9 x 9, prvi put

Prva ukrštenica sa belinom 9 x 9 publikovana je 1986. godine u Eureci, u separatu koji je ispred ED Zagonetka uređivao Boško Petrović. Njen autor je pok. Miodrag Tošić. 

S obzirom na vreme (a i mesto) objavljivanja, čini se da je to bila sasvim očekivana enigmatska senzacija. Nekoliko godina ranije je, kao što smo videli, zavladala epidemija glagolskog belinašenja, i bilo je pitanje dana kada će neko uspeti da prevaziđe nivo 8 x 8.  Takođe, moglo se pretpostaviti da će poduhvat biti sproveden na stari, oproban i zgodan način (dakle, bar 9/18 infinitiva, dole desno ti se), a ono što je Tošić ponudio kao novinu u ovom žanru jeste doza pesničke slobode. Tako su se tu našla dva diskutabilna, neknjiževna i sumnjiva glagola: KAMATIRATI i KOVERIRATI, no to je bio samo početak. Narednih godina je dozu postepeno povećavao, i svojim ležernim odnosom prema autorskim konvencijama, počeo da neguje neku vrstu belinaškog larpurlartizma. Do kraja života je objavio još nekoliko belina 9 x 9 (i jednu 10 x 9), no sve su bile manje ili više nakaradne, iliti: obesmišljene pojmovima preko razumske ivice prihvatljivosti: KATIRAVATI, NAMAZI ZA PALAČINKE, OTARISATI, OVEKIVATI SE, PRIVINUTI VATINU, STASITE NARAVI, SVRSTAVATI PO VELIČINI, TIMAROVATI SE, UPITOVATI SE, VISKAKIVATI... Stoga, iako ne baš sjajna, prva belina 9 x 9 je bila Tošićeva najozbiljnija kombinacija tog tipa. 

Deset godina kasnije, u ovoj zahtevnoj formi se oprobao i Mladen Spasojević. Nažalost, od tri njegove beline 9 x 9 koje su citirane u Leksikonu srpskih enigmata, nijedna to nije zaslužila kvalitetom: to su samo tri pokušaja da replicira Tošiću, pri čemu je, razume se, korišćen isti algoritam. Evo jedne od njih:

Ako ostavimo po strani dominaciju povratnih glagola, gusenice crnih polja i podrazumevajuće strukturalno siromaštvo, ostaje kao nezanemarljiva manjkavost trostruko ponavljanje: PRESTRAVITI SE - PRESTRAVE - STRAVARUŠA. No, budući da se u ostalim pokušajima sreću pojmovi: ISPITIVATI RASPOLOŽENJE, DODAVATI MIRISE, NAJAVITI MITING, NASTRANOVI, VADITI MESEČNU KARTU, može se reći da je ova stravična kombinacija ipak Spasojevićev najveći uspeh.

Prvu bezmalo besprekornu belinu, tačnije bjelinu 9 x 9, sastavio je 2011. godine Duško Laštro. Objavljena je u SuperFeniksu br. 66.

Očigledno je rađena po Aurelovom modelu, ali je autor napravio mudar korak napred. Nema se tu bogzna šta zameriti: uspešno su izbegnute sve zamke u koje su njegovi prethodnici upadali, i valja reći da do današnjeg dana nije rođena b(j)elina 9 x 9 sa manjim brojem glagola (svega 1). 

Naredne godine su se, udruženi, na ovaj vrh popeli i zaboli zastavicu Jadran Goloigra i Vojin Krsmanović (SuperFeniks br. 70). Ali... ako njihov rezultat posmatramo u odnosu na sve što je dotle stvoreno, a naročito u odnosu na Laštrov uradak, dolazimo do zaključka da su oni, zapravo, replicirali Spasojeviću (preciznije: reciklirali su jedan njegov pokušaj sa PRASTRINOM). 

Dakle, ova b(j)elina je zastareli model, i osim što je pojmovno više korektna nego nekorektna, nema kvaliteta koji bi opravdali njeno pojavljivanje u enigmatskoj štampi celih 26 godina nakon pronalaženja. Em je strukturalno uprošćena do bljutavosti, em je zakićena lancem od 8 crnih polja, em je mahom sastavljena od glagola, em među tim glagolima ima onih koji se ne trpe (NATICATI SE - UTICATI SE), em sadrži čak 4 pojma sa istim prefiksom (PRESTRAŠITI SE - PREMAŠIVATI - PREOKRENUT - PREBATINATI SE). 

U avgustu 2014. godine, u Testu br. 13, u rubrici Biseri enigmatike, objavljena je verzija moje ukrštenice sa belinom 9 x 9 (prototip je prethodno prikazan na blogu, vidi OVDE i OVDE), Nedjeljko Nedić je u Kvizorami br. 1337 (18. XI 2017) predstavio svoj doprinos ovoj disciplini, a Žarko Đokić je u istom listu (br. 1341, 16. XII 2017) lansirao sastav sa belinom 10 x 9. Nijedna od te tri kombinacije nije po JUS - u: prve dve sadrže konstrukcije i bar po jedan nereprezentativan pojam, dok treća negira standarde i prekida kontakt sa sastavljačkom tradicijom, te je prepuna mogućih i verovatnih, ali enigmatski bezvrednih nizova slova. 

I konačno: u aktuelnom broju Feniksa (607) objavljena je Maksi talijanka sa bjelinom 9 x 9 koja je nedavno premijerno prezentovana na ovom blogu. Nije zgoreg podsetiti da je za njeno izrastanje iz 9 x 8 ponajviše kriv Tonči Milat, koji je sitnom sugestijom proizveo krupnu promenu. 

Vojinov delikates

Najambiciozniji saradnik "Enigme" u vreme kada je sastavljanje ukrštenih reči uglavnom podrazumevalo ispunjavanje naivnih simetričnih likova bio je, kao što je na ovom blogu više puta istaknuto, Vojin Krsmanović. On je tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih preuzeo štafetu od tadašnjeg urednika Simona Rackovića u nastojanju da neprestano unapređuje kombinatoriku i pomera granice ukrštanja, te su njih dvojica do kraja 1972. bili jedini saradnici "Enigme" koji su plasirali neobično velike beline: Racković u nesimetričnim ukrštenicama koje su objavljivane isključivo na koricama, a Krsmanović u zahtevnim, i hronološki posmatrano, sve zahtevnijim simetričnim likovima, koji i danas izgledaju vrlo atraktivno.

U postu Simetrija za pamćenje videli smo dve Krsmanovićeve simetrične ukrštenice iz 1975. godine, no isti lik sa prosečnom dužinom reči 6, 08 je zapravo lansiran tri godine pre toga, u broju 832 (2. VI 1972), još dok je Racković bio živ i aktivan (umro je u decembru). To može značiti da su on i Krsmanović zajedno konstruisali te, kako kaže Žarko Đokić, morske likove sa velikim kosim belinama, odnosno da se Vojin upuštao u te poduhvate pod paskom iskusnog mentora.

Pored toga što je do 1976. godine Krsmanović bio jedini saradnik "Enigme" koji je koristio lik sa rekordnim PDR - om,  u broju 847 (15. IX 1972) je objavio i jedan simetrični delikates sa belinama 6 x 6 u uglovima. To je jedina takva ukrštenica u 100 brojeva (751 - 850, od 13. XI 1970 do 6. X 1972), a nisam pronašao repliku ni u brojevima iz 1975. i 1976. godine. Ne mogu da tvrdim da ih nije bilo u međuvremenu, ali po svoj prilici, tek je početkom 1977. godine objavljen Đokićev odgovor. Uzgred, do kraja '72 je korišćen još jedan relativno težak lik (sa dva  bočna moleraja i proširenjima u vidu belina 6 x 5), a na njemu su oštrili kandže Nikola Malenović, Branko Polić, Zlatan Pupezin i još neki (više o tome u narednom postu). 

Vojin Krsmanović, Enigma br. 847 (15. IX 1972.)

Simetrija za pamćenje

Većina autora zna da je dijagonalno ređanje devetki i/ili desetki u simetričnim likovima nešto malo teže od kopanja rude, pa nije čudo što su takvi sastavi oduvek bili prava retkost. Te retke, a samim tim i vrlo dragocene kombinacije su  potpisivali najveći majstori, a prvi poznati rad tog tipa na srpskohrvatskom jeziku je odavno predstavljen na blogu (OVDE). Autor te neobične ukrštenice iz 1958. godine je prvi srpski superkombinator, Simon Racković. On je zdesna nalevo poređao osam desetki (u liku 21 x 12), i mada je sastav u sadržinskom smislu podložan kritici, činjenica je da je i danas ekskluzivan skoro isto kao i pre 56 godina.

34 godine kasnije je nastao jedan slavni simetrični rad koji nije predstavljen na blogu. Naime, 6. oktobra  1992. godine u „Huperu“ je objavljena simetrična ukrštenica 23 x 14 Mladena Spasojevića sa rekordno malim brojem crnih polja – 28 (OVDE), a samo 2 meseca kasnije, 15. decembra rekord je oboren  u enigmatskom triptihu sa 24 crna polja, pri čemu je u središnjem delu zdesna nalevo poređano 14 desetoslovnih pojmova (odnosno 12 desetoslovnih i 2 jedanaestoslovna)! S obzirom na to da je taj sastav citiran u Leksikonu srpskih enigmata, ali i da imam ozbiljne zamerke na sadržaj, kao i na  činjenicu da je prohodnost skoro ravna nuli tj. da dva lanca crnih polja dele mrežu na tri minimalno povezane celine, govoreći o Spasojevićevom uratku – odlučio sam da zaobiđem čuvenu skalameriju koju su konstruisali Tomislav Vukadinović, Veljko Dopuđa i Zoran Zeljković (središnji i najimpresivniji deo triptiha je sastavio Dopuđa, verovatno najbolji „simetričar“ svih vremena, i pošto sada mislim da sam ipak bio prestrog, tj. da je rad ipak vredan još jednog citiranja, biće na tapetu u narednom postu). 

U međuvremenu (i kasnije) je možda objavljeno još nekoliko sličnih ukrštenica, a sigurno je da njihovi autori nisu bili Željko Kužet, Dušan Kos, Petar Jovanović, Milan Đidera, Živa Kovač i njima slični ljubitelji jeftine simetrije. Prvi osumnjičeni je, pored Dopuđe, Vojin Krsmanović. I, stvarno: iako su većinski sadržaj „Enigme“ tokom prve polovine sedamdesetih  činile simetrične ukrštenice, na prste jedne ruke se mogu izbrojati ambiciozni sastavi, a njihov autor je u 100 % slučajeva upravo on. Doduše, nisam pronašao desetke, ali su 1975. godine objavljena dva lika 19 x 13 sa po 11 devetki.

Predstavljam oba sastava, i još jednom podvlačim da su tada, kao i danas, to bili pravi enigmatski biseri. Problem koji se poslovično javlja kod takvih poduhvata se može označiti kao „enciklopedizam“ i ponajviše se odražava na rešivost, pa ni Krsmanović nije mogao potpuno da izbegne sudbinu najambicioznijih (naročito u prvoj ukrštenici), ali treba priznati da je kvalitetno realizovao svoje zamisli. U nesavršenstva se eventualno može ubrojiti ponavljanje reči sa istim ili istozvučnim korenom: Krstac – Krsto, most – Moste – Mostine, kantoni – kantari – kantori. Interesantno je da su dimenzije lika atipične, pošto su ostali saradnici (Malenović, Rosić, Reljić, Ivanov) na istoj strani objavljivali ukrštenicu 18 x 12. To znači da ne postoji parametar za broj crnih polja (22), ali je po svoj prilici reč o rekordu (PDR je u oba slučaja 6, 08). 

Manje poznate reči:

I

ASTRANA – španski prevodilac, Marin Luis; MOSKOVIJA – oblast oko Moskve; KASKAVICA – vrsta stočne bolesti; BAK – mesto u Bosni, kraj Uloga; KARTUZIJE – samostani katoličkog pustinjačkog reda; BOND – obveznica, obligacija (str.); MONTERIJA – grad u Kolumbiji; MOŠTANICA – mesto kod Vranja; KONOPKA – poljska filmska glumica, Magda; STRATO – prefiks koji označava stratosferu; LONA – ličnost iz Krležinog dela „Gospoda Glembajevi“; IFE – grad u Nigeriji; MUSTERIJEN – razdoblje razvitka Zemlje; POSKURICA – obredni hleb u crkvi, nafora; APOSTAZIJA – odmetništvo, otpadništvo (grč.); RATKOVICA – mesto kod Slavonske Požege; SKOLIJA – gozbena pesma kod starih Grka; OTAVICE – mesto kod Drniša; BENTONIT – glina nastala trošenjem iz vulkanskog pepela; VARDARIJA – južni i jugoistočni deo Solunskog polja; MUO – kupalište u Boki Kotorskoj.

II

PRELACIJA – preimućstvo, prednost (lat.);  KARAFA – stona boca od brušenog stakla sa zapušačem, BRŠADIN – mesto kod Vukovara; PASMO – glavni uzdužni pojas na dnu broda, pored kobilice; PERTINAKS – vrsta izolacionog materijala u elektrotehnici, KRSTAC – brdo i klanac kod Kotora; PRITANI – članovi odbora pedesetorice državnih savetnika koji su upravljali narodnom skupštinom; GREGORIJAN – slovenačko muško ime; KRILAŠICA – zmija s krilima (u narodnim pesmama).

IZ ILIJINE FIOKE (3): "Cio Krsmanović" i "Krajnović s vinom"

Simon Racković (1921 - 1972)

Kao prvi moderni jugoslovenski enigmata, Racković još uvek nije zaboravljen, mada je prošlo više od 40 godina od njegove smrti.  Ako je verovati Vukoviću i Lazareviću, on je glavni "krivac" za popularnost beline 6 x 6, pošto je u "Leksikonu srpskih enigmata" predstavljen kao autor koji je uveo taj kvadrat u ukršteničku praksu. Navodi se i da je izmislio enigmatsku reportažu, pamti se i kao autor magičnih kvadrata 8 x 8 i 9 x 9, a pošto je svoj prvi rad objavio 1935. godine, kada enigmatski standardi i šabloni još uvek nisu bili formirani, hteo ili ne - morao je biti pionir u mnogo čemu. Na sreću, naša enigmatika je zablistala sa jednim takvim entuzijastom i kreativcem, pa su plodovi njegovog rada vremenom prihvaćeni kao etaloni i neka vrsta enigmatske baštine. Budući da je Simon (Minos, Carminos, Edip)  bio prvi čovek "Enigme" od njenog osnivanja, taj časopis je u njegovu čast godinama raspisivao konkurs "Minos - borba za kvalitet", o kome je bilo reči na blogu.

Imao sam priliku da prelistam na desetine brojeva "Enigme" iz ranih šezdesetih, pa sam izbliza video Rackovićeve ukrštenice, koje su u dugom periodu krasile naslovnu i poslednju stranu. To su kombinacije nepravilnog oblika, pravljene prema slikama aktuelnih ličnosti (npr. na naslovnici jednog broja je bila danas malo kome poznata austrijska glumica Ana Smolik, koja je, eto, imala čast da jedan veliki enigmata prema konturama njenog tela napravi ukrštenicu), a specifične po već pomenutoj belini 6 x 6, koja je u većini slučajeva bila na vrhu, kao glava kreacije. Uopšte, ti njegovi "pazarni", udarni, takoreći reklamni radovi su bili izvanredno profesionalni, katkad možda i vrhunski, pre svega zbog sjajnog vizuelnog utiska, a onda i zbog laganog, zabavnog, popularnog, ali ne i otrcanog sadržaja.

Ukrštenicu koju je Ilija poslao je, zapravo, izabrao Boško Petrović povodom 25 godina od Rackovićeve smrti. Nastala je pre 55 godina, objavljena u "Enigmi" br. 218 (20. X 1958.), a reprizirana u "Beokvizu", uz propratni, prigodni Petrovićev tekst. Reč je o jednoj teškoj kombinaciji, koja je bez sumnje bila atipična za vreme u kome je nastala, ali je čak i danas spektakularna i teško dotižna. U stvari, ona je po formi preteča više puta pominjane rekorderske ukrštenice koju je potpisao čuveni trio, s tim što je nešto manjih dimenzija. Sadržinski, ni jedna, ni druga nisu baš sjajne, ali po mom mišljenju, Racković ipak zaslužuje frenetičniji aplauz, s obzirom na istorijski trenutak u kome je stvorena kula od karata, kao i na činjenicu da je on bio jedini graditelj. Ne znam kakve su bile jezičke norme pre pola veka, ali mogu da primetim da je pokazao priličnu slobodu u korišćenju reči. Malo je verovatno da su tada pojmovi poput krustarij, prikladiti, plošnatica ili pristarija bili legitimni, ali se kod takvih konstrukcija, u principu, može tolerisati izvestan broj sumnjivih rešenja. Većim nedostatkom smatram to što je sastav mestimično teško rešiv, skoro nerešiv, pa se može steći utisak da je forma progutala sadržinu. Međutim, ako stvari posmatramo fenomenološki, uz svest o okolnostima i ambiciji autora, ova ukrštenica ima i te kakvu vrednost, pre svega jer povećava uvid u podvige iz naše slavne enigmatske prošlosti, a onda i zato što ilustruje stvaralački zanos jednog enigmo-umetnika.

Simon Racković, Enigma 218

Vojin Krsmanović

Ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Krsmanovićevog rada, ali ne bih mogao ni da ga svrstam u grupu enigmata koji me nikada nisu oduševili, i na koje sam vremenom habituirao. Baš naprotiv: on je definitivno jedan od najoriginalnijih autora, neko ko je izabrao neobičan pristup kombinovanju, i čije kombinacije gotovo uvek nose prepoznatljivu etiketu. Ima nečeg starinskog, folklornog, rustičnog u njegovim kreacijama, a to generalno može ostaviti dvojak utisak: oni koji su poštovaoci pitke, standardne, jednostavne  i tzv. moderne enigmatike, verovatno nemaju nerava za raspetljavanje njegovih čvorova, dok se oni koji su prezasićeni jednoličnim, komercijalnim sastavima zasigurno raduju svakom novom radu koji potpisuje Cvi Jetin, Cvejo Belša, Jovo Rosić, Mile Naćić, Veka ili V. Sember. 

Krsmanović, naravno, ume i drugačije, ali poput Goloigre ili Zekića, voli da se pridržava nekih svojih enigmatskih principa. To naročito dolazi do izražaja u onim brojevima "Zagonetke" koje je sam samcit pripremio: on kao od šale na 50 strana demonstrira svoj kompletan raspon, svoju razigranost i sposobnost da uvek uspešno izbegne suvoparnost, te da rešavačkoj publici ponudi paletu bezmalo jednako kvalitetnih radova, bez obzira na to što su neki nastali za 5 minuta, a drugima su posvećeni sati i dani... Tu i tamo se pojavljuju napete kombinacije, ponekad mučne, vrlo teško rešive, ali mislim da rešavač, kada jednom prihvati njegov stil i shvati šta je pesnik želi da kaže, više nikada ne može izgubiti interesovanje za Vojinovo stvaralaštvo. Njegova veličina je baš u tom "izmotavanju": on, kao i svi dobri ukršteničari, može da napravi sve što poželi, a uglavnom želi da ostane izvan stereotipa i pukog zanata. 

Ilija je poslao jednu ne baš sasvim običnu simetričnu ukrštenicu, koja lepo dopunjuje tvrdnju da Krsmanović može sve što mu padne na pamet, i živopisno predočava pravila njegove igre. Očigledno je sebi dao zadatak da postigne simetriju sa 4 četvrtaste beline u uglovima, a onda je svesno otežao posao insistiranjem na što većem sadržinskom varijabilitetu. Najimpresivniji je gornji levi ćošak, gde se sreću "čvornovate" reči, poput: strpljivo, aršlama, strška, ivljaci, a potreba za bekstvom od monotonije je vidljiva i u središnjem, formalno jednostavnom delu. Ukratko, rad je tek ponegde iskonstruisan, ali generalno vrlo vredan i interesantan. Teoretski, može i bolje, ali praktično: to je Krsmanović na delu.

Vojin Krsmanović, Zagonetka 57