Zašto su pridevi nepoželjni?

Godinama pokušavam da nađem iole logičan odgovor na pitanje: "Zašto su pridevi nepoželjni u ukrštenim rečima?", i zasad nisam mnogo odmakao od tihog čuđenja. Postoji mogućnost da je neki vajni jezikoslovac sa majstorskim pismom nekada, iz dosade ili iz samo njemu znanih razloga, odlučio da proglasi tu vrstu reči inferiornom, i pošto su takvi majstori i stručnjaci na našim prostorima oduvek bili najveći autoriteti (počev od jednog bravara), možebiti da su ostali autori, pazeći da ne ispadnu glupi u umnom enigmatskom društvu, ćutke prihvatili to suludo pravilo, koje se, evo, po inerciji poštuje do današnjeg dana.

Znamo da je tzv. urednik čovek (ponekad: nečovek) koji po visokoj službenoj dužnosti, prema svojim moralnim imperativima i ideološkim ubeđenjima kreira politiku jednog enigmatskog lista. Od nekog takvog političara i ideologa je, siguran sam, potekla i bezmalo genijalna ideja, prema kojoj pridevi kvare božanski, edukativno-umetnički sklad ukrštenih reči, a s vremena na vreme pojedini  genijalci istupaju i sa tvrdnjom da su glagoli takođe manje vredna klasa, osim, naravno, glagolskih imenica, koje se završavaju jednim patriotskim, jotovanim slogom, a samim tim valjda veličaju naš presveti jezik... No, o glagolima ću govoriti nekom drugom prilikom, a sada bih pokušao da pretresem status nesrećnih prideva u našoj enigmatici.

Autori (i ostali tvorci) se grubo mogu podeliti u 3 grupe: 

1) Oni koji tretiraju prideve potpuno ravnopravno, te se ne ograničavaju na kratke reči i ne favorizuju određeni rod. Mislim da takvi ljudi imaju pristojnu literarnu širinu tj. tvrdim da su u 2. razredu osnovne škole, za razliku od predstavnika treće grupe, naučili da nabroje 10 vrsta reči, ali i shvatili da su sve te vrste skoro jednako važne za život i rast bilo kog, pa i našeg, jezika. Drugim rečima, ako iz enigamatike izbacite čitavu klasu reči - ogrešili ste se o jezik, ugrozili njegovo bogatstvo i onemogućili klijentu da uživa u kompletnom fondu. To je isto kao da nekome, sa pozicije moći,  propisujete dijetu koja uključuje sve vitamine, sem vitamina B. Možda bi nekim čudom preživeo, ali bi se to i te kako odrazilo na njegov metabolizam, kao što se i odsustvo prideva verovatno odražava na vokabular rešavača.

2) Drugu grupu čine oni koji ne odbacuju prideve, ali navijaju za srednji rod. To je, verujem, takođe izmišljotina nekog kvaziintelektualca, koji smatra da su sve rečnike pisali duduci i muški šovinisti, pa su - gle čuda - pridevske odrednice uvek u muškom rodu! Naravno, često se navodi i jedno izvanredno mudro opravdanje: srednji rod prelama reč, pa na taj način izbegavamo monotoniju. Iskreno, meni je taj argument u najmanju ruku smešan, ali ne mogu da tvrdim da Akademija nauka jednoga dana neće zvaničnim saopštenjem podržati sve enigmatske leksikografe - amatere, koji se decenijama vatreno zalažu za nesuvislo čišćenje žita od kukolja. U svakom slučaju, to vam je kao dijeta u kojoj dobijate samo vitamin B1. Možda ćete umreti od gušenja ili kojekakve pošasti, ali ste se zaštitili od beriberija, baš kao što i vaš rešavač neće znati da li treba reći MASTAN ili MASAN, ROBUSTAN ili ROBUSAN, IZVESTAN ili IZVESAN itd.

3) U trećoj grupi su enigmo-nadri-lingvisti, koji priznaju samo troslovne, u krajnjoj nuždi četvoroslovne prideve: PLAV, SUV, TIH itd. Imao sam nadrealnu sreću da besplatno radim za jednog takvog učenjaka, božjeg pomazanika, koji je svoj urednički poziv shvatio kao hrišćansku misiju sa ultimativnim ciljem pročišćenja jezika od istorijskih, geografskih, medicinskih, naučnih, umetničkih i drugih grehova, tj. koji je u Isusovom maniru stavio postan pasulj iznad svih đakonija. Dakle, zabranio je rebra, slaninu, mast, čak je i na soli škrtario, pa je valjda i logično da su od plemenite ruke jednog takvog bogouljudnog isposnika najpre stradali nesrećni pridevi. Za 2, 5 godine sam upotrebio svega 3 komada (LEP, TIH i SNEN), i potpuno sam izgubio naviku da asociram tu vrstu reči pri sastavljanju, baš kao čovek koji je za 2, 5 godine popio 3 šumeće tablete vitamina B, i sad ništa ne vidi u mraku, a  i danju mu se muti. Ovaj kriterijum je, razume se, ne prestrog, ne preteran, ne abnormalan - već sasvim sumanut, i na neki način objašnjava kako je uopšte došlo do prokazivanja prideva: ovaj nadriurednik verovatno nije prvi takav zakonodavac u istoriji enigmatike (mada je, neosporno, najrestriktivniji), pa ako pretpostavimo da je i pre njega bilo sličnih misionara, lako je zaključiti zbog čega stada i dalje idu za ćoravim vođama.

Naposletku, moram da kažem da prideve smatram vrlo vrednom i potrebnom vrstom reči, ali ne zagovaram neumereno korišćenje (pogotovo ako autor odluči da ne diskriminiše rodove, kao što je to nekada radio Patrnogić, ili da pokaže punu kreativnost, te da ih sam izvodi i izmišlja... kao... mnogi). Čini mi se da je nekoliko prideva u jednom radu puna kapa, s tim što mom ukusu ne odgovaraju ekstremno dugačke reči te vrste. Takođe, mislim da se, zarad izbegavanja sadržinskog nesklada, treba držati jednog roda, mada ženski rod, a i množina, deluju pomalo neuko, i u izvesnom smislu rogobatno. Dakle, srednji i muški su (bar meni) sasvim dovoljni. Uz sve to, uvek treba imati na umu da se pridev ne može izvesti iz nesvršenog glagolskog vida, niti se od takvog prideva može izvesti imenica. Takva sloboda se sreće u radovima pojedinih autora, što je, mislim, jednako štetno po rešavača kao i potpuno proterivanje ispravnih prideva.

IZ ILIJINE FIOKE (5): Lazarević, Pupezin, Nedić

Naš drug Ilija Đurković je poslao radove još nekih istaknutih, a dosad nepredstavljenih, autora. Svi oni su mi poznati, ali sam prema nekima uzdržan (eto, nisam bio u prilici da steknem uvid u njihovo stvaralaštvo, i pošto na osnovu malobrojnih uzoraka koje sam video ne mogu da donesem nedvosmislene zaključke, ostavljam mogućnost da su oni objektivno mnogo vredniji nego što se to meni čini), prema nekima sam otvoreno blagonaklon, ali bih preko volje govorio o njihovom radu, a prema nekima sam ravnodušan, što ne znači da smatram njihove tvorevine manje vrednim, već da mi, prosto, njihov pristup nije blizak.

Odlučio sam da ovoga puta preskočim svoju uobičajenu govoranciju, da vas poštedim svojih analiza, sinteza, indukcija, argumenata, ruminacija, fascinacija i sličnih "cija", i da ćutke predstavim sastave. Bez obzira na to što sam zamolio Iliju da pronađe nešto iz opusa Miroslava Lazarevića, smatram da bi bilo beskrajno neukusno da merim i seciram njegov talenat, tim pre što nisam u stanju da redukujem pristrasnost. Dakle, on je predstavnik druge navedene kategorije. Prema jednom od dvojice autora koji potpisuju preostale ukrštenice u ovom postu sam uzdržan, a prema drugom manje-više ravnodušan, ali mislim da za vas nije naročito važno koga kako kategorišem, jer je neosporno reč o značajnim enigmatama. 

Dakle, sve komentare o ovim ukrštenicama i njihovim autorima ćete, mimo običaja, napisati vi. Nadam se da među čitaocima bloga ima onih koji mogu i žele da podele sa nama svoje utiske, stavove, zapažanja (...), kao što ja to velikodušno činim u standardnim postovima. 

Miroslav Lazarević, Beokviz b. 4, 1998. godina

Zlatan Pupezin, Beokviz br. 19, 2002. godina

Jovan Nedić, Zagonetka br. 36, 1998. godina

Skandi na 6 načina

U prethodnom postu sam, između ostalog, govorio o različitim sastavljačkim modelima, pa sam istakao da navijam za pluralizam tj. za postojanje različitih pristupa, jer smatram da ukrštene reči, same po sebi, pružaju mogućnost za korišćenje kreativnog kapaciteta autora, te da forsiranje jednog jedinog načina ne ide u prilog ni enigmatici, ni rešavačkoj publici. Dominantan model, belina 6 x 6 (ređe veća), čiji je osnovni smisao ukrštanje 12 (ili više) relativno dugačkih reči na što manjem prostoru, doprinosi specifičnom izgledu sastava, ali i sugestivno deluje na rešavače: praznina na neki način izaziva potrebu za popunjavanjem, a onima koji su pasionirani ljubitelji ukrštenih reči može pričiniti neobično zadovoljstvo ukoliko je majstorski napravljena. Međutim, majstorstvo ni u jednoj oblasti nije svakodnevna stvar, pa se i u enigmatici belina veoma često, ako ne i najčešće, zloupotrebljava: umesto da služi Kraljici Zagonetaka, autor je na neki način omalovažava, pristupajući joj bez ikakvog stvaralačkog žara, možda zanatski korektno, ali rutinski, hladno, bez igre. 

Belina 6 x 6, sa iskustvom sastavljača (ili sa tehnološkim napretkom) postaje sredstvo za što lakše i što brže postizanje komercijalnog cilja, pa standard postaje ukrštenica koja ima formalne karakteristike solidnog rada, koja je sadržinski sasvim neutralna (čitaj: bljutava) i pristojno rešiva, ali je potpuno lišena invencije, te diskretno vređa inteligenciju prosečnog čoveka. Da li su bilo kome potrebni itinerari, sablje tataranke, minorati, majorati, sororati i levirati? O majestatima, tiristorima i kantinerima da ne govorimo, a sasvim je izlišno pominjati atamane, analave, Irijane, Arakane, Atarame i Atakame, jer  i rešavači odavno znaju da je to cena koju autori plaćaju belinama. Na drugoj strani, postoje i malobrojni enigmatski egzemplari, koji bežeći od dozlaboga otrcanih pojmova, stižu do nadrealnih kreacija, te me npr. ludo zabavlja jedan vanredno maštovit kolega, čije beline kipe od nesuvislih sintagmi, poput: prosejati brašno (ako ovo čita, preporučujem: KUSATI KAŠIKOM, PEĆI KIFLICE, MAZATI MARGARIN). Dakle, osećaj za meru i minimalno poštovanje samog čina stvaranja (tim pre što uvek stvaramo za nekoga) su, mislim, dve ključne stvari u ovoj priči. 

Ja volim beline. Ne mogu da tvrdim da se uvek strogo pridržavam svih svojih principa, ali se redovno trudim da šablonu pridodam nekoliko detalja, ne bih li izbegao bezličnost. Meni je veoma važno da sve što radim ima moj pečat, i bez obzira na to što ne negujem određeni enigmatski stil, verujem da se u svakom mom sastavu (kao i u sastavima drugih autora) naziru neke crte ličnosti: možda se vidi da sam opsesivan, možda da volim da se igram, da istražujem, otkrivam, ispitujem, saznajem, a možda se katkad naslućuje da mi strpljenje nije baš najjača strana... U svakom slučaju, meni je drago ukoliko ono što stvaram liči na mene, jer jedino u tom slučaju moj potpis ima smisla. Postoje autori koji se potpisuju formom, pa čim vidite mrežu - znate da je reč o Tošiću ili Šabanu, neki se potpisuju strukturom, te odmah možete biti sigurni da je reč o Goloigri ili Zekiću, a ja, eto, držim do tzv. raspona i ne volim profilisanje tog tipa. Kao glumac koji voli (i može) da igra tipski različite uloge ili pevač koji peva više žanrova, sastavljam na sve moguće načine, i nalazim da to najviše liči na mene... 

U nekim modelima se snalazim dobro, u nekima manje dobro, a pošto volim da eksperimentišem, a uz to sam i prilično otvoren, odlučio sam da izložim rezultate jednog privatnog "eksperimenta", u kome sam ja bio jedini učesnik. Hteo sam da utvrdim prednosti i mane određenih sastavljačkih modela koje inače koristim tj. da otkrijem u kom slučaju smo i rešavač i ja na najvećem dobitku. Ne mogu da generalizujem svoje zaključke, jer se autori međusobno veoma razlikuju (počev od vremena koje nam je potrebno za sastavljanje, preko nivoa aspiracije, pa do nekih sasvim ličnih momenata), ali ću pokušati što objektivnije da sagledam svoj učinak, i da akcentujem neka opšta mesta.

Naime, odabrao sam format 10 x 16, sa prorezom 5 x 6 u gornjem desnom uglu, a onda sam potražio zgodan početni (tj. tematski) pojam, koji će u svim modelima biti na istoj poziciji. DŽASTIN TIMBERLEJK mi je delovao kao dobro rešenje, s obzirom na to da je petostruko prelomljen, a posao sam sebi dodatno otežao smeštajući ga u peti stubac. Merio sam vreme koje mi je potrebno za postizanje zadatog cilja i beležio neke specifičnosti (pošto je "eksperiment" trajao 6 dana), a ovde ću se baviti i nekim objektivnim merama, poput prosečne dužine reči (PDR) i broja jednoslova i dvoslova.

1. Čista belina

Prvi zadatak je bio sasvim jednostavan: napraviti što kvalitetniju belinu, bez insistiranja na drugim osobenostima. Dakle, radio sam onako kako najčešće radim, i s obzirom na to da tematski pojam sam po sebi ima vrlo komplikovanu strukturu, nije bilo potrebe da izmišljam prelome. Izabrao sam donji desni ugao (kako bih još malo otežao posao), i računao da ću bez problema napraviti 7 x 6, ali sam samo donekle bio u pravu: najpre sam umesto pojma KURJAČICE imao PERJANICE, umesto INES SASTRE - BRAĆA I SESTRE, umesto MARTINAC - LIBERTINAC (inače, prvi pojmovi koje sam upisao su KONEKTIKAT i KONICITET; uvek tako radim)... i zapelo je. Mučio sam se više od 15 minuta, i kad sam konačno "izvukao" belinu - bila je krnja, tj. imao sam crno polje na S u gornjem levom uglu, a onda mi je sinulo: ne mora SESTRE, kad već može SASTRE, a pošto je slučaj hteo da se i BEKMANOVO ime završava na S (i da pride ima 4 slova!), belina 7 x 7 je sama izronila. Onda sam proverio pojam MENELIK i konsultovao Klaića, kako bih KONICITET zamenio nekom rečju od 10 slova... No, pošto ne postoji, mogao sam da je zadržim, da stavim UNICITET ili KANONICITET, a odabrao sam poslednje rešenje kako bih izbegao gomilu crnih polja, i morao sam da smanjim prorez za sliku. Za ostatak ukrštenice mi je bilo potrebno oko 10 minuta, što znači da je sve ovo trajalo cirka pola sata (precizno: 31 minut i 36 sekundi).

Bilans: 12 crnih polja, PDR = 5, 34, 10 dvoslova (27, 21 %), 4 jednoslova (8, 51 %). Manje frekventnih slova ima svega 5, s tim što je jedno Č u belini, a broj monotonih pojmova (dužih od 3 slova) je 12 (25, 5 %), mada je pola moglo biti izbegnuto da sam razmišljao o tome. Zadovoljan sam uratkom, mislim da je belina vrlo dobra, ako ne i odlična.

2. Belina sa nefrekventnim slovima

Ovde sam nacentrirao belinu, i sveo ambicije na 6 x 6, s tim opet nisam mnogo vodio računa o dvoslovima i jednoslovima (meni to, generalno, ne smeta, ali ih izbegavam). Najveći problem sam imao sa grupom .NATROP.., jer sam tu uporno pokušavao da uglavim glagol NATROPATI ili NATROPTATI (elektronski rečnik SANU). Međutim, kada se ispostavilo da ću tako upropastiti donji deo ukrštenice, odustao sam u korist pojma ANATROPA (koji nisam tražio, jer imam u malom mozgu gomilu termina iz teorije književnosti, ali sam kasnije proverio). Belinu sam završio za 11 minuta, a 16 mi je bilo potrebno za sve ostalo (tražio sam nešto TIMSKO od 4 slova, a onda neku ANU čije se prezime završava na L)! Ukupno vreme: 27 minuta, 12 sekundi.

Bilans: 13 crnih polja, PDR = 4, 87, 8 dvoslova (16, 66 %), 6 jednoslova (12, 5 %). Nefrekventnih slova ima 9 (u belini 4), monotonih reči 10 (20, 83 %), a bar 4 je opet moglo biti izbegnuto. Rezultatom sam delimično zadovoljan. Moglo je i bolje, ali je, čini mi se, pristojno. 

3. Teška struktura

Trećeg dana sam se oprobao u modelu koji nešto ređe koristim, a u kome je insistiranje na prelomima najvažnija stvar. Uzgred, pazio sam na dvoslove i jednoslove, kao i na retka slova, a veće beline sam se odrekao u korist balansa. Ipak, pošto je gornji deo lika takav kakav jeste, najefikasnije je iskoristiti ga uz pomoć beline, pa sam taj deo najlakše i najbrže završio (iz prve!). Grupa VIRT me je stavila na muke, jer inače izbegavam dugačke prideve, ali ovde nisam imao izbora (pri tom, odustao sam od srednjeg roda zbog jedine sedmoslovne reči na AI koju sam uspeo da uklopim... pokušavao sam i sa AIRLIJA). ODVRLJITI sam našao u rečniku SANU, MAVRIN takođe, a u donjem delu nisam mogao gotovo ništa da "prelomim", i završio sam ukrštenicu prilično nezadovoljan posle 34 minuta naprezanja (istina, mnogo sam više razmišljao i kopao po elektronskim rečnicima nego što sam radio, a interesantno je da sam na gornji, beli deo potrošio svega 7 minuta).

Bilans: 11 crnih polja, PDR = 5, 17, 4 dvoslova (8, 69 %), 3 jednoslova (6, 52 %). Nefrekventnih slova ima 7, monotonih reči 8 (17, 39 %). Objektivno, ovo je visokokvalitetan rad, ali nisam zadovoljan, jer sam samo delimično uspeo da ostvarim svoju zamisao.

4. Čvorovi

U četvrtom zadatku je fokus bio na čvorovima (skupinama suglasnika), s tim što sam opet insistirao na domaćim rečima i Vukovim slovima. Dvoslove sam izbegavao, ali neuspešno, a monotone reči sam koristio samo kada je to bilo neophodno. Počeo sam od povratnog glagola OSVRTATI SE (jednostavno, to mi je prvo palo na pamet), onda upisao ZVRČKA, i belina je sasvim spontano nastala, kao rezultat mog napinjanja da što stručnije sve to izukrštam... Rečnik SANU mi je bio od velike pomoći (TEKTIT, SVASTIČINA, SRBLJACI, ČILKE, ZAISKIVANJE), ali na kraju, posle 32 minuta, nisam bio baš oduševljen uratkom. Iako solidno izgleda, mislim da ovi dvoslovi (od kojih bukvalno nijednom nisam mogao ništa) prilično kvare utisak, a onda i prosek. 

Bilans: 14 crnih polja, PDR = 4, 64, 10 dvoslova (20, 40 %), 3 jednoslova (6, 12 %). Nefrekventnih slova ima 12 (u centralnoj kombinaciji samo 1), svega 5 monotonih reči (10, 2 %), 6 čistih čvorova (SVRT, TVRD, SKRB, ZVRČK, SRBLJ, TRŠĆ) i 5 dvostrukih preloma. Moglo je bolje. 

5. Minimum dvoslova

Suština zadatka tj. modela je redukovanje dvoslovnih (i potpuno ignorisanje jednoslovnih) pojmova, što znači da sam morao da napravim strategiju i pametno rasporedim crna polja. Najpre sam sveo njihov broj na 10, nameravajući da izbegnem sve dvoslove, ali sam u hodu promenio plan, jer sam shvatio da nemam nikakve šanse da udenem bilo kakvu reč od 10 slova u 7. kolonu. Zapravo, sve bi bilo mnogo lakše bez Džastina Timberlejka, ali pošto sam tako koncipirao zadatak, valjalo je izdržati do kraja. Elem, prvo sam upisao RADIO-PELENGATORI, pa IVET MIMIJE, zatim OBAMRLOST... i tu sam privremeno stao. Brzo sam našao poznatog Rajana sa prezimenom koje mi odgovara, ali sam se dugo rvao sa susednim pojmom, sve se nadajući da ću nešto pronaći (molim nadležne da uvedu u pisane izvore besmislenu sintagmu OBITI S BRDA, kako bi moja konstrukcija zasijala u punom sjaju)... Kad sam napokon odustao i pristao na jedan dvoslov, shvatio sam da mi se OTITIS ne uklapa, pa sam morao da potražim bolje rešenje za O_I_ _ S (a da nije Oziris). Tako sam otkrio jedno novo, vrlo upotrebljivo biblijsko ime: ONIJAS, a tu nije bio kraj mom istraživanju: da bih završio, morao sam da pronađem izvor za BIPOL (i bog stvori Tošića), a onda i za LOKAR, jer na svetu valjda ne postoji ništa što se zove: KL_ _ R _. Sve u svemu, za ovaj izazov mi je bilo potrebno rekordnih 42 minuta i 47 sekundi. 

Bilans: 11 crnih polja, PDR = 5, 95, 1 dvoslov (2, 5 %), 0 jednoslova. Nefrekventnih slova takoreći nema (tj. ima 2, ali je jedno u tematskom pojmu, a drugo u dvoslovu), polovina reči je monotona. Nije sjajno, ali nije ni za potcenjivanje. Uz malo vežbe, mogao bih mnogo bolje.

6. Freestyle

Poslednji zadatak je bio najlakši, a i mom temperamentu najviše odgovara takav pristup: bez posebnih zahteva i ograničenja, a i bez ambicija. Prosto: nacrtam mrežu, zaboravim i na matematiku i na geštalt, i kombinujem po osećaju, bez brisanja (po principu: taknuto-maknuto). Ovaj model ima 2 neosporne prednosti: oduzima najmanje vremena i energije, i može biti sadržinski izuzetno zanimljiv (dešava mi se da samog sebe iznenadim nekom idejom... eto, recimo: BEST OF je univerzalno poznat izraz... i zar nije bilo krajnje vreme da ga transkribujemo?). U stvari, ovaj način je najčistija funkcija nepatvorenog smisla za ukrštanje i stečenog iskustva, i čak i kada kombinacija izgleda pomalo trapavo (npr. ostalo je neizvesno da li TRAVERTIN ima logičnu množinu), ostaje veoma vredna, samim tim što je spontana i neopterećujuća (a to se verovatno prenosi i na rešavača). Krenuo sam od TASMANA, onda uneo AMPERMETAR, pa ŽUTE MRAVE... i sve redom, bez zadrške. Morao sam da proverim pojam EUKRAT, malo sam se dvomumio i oko travertina, ali je ipak za 14 minuta i 9 sekundi sve bilo gotovo. 

Bilans: 13 crnih polja, PDR = 4, 87, 7 dvoslova (14, 58 %), 6 jednoslova (12, 5 %). 5 nefrekventnih slova, samo 4 sasvim monotone reči. Vrlo sam zadovoljan rezultatom. 

***

Dakle, posmatrano kroz prizmu prihoda i rashoda, na najvećem dobitku sam u 6. slučaju. Mislim da ni rešavač nije na gubitku sa mnom, mada ne bih rekao da je model koji sam nazvao freestyle preporučljiv baš uvek (i baš svima). Posmatrano iz ugla autora koji nalazi zadovoljstvo u stvaranju, na najvećem dobitku sam u 1. slučaju, budući da se najviše radujem nekom "belom" rezultatu. Uz to, verujem da i oni kojima je to namenjeno ne mogu biti suviše nezadovoljni ako sam ja toliko zadovoljan, što znači da je cilj skoro stopostotno ostvaren: em sam se zabavio, em sam postigao neki objektivan uspeh, em je rešavač uvažen. Od ostalih modela, najmanje mi odgovara 5. (u komercijalnom smislu je neisplativ, a u hobističkom nezgodan), a nisam nešto lud ni za trećim (i dalje smatram da je insistiranje na teškoj strukturi mazohizam na delu, sa sadizmom u potencijalu).

Sve ovo je, naravno, vrlo subjektivno. Siguran sam da postoje oni čije su sklonosti drugačije, i koji sa lakoćom eksploatišu modele sa kojima ja nisam na ti. Suština ovog "eksperimenta" leži upravo u činjenici da postoji više dobrih, ispravnih i kvalitetnih pristupa sastavljanju ukrštenih reči, a koji ćemo odabrati (ili koji će odabrati nas) nije mnogo važno. Najvažnije je da su i autor, i rešavač, i enigmatika uopšte na što većem dobitku. 

Doktor iz mog podruma

Slučaj je hteo da, pokušavajući da pronađem nešto sasvim drugo, natrapam na "Rubikon ekstra" iz 2000. godine (br. 7). To je bio list namenjen najširoj rešavačkoj publici, pa su i skandinavke namenski bile prosečne i ispodprosečne, ultra-komercijalne, možda čak jeftine. Među imenima se sreću: Jovan Novaković, Milinko Pučijašević, Mladen Spasojević... Ne znam čime su sastavljali, ali sve te ukrštenice liče jedna na drugu, sve imaju slične, neretko dosadne beline 6 x 6 bez ličnog pečata, a iako se menjaju autori, sadržaj je takoreći linearan... i skoro sve su ostale nerešene. Otkud onda u mojoj arhivi jedan takav list? Pa, u to vreme sam imao običaj da na trafici prelistam nekoliko izdanja, i da kupim ono u kome se pojavljuje bar jedan od mojih omiljenih autora. Sećam se da sam Malu Eureku kupovao samo zbog Ratka Stojkovića (verujem da među čitaocima bloga ima onih koji ne shvataju zbog čega volim njegov rad, ali ga ja i danas smatram izuzetnim sastavljačem, bez obzira na to što definitivno nije vrhunski kombinator), a ovaj primerak "Rubikona ekstra" je po svoj prilici postao moje vlasništvo zbog Radoje Racanovića, koji je sa petnaestak radova bio "zvezda broja". 

U "Leksikonu srpskih enigmata" piše da je Racanović lekar, a ja nisam neko ko generalno voli lekare tj. ne osećam naročitu bliskost sa njima. Retko sam viđao kreativce u belim mantilima, ali sam zato upoznao mnogo ambicioznih, preambicioznih doktora (a ambicija nije visoko kotirana na listi mojih vrednosti), koji su, uprkos nedostatku bilo kakvog ovozemaljskog talenta, stizali do svojih ciljeva... Cenim ja i trud, rad, izgaranje (samo ako može bez laktanja), ali an ženeral ne stavljam to u isti koš sa intelektom, pa pošto dosad nisam bio u prilici da sretnem lekara čiji mi je intelekt bio po meri, nisam mogao ni da pretpostavim da me je jedan od njih još davno osvojio kao enigmata. 

Racanović je stilski, sličan Krsmanoviću (voli čvorove, nefrekventna slova, jednosmernu prožetost), ali je i veoma originalan: mnoge njegove ukrštenice na prvi pogled deluju amaterski, ali kad dobro zagledate, shvatite da su izvanredno profesionalne i smišljeno nesavršene, jer on takvim pristupom neguje svoju individualnost. Ima nečeg posebnog u ignorisanju tog šašavog insistiranja na četvrtastim belinama, koje, eto, baš moraju imati određene dimenzije i utvrđenu formu. Čemu to, uopšte, služi? Da je prihvatio šablon, možda se ni u jednom njegovom sastavu ne bi pojavio npr. Ruanđanin, i možda ga ja nikada ne bih primetio, i možda bi njegova enigmatska karijera ostala bez krune da mu se ime nije pojavilo na blogu Enigmagika... :) No, pošto ja smatram da je Racanović odličan primer enigmatskog stvaraoca koji na drugačiji način neguje drugačiji pristup, izabrao sam čak 3 ukrštenice koje  to ilustruju, pa se nadam da će i do njega stići vest da je, bez obzira na to što je lekar, kao enigmata "overen" u Mandrakovoj besedi.

Radoja Racanović, Rubikon ekstra 7, 2000.

U svakom slučaju, dobro je što postoje autori koji neguju različite pristupe, jer sve, pa i enigmatika, može napredovati samo uz postojanje različitih struja. Uvek navijam za pluralizam, te zato i svaki osobeni prilaz ukrštenim rečima smatram vrlo vrednim. Ja koristim šablon (ili "šablon") jer mi pruža mogućnost da ga modifikujem prema svojim sposobnostima, da se takmičim sa sobom (a onda i sa drugima), da kroz igru postižem kobajagi-uspehe (a igra kao igra uvek ima pravila... samo je razlika u tome da li ste ih usvojili ili izmislili), ali zaista volim i atipične enigmatske igrarije, i kada me beline izmore, rado se okrećem alternativnim modelima. U narednom postu ću izložiti rezultate jednog malog eksprimenta, koji je inspirisan ovim sastavima.

Božićna čestitka

Stari, dobri HUPER

Čitaocima ovog bloga verovatno nije promakao podatak da "Huper" ima posebno mesto u sistemu mojih enigmatskih vrednosti, jer sam interesovanje za enigmatiku razvio upravo čitajući taj časopis, koji je sadržajem dopirao do svih uzrasta, struktura i intelektualnih nivoa (humor + ukrštenice + pop muzika + enigmatika + razonoda), mada je prevashodno bio namenjen tinejdžerima. Kada je izašao prvi broj, imao sam 6 godina i bio nepismen, a već sam se sledeće godine (iz koje pamtim, a možda i čuvam,  broj sa poslednjom jugoslovenskom predstavnicom na Pesmi Evrovizije, Bebi Dol) okušavao u rešavanju skandinavki na latinici, sa promenljivom srećom, ali uz sve očigledniji napredak. Tek sam mnogo godina kasnije, prelistavajući retke sačuvane primerke, primetio da sam još tada voleo Rešadove tematske ukrštenice, iz kojih sam, recimo, mogao da saznam ko su Sofija Skikolone, Ivo Livi i Dino Kročeti, ili kako se zovu najveće balerine XX veka. Moji enigmatski afiniteti se ni do danas nisu mnogo promenili, pa sam još uvek veliki fan masovne kulture... a to verovatno ima korene u "Huperu". Enigmatika koju pravim, na nekom manje ili više nesvesnom planu, podražava te otiske iz detinjstva, i mada je Rešad rano istupio iz te ekipe (nije ga bilo od 1992. do 2002.), ostalo je dovoljno dobrih autora, od kojih sam mogao ponešto da naučim...

Huper br. 164

"Huper" je, dakle, bio tu tokom čitavom mog odrastanja. Takoreći, zajedno smo stasavali, a iako sam ja, mislim, dosta dobro napredovao, nisam mogao da ga prerastem. Brzo sam oguglao na  Patakovićev humor ili Sindy ("U fazonu jedne tinejdžerke"), ali sam zagonetkama bio zadovoljan sve do Jelenkovićevog odlaska. Kao dečak koji je već bio solidno opismenjen, imao sam utisak da je enigmatika sve bolja, a kasnije, kada je došlo do racepa na dva časopisa, zabavni i enigmatski (prvi "očišćeni" broj je izašao uoči bombardovanja), moj odnos prema "naslednicima" je počeo da varira. Zapravo, da su mene pitali, "Huper" nikada ne bi bio podeljen, a valjda su posle nekog vremena to i sami uvideli, pa je zabavna polutka dobila enigmatski dodatak. Međutim, ni to nije bilo od dugoročne pomoći, pa je pre 5-6 godina prestao da izlazi, dok je "Huper enigmatika" na jedvite jade opstala. Doduše, danas se drugačije zove i nema nekadašnju širinu (propagira nacionalističke ideje, poput insistiranja na ćirilici i etničkog čišćenja enigmatike), a iako još uvek ima državnu etiketu, postala je privatni, eksploatatorski list jednog bogougodnog tiranina, koji je u božji jaram upregao krdo volova, da oru državnu zemlju po njegovom ličnom (i božjem) nahođenju i za njegove lične (i božje) potrebe, uz svesrdnu asistenciju dva božja raba, koji goneći stoku bičevima zarađuju za hleb nasušni. No, to je već tamni deo istorije "Hupera", i ostavio bih tu priču za neku drugu priliku...

Ovde želim da podsetim posetioce na zlatno doba ovog časopisa, te da prelistam jedan broj koji sam slučajno sačuvao, a koji je, još slučajnije, izuzetan po jednom mom spontano napisanom komentaru (neka taj detalj ostane za kraj). Reč je o broju 164, od 1. oktobra 1996. godine.

Danas, kada je enigmatika srozana na najniže moguće grane, časopisi poput ovog, prepuni izvanrednih radova i velikih enigmatskih imena (od kojih se mnoga više ne mogu videti u štampi), izgledaju kao daleki pluskvamperfekat, a zapravo je prošlo manje od 20 godina. "Huper" nije bio list koji je insistirao na purizmu i podvizima, ali su mnogi brojevi sjajne kolekcije vrhunskih komercijalnih sastava, od kojih se neki čak graniče sa umetnošću. Sigurno je lepše i vrednije rešiti nagradnu ukrštenicu Veljka Dopuđe (krojačnica, naivni slikar, Simina ulica...) i dobiti WSC duks, nego ponižavati sebe rešavanjem naizgled sličnog sastava, sa potpisom nekakvog Trešića, pa makar vam obećali suvo zlato kao nagradu... a možda više i nema nagrada, jer se danas sva sredstva preusmeravaju na plate zaposlenih debelih neradnika (to je samo malo poređenje i ilustracija za srozavanje enigmatike). 

Te '96 se ipak držalo do nekakvog nivoa, pa ste u ovom broju, pored Dopuđe, mogli da pronađete i Žarka Đokića, Zorana Zeljkovića, Nebojšu Dragomirovića, Jana Bažika, Mladena Đurđevića, Dragoslava Rosića... Dragomirović je, recimo, u to vreme bio viđen kao mladi autor koji nudi odlične, tehnički veoma zahtevne, kombinacije: ukrštenice su mu po pravilu sadržale kvadrat 7 x 7 u nekom ćošku, i već sam u nekom prethodnom postu pomenuo da sam uvek bio počastvovan kada primetim da je autor uložio poseban trud... I ovde je imao jedan takav (tematski) rad,  strukturalno solidan, sadržinski umeren i savršeno rešiv, ali i jedan atipičan, bez ugaone beline, samo još prožetiji i pismeniji, sa akterima tada popularne komedije "Glupan i tupan".

Huper br. 164

Tu je i Slavko Bovan, sa jednom lepom tematskom ukrštenicom (koja mene, gle čuda, asocira na sastave koji se mogu videti u "Politikinom zabavniku") o konjičkom sportu, Vukadinović je u svom nervoznom maniru sastavio skandi sa karikaturom, ilustrovanu ukrštenicu je potpisao Živanić, velike ukrštene reči je pripremio Skoko, a evo i jednog svojevrsnog rariteta: jedan osrednji enigmata, ispodprosečni kombinator i natprosečni opisivač, kasnije čak i urednik, potpisuje jednu neobičnu kreaciju, specifičnu po, u odnosu na njegov standardni učinak, ogromnoj belini 7 x 7! Ne bih da sitničarim i da primetim da npr. izmišljeni glagol DOPOLIRATI danas kod njega ne bi mogao da prođe ni na mišiće, ali kad čovek postane vlast (ili što bi on rekao: gazda), mnogo toga se promeni... Jedino se nije promenila njegova odanost crkvi, pa i ovu retku kombinaciju krasi jedan protojerej. Možda ste, na osnovu dva pomenuta pojma, već primetili da je belina skoro sasvim monotona (ako izuzmemo grupe MPR i STR), ali s obzirom na to ko je autor, može se reći da je vredna pomena, naročito u vezi sa pričom koju sam ostavio za kraj.

Zvezda ovog broja "Hupera" (a samim tim i ovog posta) je Vladimir Krajnović, odličan ukršteničar, koji je imao čast da ga ja  kao dvanaestogodišnjak "počastim" jednim izuzetnim komentarom. Naime, mojom rukom je na margini, iznad rešene klasične ukrštenice na 68. strani, napisano: excellent! To, mislim, nije bilo uobičajeno (i uopšte ne mogu da se setim da sam još nekome dao tako laskavu ocenu... pamtim da sam Rešadu pisao neke petice, pa Dopuđi, možda katkad i Dragomiroviću, ali "excellent" je po svoj prilici dobio samo Krajnović). E, sad... s obzirom na to da sam tada bio potpuni laik, a pride i klinac, moglo bi se očekivati da danas drugačije procenim taj sastav... ali, ne! Još uvek mislim da je izvanredan. U stvari, toliko je dobar, da sam odlučio da ga predstavim u posebnom pasusu.

KRAJNOVIĆEVA excellent UKRŠTENICA

Čini mi se da je ovo školski primer kvalitetnog rada sa relativno velikom belinom. Šta to znači? Pa, kvadrat 7 x 7, u principu, nije preteško sastaviti, ali ako autor samu belinu shvati kao zadatak - teško može postići vrhunski rezultat. Eto, u istom broju imamo onog sa glagolom "dopolirati", koji je nekako uspeo da sklepa tu sedmicu, a u suštini ništa nije uradio. Na drugoj strani, imamo Krajnovićevu belinu istih dimenzija, koja očigledno nije sama sebi cilj, već sredstvo za postizanje dobre kombinacije. To je princip koji ja najiskrenije podržavam (da me neko shvati bukvalno: u praksi nemam baš uvek dovoljno vremena ili nerava), jer mislim da belina ima smisla samo ako autor njome nešto saopštava, demonstrira, eventualno docira. Ima onih koji tvrde kako "nisu hteli da naprave belinu, nego je, eto, slučajno nastala" (da se razumemo: niko ne može slučajno da napravi 8 x 8), a ima i onih koji ih namerno prave, ali se ne razlikuju od ovih prvih po učinku. Međutim, retko možete videti ukrštenicu poput ove, gde je potpuno nevažno da li je autor silom ili milom rastezao kombinaciju, jer je cilj stopostotno ostvaren: ta belina je toliko lepo ukomponovana u celinu i deluje toliko prirodno, da čovek stiče utisak da je sasvim spontano nastala baš zbog Danice Maksimović, a onda podržana Panterovim skokom, koji valjda i postoji da bi tako sjajno presekao krake beline, i besprekorno se uklopio u lik. Pri tom, pored toga što je bogata vrednim pojmovima (koliko smo puta bili u prilici da u istoj mreži vidimo Anu Frank, fatamorgane, Lafontenove basne, sekvoju, štambilje...?!), ova ukrštenica usred beline ima i samu reč "ukrštenica" (opis glasi: upravo je rešavate!), kao da je autor hteo da poruči: "evo, ovako to treba da izgleda". Naravno, ne tvrdim da je Krajnović zaista imao takvu nameru, ali se ideja lepo uklapa u ovu priču, i fino potkrepljuje moju fascinaciju, a verujem da ćete i vi prepoznati kvalitet. Na kraju, moram da istaknem da je ovo, po mom mišljenju, jedan od 3 najbolja sastava koje sam dosad predstavio na blogu. 

Huper br. 164

Novogodišnji presek

Poštovani posetioci,

Novu godinu poslovično dočekujemo sa novim željama, namerama i odlukama, pronalazeći u tom prazniku opravdanje za promene. Starost nije vesela i lagodna, ali je iskusna i mudra, pa nam i godina, kad sasvim ostari, obično deluje tmurno, umorno i naporno, i prosto nas tera da se radujemo njenom kraju i nekom novom početku. Novi početak je, naravno, težak i neizvestan, ali otvara koridor nadi i fantaziji, pa se sve u šesnaest nadamo i fantaziramo, dok nam u decembru konačno ne postane jasno da smo ipak previše očekivali... i tako u krug. 

Blog Enigmagika je takođe na novom početku. Nastao je u čast ukrštenih reči, povodom jubileja, pa je prvobitni koncept bio podređen nastupajućem rođendanu: pokušao sam da pronađem neke od najboljih sastava domaćih autora, prevashodno se rukovodeći svojim ukusom, ali osluškujući i sugestuje malobrojnih kolega i zaljubljenika u enigmatiku, koji su svojim učešćem i logističkom podrškom davali nesumnjiv doprinos životu bloga. Međutim, ubrzo se ispostavilo da nisam u mogućnosti da prikupim dovoljan broj vrhunskih radova, pa sam u hodu blago izmenio koncepciju u korist što šire lepeze autora, od kojih su mnogi skoro sasvim zaboravljeni... Pri kraju godine su enigmatski stvaraoci postali centralna tema bloga, a ranije insistiranje na što većoj objektivnosti je dopunjeno izražavanjem mojih ličnih stavova o njima, uz nešto slobodnija i opširnija kazivanja o enigmatskim pojavama. 

Blog je, u suštini, lična stvar (neformalna definicija glasi: javni dnevnik), i s obzirom na to da Enigmagika nema marketinške i komercijalne pretenzije, vremenom sam oblikovao pristup, dajući svojim razmišljanjima sve više prostora. Prilika je bila više nego ekskluzivna: navršavao se vek ukrštenice, pa je neko tim neobičnim povodom javno razmišljao o njenoj lepoti i vrednosti.... Taj neko sam, eto, bio ja, mada verovatno postoje oni koji o Kraljici Zagonetaka znaju više od mene, i koji bi mnogo bolje odigrali ulogu enigmatskog apologete... Međutim, malo je verovatno da bi još neko bio u stanju da tako ozbiljno i svečano govori o nečemu što je oduvek bilo sasvim neozbiljno i prizemno, kao što su ukrštene reči. 

Moraću da vam priznam da sam namerno preterivao: hteo sam da napravim mali omaž toj mrežici sa crnim poljima, koja neenigmatama neretko služi za podsmeh i kao sinonim za dangubu, pa sam se služio svim raspoloživim sredstvima ne bih li što slikovitije odbranio njenu čast, ali i dostojanstvo svih nas koji trošimo sate i dane na ono što je u opštem sistemu vrednosti u rangu sa mlaćenjem prazne slame. U stvari, moji motivi su prevashodno lični, čak sebični, ali imaju svoje socijalne i humane konsekvence, pošto se reflektuju na celokupnu enigmatsku branšu. 

Mel Mandraković je personifikacija savremenog enigmate, i on se bavi jedino enigmatikom, za razliku od Mladena Markovića, kome je ona samo jedan od hobija. Može se diskutovati o tome da li je Marković dovoljno dobar enigmata da bi mogao da bude glasnogovornik, da li ima pokriće za svaki stav koji pozajmljuje svom namenskom alter-egu, i nije li pomalo komična sama činjenica da neko ko je objektivno od juče u enigmatici izigrava autoritet ?! Ja, Mladen Marković, mislim da ste u pravu, kako god odgovorili na ova pitanja. Mel Mandraković, pak, radi očuvanja svog imidža, smatra da njemu talenat dozvoljava da radi i govori šta god hoće. 

A šta će Mandrak još raditi i govoriti? Pa, u jednom periodu je postojala dilema: da li posle 21. decembra treba nastaviti sa blogovanjem ili ostaviti čitav ovaj projekat internet-istoriji? Misija je, čini se, ostvarena, rekao sam ono što sam imao, predstavio one radove i autore za koje verujem da su to zaslužili... Zašto bi reflektori i dalje bili upereni prema babi koja je upravo načela drugi vek života? Ok, bila je interesantna dok se spremala za epohalno duvanje svećica, ali sada, kada smo pojeli rođendansku tortu i ispratili goste, ona postaje samo jedna starica više, nemoćna i potrošena, bez budućnosti... Ipak, odlučio sam da je ne napustim. Enigmagika će živeti i u 2014. godini, ukrštenica će i dalje dobijati svoju nedeljnu dozu časti, Mandrak će i dalje terati po svom... 

Dosad je predstavljeno 39 autora. Sticajem okolnosti, neki od meni najdražih ukršteničara nisu bili zvezde nijednog posta, tako da je to prvi zadatak koji treba izvršiti u novoj godini. Druga odluka se odnosi na koncept: valja uvesti nekoliko novina, osvežiti, eventualno unaprediti postojeći nacrt, pa možete očekivati veći raspon sadržaja, u vidu autorskih i drugih tekstova, interesantnih priloga, rariteta, kurioziteta... Možda će biti još postova sa oznakom "Kad bismo se šalili", možda i neće, ali generalno planiram manje žuči i okršaja na (ovom) blogu u narednih 12 meseci... Ne uživam u ismevanju enigmatskih stvaralaca, kakvi god oni bili, a možda ću još koji put biti prinuđen da reagujem, pa ne bih prerano odbacio mogućnost nastavka rata (nije zgoreg pomenuti da u asenalu imam sve, od najlepših reči do atomskih bombi, a šta ću upotrebiti ne zavisi samo od mene)... U svakom slučaju, voleo bih da ostanemo na nivou argumentovane diskusije, kako bi svako od nas sačuvao što pozitivniju sliku o svom enigmatskom umeću. 

S tim u vezi, treća odluka se odnosi na moje ranije obećanje da više neću predstavljati svoje radove... Hm... Ovo je moj blog, pišem u prvom licu, iznosim svoja zapažanja, analiziram, hvalim i kudim druge - a ne postavljam svoje radove?! Nelogično. Uostalom, ovaj blog je jedino mesto na kome neki moji sastavi mogu dobiti tretman srazmeran trudu koji sam uložio u njihov nastanak, budući da će ih u novinama biti sve manje... Da se razumemo: nemam nameru nikoga da ubeđujem da sam najbolji (šta god to značilo), već da sporadično delim sa posetiocima ono što smatram izuzetno vrednim, a mojih je ruku delo. Nadam se da mi to nećete uzeti za zlo, tim pre što znate da nemam nikakve koristi od autopromocije.

Na kraju, Enigmagika svima želi mnogo magije u 2014. godini.

Mladen Marković / Mel Mandraković