Za buduće enigmate: Kako sastaviti ukrštene reči (1)

Piše: Dinko Knežević
Eureka br. 516
2. jul 1983. godine

Svakodnevno smo svedoci ogromne popularnosti ukrštenih reči i njihovog prisustva u gotovo svim listovima i glasilima, ma kako ozbiljnom problematikom s oni bavili. Uporedo sa rastom broja rešavača, povećava se i broj onih koji sami žele da se okušaju u sastavljanju, bilo samo za svoju dušu, bilo sa ciljem javnog publikovanja. Pri tome, neretko se dešava da potencijalni sastavljači prave i redakcijama šalju hrpe neispravnih radova. U nedostatku podobnije stručne literature, a u želji da onima koji tek ulaze u "čarobni svet enigmatike" pomognemo da lakše prevladaju greške, i da u isto vreme osvežimo sećanje iskusnih sastavljača, Eureka vam donosi pregled osnovnih pravila sastavljanja. Nadamo se da će preglednost i jasnoća pomoći mnogima da postanu pravi sastavljači ukrštenih reči. 

OSNOVNA PRAVILA ZA SASTAVLJANJE UKRŠTENIH REČI

IZBOR I FORMIRANJE LIKA

Ukrštene reči ne smeju biti izdeljene crnim poljima na dva ili više delova. Svi delovi jedne ukrštenice moraju biti međusobno povezani , makar samo preko jedne jedine reči.

Broj crnih polja treba da je što manji. Prosečan sadržaj crnih polja u ukrštenicama koje donose enigmatski listovi na srpskohrvatskom jeziku iznosi 12,3 %. Odnosno, učešće crnih polja kod velikih ukrštenica  (300 i više polja) ne bi trebalo da bude veće od 15 do 16 %, a kod manjih od 13 do 14 %.

Prosečna dužina reči treba da je što veća. Prosečna dužina reči računa se po obrascu: PDR =  dvostruki broj belih polja / broj reči u oba smera. Na osnovu prosečne dužine reči, likovi se po težini dele na: veoma teške (iznad 5, 3 slova), teške (5 – 5, 3 slova), srednje teške (4, 7 – 5 slova), umereno teške ( 4, 4 – 4, 7 slova), lake (4, 1 – 4, 4 slova) i veoma lake (ispod 4, 1 slova). Prosek u našim ukrštenim rečima iznosi 4, 7 slova, a rekord je 8.

Izolovana polja treba potpuno izbaciti ili ih svesti na minimum.

SASTAVLJANJE TEKSTA

Sve ukrštene reči moraju biti pravopisno, jezički i gramatički potpuno ispravne.

Sve reči u jednoj ukrštenici moraju biti različite. Izuzetno se može dozvoliti ponavljanje pojmova od dva slova, mada i tada opis mora biti različit.

Ukrštene reči moraju biti rešive. Mada je teško egzatno odrediti  koja je ukrštenica rešiva, a koja ne, ipak se uzima da je rešiva ona koju čovek sa prosečnim obrazovanjem, eventualno uz pomoć nekog opšteg leksikona, može da reši. Pri tome, ne zaboravite da ukrštenica u kojoj se ukrštaju selo u Gani sa rekom na Grenlandu ne može biti rešiva, i kao takva je i formalno neispravna.

Pri uvrštavanju, apsolutnu prednost imaju domaće reči. Ako se, pak, koriste strane reči, treba težiti da one budu aktuelne, a među njima prednost treba dati onim rečima koje nemaju odgovarajući izraz u našem jeziku (npr. kontejner, astronaut i sl.)

Od svih vrsta reći najpoželjnije su imenice. Imenice se koriste samo u nominativu i po mogućstvu u jednini. Množina se može koristiti, ako postoj, i u razumnoj meri. Dozvoljena je i upotreba kraće množine ako postoji  (brci pored brkovi). Prve, odnosno najduže reči u ukrštenici trebalo bi da budu imenice u jednini.

Cenjene reči su i glagolske imenice. Ovim rečima određeni kvalitet daje slovo NJ koje se, inače, dosta retko susreće. Poželjno je glagole, gde god je to moguće, prevesti u glagolske imenice.

Glagoli, pridevi, zamenice, brojevi, prilozi i predlozi se mogu koristiti u razumnoj meri, ali ih u principu treba izbegavati. Glagoli se koriste samo u infinitivu. Nesamostalni povratni glagoli se koriste sa zamenicom se. Pridevi se koriste samo u pozitivu, i po mogućstvu u srednjem rodu. Dopuštena je upotreba kako glavnih, tako i rednih brojeva. Rednji brojevi se uglavnom koriste u srednjem rodu. Treba izbegavati korišćenje brojeva sa više od 5 – 6 slova.

Treba koristiti reči u kojima se javljaju grupe suglasnika ili samoglasnika. Korišćenjem reči sa grupama suglasnika ili samoglasnika (svrdlo, vrtlog, svetionik i sl.), izbegava se upotreba monotonih, enigmatski slabih i nepopularnih reči u kojima se pravilno izmenjuju suglasnici i samoglasnici (ananas, banana, marama, karavan i sl). Dobro je koristiti reči u kojima se istovremeno nalaze obe vrste grupa. Prednost treba dati grupama od 3, 4 i više slova.

Treba koristiti reči koje sadrže manje frekventne grupe. Najfrekventnije dvoslovne grupe su: ST, NT, PR, TR, KR, SK, IO, EA i AO, troslovne: STR, KRV, NDR, SPL, KRT, NGR, NTR, NST, TRK, TRN, SKR i STV, a četvoroslovne: DSTV, KRST, PRST, RSTV, SKRC i STRV. Najmanje polovina reči u dobroj ukrštenici treba da ima jednu ili više grupa suglasnika ili samoglasnika.

Treba koristiti reči koje sadrže manje frekventna slova. Po frekventnosti pojavljivanja u ukrštenim rečima na srpskohrvatskom jeziku, slova se dele u 6 skupina: 1. vrlo često – A, 2. česta – I, R, O, T, E, N, K, S, 3. relativno česta – L, V, D, M, P, 4. relativno retka – J, U, B, C, G, Č, Z, 5. retka – Š, NJ, LJ, H, Ć, Ž i vrlo retka – F, Đ, DŽ.

(Nastaviće se)

Drži slovo Zekić Novo (42): Besprolazan na popravnom

Ne znam da li je i kolegama, ali meni se dešavalo da idem na popravni: u trećem razredu gimnazije, iz hemije. Nije baš moralo, ali rekoh: da bar po nečemu  ličim na Andrića. Moje ukrštenice su znatno češće išle na popravni;  nekada zbog sumnjivih riječi u njima, nekada zbog mnogo bolje kombinacije, koju u datom trenutku nisam primijetio, a naročito onda kada je bilo prilično očito da je bjelina manja nego što je stvarno moguće. Ova je već predstavljena na blogu sa nepostojećom, ali prilično logičnom riječju: BESPROLAZAN. Za uspješno popravljanje mogu zahvaliti banjalučkom slikaru Zlatku Musiću koji je jednu svoju sliku nazvao SJENE U PROLAZU, kako sada stoji na mjestu prokazane riječi, nazvao.  Dodatno je bjelinu popravio Džejms Foli  nazivom svog filma posvećenog Isusu:  SAVRŠENI STRANAC.

Kedžo, face/off

Budući da pratim i enigmatski opevavam muzičke manifestacije u Hrvatskoj, nije mogao da mi promakne Zagrebački festival, 66. po redu. Pobedio je 31-ogodišnji Damir Kedžo, i pored toga što ima zanimljivo prezime, dobar glas i zahuktalu karijeru, od svih drugih javnih ličnosti na svetu se razlikuje po gotovo neuhvatljivoj faci.

Naime, Kedžo je na sceni od 2003. godine, kada je blesnuo u muzičkom takmičenju Story Supernova, no dugo je čekao svojih pet minuta. Najpre je bio član dečačkog benda Saša, Tin i Kedžo, a onda se 2006. godine odmetnuo u soliste, nastupao na svim mogućim festivalima, dobijao nagrade i aplauze... ali, popularnost ga je zaobilazila. Veću pažnju je privukao tek 2010. kada je pobedio na Slavjanskom bazaru u Vitebsku, i tako postao prvi hrvatski pevač koji je osvojio zlato na prestižnoj smotri. Taj ukrajinski festival je, inače, poznat kao lansirna rampa za najveće slovenske talente, i svojevremeno su tamo trijumfovali: Filip Žmaher, Ceca Slavković, Željko Joksimović i Toše Proeski.

Samo je jedna sitnica sjajnom pevaču kvarila sreću: lice. Govorili su da nije mnogo lep, pa i dan-danas se na Youtube - u, u komentarima na njegove spotove iz tog vremena mogu pročitati okrutne opaske tipa: "dobro pjeva, ali je ružan kao pas". Naime, Kedžo je imao vrlo gadan oblik deformiteta mandibule (medicinski: progenija, žargonski: fioka),  a pored toga što mu je to predstavljalo prepreku u estetskom, psihološkom i socijalnom smislu, pretile su mu silne dentalne bolesti i prevremeni gubitak zuba. Pride je imao govornu manu, te je otežano izgovarao sibilante, što se odražavalo na kvalitet njegovog pevanja. 

Tako je Kedžo jednog dana pre 4 godine skupio hrabrost i sve ostalo što je bilo potrebno da postane lep. Zapravo, proces transformacije je počeo nešto ranije, kada se podvrgao operaciji nosne devijacije, a onda je u Rusiji prošao kroz pakao koji podrazumeva sečenje i pomicanje viličnih kostiju (gornju su mu pomakli 6 mm napred, donju 6 mm nazad). Nakon toga je, po svoj prilici, bar još jednom išao pod nož, te mu je nos opet korigovan, valjda da bi se uklopio u novi aranžman, i danas je to jedan sasvim novi čovek. Nedovoljno je upotrebiti frazu: "ni rođena majka ga ne bi poznala", a ako je hirurgija još uvek nemoćna u presađivanju lica, moglo bi se reći da je Kedžo dobio najviše što se u toj oblasti moglo dobiti: holivudsku facu.

Probajte da verujete da je na svim ovim slikama ista osoba:

Iz profila, hronološki to izgleda ovako:

Otkud ova priča? Pa, evo alibija: u četvrtak sam napravio specijalne skandinavke sa pobednikom Zagrebačkog festivala i trećeplasiranim Markom Toljom, i verovatno bi istog dana bile poslate redakciji da nije iskrsao nerešiv problem: karakter Damira Kedže. Naime, naumio sam da radove ilustrujem karikaturama, i pošto sam Tolju skinuo iz cuga, ostalo mi je samo da izanaliziram facijalnu ekspresiju ovog drugog, da pronađem karakterističan izraz lica i da ga transponujem na virtuelno platno. Uskoro se ispostavilo da je to nemoguća misija.

Prvo, ovaj Kedžo vrlo malo liči na onog od prošle godine, još manje na onog iz 2015, a sa dečkom iz 2013 skoro da i nema dodirnih tačaka. Zato se nametnulo pitanje: koga od njih nacrtati, kako dočarati lik osobe čiji je identitet neprestano u tranziciji? Drugo, s obzirom na to da je ta faca pretprela velike strukturalne promene, sada je prirodan, tipičan izraz (tj. ono što je meni kao karikaturisti najvažnije) praktično nevidiljiv, tako da statični Kedžo, dakle onaj koji pozira, odaje utisak nekog sasvim drugog karaktera (kada je u pokretu, lakše je spoznati ga). Pri tom, njegovo lice je sada toliko plastično i reljefno, sa obiljem inkompatibilnih grimasa, da iz različitih uglova i u različitim izdanjima i stanjima izgleda kao 10 različitih ljudi.

Pretpostavljam da bi ovaj slučaj bio tvrd orah i za mnogo veštije crtače. Zaista se nikad ranije nisam hrvao sa ovakvim kameleonom, i mada se odmalena bavim fiziognomikom, izgleda da sam ostao bez aduta pred blagodetima plastične hirurgije. Vidite, urođene crte lice se, iako su genetski determinisane, postepeno modifikuju sa razvojem karaktera, te je faca odrasle osobe najčešće logičan sklop koji se, uslovno rečeno, može čitati ako čitalac poznaje neke opšte zakonitosti (pre svega, na licu se vidi temperament, a onda i lična istorija, biologija, filozofija). Vrh nosa, kao centar lica, okuplja ostale crte na način koji prosečno ljudsko oko detektuje kao poznatu kategoriju u okviru ljudske vrste i zato, recimo, ljudi koji su operisali nosnu devijaciju, a nije im korigovan vrh nosne piramide zadržavaju stari izraz anfas, dok oni koji se odlučuju za tzv. njuškice kasnije obično izgledaju kao roboti, lutke ili prosto karikature. S tim u vezi, Kedžo uz novu čeljust, ima i dramatično pomeren centar lica naviše (jer je, jelte, dobio njuškicu, doduše, sa starim nozdrvama), što dodatno komplikuje lov na karakter.

I tako... crtao sam ga barem 20 puta od četvrtka do danas - i još sam na početku. No, Kedžo je pravi izazov za moje nevelike umetničke sposobnosti, i zato nemam nameru da odustanem dok ne pronađem najbolju foru. U najgorem slučaju, sve će se završiti na satiričnoj kolažnoj kompoziciji kojom zatvaram ovu nesvakidašnju govoranciju.

Damir Kedžo

Edit: Uspeo!