev "obrovan" u korist ne baš poznatog glumačkog prezimena; jednostavno, uspravno je sve toliko rešivo da nije bilo potrebe za prisustvom prideva.) I još jedna sitnica: zvezda kombinacije je najpre bila Adrijana Lima, ali sam u hodu odlučio da prednost dam novom dvostrukom oskarovcu (inače, belina je i sa Limom bila skoro savršena, samo je drugi uspravni pojam bio infinitiv, a ne glagolska imenica, a sadašni infinitiv na trećoj poziciji je imao sufiks -acija).
Jedan od najfrekventnijih izama u ukrštenim rečima je ATAVIZAM. Telegrafski opis koji se gotovo mehanički koristi jezgrovito govori o suštini pojave - "nasleđe predaka" -, ali onima koji ništa ne znaju o tome te dve reči vrlo malo znače.
Nasleđivanje fizičkih i psihičkih osobina od davnih predaka, uz preskakanje generacija, dovodi do narušavanja očekivanog filogenetskog obrasca tj. utiče na ontegentski razvoj kroz iznenadno pojavljivanje onih osobina jedinke kojih nema kod njenih roditelja, niti kod drugih poznatih predaka (a kad govorimo o ljudima, prosečan čovek jedva zna po imenu 1 do 2 od 4 parova prababa/pradeda). To bi bio neki opšti koncept, ali specifične atavističke osobine se zapravo mogu javljati i sukcesivno u dve, tri ili više generacija. Ukratko, kad evolucija odbaci određene osobine kao beskorisne ili štetne po dalji razvoj i prilagođavanje, a one se ipak manifestuju na kraju naslednog lanca, znači da su aktivirani neki predački geni, najverovatnije zato što su dominantni u datoj genetskoj konstelaciji .
Uzgred, ja sam pravi pravcati atavista i već godinama, moglo bi se reći i decenijama, ispitujem stavove ljudi o tome koliko i kako geni predaka utiču na psihofizičko postojanje. Broj onih koji veruju da su svi njihovi preci, sa svim osobinama, negdeu njima i, uopšte, broj onih koji su ikada razmišljali o tome - zaprepašćujuće je mali. A u stvari, i zdravorazumski, bez ikakvog pozivanja na konkretne teorije, svako lako stiže do zaključka da su te hiljade i hiljade ljudi koji su naši direktni preci morali preneti silne DNK lance svojim potomcima... i tako do poslednje karike. Recimo, snovi i sve što je sa njima povezano su, na neki način, zaostavština koju svako dobija od predaka (u okviru vrste, naravno). I tako se kod nekoga probudi neki davno uspavani gen, pa sanja dugometražne filmove, iako niko u porodici, u vremenu sadašnjem, nema takve snove. Isti je slučaj i sa mnogim drugim psihičkim ili fizičkim osobinama i pojavama o kojima nauka malo zna.
Književni jezik kasnog 19. veka osetno se razlikovao od današnjeg i većinu književnika iz tog doba doživljavamo kao glasove iz daleke prošlosti. Međutim, uz poeziju Jovana Jovanovića Zmaja odrastaju i deca 21. veka i gotovo nikome ne smeta njena arhaičnost. Istina, u nekim izdanjima urednici se usuđuju da adaptiraju najkritičnije izraze (tako slavni "Gaša" živi u nekoliko verzija), no to je sporadična pojava.
Uopšteno govoreći, u Zmajevim tekstovima pojavljuje se mnoštvo neobičnih reči. Neke od njih su objektivno zastarele, neke su prosto zaboravljene, a ima i onih koje je autor po potrebi izmišljao, kao ljubitelj kalambura. Zmajev rečnik, da ne kažem vokabular, bio je impozantan i prava je šteta što je veliki broj njegovih pabiraka preživeo samo u knjigama. Ima izvanrednih kovanica koje nisu ušle ni u najobimnije i najopštije rečnike (npr. SKOKOLET), te za mnoge izraze samo iz konteksta možemo zaključiti na šta se tačno odnose.
Donja ukrštenica sadrži mali, ali ilustrativan uzorak Zmajeve leporekosti. U centralnoj kombinaciji krije se jedan kalambur (koji nije ušao u opštu upotrebu, ali se i dan-danas širom zemlje igra dečja pozorišna predstava pod tim imenom, iznikla iz pesme "Poziv u komendiju"), a u sporednim delovima mreže su smeštene svakojake reči: poetski elidirana strepnja, 2 zgodna neologizma, 3 arhaizma (od kojih je jedan glagol), 1 grecizam i 1 turcizam. Zmaj je, inače, pri obraćanju (srpskoj) deci izbegavao tuđice, ali tu i tamo je odstupao od tog principa, naročito ako su te reči bile uobičajene u svakodnevnom govoru. Na primer, mi (enigmati) znamo za ARATOS, i znamo da se već 100 godina ne koristi... ali se pre 150 verovatno koristilo u sredini u kojoj je autor živeo i radio.
Imao sam nameru da napravim jednu kombinaciju a la Dopuđa, ali sam u hodu promenio plan i odlučio da prednost dam sadržaju. Naime, Dopuđine slobodne stepenaste beline se, u principu, grade kao u simetričnim ukrštenicama, uz nastojanje da se crna polja dijagonalno nanižu i s jedne i s druge strane. Nizovi ne smeju biti predugački, tj. mestimično se razbijaju dugačkim rečima koje tako postaju prolazi između skupina crnih stepenica. U praksi, to je daleko složenije nego u priči i zahteva mnogo sastavljačkog umeća i iskustva.
Od zahtevnijih kombinacija (i sa osmicama, a pogotovo sa devetkama ili desetkama) ne može se očekivati nepredvidljiva struktura, niti neočekivani izbor reči. Tu autor unapred zna kako će voditi igru i sasvim opravdano angro koristi izlizane glagole (hiljadu puta isprobane u drugim kombinacijama) i raznorazne poštarine, mostarine, maštarije, misterije, lastavice i pastirice tj. jednostavne reči sa suglasnikom na prvoj poziciji, suglasničkim grupama na pozicijama 3 i 4 i zgodnim završecima, poput - ina, -ica, -ici, - ija itd. Pa ipak, đavolski je teško kontrolisati dužine u suprotnom smeru i zato u najveće Dopuđine vrline ubrajam sposobnost da vizuelno proizvede stepenice, a da kombinaciju nigde ne zatvori.
Od tih stepenica sam (opet) odustao jer sam prilično zakomplikovao strukturu i učinilo mi se da bi od početne kombinacije moglo da ispadne nešto lepo ako malo olabavim formalne zahteve. I tako sam oslobodio belinu koja je sada sva u službi tematskog pojma (a to je Jovana Gavrilović, izuzetna glumica koja je posle 15 godina rada najzad skrenula pažnju širokog auditorijuma ulogom u TV seriji "Kamiondžije d.o.o." i na dobrom je putu da svi zapamte njeno ime).
Branka Veselinović se u legendu preselila u februaru 2023. godine, u 105. godini. Ovaj blog je pratio njenu borbu za još malo ovozemaljskog vremena i navijao da se upiše na listu superstogodišnjaka, tj. osoba koje uspevaju da dožive svoj 110. rođendan. Takvih, inače, nema (niti ih je bilo) među javnim ličnostima.
No, u trci za titulusuperstogodišnjaka još uvek učestvuje jedan velikan naše kulture: Vojislav-Bubiša Simić, pionir beogradskog džeza, kompozitor, dirigent i, uopšte, jedna od najznačajnijih ličnosti za razvoj naše popularne muzike. On od 18. marta ove godine krcka 102. godinu života.
U osvrtima na njegov rad, poslovično se u prvi plan stavlja blistava džez karijera, ali široj publici valja predočiti i da je Bubiša direktno uticao na formiranje posleratne beogradske muzičke scene. Sva muzička imena koja su krajem pedesetih lansirana posredstvom radija i televizije u orbitu slave, atestirana su njegovim sluhom. Muzičke manifestacije koje su promovisale zabavnu muziku, poput "Beogradskog proleća", sadržinski su zavisile od njegovih muzičkih ideja i vizija. Zahvaljujući njegovom uticaju, građen je i negovan muzički ukus jugoslovenske bejbi-bum generacije, ali i nekoliko narednih, zaključno sa milenijalcima.
Ukratko, Bubiša je živi spomenik beogradske muzike 20. veka. I uz sve ostalo što je tokom života stvorio kao kompozitor, želim da istaknem predivnu muziku za svih 26 epizoda Bajfordove dečje televizijske serije Neven.
.png)
